ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 19

Шестојануарска диктатура

„Как видите лајбек је раскопчан”

Владко Мачек

Радићев наследник на положају лидера ХСС Влатко Мачек, био је епски представник пургерског национал-шовинисте ослоњеног на широке сељачке масе. [1] Он је захтевао је суспензију парламента и завођење диктатуре ради успостављања нарушеног  система јавне безбедности. Након вишемесечних консултација са представницима свих политичких снага (приликом којих је разматрана и могућност сецесије Хрватске) краљ Александар пресекао је паралитично стање политичког живота 6-јануарским манифестом који је означио почетак режима монарходиктатуре.

Мачек је рачунао да ће се о разрјешењу драматичног стања лакше договорити с краљем особно неголи са србијанским политичарима.

У јануару 1929. краљ позвао Мачека и Прибићевића у аудијенцију. Мачеку је то био први сусрет са Александром, којега је интересовало шта су узроци хрватском незадовољству и постоје ли начини да узму конструктивно учешће у процесу консолидације земље. Мачек је у разговору истицао да се од самог зачетка краљевине СХС политика водила не само „без Хрвата, већ и против њих”, те да су „Србијанци” Југославију посматрали као увећану Краљевину Србију, а не као истински заједничку државу. Мачек је, дакле, предлагао повратак на стање из 1918. и преговоре са „правим представ-ницима” хрватског народа.

Петог јануара, пре повратка за Загреб, Мачек је позван и у другу аудијенцију код краља Александра који је од њега затражио детаљну визију уређења државе. Мачек је изложио програм федерализације Југославије, тада још увек формално краљевине СХС, који је подразумевао поделу на 7 федеративних јединица подељених по историјским границама онако како су изгледале у моменту распада Аустроугарске Монархије. Тих 7 историјски поткрепљених јединица, према Мачеку, биле су: Словенија, Хрватска с Далмацијом, Босна с Херцеговином, Црна гора, Србија, Војводина и Македонија. Мачеков програм федерализације подразумевао је да свака јединица има свој парламент и владу задужене за све аутономне послове. Када му је краљ саопштио да ће позвати чувеног правника Слободана Јовановића да се са њиме консултује у вези тумачења предложеног државног уређења, Мачек му је одговорио: „Величанство, то није важно. Нијемци су се године 1871. под Бизмарком ујединили тако да се није дирало не само у границе појединих њемачких држава, него су чак остале на челу тих држава и њихове локалне династије. Оставили су пак професорима да се још данас натежу да ли је уједињена Њемачка федерација, конфедерација или нешто друго. Па ипак се морао сложити готово цио свијет да тако уређену Њемачку побиједи”.

Међутим погрешио је.

Након свих одржаних разговора тога дана из канцеларије Његовог Величанства издан је проглас:

Поводом оставке краљевске владе, Краљ је на приједлог предсједника парламента конзултирао представнике свих странака и парламентарних група. Резултат конзултирања показао је, да међу парламентарним групама постоје посве опречна гледишта за рјешење данашње кризе. Те се разлике у гледиштима појављују чак и у оцјени питања државнога уређења. Због тога нема могућности ни за каково парламентарно рјешење, које би гарантирало одржање пуног државног и народног јединства.

У ноћи са суботе на недјељу, састављена је нова влада која је одмах положила присегу. Дана 6. сијечња 1929. краљ Александар I. Карађорђевић издаје проглас којим је народу објавио како не постоји
парламентарно рјешење за кризу у држави. У њему парламентаризам назива застарјелим те сметњом за будућност. Краљ се позива на своју дужност чувања народног и државнога јединства. Оправдавајући своје одлуке донесене овим прогласом Краљ укида Видовдански устав из 1921., устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Уводи диктатуру која је по датуму успоставе названа Шестосијечањска диктатура и распушта Народну скупштину која је изабрана у студеном 1927. Забранио је и рад свих политичких странака у држави. Забранио је политичке скупове, дјеловање синдиката те је увео строгу цензуру. Тиме је завршио процес увођења краљева апсолутизма. Именовао је нову непарламентарну владу на чијем је челу био генерал Петар Живковић, а која је одговарала само њему. У тој влади били су тзв. краљеви људи из водства Демократске и Радикалне стране, а јако мало људи с хрватске политичке сцене.

Вијест о укидању Видовданског устава и састављању нове владе затекла је све, а поготово вође СДК-а, Мачека и Прибичевића у Загребу. Одржана је сједница у Хрватскоме сељачкоме дому на којој је Владко Мачек који је у почетку прихватио увођење диктатуре јер је сматрао како ће она довести до рјешења хрватскога питања, дао изјаву која ће остати упамћена у хрватској политичкој повијести:

Как видите лајбек је раскопчан. Видовдански устав, који је преко седам година тиштио хрватски народ срушен је! Срушен је не само у свијести народа, рјешењем Њ. Вел. Краља него и фактичко. Посве сам сигуран за слогу, зрелост, а према томе и јакост хрватскога народа, те обзиром на велику мудрост Њ. Вел. Краља да ће нам успјети да остваримо идеал хрватскога народа: Да Хрват буде господар у својој слободној Хрватској.

Ову одлуку Влатко Мачек је у почетку поздрављао јер му се учинило да отвара могућност рјешавања хрватског питања враћањем на стање из 1918., што се сликовито објашњавало политичком параболом мађарског политичара Деака: “Ако се прслук (лајбек)  криво закопча, нема друге него га опет цијелога раскопчати и изнова правилно закопчати.”

Почетком листопада 1929. краљ Александар доноси закон о подјели и промјени назива Краљевине. Име државе мијења се у Краљевина Југославија. Промјена имена требала је ојачати идеју носитеља диктатуре о националном и управном јединству државе. Територији Краљевине Југославије подијељен је на девет бановина, а укинута је подјела на 33 области. Нових девет бановина носиле су имена Дравска (сједиште у Љубљани), Савска (Загреб), Врбска (Бања Лука), Приморска (Сплит), Дринска (Сарајево), Зетска (Цетиње), Вардарска (Скопље), Моравска (Ниш) и Дунавска (Нови Сад). Аутономија ових девет бановина готово и да није постојала, а краљ је био тај који је постављао банове из редова оних који су подупирали диктатуру. У шест, од девет новостворених бановина, превладавала је српска већина.

Диктатура је уведена у време највеће светске економске кризе и снажне ескалације фашизма у Европи. На Западу за Србе никада није било разумевања. Зато је међународни положај Југославије почео је све слабити. Западне земље нису подржавале ни поделу државе нити диктатуру коју је проводио Краљ. За њих је једини прави пут био федерализација и у федералном уређењу неминовна хрватска доминација над Србима. 

Особито тешка питања односила су се на наплату ратних репарација и отплату ратних кредита. Дошло је ситуације да савезници Француска и Србија (сада Југославија) своје спорове око исплате зајмова решавају пред Међународним судом у Хагу. У питању је толико замршена проблематика да се ни савремени аутори не слажу око исхода овог спора. једни сматрају да је суд пресудио у корист Француске, други да је коначно решење повољније за Србију.

Помоћ савезника је према неким показатељима и проценама износила око 100.000 милиона франака у злату . [2]  Није чудо што је 1928-9. скоро дошло до државног банкрота због  ратних дугова. [3] Без обзира на само релативну прецизност изнете процене ратних дугова, може се сагледати у колико је свеукупно тешкој ситуацији држава била и да, у ситуацији пречaнске деструкције политичког и парламентарног живота, без донетих тешких мера, потпуна пропаст српског народа би била извесна.

Хрвати су, тако типично за њих, подвлачили да су то били српски дугови који се њих нису тицали, али притом нису помињали да су се налазили на страни побеђених и да су могли да учествују у плаћању репарација.

Насупрот свих несносних околности краљ Александар успева да стабилизује стање. Зато је у најширим масама и имао велику подршку. Чим су околности дозволиле,  дана 3. рујна 1931., само двије године након успоставе диктатуре, доноси нови Устав, запамћен по називу Октроирани устав. Успостављен је Сенат који је уз Народну скупштину био најважније политичко тијело.

-----

[1] 

...Сељак је одмах у почетку схватио својим здравим разумом да постоји погибељ да ријешивши се мађарског господства потпаднемо под српско. Осим тога, сељаштво је дајући у рату највећи принос у крви, стекло (нећу улазити у питање да ли с правом или не) увјерење да су цареви и краљеви они који су криви за ратове, па се оприједелило за републику. И сада се тражило од сељаштва, које је било ослобођено једне династије, да се подвргне другој династији, коју је nota bene сматрало инфериорнијом од оне пријашње. Настао је диљем цијеле горње Хрватске духовни револт, тако да у Хрватским селима ниси чуо друго него поклике: „Живила Република!” У тим поклицима су једнако судјеловали и људи и жене, и старци и дјеца. Не знам чија је била паметна идеја да су у поједина села били послани омањи одреди србијанске војске која је почела људе ударати кундацима од пушака говорећи: „ Ево ти поздрав од краља Петра!” Наравно да је нато поклику „Живила Република”, слиједио и поклик „ Доље краљ Петар!” Тако је Мачек описивао расположење у хрватском народу у првим годинама заједничке државе, које је засигурно послужило као основа за програм његовог будућег политичког деловања. Ниподаштавање династије Крађорђевића као „инфериорније” у односу на Хабзбурговце, шта год то значило, било је темељ свих каснијих политичких размирица између Хрвата и Срба. Одбијање за повиновањем врховном ауторитету државе, у овом случају круни, као и монополу силе оличеном у војсци, били су алармантни знакови који су указивали да ће тензије око решавања хрватског питања само још више нарастати... 

Тим истим сељацима “жељним републике” и том истом Мачеку, било је угодно да се коју годину касније ужеле да буду поданици италијанске круне.

[2]  Уз помоћ Вештачке Интелигенције добили смо одговор да би 100 милиона француских франака из 1914. године данас вредело око 400 милијарди евра. Ова процена узима у обзир инфлацију и економске промене током више од једног века. Сасвим грубо и тек ради оријентације, у данашње време то би значило годишњу отплату преко десет милијарди ратних дугова.

[3] Правна природа помоћи није била довољно јасна. Једна група аналитичара сматра да је свака савезница морала да у ратни савез унесе поред људских и материјалне, финансијске и војне резерве. На бази овог приступа, помоћ између држава ратног савеза није зајам који се врећа повериоцу-даваоцу, па се предложило брисање међусобне помоћи савезница једна другој. До таквог исхода није дошло јер УСА није желела да се одрекне ни једног свог цента. Са друге стране поражене државе су све више отезале са исплатама репарација док 1932. нису сасвим одбациле своје обавезе. Уз велико стрпљење и, ваља признати, значајно попуштање поверилаца, после неколико година нађена су компромисна решења и та питања су превазиђена.