КАРАКАЗАН БиХ - 1

  КАРАКАЗАН

Растргани народ у поцепаној земљи [1]

Прилике у  османској Босни и Херцеговини

„Ми, у својој земљи, преживели смо једну од највећих срамота која је икада била. Пре малокрвни били смо сада резигнирани и скептици. Гледали смо црним очима и видели све само трагично. После трзања и бура, дошло је сиво, ситно време. Пали смо колико смо дуги, добили чисту двојку из своје опште вредности...“

Владимир Гаћиновић

 
Срби у Босни и Херцеговини су у ХХ век ушли као растргани народ. Тешко су опстајали под непрекидном османском па за њом аустроугарском окупацијом. Географски удаљени једни од других, без добрих комуникација, без довољно образованих људи, без изграђених националних институција, са ћарџијама и џимријама као елитом, били су  окренути једни другима у завичају, слабо развијане свесрпске националне свести. Док су Срби уз границе са Србијом и Црном Гором имали директну комуникацију са матицом Србијом и на њих се одатле ширио национални полет, Срби у западном крајевима су живели изоловани и под притиском турским, бечким, пештанским и ватиканским.  У Босни и Херцеговини је током столећа, као продукт различитог географског положаја и економских интереса, формирано пет српских менталитета: крајишки, посавски, средњебосански, херцеговачки и дринско-полимски. Отуда, Срби у БиХ су подељени не само политички, већ и регионално, "суб-племенски", те су ове поделе појачавале једна другу.

Посебан феномену БиХ је тзв. "Црква босанска". Наратив о богумилима је раубован од свих који покушавају да негирају српски карактер ове наше покрајине или покрајинâ, нарочито комуниста. [2,3]

Уз ове невоље, као да нису довољне, постојале су и сталешке, црквене и генерацијске колизије. Тако оптерећени међусобним расапима, ушли су у век стварања и пропадања свесрпске државе.

У динарским крајевима, код српских првака, а и у народу, наилазимо на концепт амбивалентне двојне лојалности - прве, према матичном националном корпусу, тј. према  ужем националном завичају на уштрб ширих етничких интереса унутар БиХ, поготово на уштрб све-српских националних интереса, и друге лојалности према Босни и Херцеговини. Идеја југословенства деловала је као спасоносно решење у раздирућем унутрашњем сукобу. Зато није чудно што су пречански идеолози били творци Југославије далеко пре него србијански политичари. Међутим, показало се да је наизглед спасоносна идеја југословенска - од које се пречанска елита одрекла невољно и прекасно, или се никада није ослободила - најопасније оружје против Срба на суровом балканским губилишту.

Бурне 1876. године, енглески парламентарни извештаји преносили су да становници Херцеговине и Босне — изузев крајева уз саму границу с Црном Гором — нису желели припајање Црној Гори, Србији или Аустрији, нити су "икада сањали о независности"; желели су да остану турски поданици, равноправни с муслиманима, под заштитом реформи које би гарантовале велике силе. Хемонд, подсекретар за спољну политику у Форин офису, одбацивао је сваку идеју о самоуправи тих области, тврдећи да за њу становништво није ни тражило услове, нити било образовно и верски за то зрело.[4] 

Ма колико то виђење било једнострано — засновано готово искључиво на турским изворима — није било сасвим без основа. Сличну визију износи и Васо Пелагић: 

"Уреде ли се Босна и Херцеговина према стварним потребама народним онда се можемо надати миру у овим крајевима, и никакве агитације са стране неће моћи да дигну народ на оружје, јер народ хоће слободе и благостања, а не Стеванове, Звонимирове и Душанове круне."[5]

Свестан да сељаштво носи устанак, додаје: "За панславизам тежак босански не би дао ни своје кокоши."[6]

Бењамин Калај је, посматрајући ствар из угла стварања босанске нације, у становништву видео "недостатак домољубља, које би пригрлило сву државу... а мјесто тога највише тек одушевљавање само за родно мјесто, племе, за народност у најужем смислу" — што је, тврдио је, спречавало формирање политичких народа на територијама под његовим утицајем: "Нигдје не видимо да из разнијех сојева и народности постаје политички народ."[7]

Ово су генератори противречног, готово шизофреног наступа босанскохерцеговачких политичара — исти човек је у једној ситуацији наступао као најжешћи патриота, а одмах потом чинио преокрет велеиздајнички. Нигде на Балкану људи нису толико тамничени и прогањани због свог национа, нити је било толико издаје — пречесто од истих оних који су и пострадавали.

Иако је у Босанском пашалуку било више српског народа него у Београдском, у Босни није дошло до револуције какву је доживела Србија 1804, ни до полетног аутономног покрета као у Војводини 1848. Буне су често избијале, али нису достизале потенцију довољну да се, макар као Војводство Србија и Тамишки Банат, изборе за језгро будуће државне заједнице.

Па ипак, народни дух српски беше жив почетком XX века, иако скоро безнадно фрагментиран. Срби су имали предности у односу на католике и муслимане: код пука католичког и муслиманског посебна национална свест још није ни постојала — идентификација је била верска, или је, бар код дела муслимана, још увек била како-тако српска. "Сва сведочанства тога времена откривају увек исту слику, да национална свест у народу није развијена, да је подела по верама сматрана поделом на нације и да је од националних идеја једино српска давала јасне знаке живота."[8]

Друго, у трговачким пословима Срби су имали доминацију — располагали су капиталом нужним за националне институције, али су лукративни мотиви пречесто превладавали над националним идеалима, што им је доносило и осуду. Стака Скендерова сарајевске трговце приказује као лихваре, среброљупце, "националне отпаднике... турске доушнике"[9], а вође пропаганде из Србије 1858. изричито траже да се народ "строго и коначно чува од великих босанских трговаца, који никад немају патриотических чувстава."[10]

Тај пословни прагматизам довео је почетком XX века до сукоба старије, трговачке генерације националних бораца (Јефтановић, Шола, Кујунџић) и млађе, академски образоване и енергичније генерације предвођене Васиљом Грђићем — сукоба који није био само политички опортунизам, него и различит поглед на аграрно питање: старија генерација, варошки поседнички слој, земљу ага и бегова видела је првенствено као "важан објекат за трговину, спекулацију, а и за пласирање новца." Барон Пинтер, управник Мостарског округа, писао је 1908. да имућни трговци за српске идеале дневно имају пола сата времена, док новинари умиру од глади "али за те идеале живе и даље желе да живе."[†]

И поред тога, трговачком сталежу не може се одрећи свака национална свест — сведочи задужбинарство и подршка школама, културно-просветним друштвима и, посебно, дугогодишња активност у оквиру црквено-школских општина.

Католички пук, иако оскудног националног осећаја, имао је професионалну политичку елиту дириговану из Ватикана и Загреба. Од раних шездесетих XIX века до данас — Старчевић, Кватерник, Дежелић, Супило, Штадлер, Радић, Мачек, Пилар, Франк, Павелић, фра Доминик Мандић, Славко Кватерник, Хебранг, Иван Стево Крајачић, Туђман и многи мање знани — хрватски политичари нису крили намеру да Босну и Херцеговину, позивајући се на хрватско државно и историјско право, погодном тренутку припоје Хрватској. Разлог: Хрватска, Славонија и Далмација имају, како су сами говорили, несрећан геополитички облик — "млад месец", "раскречена кобасица", "перец" — без стратешке дубине; тек с Босном и Херцеговином постизала би територијско заокружење.

Исо Кршњави је почетком 1908. предложио начелнику Генералштаба Загребачког војног збора Занантонију: "да би династија и монархија... била безувјетно поуздана... треба Босну и Херцеговину спојити с Хрватском, Славонијом и Далмацијом у једно јединствено државно тијело." Идеју о Великој Хрватској сматрао је "мало стегнутом југословенском идејом", лакше остваривом од велике југословенске мисли, а Босанце — Хрватима потребним јер су "жилави, поштени и поуздани." У истом духу формулисао је и оно што ће остати једна од најранијих експлицитних формулација антисрбизма код хрватских политичара: "Што је другде антисемитизам, то је код нас антисрбизам. Самообрана!"[11]

Хрватски дневник, лист босанскохерцеговачких Хрвата, заступао је чисто расни приступ; серија његових чланака штампана је 1907. у Сарајеву као књижица "Хрватска Босна (Ми и 'они там')": "...зближити прије свега Босну Хрватској... Хрватство ће тиме изнова ускрснути, јер тврђа веза но челична је веза крви!... ето нас одавна у вечној борби против оних елемената које некаква неодољива центрифугална сила гони из државне заједнице с монархијом... који нас Хрвате зову браћом, да нам у братском загрљају отму хисторична наша права и нашу народност" (курзив — Василије Крестић).[†]

Правде ради — и супротни ставови су постојали, макар изнимно. Кад су 1869. неки хрватски грађански политичари већ радили на сједињењу Босне с Аустријом (односно с Хрватском под Аустријом), Анте Старчевић се одлучно успротивио: сједињење би у Босну донело "аустрианску солдатчију, аустрианско редарство, аустрианско шпионство", а несрећу коју би тиме проузроковали Бошњацима, Хрвати би приписивали себи. "Тко, дакле, не жели да или Босна или ми радије пропаднемо у бездан, него ли да се састанемо под Аустриом?"[12]

За разлику од хрватских политичара, који су кидисали на Босну желећи да је се домогну, српски интелектуалци нису били сигурни чија је Босна — српска историјска наука крајем XIX и почетком XX века није помагала развоју националног осећања, док су хрватски историчари, укључујући и научно угледне попут В. Клајића, доследно инсистирали на Босни као хрватској земљи, истом методом којим су доказивали хрватство целе Крунe Св. Стефана насељене словенским католичким становништвом. Модерна хрватска историографија стоји на истим позицијама, само модернизованим доказним апаратом [13] 

Босанскохерцеговачки Срби су, напротив, остали дубоко партикуларистички — у пресудним тренуцима аутономашки и југословенски оријентисани, уверени да у "кроз векове национално и верски сложеној области" живот у трпељивости јесте једини интерес све три вере, "не може владати ниједна од три вере, него само саглашена воља све три."

Први систематски рад на промоцији српског заједништва потекао је из Србије, преко мреже агената Илије Гарашанина, а наставио се радом првих национално свесних учитеља и трговаца, црквено-школских општина, српских школа основаних педесетих година XIX века и штампе из Србије. На прослави Св. Саве у Сарајеву 1860. већ се могло чути: "наше славно отачаство Србија, ми српски народ, ми смо дужни да учинимо јер је то нашим старим Србима завјештао наш просветитељ свети Саво."[14]

Сарајевски Срби су 1863. основали друштво које је искорењивало подругљиво име Влах и уводило име Србин, објашњавајући сељацима на царинама да треба да се зову Срби, а не ришћани.[15]

Тај рад на широком српском јединству није био ни изблиза довољан да превлада укорењени партикуларизам. Шта се могло очекивати кад најмалобројнија група (Хрвати) присваја целу земљу за себе, другу групу (муслимане) интересује само аутономија, а најбројнија (Срби) сматра да земља не може бити ничија него заједничка? У судару тих вектора резултат ће, чак и без страног фактора, неминовно бити граница на Дрини. Панично и очајно су Срби из Босне и Херцеговине реаговали тек кад је за поправак било одвећ касно, тада се огорчено окрећући Београду — а ни тада јединствено.

Историјска је чињеница да се од Аустроугарске окупације (1878) и Анексије (1908) у овим областима од једног српског народа формирао босански "геополитички четвороугао": од (бар делом) Срба католика постали су Хрвати, од Срба мухамеданаца — Муслимани (Бошњаци), а од Срба православаца отпали су Југословени. Та геополитичка константа актуелна је и данас.

-----

[1] Већ 1840. о Босни и Херцеговини писало се као о земљи у којој "мрзост и гоњење" међу "житељима тројаке вере" царује, "нечувено и непоњатно", премда се ради о народу "једног језика, крви и истога рода" (Павле Карановић, 1840). Фра Грга Мартић (1842) сведочи о истоветној мржњи међу католицима и православнима у Херцеговини, до те мере да нису седали за исти сто, иако народ "једног нашег српског језика".

[2] Ђорђе Ј. Јањић, "Др Васо Глушац: Истина о богумилима" (без линка — проверити извор пре објаве).

[3] О неспорној митологизацији богумила: Немања Радуловић, "Необогумилство: историја и митологија", academia.edu.

[4] Владимира Стојанчевића „Европске велике силе и ослободилачки покрет у Турској 1875–1878. године“ (објављене у зборнику Пешчаник, бр. 2, 2018, стр. 18, у издању Архива Србије).

[5]Енвера Реџића „Васо Пелагић о питању Босне и Херцеговине“, објављене у књизи „Прилози о националном питању“ (Свјетлост, Сарајево, 1963)  

[6] Васо Пелагић, Историја босанско-херцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом
 .https://pretraziva.rs/show/istorija-bosansko-ercegovacke-bune-u-svezi-sa-srpsko-i-rusko-turskim-ratom.pdf

[7] Бењамин Калај, Угарска на граници Истока и Запада, прев. Иван Васин Поповић, Сарајево: Земаљска штампарија, 1905 (страна непотврђена).

[8] М. Екмечић, Стварање Југославије, II, стр. 255. 

[9] Јелена В. Јањић: „Хаџи Стака Скендерова“ — часопис Братство
https://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/bratstvo/2020/bratstvo-2020-24-5.pdf?utm_source=chatgpt.com
Стака Скендерова, „Љетопис Босне 1825–1856“, у: П. Чокорило, Ј. Памућина, С. Скендерова, Љетописи, прир. В. Максимовић и Л. Шекара, Сарајево, 1976.

[10]  „Један сарајевски газда милионар, уз то угледан „народни првак", требао је да пође са неком депутацијом у Беч, али се предомишљао јер би са расипничком господом морао залазити у ресторане, а од неких је дочуо да је „у бечким механама млого скупо": ствар је најзад решио тако што му је жена „накувала― пун зембиљ пите за осам дана и кад је дошао у Беч, закључаво би се у своју собу и ручаво сваког дана само од своје пите која се већ као дрво осушила тако да ју је морао неком секирицом разбијати. Из Беча се, наравно, вратио болестан, али су његови сапутници открили прави узрок и пакосно разгласили случај на сва уста. Истог газду, иначе човека ванредно лепог расног изледа и достојанственог држања посматрао сам једном у сарајевској чаршији како се - у господском јовијалном стилу! Погађа за један марјаш пред неким ћепенеком, одлази и поново се враћа, док најзад није попусти – бакалин."

                 – В. Дворниковић, Карактерологија Југословена,736-736

[11] Василије Ђ. Крестић, „Croatian Pretensions to Bosnia and Herzegovina since 1848“, Balcanica XLV (2014), 273–274, позивајући се на: Iso Kršnjavi, Zapisci. Iza kulisa hrvatske politike, Zagreb: Mladost, 1986, vol. I, 212; vol. II, 504, 510, 568, 587.

[12] Анте Старчевић, 1869, стр. 222–223, према: Васо Богданов, "Хисторијски узроци сукобу између Хрвата и Срба", Рад ЈАЗУ, књ. 7, Загреб, 1957, стр. 353–477 (пренето на стр. 18).
Vaso Bogdanov, Porijeklo i ciljevi šovinističkih teza o držanju Hrvata 1941, стр. 16–17, где је пренет текст Анте Старчевића из 1869. године.

[13] Tако се, рецимо, на трибини "Независна Држава Хрватска – отворени разговор" тврдило да вишевековну постојаност хрватског народа потврђују и генетичари, позивајући се на такозвани "хрватски хаплотип"; у истом тону, за нијекање хрватског идентитета оптужени су, наводно редом, Вук Караџић прогласом "Срби сви и свуда", Гарашанин "Начертанијем" и Никола Стојановић памфлетом "до истраге наше или ваше", а Хрвати су, као највећи страдалници Другог светског рата, изложени "југокомунистичкој исполитизираној псеудохисторiографији."

Говорећи о стољетној и тисућљетној опстојности хрватскога народа, Никола Дебелић је казао да о томе свједоче и повјесничари и генетичари, примјерице проф. др. Иван Јурић, који је ″хаплотип I″ (″хаплотип један″), распрострањен на читаву хрватскоме повијесном простору, у Хрватској те Босни и Херцеговини – назвао ″хрватски хаплотип″. У 19. и 20. стољећу било је више покушаја нијекања хрватскога националног идентитета и повијеснога простора који припада хрватскоме народу: то је учинио Вук Стефановић Караџић прогласом ″Срби сви и свуда″, Илија Гарашанин својим великосрпским програмом ″Начертаније″ те Никола Стојановић протухрватским памфлетом у којему позива на борбу ″до истраге наше или ваше″ (тј. ″до нестанка нашег или вашег″); Хрвати, као највећи страдалници Другога свјетског рата, били су изложени југокомунистичкој исполитизираној псеудо-хисториографији која је имала за циљ озлогласити и ушуткати Хрвате и Хрватску...

Извод са трибине
"Независна Држава Хрватска  - отворени разговор"

Марито Миховил Летица: Осврт на трибину ″Независна Држава Хрватска – отворени разговор″
https://kamenjar.com/marito-mihovil-letica-osvrt-na-tribinu-nezavisna-drzava-hrvatska-otvoreni-razgovor/

 

[14] Мензиловић Вернес Ибрахим Тепић, Босна и Херцеговина у руским изворима (1856–1878), Сарајево, стр. 204.

[15] Вл. Скарић, "Од 1850. године Сарајево је опет велика резиденција", Изабрана дјела, књ. 1, стр. 246.

[†] Збирна напомена — наводи/тврдње без потврђене тачне странице или примарног извора у тренутку писања: увод о енглеским парламентарним извештајима 1876 (Хеmонд), Пинтерово писмо (1908), навод из "Хрватски дневник / Хрватска Босна" (1907, пренос код В. Крестића).

- Крестић, Василије Ђ. Геноцидом до Велике Хрватске. Нови Сад—Београд: Матица српска; Архив Србије, 1998.

- Hrvatska Bosna (Mi i „oni tamo“). Sarajevo, 1907, str. 5–6.

- Iso Kršnjavi, Zapisci. Iza kulisa hrvatske politike, knj. II, prir. Ivan Krtalić, Zagreb: Mladost, 1986, str. 510; српски пренос: Одбрана, бр. 269, 1. децембар 2016.