ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА- 19
Хрватска
"Одлазак из куће без земље"
Новак Прибићевић
"Србијански режим је најгори, најпокваренији и најнедостојнији режим под небеским сводом".
- Светозар Прибићевић
Светозар Прибићевић
Светозар Прибићевић [1,2] (Костајница, 1875 - Праг, 1936) је најкориснији хрватски идиот.
Светозар Прибичевић био је изразити неурастеничар, увек узбуђен и преплашен. Мада је био вешт дијалектичар, ипак није увек био доследан.
Много
пута се упуштао у проблеме, за које није дорастао и зог тога испадао
површан. По карактеру је био сујетан, садистички расположен и жедан славе.
Сталности код њега није било, јер је падао из једне крајности у другу.
(Опис из међуратне штампе)
Привржени су му били, пре свега, Срби из Хрватске, код којих је успео да створи чврсто упориште и изгради ауторитет који му је омогућавао да се, све до пред крај политичке каријере, с пуним поверењем ослања на тај део српског народа. О томе најбоље сведоче резултати парламентарних избора на којима су се централни делови српског етничког простора у Хрватској – Лика, Банија, Кордун, западна Славо-нија, опредељивали за Демократску, односно Самосталну демократску странку.
Његов развојни пут ишао је завојитим стазама од ватреног србинства до јаросног антисрбијанства. Светозар Прибићевић је драматичан при-мер политичког слепила, националне дегенерације, кампанилистичког непотизма и мегаломанске амбиције.
Светозар Прибићевић као огорчени противник хрватско српске нагодбе
Задојен снажним српским идејама Милутин Прибићевић дао је сину име по Светозару Милетићу. У том духу започео је своју политичку каријеру.
Овако Прибићевић у младости:
»Слога или споразум може бити ондје, гдје свака страна може од својих интереса жртвовати, гдје може попуштати, слоге може бити између Нијемаца и Маџара, који су се погодили, како ће власт подијелити, што их је запала, те су ту слогу прозвали дуализам, слога би се могла покушати између Нијемаца и Чеха, јер их на њу упућују животни њихови интереси итд. но између Хрвата и Срба не може бити говора о слози«. (1897 г )
Хрватска опозиција колеба се још увијек између реализма младе хрв. генерације и старчевићанске догматике старијих. А ова догматика буквални је хрв. превод с оригинала мађарског. Њезина је садржина основана на држ.-правном гледишту, које је по свом извору аристократско, по својим средствима антикварно-политичко, а по својим циљевима ултра-шовинистичко. И као што мађ. држ. правна теорија утапа немађарске народе у јединствени политички народ мађарски, тако и хрв. држ. правно гледиште брише српски народ, да га упије у пол. народу хрватском.“
- Светозар Прибићевић, Нови Србобран, 3 / 5 (18). 1 1905,
Истовремено, Стјепан Радић, Светозарoв друг и политички саборац из младости:
„...на све Хрвате и на све Србе, а не само на Хрвате и на православне у банској Хрватској. Сви православни у Банској Хрватској нису наиме пориетлом Срби, Срби су само Сриемци.“
Због оваквог става према Србима дошло је до његовог дугогодишњег разлаза са Прибићевићем, који је у „Новом Србобрану“ оценио да се „програм сељачке странке не обазире на српско питање“ и да је „главна ствар у том, да ли Хрвати мисле водити рачуна о посебним српским тежњама, које су основане на свијести српског народа у својој посебној народној личности, на љубави српског народа према свом народном имену.“ Међусобна оптуживања Прибићевића и Радића наставила су се и током 1905. године, а у једном од својих одговора Радићу, Прибићевић одлично анализира „Стипин заокрет“:
„...његово приближавање Франку, јер тврди да су у Србији Срби, а у Хрватској да нису баш Срби, али кад се они због вјере зову Србима, не треба их у томе сметати. Стипица је издао начело јединства хрватског и српског народа, којему је био склон од 1898.“
- Нови Србобран, 183 / 31.8 (13.9) 1905
Две недеље касније формирана је "хрватско-српска коалиција".
Светозар Прибићевић као последњи патриота Монархије
Иако је престолонаследникову насилну смрт изазвао само један човек, и то човек који се изјашњавао као Србохрват, из организације која није била само српска и која није носила ничег анти-хрватског, у очима хрватским злочинац је био цео српски народ, па су се они свом жестином оборили на његове представнике, позивајући чак на обрачун са српством у Хрватској. Мета њихових вербалних напада био је и сам Светозар Прибићевић, српски првак, као и цела породица Прибићевић.
Хрватски историчар Богдан Кризман забележио је једну информацију, добијену од инжењера Богдана Шафарића: маја или јуна 1915, када се Б. Шафарић налазио у Загребу, у својству официра 25. домобранске пешачке пуковније, човек који се представио именом Светозара Прибићевића дошао је у ађутантуру да се пријави као ратни добро-вољац. Његов захтев је прихваћен, он је положио заклетву и добио свој ратни распоред.
”...Молећи овај сабор Ваше Величанство, да у данима тешке борбе за велику будућност благоизволи примити премилостиво овај израз вјерности и патриотскога настојања цјелокупнога народа нашега, живо жели, да Бог милостиви штити, одржи и очува Ваше Величанство, узвишену краљицу, пријестолонасљедника и цијели владалачки дом, како би дивном снагом, која Ваше Величанство краси, могло вријеме мира употребити за пробитак својих народа оном краљевском милошћу и љубави, коју из сваке ријечи Вашег Величанства Ваши народи са усхитом осјећају као навјештај сретне будућности.
Бог штити Ваше Величанство и прејасни владалачки дом!”
У Загребу, дне 9. ожујка 1917.
Сабор краљевина Хрватске, Славоније и Далмације«
Светозар Прибићевић у транзицији из патриоте Монархије у југословенског патриоту
Остале су запамћене његове речи изговорене у истом Сабору већ 17. децембра 1917. које сведоче о Прибићевићевој лукавости:
„Ми морамо бити на чисто с тим, да је народна коцентрација само једно средство за нашу политику, да би концентрација имала да буде само једна метода и једна тактика, јер може бити и друге тактике, друге методе у нашој политици, методе подјеле улога и у нашој јавности није још расправљено питање, да ли је боља метода подјеле улога или метода концентрације.“
Како се Хабзбуршка монархија ближила крају, бројећи последње дане, тако је Прибићевић иступао све отвореније у улози борца за југословенско уједињење. Прилика за предузимање конкретних потеза у том правцу указала се када је основано политичко представништво Словенаца, Хрвата и Срба у Аустроугарској, Народно веће.
На седници Хрватског сабора 29. октобра 1918., поново је баш Светозар Прибићевић поднео предлоге прихваћене претходног дана на седници Средишњег одбора, додајући да се они не темеље на принципу легитимитета, него на начелу народног самоопредељења, те да се, у смислу тих предлога:
„...наша независна потпуно суверена држава протеже на читавом нашем народном територију од Соче тамо до Солуна“.
Прибићевићев предлог прихваћен је једногласно, а затим је Сабор признао врховну власт Народног већа, на чему је први човек Хрватско-српске коалиције, такође, инсистирао претходног дана.
Тада је Светозар Прибићевић схватио да је он створио Југославију, или барем да је први међу творцима, те да му је дато да је даље гради по својим визијама.
Светозар Прибићевић као велико-србијански прозелит
Србија је била утолико достојнија поверења јер је, према Светозару Прибићевићу, “могла, да је хтела, можда и са много мање жртава решити питање нашега народног уједињења, да га је хтела решити у ужем смислу”. Под решењем у “ужем смислу” С. Прибићевић је подразумевао обнављање предратне Краљевине Србије или, пак, уједињење српског народа којим би били искључени Хрвати и Словенци. Будући да се није одлучила за ову парцијалну варијанту већ за уједињење “цјелокупног нашег троименог народа”, Србија је “претрпјела највеће муке и патње, које позна историја [...]”
“...проста је обмана народа, да се с Радићевом странком може консолидовати јединство народа и државе”, као и да “ко двадесет година као Радић заступа идеју, да су Хрвати народ сасвим различит од Срба и да хрватски суверенитет мора доћи до израза не заједно са српским, него сасвим независно од њега, тај не може, одједаред, преко ноћи, постати сарадник на послу консолидације јединства”.
И годину дана касније, после закључивања радикалско-радићевског споразума, Прибићевић је наглашавао:
“Стјепан Радић никад у своме животу није одржао ниједан споразум!”
На иницијативу Светозара Прибићевића формирају српска „сељачка вијећа“, а њихов основни мото окупљања био је:
„Они који стварају Хрватску Ирску у Југославији треба да знају да стварају и Српску Ирску у Хрватској, јер без обзирања на вољу пола милиона сељака Срба у Хрватској не да се створити мир у њој".
Прибићевићево удвориштво било је само маска или тактика да се уђе у власт. Није он имао никакве конекције са пан-српством, поготово не са Србијанцима. Са позиције власти и моћи намерачио се да створи Југославију по својој визији. Иако су постојале назнаке да би Приби-ћевић пришао Радикалима то се ипак није догодило, јер је врло брзо након стварања КСХС створио и властиту странку. Прије је могуће да га никада ни није занимао улазак међу радикале него да је идеја о оснивању јаке политике странке с централистичким програмом државног јединства била једина константа. [3]
Светозар Прибићевић - Бог и батина
Као први министар унутрашњих дела Светозар Прибићевић је млатио све који су били на путу његовој политици апсолутног југословенства.
Под печатом антидржавног дјеловања министар унутарњих послова водио је жестоку борбу против Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС), али је његов положај дошао у питање тек када је, у оквиру својих политичких циљева, почео преко органа управних и полицијских власти прогонити и Радикле. Протић и Пашић, вође Радикалне странке су Прбићевића сматрали и главним стручњаком за хрватске крајеве па им ни проведба репресивних мјера није засметала до тренутка када су њима били обухваћени и они. Разлаз с њима почео је одмах након оснивања Демократске странке у Сарајеву, а до српња 1919. односи између Прибићевића и Протића, предсједника владе били су немогући. У својој писменој оставци 1. коловоза 1919. Протић је као главни разлог оставке истакнуо „јаке диференције у питањима унутрашње политике између њега и министра унутрашњих послова“.
Прибићевић хтио опет бити министар унутрашњих послова јер је „жарко хтио провести одређене мјере у Хрватској без којих би снага његове странке могла значајно опасти, али да о томе Протић не жели ни чути”.
И поред насилништва и незапамћеног непотизма који су били главне одлике његовог министровања, Прибићевић се ипак одржавао у врху власти благодарећи несређеној политичкој ситуацији у којој је његова завичајна дружина могла свакога да уцењује. Знаковито је да су га амерички извори у тој влади описивали као најважнијега човјека који ће због свог карактера имати сигурно огроман утјецај на будуће изборе за Уставотворну скупштину.
Друга Протићева влада је очекивано прошла без уврштења Прибиће-вићa у састав. Након четрнаест мјесеци управљања унутарњом политиком Прибићевић се нашао у опозицији под притиском напада од владајућих за сво лоше стање у држави. Истовремено с његовим падом пала је и гарнитура његових људи у Загребу. [4]
Светозар Прибићевић као хрватски прозелит
-Прибићевић је имао у себи нешто макијавелитички - што води шуцкорству и диктатури. Док је од краља добивао златне кутије на поклон био је експоненат српског централизма и монархије... Био је против земљорадника и аутономашке идеологије.
изјава дата у Бањи Врућици 1958.
Како је изгубио власт и остао без батине у руци, Светозар Прибићевић је омрзнуо Србију.
Током 1927. године Светозар Прибићевић је интензивирао стигмати-зацију свих политичких потеза који су повлачени у Београду. Вукићевићеву владу звао је “србијанском”, владом “чисте и неприкри-вене хегемоније” и демагошки “упозоравао”: “Политика која се води из Београда мора бити за свакога једнака. Не смије држава да за један крај буде мати, а за други маћеха”. Прибићевић се рапидно приближавао основној тези хрватских национал-шовиниста, лансираној већ у првим данима по ослобођењу – тези о великосрпској хегемонији. Вођа западних Срба се за две године како је изгубио власт до те мере изобличио и похрватио да је постао већи Хрват од Радића. Ишао је тако далеко да је од Срба у бившој Аустро-Угарској стварао засебан полити-чки народ, кога је одвајао од браће Срба из Краљевине Србије. Почео да намеће тезу да различити крајеви или различити делови народа једне државе могу имати и различите спољнополитичке интересе,
те да, приликом доношења аката којима се регулишу односи
с иностран-ством, треба имати одобрење управо оног краја, односно дела
народа који ће најнепосредније сносити последице тог чина. Другим речима, сваки део народа треба да се поведе за својим партикуларним интересима, до отцепљења.
Колико је некада био екстреман и силан у односу на Хрвате, хапсећи њихове вође, сада је с истом жестином нападао Србијанце.
У параноичном трагању за слабостима династије Карађорђевића, Светозар Прибићевић писао је, пун пакости, у гесту недостојном једног националног политичара, у својим сећањима:
„Карађорђе није био уопће никакав јунак, то је био дезертер. Династија се, дакле, не би смјела називати Карађорђевићи него Дезертеровићи.“ [5]
Као што се раније представљао као најбољи познавалац Хрвата, сада се сматрао најпозванијим у критици Србијанаца. Био је радикалнији, рекосмо, и од самог Радића, који није морао да преваљује преко усана тако оштре речи.
Светозар Прибићевић као морална громада
Његово полазиште било је да земљом влада “политичка банда” – ружна и непримерена синтагма којом је етикетирао политичаре из Србије – која је завела систем неједнакости или, другим речима, систем тзв. “великосрбијанске хегемоније”. Непрестано се надмећући са политичарима из Србије, Прибићевић је увелико прелазио границе доброг укуса, олако се служећи нетачним информацијама (реч "лаж" нећемо употребити, а требало би). На промотивном збору СДК у Загребу 22. јануара 1928. у свом говору образложио потребу заједничког фронта "цивилизованог света" против Београда, у којем се управљачи понашају као "варвари".
Да би подвукао ту антисрбијанску линију, омаловажавао је допринос српске војске за ослобађање земље, тврдећи да су у томе подједнако учествовали и "југословенски" добровољци, чија је снага, по њему, била једнака целокупној снази српске војске, па ако Србијанци говоре о Кајмакчалану, "онда је он и наш" Тако је, на пример, пласирао податак (у истом говору у Загребу 22. јануара 1928) да је на Солунском фронту било 28.000 југословенских добровољаца и још само толико бораца српске војске. Уосталом, говорио је:
"Колико кошта та ваша српска крв, па да је платимо!"
На ову неподношљиво циничну тврдњу Светозара Прибићевића, с правом је огорчено реаговао Станислав Краков:
“...И данас када сви народи славе своје ратне победе као народне светиње, данас када славе победе и они који их немају, данас сваки политичар у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, кога скину са власти, као први одјек своје повређене амбиције баца се погрдом на Кајмакчалан и кајмакчаланске гробове...Зар још икада прочитасмо говор кога Алзашанина у коме се подсмехнуо битци на Марни или крвавом Вердену? Зар толике године искушења целог једног народа, зар толика просута крв, зар мучеништво и смрт стотина хиљада не дају право да затражимо поштовање оног што и дивља племена поштују, да затражимо мир нашој Голготи и нашој прошлости? ...Да ли се у Београду или у Загребу унео у политику Кајмакчалан? Да ли смо се ми икада подсмехнули вешалима босанских мученика, интернирању Срба из Војводине? Да ли смо ми и једном били мародери?!”
Политички преображај вође Срба у Хрватској, Светозара Прибићевића, од сарадње са србијанским странкама до сарадње с Радићем, доживљен је у Србији болно. У Београду, на централном тргу, организован је протестни митинг, на којем су Прибићевића бранили припадници организације југословенских интегралиста, "Орјуне" и њен челник Добросав Јевђевић, потоњи четнички војвода.
У време освајања Кајмакчалана 1916. године, "југословенских" доброво-љаца није ни било на Солунском фронту. Не могавши да демантује такве чињенице, Прибићевић је нешто касније изјавио да му је циљ био да докаже да...
"Кајмакчалан припада свима, а не само Србији, а ко тако не мисли "ставља се на чисто освајачко гледиште".
Г. Прибићевић је рекао: У БЕОГРАДУ СЕ ВОДИ СТРАНАЧКА ПОЛИТИКА
Сви су данашњи активни србијански политичари једнаки. Ето као пример г. Јоца Јовановић, вођа земљорадника. Један угледни страни новинар саопштио ми је прекјуче да му је г. Јоца Јовановић у разговору у Београду казао, да они, Србијанци, неће моћи одвише попуштати јер су преко милион живота дали за ову државу. А колико оу милиона живота дали за ову државу Руси, Енглези, Французи и Американци који ништа не траже за те своје животе од наше државе. Вилзон и Северна Америка ушли су у рат само због јед ног великог идеала, само због великог начела самоопредељења народа. Ишли су дакле у рат као савршени идеалисти, док г. Јоца Јовановић приказује Србијанце као најгрубље материјалисте. А колико смо живота дали ми бранећи ове земље стотинама година како је год требало, од Турака, Германа, Мађара и свију могућих најезда, а да о светском рату и не говоримо! Г. Јовановић и не испитује том приликом да ли је баш било потребе жртвовати милионе живота и да ли не би требало за то некога и на одговорност позвати, г.ј. некога од оних фактора који су тада владали у Србији. Када сам ја 1918. г. дошао у Београд онда су ми баш угледни и виђени србијански политичари говорили да је за пропаст регрута у Албанији звати на одговорност одговорне факторе. А да ни пегави тифус не би у тој мери косио, да је администрација и организација била на висини задаће. Треба престати једаред са оперисањем са гробовима којима се сви клањамо и који нису посејани зато да св с њима тера трговина. Земљораднички прваци држали су састанак у Новој Градишци тобоже за осечку област, и ту су закључили да се позове земљораднички клуб да напусти Народну Скупштину. То је све лаж и обмана. Они долазе овамо да разбијају редове СДК и да на тај начин послуев режиму хегемоније у Београду.
- Време, 13. 12. 1928.,
”Анте Павелић је умерени политичар, жртва диктатуре Краља Александра” [6]
Светозар Прибићевић, до последњег даха
Након смрти Стјепана Радића, у непреболу за својим најбољим политичким другом, на збору у Госпићу Прибићевић је одржао снажни домољубни говор. У говору, обраћајући се Србима, тражио да буду с Хрватима "нераздруживо везани, до задњег даха, до задњег куцаја нашег срца... Прије ће се Велебит срушити у море, него ћемо ми окренути вјером, коју смо задали".
На збору у Пакрацу, почетком децембра, на којем је било 50 хрватских застава, а само једна српска, управо је српски лидер нашао за сходно да каже како су Хрвати кроз хиљаду година сачували своју државу и да Срби, измешани с Хрватима, остају "где су наши заједнички гробови и колевке". [7]
Светозар прибићевић признаје да је био аустроугарски велеиздајник, као и брат му Милан. Истицао је коректан поступак аустроугарских власти према ухапшеницима у "Велеиздајничком процесу", насупрот бруталности југословенског режима према политичким против-ницима, укључујући и њега самог.
»Треба уважити, да су
оптужени Срби заиста водили антидржавну пропаганду, да су и срцем и
душом, а неки и јавним својим радом, заиста били велеиздајници, да је
револуционарни статут Милана Прибићевића о савезној југословенској
федеративној републици заиста постојао, да су неки оптужени знали за тај
статут и да је он имао да служи као база њихове акције, и да је све то
са гледишта тадашњег кривичног закона заиста представљало велеиздају.«
Пред смрт, Светозар Прибићевић је из избеглиштва 1933. упутио знаменито Писмо Србима.
Слао је затим допунска писма из којих сазнајемо да су ултра-шовинистичке Загребачке пунктације заправо једна истинита и поштена ствар:
Због тога је из Загребачке резолуције највише увредио (до срца) пасус о србијанској хегемонији, који ј е ипак истинит, јер наша држава није ни Југославија, ни држава Срба, Хрвата и Словенаца, нити је то некакво уједињено српство, него је напросто проширена предратна Србија. Кад се у Србији ни тај факат не ће да призна, како се онда може вјеровати да се наше прилике могу средити братским споразумом и договором и зашто се онда чудите, што се тзв. пречани иронички осмјешкују кад се формула о »братском договору<< убацује у наше дискусије...
У време када је Мачек увелико и нескривено умцигловао Србију уз подршку Прибићевићеве СДС, просветљавао је Србе, од аргумената снабдевен цинизмом:
Хоћете још један факат о господском држању данашњих Србијанаца? Видите, сваки Србијанац сматра, д а он има право да рјешава о том, што ће бити са Хрватском, како ће се уредити Војводина или који други крај, али кад Мачек дирне питање Македоније, онда сви Србијанци скоче као убодени, јер он нема права да се мијеша у то питање. Србијански политичари стоје у питању Хрватске на гледишту концесија т.ј. они су господари, који могу да учине концесије, али Хрвати не смију ни да писну о том питању, да ли ће Македонија бити аутономна, или ће чинити једну нераздјељиву цјелину са Србијом.
Коначно, Светозар Прибићевић нуди Србијанцима спасоносну формулу, која ће их спасти од њиховог хегемонизма:
“...Ја сам особно за државну заједницу Срба, Хрвата и Словенаца, која би се оснивала на начелима једнакости и правде, како то траже загребачки закључци /= Пунктације/ од 7. студенога 1932. Сматрам да хрватско питање треба тако ријешити да се у оквиру државне заједнице осигура хрватска држава... Али, као човјек слободног духа и као истински демократ, ја морам изјавити да би Срби морали поштовати и признати вољу Хрвата и одлуку чак и у случају кад би се они изјаснили против сваке заједнице са Србима, а за своју потпуну и неограничену самосталност ... Не могу замислити ни за један час ту могућност, да Срби ратују са Хрватима зато, што ови неће да живе заједно с њима, да Срби огњем и мачем наметну Хрватима заједничку државу. Такво држање осрамотило би Србе за сва времена као насилнике и угњетаче, а с друге стране не би било никакво дефинитивно решење проблема, јер би Хрвати употребили прву згодну прилику, први међународни сукоб, да такву наметнуту државну заједницу оборе. И зато је најбоље, најмудрије и најправедније што Срби у питању односа према Хрватима могу да учине, да им пруже бели лист, да на њему испишу своје захтеве. Сваки други пут и решење значило би вечите међусобне трзавице, сукобе и ратове, који би на крају крајева свршили катастрофално за обоје.
Подсетићемо, ово је писао исти онај Прибићевић који је био једна од главних препрека давања пуне слободе хрватском опредељењу, односно ампутацији Хрватске. Питање у вези "белих листова" је и зашто Прибићевић не препоручује исти поступак Хрватима - да Србима пруже бели лист, да на њему испишу своје захтеве?
Као експерт за србијанско питање закључио је да "данашњи Србијанци
1) не подносе критику и 2) немају смисла за аутокритику", што су изгледа особине које красе Хрвате, а напосе њега и његове саборце.
Ипак, у нечему Прибићевић је био у праву:
Односи између Срба из прека и Срба у Србији врло су озбиљни и то се не да прикрити некаквим маневрима. Ти су односи једва нешто бољи него односи између Хрвата и Срба из Србије. Ја лично мислим, да нису ништа бољи и ако се не изражавају у тако оштрим формама. И да се са Србима нису ујединили Хрвати и Словенци, постојало би свеједно међу самим Србима исто питање које данас потреса темељима наше државе т. ј. питање о форми државног уједињења и о унутарњем државном уређењу.
Да у Прибићевићу није ампутирана способност самокритике и способност да чује критике, чак и од појединих својих пријатеља, прво што би се запитао је колико су он лично и његови саплеменици допринели тако ужасном стању?
Са историјске дистанце ми видимо да, када је Југославија уређена по визијама Прибићевићевим, његов род је искорењен са својих простора, тако да се ни за самог Светозара није могао наћи гробно место на родној груди. И, што је најгоре, избегли његови Срби сада у Србији терају исту политику са извесним истим исходом.
У изгнанству, Светозар Прибићевић живио је прво у Прагу, 1932. се преселио у Париз, и умро је у Прагу од рака на плућима 1936, у скоро навршеној 61-вој години живота. На погребу у Прагу истицао се између осталих и вијенац забрањене Комунистичке партије Југославије, због његове антифашистичке борбе у емиграцији. На црвеној траци било је исписано: „Борцу за Демокрацију — КПЈ.“
Касније, У мају 1944.у Дрвару Тито је казао у интервјуу за америчко-енглеску штампу, да „је Самостална демократска странка практички, у својој цјелини, вођена већином својих вођа, приступила народно-ослободилачком покрету на самом почетку“. [8]
Син Светозарев, Стојан, дрчевито се поноси националном велеиздајом свог оца и његових сабораца:
Премда је умро неке четири и по године прије Хитлеровог напада на Југославију, Светозар Прибићевић је добро припремио своје људе. Његове присташе у Банији, на Кордуну и у Лици смјеста су листом приступиле Народно- ослободилачкој борби. Године 1944. био сам дописник цјелокупне америчке штампе при Врховном штабу у Дрвару, а са мном је био дописник цијеле енглеске штампе. У мају те године у Дрвару Тито је казао нама двојици у интервјуу за америчко-енглеску штампу, да „је Самостална демократска странка практички, у својој цјелини, вођена већином својих вођа, приступила народно-ослободилачком покрету на самом почетку“. (Овај интервју је објављен и на српскохрватском у књизи „Јосип Броз Тито, Борба за ослобођење Југославије“, Култура, Београд, 1944.)
Кости Светозара Прибићевића пренијете су 1968. о државном трошку из Прага и сахрањене у породичној гробници у Београду. У исто доба подигао сам му спомен-плочу на брду Св. Духа у породичном селу Главичанима недалеко Двора на Уни. На ковчегу у Београду био је и вијенац Предсједника Републике, са златним словима на црвеној траци: „Јосип Броз Тито — Светозару Прибићевићу“.
Стојан Прибићевић
Сахрањен у "породичној гробници у Београду"?! Чињеница да породична њихова гробница није у завичају већ у Београду упечатљиво говори о резултату политике за коју су се Прибићевићи генерацијама борили. Не знамо за кога је то већа казна - за Светозара Прибићевића који је Београд толико мрзео или за Београд.
Пред смрт, у септембру 1936 године, Светозар Прибићевић изразио је
последњу жељу да му се кости могу пренети из Прага у Југославију само
када у Југославији завлада режим слободе. Захваљујући
Народно-ослободилачкој војсци, та ће му се последња жеља ускоро моћи
испунити.
- Стојан Прибићевић (око 1960.-те године)
Спомен-полоча С. Прибићевићу у Главичанима обрасла је коровом.
Ма колико бранио Анту Павелића и народ хрватски, то није омело ни Анту Павелића ни народ хрватски да изврше покољ над родом Прибићевића.
Бачко село Кишкер године 1922. добија назив Прибићевићево по Светозару Прибићевићу. Овај назив ће се задржати до 1933. године, када је замењено називом Бачко Добро Поље.
Данас, у етнички очишћеној Хрватској, постоји награда Српског народног вијећа (СНВ) "Светозар Прибићевић" за унапређење хрватско-српских односа.
-----
[1] Светозар Прибићевић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[2] Стојан Прибићевић Познати Банијци: Браћа Прибићевићи - Светозар Прибићевић
https://banija.rs/banija/14109-poznati-banijci-braca-pribicevici-svetozar-pribicevic.html
[3] Светозаров брат Милан Прибићевић је крајем просинца 1918. писао др. Анти Трумбићу да у најважније задатке у том тренутку спада и „формирање модерне странке, која би морала постати странком југославенске већине за конституанту“.
(Лазар МАРКОВИЋ, Југославенска држава и хрватско питање, Загреб 1935, 228., Х. МАТКОВИЋ, Светозар Прибићевић, 71.,)
[4] У литератури се посебно нотификује Иван Палечек, којег је С.П. за бана хрватског поставио још на почетку свог мандата. Палачек се даље добро акомодирао, па је постао министром у влади П. Живковића након Обзнане, итд.
О влади у којој је био и његов фаворит Палечек, са накнадном памећу С. прибићевић је писао Србима:
Погледајмо уосталом данашњу ситуацију. Ипак ј е то неизбрисива срамота да је из Србије уопће могао доћи такав режим, као што је тај т. зв. 6. јануарски. То је најгори, најкоруптивнији и идејно најбједнији режим, који с е ј е појавио у најновијој хисторији, те с е не може упоредити ни с којим другим на свијету.
[5] Према: Радош Љушић, Књижевне новине, 5. 11. 1991.
[6] Из: Светозар Прибићевић: Диктатура краља Александра
[7] - Бранислав Глигоријевић -ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРЖАВНИ УДАР СПРЕЧИО ГРАЂАНСКИ РАТ: Политичке тензије које су довеле до увођења шестојануарске диктатуре
https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1072294/istorijski-dodatak-drzavni-udar-sprecio-gradjanski-rat-politicke-tenzije-koje-dovele-uvodjenja-sestojanuarske-diktature
[8] Интервју је објављен и на српскохрватском у књизи „Јосип Броз Тито,
Борба за ослобођење Југославије“, Култура, Београд, 1944.
Коментари
Постави коментар