КАРАКАЗАН БиХ - 19

 Мостар

 Путописци о Херцеговини [1]

„Чудна је земља ова Херцеговина. Изгледа као опресивне Алпе. Скоро неподношљива у својој монотоној пустоши. Као бездушна камена пустиња: језиво се уздижу камени бастиони, питорескне камене ерозије, у вртоглавом хаосу бескрајне камене масе. У возу који лагано вози, морате се намучити у овом каменом лабиринту: а уз све то одједном пред вама оживљава сав романтизам Балкана. Чак и мало зеленила задовољава погледе; сатима се не види ништа друго осим окамењених таласа олујног океана. Промјену доносе ликови који изгледају дивље, који као да су пуштени из неког романа о пљачкашима, који се на успутним станицама гурају у воз, и галаме на свим могућим дијалектима: Херцеговци, Бошњаци. Црногорци, Далматинци, Муслимани, с фесом и турбаном, појасом на трбуху и црвеним кожним опанцима, неки с оружјем за појасом, а међу њима и опасни жандарми у удобним сламнатим папучама …

Die schwarze Vögel“ (Црне птице)
Карл Норберт Мрасек

„Осам мјесеци годишње овдје је сунчани терор, четири мјесеца дрхтат ћете на вјетру за који су сви други вјетрови обични уздаси природе. Изграђен у подножју кречњачке планине, лежећи у долини, у бунару од брда које са састоје од пјеска, пећина и пукотина; град пише своју историју као пресуду - град рата и врућине, град чија историја је историја крвопролића и борбе, град и сухог и влажног зрака, град побуне и грознице. Ипак, са својом недирнутом прошлошћу, са својим мостом пред којим се архитекти скамене, а градитељи се ударају у прса, са својим уским, кривудавим, заударајућим улицама, постоји печат западне цивилизације, довољно дубок да буде зачуђујући. Хотел Неретва је бољи од многих хотела у Италији. Роба у дућанима је роба из Венеције, из Беча, чак и из Бирмингхама. Конобари дају козмополитско озрачје, и поздравит ће вас на било којем језику да им се обратите; постоји и омнибус којем само недостаје „Charing Cross“ знак па да може ићи и низ „Regent Street“(Лондон).“

Град рата и врућине, 1896. г.
Часопис „The Illustrated London News“
16. фебруара 1896. године

„Далеко од модерног појма грађанских права и дужности налази се његов /НАП: Херцеговачког "племена"/ идеал слободе, изражен у доследном понашању. Тај идеал је сасвим средњовекован, делимично античан, и чини се посве неспојивим са интенцијама и интересима једне културне државе модерног кова.”

                                                  Rudolf Hoernes, Dinarische Wanderungen

Као што путописци снажном импресијом и страхопоштовањем, настоје својим читаоцима да прикажу херцеговачки окамењени талас олујног океана, тако и ми прилазимо Мостару, истовремено задивљени снагом коју крије окамењени херцеговачки талас и потиштени питањем како се тај тврди српски камен тако чудно одронио у монотону пустош?

Невесињска пушка

По селима нигђе никог нема,
Нема Срба, нема ни Турака;
Сва је села ватра сагорела;
На згаришту урличу курјаци;
Пуста поља горе и планине

- Максим Шобајић,"Освета косовска"

Херцеговци беху бунтован народ. Устанци у Херцеговини готово да нису јењавали између 1852. и 1878. године. Русија је имала утицаја на ове покрете, посебно у време активности Луке Вукаловића.

У тим непрестаним бунама посебно место заузима Херцеговачки устанак или "Невесињска пушка" [2,3] 

Првим вијестима о устанку ни европске владе ни јавно мњење  нијесу придавали неког нарочитог значаја. Како је 20. августа 1875. године извијестио Ле Фигаро, на примјер, Парижане је тада у вези с устанком  највише интересовало питање, шта заправо значи име L’Herzégovine : Да  ли је то име балетске плесачице у Опери или име новог модела клавира који  је израдио Herz? Међутим, потпомогнут са свих страна и испреплетен многим  опречним интересима, устанак је отворио много веће питање него што  је био сам по себи. Према процјени историчара Васе Чубриловића, одбори за помоћ највише су припомогли ширењу и јачању устанка:

„Да њих није било, ако би и било каквих покрета, већина усташа после првог неуспеха прешла би у Аустрију и тамо се смирила, остали, који се нису дигли, остали би мирни и устанак 1875–1878.  не би се ништа разликовао од буна 1834. и 1859; буна месних, без већи  размера и јаче организације, дигнутих од сељака, а брзо угашених од Турака“.

 

Борби устаничке раје придружили су се многи добровољци не само они из пограничних подручја обију устаничких покрајина. Усташима у Херцеговини и од самог почетка помагали су активно црногорски јајоши, придружили су им се и својевољци из „свих европских народа“; међу  њима се нашла и једна жена, Холанђанка,  Jeanne Merkus. Њихов укупан број није познат, као ни дужина њиховог боравка. Али судећи по допису који је донијела Застава 22.
децембра 1875. године, тај број није био мали. Само у Дубровнику је било 3. децембра те године уписано 284 Француза, 390 Италијана, 53 Енглеза, 2 Американца, 1 Швеђанин, 83 Грка и 22 Њемца, који су чекали да се придруже усташима у Херцеговини.

 

Чињеница да су Херцеговина и Босна са све четири  стране окружене сродним становништвом, с једне стране, као и ривалитет  између великих сила за престиж, са друге, давали су устанку димензију  много ширу од граница обје покрајине. Устанак је у балканском „бурету барута“ запалио искру која је учинком узрока и посљедица из темеља  промијенила слику свијета у „дубоком миру“ о којој је писао још дан  послије избијања самог устанка аустроугарски посланик на берлинском  двору,  von Seiller. Иако је Bismarck  југословенске усташе одбацивао као „крадљивце оваца“, на крају крајева они су своју политику наметнули њему и његовим насљедницима. У сљедећој, 1876. години, све је било другачије, ништа није било исто. Гласовита Невесињска пушка одјекнула је, наиме, далеко преко херцеговачких брда  и брутално отворила такозвано Источно питање. Владајући кругови Двојне  монархије и царске Русије виђели су устанак као прилику да диобом европског дијела територија Османског Царства остваре на његов рачун властите  империјалистичке претензије, а суседне српске кнежевине Србија и Црна Гора, у њем разабирале повољну прилику да, позивом на етничко сродство с побуњеном рајом, остваре своје аспирације према тим подручјима. Обје кнежевине оружале су хришћанску рају и, од самог почетка, слале  своје добровољце у Херцеговину и Босну под изговором да „ослободе своју браћу“, мада су "у ствари жељеле прије свега да прошире свој териториј и учврсте своју још несигурну самосталност". Тиме је устанак у Херцеговини и Босни 1875–1878. године прерастао у политичку кризу првог реда и постао тема дана не само највиших државних представника, већ и сталног извјештавања цијеле мреже  конзулата на Балканском полуострву. Аустроугарска, руска, британска  и француска штампа свакодневно доносила је вијести о току устанка, највеће издавачке куће слале су на лице мјеста своје специјалне дописнике.  Помоћу њихових извјештаја о устанку и ситуацији у обје покрајине читаоци  тако европских листова, чак и у најудаљенијим дјеловима Шкотске, као и водећих америчких, били су из дана у дан детаљно обавијештени о току  устанка. Тако су двије покрајине на западним границама Османског Царства, постале – како је писао горички лист Глас – „средиште цијелог свијета“.

(Гео)-политичке игре у позадини устанка, које се ни по чему не разликују од џамбаског џорања, сем што носе достоинске епитете „мировних конгреса“, толико су замршени и често контрадикторни да траже посебну обимну анализу. Херцеговачки устанак је кнез Милан Обреновић осудио и одбио да га подржи (што не значи да из Србије није стизала помоћ). Није Милан, ал' јесте црногорски књаз Никола. Јесте у борбама било значајних успеха, те и велика победа на Вучјем долу. Међутим, књаз Никола је водио вечито смутну политику. Херцеговачки устанак је био под његовом командом, а он је био у тесној вези са представницима аустријског цара. Добијао је одређену финансијску помоћ и био задовољан да су велике силе биле видљиво склоне да Црној Гори дају територијално увећање и излаз на море. Другим речима књаз Никола је био спреман да изда устанике и не трепне, само ако је он, по свом мњењу, ушићарио. Нема ништа од слободе ако вођа устанка тргује устанком. Већ тада, књаз Никола је исказао да је његов мегаломански циљ да „уједини српство“ у виду проширене Црне Горе, чији ће он господар бити, најбоље као аустроугарски вазал. Тако се већ тих година могло назрети његово подмукло, капитулантско и недостојно држање током Првог светског рата. Књаз Никола беше један снагом и врлином мали суверен и велика штеточина.

 

Ваља поменути и неуморне Хрвате. Мутну воду су хтјели искористити за рибарење и чланови Главног одбора за помоћ устанку у Загребу, који су водили политику превласти над устанком у Босни, на коју су гледали као на „хрватску земљу“. Старчевићевски Хрвати су очекивали васкрсење Велике Хрватске. Када су босански усташи прогласили српску владајућу династију, а херцеговачки црногорску, за своје владаре, Хрвати „постадоше отворени противници“ српске ствари и „хладни према босанском устанку“. А у загребачкој штампи појавила се изјава хрватских академских младенаца која у Босни није виђела ни Срба ни српског устанка, већ је говорила о хрватској Босни, „драгоцјеним каменом из круне хрватског краља Звонимира“.

По сламању отпора, долазило је до насељавања муслиманских породица у уз границу са Црном Гором и Србијом.

Успон

Након окупације Босне и Херцеговине, уз прекиде аустријске трупе бавиле су се побунама на новој територији све до 1882. године, када је због закона о мобилизацији избила огромна побуна у Херцеговини, позната као Улошки устанак [4], који је карактеристичан по томе што су га заједно подигли православци и муслимани. Али, у српским редовима појавила се велика неслога. Раније славни војвода поп Петар Зимоњић [5], окренуо се против устаника, тако да је покушај унапред осуђен на пропаст. За националну одбрану морали су се тражити други путеви.

Та 1882 година уједно и означава долазак у Сарајево личности чије је име постало синоним за аустријску управу у Босни и Херцеговини – злогласног Бењамина Калаја.

Милорад Екмечић сматра да је устанак био довољно моћан да га „цели цивилизовани свет схвати као аутентични крик народа против међународног насиља над њим“, што се нама чини превише оптимистичким гледањем на цивилизовани свет. С друге стране оцењује да је брутално гушење устанка охрабрило оне људе у аустро-угарским круговима који су мислили да је насиље средство којим се може одржавати поредак, што је почетком Првог светског рата инспирисало фелдмаршала Конрада да разради концепт репресалија којим се може предупредити отпор непослушног становништва.

Аустроугарски аутори имају међутим сасвим опречну перцепцију развоја ситуације. У књизи Bosnisches Skizzenbuch (аутор: Milena Theresia frau Preindlsberger/Милена Мразовић), у којој ауторка железничку пругу назива средством пацификације (Pazificierungsmittel)), види се како она железнице сматра плугом културе. Изградњу железница поистовећује са културним напретком, а пругу сматра ефикасним средством за  успешно укључивање периферије у центар, за преобраћање дивљих хајдука у питоме путнике к.(у) к. железница и херцеговачке пустоши у туристичку атракцију:

А оно што Турској није пошло за руком у вековним крвавим борбама: да потпуно потчини бунтовничку Херцеговину, то је модерним културним средствима успело као од шале.  Железница је снажно пулсирајућа жила која укључује изоловану земљу у велики крвоток живота Запада. Од тврдокорних хајдука постали су безопасни путници возом, од страшљиво избегаваних херцеговачких брегова модерна туристичка област.  [6]

Руски посланик Гиљфердинг констатује да у Мостару 1857. године сву трговину у својим рукама држе православни, док муслимани у њој учествују врло мало и то углавном тргују само цариградском робом, а католици уопште не учествују у трговини. Срби трговци нису обављали само трговачке послове по босанскохерцеговачким варошима, већ су се бавили и комисионарским пословима у Трсту, Београду, Бечу, Дубровнику и другим трговачким центрима. Занимљиво изгледа податак да су најпознатије српске трговачке породице у Сарајеву, у другој половини XVIII вијека, углавном били досељени елементи и то највише из Херцеговине.

Познате српске трговачке породице: Шантићи, Шоле, Ћоровићи, Радовићи, Иванишевићи и други, постају носиоци не само националне борбе против аустроугарске политике, већ и носиоци културног и просвјетног уздизања српског народа, као битног елемента те борбе. Никад до тада српски трговачки сталеж није одиграо тако значајну улогу у историји свог народа као што је то био случај са херцеговачким трговцима крајем XIX и почетком XX вијека. Осим тога, тада се у Херцеговини појављују и први српски индустријалци, посебно у индустрији дрвета. 

Дубока национална свијест, не тако бројног, али економски моћног српског грађанства, омогућила је да неки градови у том периоду постану не само политичка, већ и духовна и културна средишта Срба Босне и Херцеговине. У том погледу посебно се крајем XIX и почетком XX вијека почео истицати Мостар.

„Док су у Сарајеву наше газде са Ташлихана, заслепљене и заражене спољашношћу нове културе, напуштале активан национални отпор и пошле за новином, желећи да се покажу дорасли општој промени стања; дотле је Мостар, конзервативан и национално строг до суровости, љубоморно чувао морал и традиције своје патријархалне средине.“

Шта је Мостар значио за Србе, али и за цјелокупну српску културу, задњих деценија XIX и првих деценија XX вијека, најбоље свједоче ријечи Милана Ћуковића, тадашњег професора мостарске гимназије и активног судионика свих просвјетних, културних и политичких дешавања у Мостару. Он каже:

„Последњих година прошлог и првих година овог вијека, Мостар је културно-националном погледу заузимао прво мјесто у западном српству. Слободно се смије рећи да је изван Србије пред њим стајао једино Нови Сад, ако се узму у обзир културне установе и много већи број културних радника у Новом Саду; али с обзиром на квалитет књижевног-културно рада, Мостар стоји и пред Новим Садом, да не спомињем Сарајево, Цетиње, Дубровник и друга мјеста. А како је у оно доба сваки јавни рад, па и књижевни и умјетнички, био у исто вријеме и национални, Мостар је био на гласу као најнационалнији град.“

Уистину, ницала су једна за другом удружења и институције од националне важности -  српско пјевачко друштво „Гусле“, прва српска књижара и штампарија у Мостару Владимира Радовића, први српски политички опозициони лист „Српски вјесник“, српско занатлијско друштво, прва српска читаоница, прво друштво српске трговачке омладине. У Мостару је 1903. године основана и Трговачка банка и штедионица д.д., као прва финансијска институција националног карактера у Босни и Херцеговини. Пошто су скоро сви дионичари били Срби, она је већ сљедеће године промијенила име у Српска банка д.д. у Мостару. У Мостару је 1905. године основана и Добротворна Задруга Српкиња. Основна установа народног окупљања и дјеловања у то вријеме је била Црквено-школска општина. Од почетка аустро-угарске окупације мостарска српска православна Црквено-школска општина је постала носилац националног отпора аустроугарској политичкој, а посебно „цивилизаторској и културној“ мисији и то не само у Мостару и Херцеговини, већ и шире. Она је прва дала отпор окупационом режиму.

У то вријеме у Мостару почињу да стварају Шантић, Дучић и Ћоровић, стварају претпоставке да Мостар од тог времена почиње да доживљава један друштвени и културни преображај, који ће обиљежити читаву једну епоху у историји Срба Босне и Херцеговине.

Овај период био је обележен и исцрпљујућом борбом за за црквено-школску аутономију. Колико је та борба била тешка и мучна, коначно поразна за српски народ, илустроваћемо једним примером:

Околност да је окупациона власт, наравно из својих политичких интереса, стајала безрезервно на страни митрополита, могла му је с једне стране донијети предност у односу на ЦШО, јер је та власт на крају и забранила рад ЦШО, али му је с друге стране доносила немјерљиву штету у очима народа који је свакога ко би на тај начин сарађивао са окупационом власти сматрао за велеиздајника. И поред тога што се за старог националног борца и страдалника још из турског периода, Серафима Перовића [7] то не би могло рећи, ипак је бојкот у Мостару био масован. Сам митрополит се жалио представницима власти да у Мостару „велики број православних већ више од два мјесеца не крштава новорођену дјецу; да се у Мостару не признаје свештеник кога он привремено постави; да скоро нико не долази на црквену службу; да се умрли сахрањују без асистенције свештеника; да је за вријеме божићних празника велики број православних демонстративно ишао у цркву у Бијело Поље; да је и пјевачко друштво Гусле одбило своје учешће приликом одржавања црквене службе за Божић итд.“

Да би што више продубила, дуго жељени, сукоб унутар српског националног корпуса, Земаљска влада је предала игуману Тодоровићу орден цара Фрање Јосипа „за његове заслуге у разбијању власти ЦШО Мостар и стварању добрих односа са владом.“ [8]

Бојкот митрополита Перовића трајао је у Мостару све до његове смрти 1903. године, када је на митрополитску столицу херцеговачко-захумске епархије дошао контроверзни Петар Зимоњић.

На другој страни, режим је у БиХ створио праву војску шпијуна, жбирова и доушника који су били његове уши и очи. Нису се бирала средства да се “уклоне непоћудни елементи”. Занимљив је случај собарице у сарајевском руском конзулату, коју је по бефелу (наредби) завео један млађи агент. У одсуству конзула Бакуњина, заљубљена собарица га упусти у конзулат, гдје он покупи неке повјерљиве папире, од чега је забољела глава многе угледне Србе, па и попа Стијепа Трифковића.

Посебан феномен беше Мостарска гимназија [9] у којој је од отварања 1893. године учило много каснијих изузетних научних, културних и јавних радника. Фасцинантно је како је једна релативно мала провинцијска средина одједном дала толико блиставих умова. Не један разред, већ делује као да је читава та гимназија стала под шешир професора Вујића. У то вријеме, Mостарску гимназију су, између осталих, похађали и др Јевто Дедијер, први доцент Београдског универзитета из Босне и Херцеговине, др Владимир Ћоровић, др Васиљ Поповић, др Перо Слијепчевић, др Драго Перовић и многи, многи други.

И не само то. Ти млади људи су горели жаром националним и револуционарним, који тражи борбу одмах и свуда. [10]Политичко организовање постало је логична неминовност. Бунт се ширио Херцеговином, па су организоване дружине ницале где год се омладина окупљала. Покрет је достигао такве размере да је у јуну 1913. Мостарској гимназији забрањен рад на годину дана. [11]

Још два дана
Па ће отић` Франа,
Још две ноћи
Па ће Петар доћи.

(Ђачка песма у Мостарској гимназији 1908. у време анексионе кризе)

У циљу оснивања новог политичког опозиционог листа и покретања нове српске политичке иницијативе, вратили су се у Мостар 1906. године др Урош Круљ и др Никола Стојановић. Први је напустио дотадашњу службу општинског љекара у Бијељини, а други мјесто уредника листа „Дубровник“ у Дубровнику.

Тако се почела окупљати херцеговачка опозициона група, која ће се по свом листу Народ, који је покренут 1907. године у Мостару. Око листа „Народ” почела се окупљати опозиција, тзв. Народна група, која се залагала за потпуну политичку аутономију Босне и Херцеговине као саставног дела Турског царства, али са демократским и парламентарним уређењем. Ту аутономију су схватали само као прелазну етапу према уједињењу са Србијом и Црном Гором.

Политички програм „Народове групе“ у најкраћем је образложио њен истакнути припадник, др Урош Круљ, на сљедећи начин:

 „потпуна политичка аутономија Босне и Херцеговине као саставног дијела Турске царевине са демократским режимом, израженим у уставној и парламентарној владавини... аутономна самосталност Босне и Херцеговине није нам наравно био задњи циљ, и сврха, него само као прелазна етапа за сједињење са Србијом и Црном Гором у згодном моменту и послије извршених припрема према примјеру Источне Румелије и њеног уједињења са Бугарском.“

-----

[1]  Тибор Вранчић, Смаил Шпаго, Армин Џабиров - МОСТАР У СТАРОЈ ШТАМПИ
Tibor-Vrančić-Smail-Špago-Armin-Džabirov-Mostar-u-staroj-štampi-2.pdf (cidom.org)

[2]  ВАСИЛИЈЕ М. ГУТИЋ -  Херцеговачки устанак – највећа неправда српске историографије
https://slobodnahercegovina.com/vasilije-m-gutic-hercegovacki-ustanak-najveca-nepravda-srpske-istoriografije/ 

 [3] Према процјенама, током устанка изгубљено  је 150.000 живота, а већ до краја 1875. године више од 200.000 небораца потражило је уточиште на територији Двојне монархије, док их је у Црну Гору и Србију пребјегло 70.000 људи (Pavlović 2004: 80; Ekmečić 2007: 280).

Божидар Језерник Посмртни живот Црног Мира, добровољца и јунака устанака у Херцеговини и Босни
https://www.academia.edu/121966778/Posmrtni_%C5%BEivot_Crnog_Mira_dobrovoljca_i_junaka_ustanaka_u_Hercegovini_i_Bosni

[4] ... - УЛОШКИ УСТАНАК ХЕРЦЕГОВАЧКИХ СРБА И МУСЛИМАНА ПРОТИВ АУСТРОУГАРСКОГ ОКУПАТОРА 1882.
http://srbiubih.com/uloski-ustanak-hercegovackih-srba-muslimana-protiv-austrougarskog-okupatora-1882/

[5]  Данило Тунгуз Перовић - НЕВЕСИЊСКИ РАЗГОВОРИ: Војвода нека иде напријед, а сва господа позади њега
https://slobodnahercegovina.com/nevesinjski-razgovori-vojvoda-neka-ide-naprijed-a-sva-gospoda-pozadi-njega/

 [6]  Милена Мразовић, такође истиче очински лик аустроугарског жандара који заправо чини спој између неписменог, инфантилног херцеговачког сељака и бирократских власти (Нама овај приказ делује инфантилно и прозирно, али тако је стање приказивано европској публици, те га и ми презентујемо):

У таквим су пределима фиксне тачке према којима се управљају странац као и домородац касарне жандармерије, у Херцеговини углавном мали објекти изграђени способни за одбрану на брижно одабраним, изолованим местима, која имају сопствену сферу моћи, не без значаја, и сопствени културни круг. Јер најпопуларнија, најпоштованија и најстрашнија личност новог режима јесте, а посебно за херцеговачког брђанина, жандар. Сељак каже: „министар“, „земаљски поглавар“ и „господин жандар“... даље се не може. Али жандар то и заслужује. Он живи, изложен, у народу, и бави се његовим интересима. Он саветује сељака у привредним и породичним стварима, лечи оболелу стоку, објашњава сељаку све написано, констатује заразне болести, пружа прву помоћ и спасава приликом пожара и лавина. А како уз то још чува кућу од лопова, хвата разбојнике, кажњава грешнике и уме да пружи предности добрима, тако је он за сељака постао нека врста Провиђења у опипљивом виду и оличење врховне власти, којој би у сваком случају било сасвим сулудо супротстављати се. И колико год да је нашем сељаку несхватљива учена бирократија с наочарима, колико га плаши све писано, толико је његово срце придобио озбиљни, војнички усправни и одсечни жандар достојанственог корака, који му је, како он то радо каже, „и отац и мајка“.

Милена Мразовић, Bosnisches Skizzenbuch

[7] Серафим Перовић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82_%D0%B7%D0%B0%D1%85%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC

[8] Термин „намет-поп“ користио се за свештенике који нису постављани по вољи народа.

[9] 75 година гимназије у Mостару
https://partizansko.info/wp-content/uploads/2024/08/75-godina-gimnazije.pdf

[10] Треба имати у виду да је у Мостарску гимназију релативно мало Срба. Према једном извору 1904/5 гимназију је похађало 216 ђака, од којих  75 Срба, а 1912/13 од укупно 396, 143 Срба. 

 [11] Владан Чалија - Бунтовна требињска омладина с почетка 20. вијека: ТРЕБИЊЦИ КАО ДИО МЛАДЕ БОСНЕ
https://www.academia.edu/41113382/Buntovna_trebinjska_omladina_s_po%C4%8Detka_20_vijeka_Trebinjci_kao_dio_Mlade_Bosne&nav_from=6b714787-2818-4475-a65a-dd2b0e21010c&rw_pos=0