ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? 19
Жртве
Током Другог светског рата у Војводини почињени су масовни ратни злочини. Пошто на овом подручју није било значајнијих борбених дејстава све до јесени 1944, злочини се највећим делом односе на цивилно становништво.
Размере страдања дуго нису биле ни приближно утврђене. Савезни попис из 1964. остао је годинама делимично недоступан. Тек почетком 2000-их Скупштина АП Војводине формирала је Анкетни одбор који је, уз каснији рад Војвођанске академије наука и уметности, пописао цивилне жртве за период 1941–1948. До 2008. у базу је унесено преко 96.000 лица; у једном каснијем пресеку наведено је 83.881 именом идентификованих цивилних жртава (од тога 42.283 Срба, 15.495 Јевреја, 15.419 Немаца итд.), уз процену да је стварни број виши. Део те базе (око 27.000 лица страдалих после септембра 1944) предат је државној Комисији за тајне гробнице. Међуакадемијска комисија САНУ–МАН наставила је рад на истом периоду и објавила именске регистре у више томова. Ипак, целокупна изворна документација и даље није у потпуности отворена нити обједињена у једну јавно претраживу базу, тако да коначни увид у размере страдања — посебно када је реч о жртвама комунистичких власти — остаје непотпун.
На подручју Војводине деловале су окупационе војне и паравојне формације немачке, мађарске и хрватске. Од око 540.000 Немаца колико их је живело у Југославији до 1941, око 95.000 нашло се у склопу немачких, мађарских и хрватских војних јединица [1]. За Мађаре, Хрвате и Румуне са подручја Војводине нема поузданих збирних података. О масовнијем антифашизму код националних мањина нема говора до лета 1943, а прелажење на победничку страну постаје израженије тек лета 1944, када је исход рата већ био известан.
Док је злогласна 7. SS дивизија „Принц Еуген“ [2] деловала на ширем југословенском простору, на тлу Војводине злочине су чинили домобрани, усташе, делови Ханџар дивизије, мађарске снаге и локалне немачке формације. У послератној историографији често се занемарује да су исти људи понекад понављали злочине у различитим униформама.
Мађари су већ приликом уласка у априлу 1941. убијали сумњиве „четнике“, по унапред припремљеним списковима али и стихијски, уз помоћ дела локалног мађарског становништва. По бестијалности се истиче митраљирање цивила на колонији Сириг 13. априла 1941, када је убијено 112 људи [3]. У том првом периоду ликвидације, хапшења, логорисања и прогони вршени су под оптужбом да су жртве четници или њихови сарадници — јер до напада на СССР комунисти нису били у отвореном сукобу са нацистима. Касније се ситуација није битно променила, изузев на Фрушкој гори. Уследило је масовно протеривање колониста и логорисање Срба. Године 1942. дошло је до великих погрома над Србима у Шајкашкој и над Србима и Јеврејима у Новом Саду. Тачан број страдалих није утврђен; процене се крећу од неколико хиљада до око 12.000 колико наводи локални истраживач Александар Вељић, сматрајући ниже бројке намерно умањеним [4, 5]. Слично су поступали Хрвати у Срему (који је сразмерно броју становника претрпео најтежа страдања) [6] и Немци у својој окупационој зони [7].
Много касније наметнут је наратив да је „Војводина била партизанска, а Србија четничка“ [8]. Када се сагледају расположиви подаци, теза се показује неодрживом. Припадника ЈВуО и њихових сарадника било је у Војводини, као и Војвођана у четничким јединицама другде [9]. Ако се саберу жртве, више је Срба страдало под оптужбом да су присталице четничке, него да су комунисти. [10] Међутим, оваква подела односи се само на Србе. Поента је другачија: и мађарске снаге 1941. и партизани 1944. масовно су користили исту етикету. Многи страдали најпре су приказани као „четници“, да би после рата били уврштени међу „жртве нацизма“, док су комунистичке власти сопствене жртве често означавале као издајнике и колаборационисте.
Ако се сагледа целокупно становништво Војводине, види се да је знатан део припадника националних мањина припадао окупационим војним, паравојним и полицијским формацијама или им био привржен.
Војводина је била један од најмасовније милитаризованих и политички најполаризованијих мултиетничких простора Југославије. Њена немачка мањина остварила је изузетно висок степен институционализоване сарадње са нацистичким системом. Око 21.500 Volksdeutsche из немачке окупационе зоне у Србији служило је у Waffen-SS; главни регрутни резервоар била је немачка заједница Баната, па се већина овог контингента може везати за подручје данашње Војводине. Уз њих су деловале и локалне немачке паравојне и полицијске структуре. За локалне регруте из Бачке у мађарској Honvédség и за Сремце у усташким и домобранским јединицама нема подједнако поузданих збирних бројки, али је неспорно да су и ти апарати масовно ослањали на локално становништво. [10]
Насупрот томе, партизански покрет у Војводини остао је до јесени 1944. релативно слаб: око 1.000 бораца крајем 1941. и 1942, око 3.000 септембра 1943, око 5.000 крајем 1943. Тек крајем 1944. број војвођанских партизана у активним формацијама достиже око 40.000 (поједини збирни прегледи наводе око 50.000 мобилисаних током рата). ЈВуО на овом подручју никада није развио масовну војну структуру. [11]
Дакле, до прекретнице 1944. Војводина није била „партизанска“. Била је простор у којем су различите етничке заједнице биле укључене у различите, међусобно супротстављене војно-политичке системе окупатора. Тек распадом осовинског система долази до масовног преласка на победничку страну. Ова слика директно демантује каснији наратив о „партизанској Војводини“ и „четничкој Србији“ — конструкцију која је служила стварању лажне моралне и политичке супериорности Војводине у односу на остатак српског корпуса Могла би се бранити теза, држећи се наметнутих критеријума бројности у одређеним покретима, да је, супротно комунистичким интерпретацијама - Војводина била фашистичка а Србија антифашистичка.
Покушај стварања Мађарске православне цркве
Паралелно са физичким уништавањем одвијао се и покушај разбијања црквеног и националног јединства Срба.
Мађарски унијати јављају се већ 1926. позивом свештенству и верницима Будимске епархије да пређу под њихову јурисдикцију. У мађарским медијима и политичким круговима вођена је кампања за стварање независне мађарске грчкоисточне цркве. Мађарски медији су писали:
„Одушевљавајте се за независну
мађарску грчкоисточну цркву, источни Мађари. Сакупљајте се и за то, да
по паду Трианона грчко-источни Мађари на отгнутим нам сад крајевима
домовине нађу спремљену мађарску православну цркву. Трудите се на то, да
се до тога времена породи овај други државни закон са једином клаузулом
следеће садржине – Узакоњује се установа будимпештанске грчко-источне
мађарске црквене епархије и сваки епископ ове црквене епархије, у смислу
тачке Б државног закона из 1926. године чл. 20. постаје чланом Горњег
Дома, са односећим се правима.“
- Pesti Hirlap, Budapest 1929, Julius 20. No 162
Притисак за стварање МПЦ постојао је и пре рата.Епископу будимском др Георгију Зубковићу нуђен је и положај поглавара ове цркве. "Приликом посете Епископа Георгија министру Хоману, министар је рекао епископу да би он био велики човек када би сугерирао српској и румунској православној цркви у Мађарској да се сложе са Цариградском патријаршијом која би дала аутономију Мађарској митрополији са два епископа, те би на тај начин Владика Зубковић био митрополит. Епископ Георгије је ово одбио" [12], нити су стални покушаји у том правцу имали успеха. [13]
После окупације 1941. репресија над СПЦ појачана је. У У Бачкој епархији је убијено неколико свештеника а у Будимској један (Милош Апић, у Баји). Неколико парохијских свештеника се нашло у заробљеништву, а они који нису били рођени на територији Аустроугарске били су протерани. Тако су се многе парохије нашле упражњене. Појавили су се и „свештеници“ који су покушавали да оснују мађарску православну цркву. Најактивнији је био Милан Дакић (Михаљ Дорослои)[14], лишен чина још 1932. Свештеник Софроније Живковић и епископ Сава шумадијски остављали су сведочења о његовом деловању у Хоргошу и околини, где је уз подршку мађарских власти покушавао да окупи вернике и преузме црквена имања [15]. Сличне извештаје шаљу и друга висока црквена лица. [16]
Уз агилног и страственог агитатора МПЦ Михаља Дорослоиа, наилазимо на име његовог асистента, студента филозофије Бошка Борђошког, потоњег директора гимнауије у Сенти у комунистичкој Југославији. [17]
Акција није уродила плодом у мери у којој су организатори желели. После рата Руска православна црква наставила је рад на стварању мађарске православне структуре под својим окриљем. Цео подухват, започет још у међуратном периоду, завршио се оснивањем малог протопрезвитерата помађарених верника у саставу Московске патријаршије.[18]
Покушај разбијања црквеног јединства био је само једна од линија напада на српски корпус у Војводини — уз физичко уништавање, прогоне и каснију идеолошку прекомпозицију страдања.
-----
[1] Денис Детлинг Логори и након рата: прогон Фолксдојчера
https://hrcak.srce.hr/file/58081
(Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944-1948., Die Station eines Volkermordes,
Donauschwäbische Kulturstiftung, München, 1998.; preveo Denis Detling)
[2] О злочинима
7. SS дивизије „Принц Еуген“ постоји
обимна литература. НПР:
Злочини 7 ЅЅ дивизије Принц Еуген
https://mikisarajevo.home.blog/2019/07/29/ratni-zlocini-7-ss-divizije-prinz-eugen/
[3] Драган Станић (Иван
Негришорац), о злочину у Сиригу.
- Заборављени злочин у Сиригу
https://jadovno.com/zaboravljeni-zlocin-u-sirigu/
[4] Огњен Карановић - НОВОСАДСКА РАЦИЈА 1942. ГОДИНЕ ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ
https://www.kcns.org.rs/agora/novosadska-racija-1942-godine/
[5] Александар Вељић - Истина о Новосадској Рацији
https://www.scribd.com/doc/209570870/Aleksandar-Velji%C4%87-Istina-o-Novosadskoj-Raciji
[6] Стево Лапчевић - ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ СРЕМА У НДХ
https://www.pecat.co.rs/2024/02/veliko-stradanje-srema-u-ndh/
[7] База
података о жртвама рата садржи поименични попис 44.438 жртава рата: у
логорима је евидентирано 17.354 жртве, односно у посматраним
категоријама 20.819 жртава. Показатељи из ревизије пописа у анализи по
годинама страдања показују да су за Војвођане најпогубније биле две
године – 1942. и 1944. година – у којима је страдало 26,55, односно
32,72% свих жртава, пошто је тада највеће страдање било и у најбројнијој
категорији – у логорима: 1944. године 42,32% свих жртава у логорима у
току рата, а 1942. 26,74% тих жртава.
Јован Мирковић - Жртве Војводине у логорима 1941-1945. према до сада извршеној ревизији пописа из 1964. године
https://exyugenealogy.net/wp-content/uploads/2012/12/7333-mirkovic.pdf
[8]
Србија је у Другом светском рату била углавном четничка, док је Војводина била партизанска, изјавио је Живан Марељ, Бивши председник Извршног већа Војводине.
Марељ је на трибини о новијој историји Војводине, рекао да је она после Другог светског рата ушла у састав Србије после великих и жестоких расправа које је водила делегација коју је тадашњи британски премијер Винстон Черчил послао на разговоре с маршалом Титом.
Додао је да је Војводина ушла у састав Србије јер је то био једини начин да Тито задржи у саставу Југославије и "ужу Србију".
"Пошто је британска делегација дошла са списковима официра и војника који су били под контролом (краљевске) владе у Лондону и делом Драже Михаиловића, било је јасно да у Србији практично није било партизана, сем три одреда. На предлог Моше Пијаде, Војводина је ушла у састав Србије јер није имала четника пре рата. С тим се решио однос с притиском Велике Британије, која је тврдила да Југославији не треба Србија, јер је била четничка", казао је Марељ.
Додао је да је војвођанско руководство из Другог светског рата изашло с целом географском територијом Срема, укључујући и Жупању, Вуковар и друго.
Пошто су "Хрвати добили Барању и читав део Срема, тек је тада (Војводина) ушла у састав Србије", рекао је Марељ.
... - "Србија четничка, АПВ партизанска"
https://www.b92.net/o/vesti/vesti?nav_id=932614
Ово живо лупетање Живана Мареља, по коме су се војвођански комунисти жртвовали војвођанске интересе зарад спаса Србије, може се гледати само у контекст правдања војовођанским сепаратистима зашто Војводина није постала република и зашто је Тито војвођанским (српским) територијама Хрвате наградио за геноцид над Србима. Коликогод се Марељ упињао да пружи некакво смислено образложење, не може се рационално објаснити зашто би Војводина морала дати своје територије Хрватској да би јој било дозвољено да уђе у састав Србије (?).
[9] Као пример, наводимо неколико имена из "Књиге стрељаних":
Бошњаковић Чеда, 1912, 1944. Датум и место страдања непознати. Начин страдања: стрељан. Статус: убијен. Квалификација: ЈВуО - Југословенска војска у отаџбини
Подкфалификација : Припадник. четник ДМ / по ИАГНС је место рођења Србобран, нестао у јулу-августу
Царевић Душан, 1910 (у Петровграду) - 1944., место страдања: непознато. стрељан, суђен на смрт. Припадник ЈВуО.
Цветков Милорад 1990 (Петровград) - 1944. Место страдања непознато, стрељан, осуђен на смрт - припадник ЈВуО.
Мојсиловић Петар, професор, 1902 (Петровград) - осуђен на смрт, стрељан. Припадник ЈВуО.
Никић Велимир, жандармеријски капетан у пензији, 1903 (Рудник), месо прбивалишта Петровград - 1944. Осуђен на смрт, стрељан. Припадник ЈВуО. Командант Прве петровградске четничке бригаде.
Божић Др Љубомир, 1902 (Инђија, место становања Петровград) -1944. Осуђен на смрт, стрељан. Припадник ЈВуО.
Липовчић Душан, жандармеријски пуковник у пензији, 1895(Петровград) - 1944. Осуђен на смрт, стрељан. Припадник ЈВуО.
[10] За учешће Volksdeutsche у Waffen-SS и окупационом апарату нарочито: Mirna Zakić, Ethnic Germans and National Socialism in Yugoslavia in World War II. За бројчани развој НОВЈ у Војводини: Vlado Strugar и стандардне серије о Народноослободилачкој војсци.
[11] У овој рачуници бесмислено је у партизане убрајати присилно регрутоване младиће ујесен 1944 и пролеће 1945. Тако на пример у једном раду о Банату у НОБ, наведено: “Банаћани
нису били претерано активни у антифашистичкој борби пре доласка Руса и
партизана крајем 1944 године. Од укупног броја 91% свих страдалих у
НОБ-у био је у 1944. и 1945. години.”
Мирослав Здравковић - Војводина у Другом светском рату 2: Банат
http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/vojvodina-u-drugom-svetskom-ratu-2-banat/
[12] Наведени текст потиче са званичног сајта Српске православне епархије будимске, односно из чланка објављеног на домену serbdiocese.hu под насловом „КАНОНСКА ЈУРИСДИКЦИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ДАНАШЊОЈ МАЂАРСКОЈ (1)“ (објављен 25. августа 2021. године).
https://www.serbdiocese.hu/2021/08/25/kanonska-jurisdiktsija-srpske-pravoslavne-tsrkve-u-danashnoj-ma-arskoj-1/
[13] Овај покушај је био без успеха јер су наравно све српске православне црквене општине остале одане Будимском епископу, па и оне не српске, и све су то писменом представком Епископу посведочиле. Међутим, после овог јавног позива Стефан Немет (римокатолички свештеник који је 1926. године у Нишу прешао у православље) у новинама је почео да изјављује да је од цариградског патријарха лично добио пристанак да се на овим просторима образује самостална Мађарска православна црква. Стефан Немет успео је својим активностима да придобије сентешку црквену општину и да се тамо самопрогласи за свештеника. Епископ будимски др Георгије Зубковић поменутог Стефана Немета никада није поставио за свештеника својим указом на ову парохији, чак му је дао забрану свештенослужења у Будимској епархији.
[14] Милан Дакић је био парох у Мохачу (1926-1930), парох у Ловри (1930-1931) и парох у Десци (1931-1932). Године 1932. напустио је Будимску епархију и у Сегедину започео рад на успостављању парохије тзв. Мађарске православне цркве. Име је помађарио и био је познат као Михаљ Дорослои, свештеник мађарске православне цркве у Сегедину. Одлуком Црквеног суда Будимске епархије др Милан Дакић кажњен је за многе кривице лишењем свештеничког чина одлуком Бр. К. I 570/223 od 16/29. августа 1932. године.
[15] Сведочења Софронија Живковића и извештаји епископа Саве и свештеника Григорија Плавшића.
...Ово исељење Срба из ових крајева оставши у понеким општинама у врло малом броју хтели су неки шпекуланти да искористе што су из недовољног познавања наших аутономних односа према маџарским државним законима хтели да присвоје преостала наша црквена имања. Ту су били у првом реду извержени свештеници римокатоличке вероисповести Немет Иштван, Паћи Ђула и др. Извержени свештеници из правосл. вероисповести Др. Милан Дакић (Др. Дорослаи Михаљ) као и наши српски издајници, похлепници за деобом српско-црквено-општинских имања Павле Калајџић (Немеш Пал), Младен Мијатовић и др.
... Против изашле наше резолуције у Дунантулу Немеш Пал је поднео тужбу окружном суду у Печују, који је и сам изјавио, да је то дивна идеја привести све православне Србе, Румуне, Грке и Бугаре у Мађарску православну веру (која тада није ни постојала) и дао је места жалби Немеш Пала, а мене и претседника осудио на 10 дана затвора с тим, да се затвор претвара у новчану казну...
АЛЕКСАНДАР ХОРВАТ, „МОЈЕ ХАПШЕЊЕ, ИНТЕРНАЦИЈА И ИЗГНАНСТВО” – СЕЋАЊА БАРАЊСКОГ СВЕШТЕНИКА СОФРОНИЈА ЖИВКОВИЋА
http://www.arhivns.rs/wp-content/uploads/2018/08/Godisnjak_11_2017.pdf
[16] Сава, епископ шумадијски:
Као што дознајем, од неког времена долази у Хоргош из Сегедина неки „свештеник“ по имену Милан Дакић (Дорослаи), кога претседник општине, кнез (Мађар) свечано дочекује и испраћа на општинским кочијама, отвара му нашу св. цркву и тај „свештеник“ служи службу Божију, држи сакупљеном народу беседу, бодри их да чувају своју веру и лепе српске обичаје, те да у свему само њега слушају. Обећава им „куле и градове“: да ће им он преко својих моћних веза вратити сву претрпљену штету, па чак и одузету им земљу.
На дан св. Архангела Михаила светио је свечарске водице, па је чак од једног тамошњег вајног Србина био позван „на светац“ и био код њега на ручку. Сврха оваквог рада – зна се! – оснивање мађарске православне цркве.
- Сава, епископ шумадијски
Убрзо је Епископа Иринеја о акцији Дакићевој известио и свештеник Григорије Плавшић, парох из Бачког Петровог Села, који каже:
„Протојереј Михајло /НАП: Милан/ Дакић почео је своју акцију и у нашим крајевима. Искоришћује незгоде и наше неприлике, да би имао успеха. Вешто и дипломатски ради. Био је у Хоргошу 9. о.м. скупио је наше људе из околине и одржао скуп, на коме је вешто и препредено и импресивно говорио. С њиме је био и говорио Сенћанин студент Борђошки. Присутни су негодовали али је ипак покушао да створи своју ц. општину. Да ли је успео, не знам. Прети опасност, да ће своју акцију проширити према Новом Саду“.
Ови извештаји су касније штампани у:
Црквеном гласнику/часопису Епархије темишварске „Гласник” (2021), у прилогу о епископу Сави Вуковићу и његовом администрирању, где протојереј Милан Д. први пут објављује ове документе.calameo
Део материјала се појављује и у монографији/споменици „Владика шумадијски Сава Вуковић – Споменица 2001–2021” (издање Епархије шумадијске, 2021), као и у научним радовима о епископу Сави као администратору Епархије темишварске.izdanja.filfak.ni.ac+2
[17] Извор наведеног текста је објављени архивски извештаји у црквеним публикацијама везаним за епископа Саву Вуковића и Епархију темишварску, где су пренета оригинална документа из периода 1941–1942. о Дакићевој акцији.
Управе Српске православне епархије бачкопетровоселске Епископу бачком Иринеју, бр. 173 од 10. децембра 1941. (Ебр. 741 од 12. децембра/29. новембра 1941.)
Коментари
Постави коментар