КАРАКАЗАН БиХ - 18

Неколико напомена о специфичностима Другог светског рата у Босни и Херцеговини

Муслимани у НДХ

Од формирања Независне Државе Хрватске на снази је била политика одлучног супротстављања било каквом облику истицања муслиманског националног питања. У вези с тим, поглавник Анте Павелић је у усташком сабору, фебруара 1942. године, између осталог изјавио да је: „муслиманска крв наших муслимана хрватска крв. Она је хрватска вјера јер су у нашој земљи њени припадници хрватски синови.“ Полазећи од премисе о хрватском етничком карактеру муслимана, Босна и Херцеговина је сматрана „источном Хрватском“ и била јој је намијењена посебна улога у јачању државне цјеловитости и јединства НДХ. Због тога је Анте Павелић један дио владиног апарата из Загреба премјестио у Бањалуку. Поглавник је за своју политику имао значајну подршку самих муслимана. Значајан број, од којих доста бивших функционера ЈМО, прихватио је усташку идеологију и власт, те заузео високе положаје у НДХ.

Осман и Џафер Куленовић су обнашали функцију замјеника предсједника владе. Адемага Мешић је био Павелићев доглавник, а Алија Шуљак поглавни побочник. Министри у Влади су били: Хилмија Бешлагић, Мехмед Алајбеговић, Мехо Мехичић, Исмет ефендија Муфтић. Дипломатски представник НДХ Салих Баљић, Предсједник Врховног суда у периоду 1944-1945. био је Асим Угљен, а прије тога државни вијећник и државни тајник. Чланови Сабора НДХ из бивше ЈМО били су: Хивзија Гавранкапетановић (други допредсједник Сабора), Исмет – бег Бекташевић, Ферид – бег Церић, Бећир Ђонлагић, Исмет – бег Гавранкапетановић, Велики жупан Велике жупе Врхбосна Нихад Курбеговић, Мухамед Омерчић, Хамдија Шахинпашић, Незир Спахић, Мујага Тафро, Ибрахим Крупић, Фетах Крупић. Културни посленици као књижевник и прохрватског опредељења Алија Неметак...

Од вјерских лица значајни су допуковник Акиф Ханџић, муфтија усташких бојни; Абдулах Чамо, вршилац дужности муфтије Хрватских оружаних снага, којег је касније замијенио Мустафа Мехић. Високи управни службеници, повјереници, стожерници и други дужносници били су: Расим Кршлак, Рагиб Чапљић, Дервиш Омеровић, Хасан Ћустовић, Мухамед Хаџибашчаушевић, Агим Угљен, Шефкија Балић, Бафрија Кадић, Химлија Љујић... Исмет Бекташевић, један је од покретача СС Ванџар дивизије. Такође, значајан број босанскохерцеговачких муслимана био је на командујућим положајима оружаних снага, усташких и домобранских. Генерали Јунуз Ајановић и Мухарем Хромић, најнање дванаест пуковиника и других виших официра. [1]

Силовање "братства-јединства"

Са држањем муслиманских маса у Босни и Херцеговини почетком Другог свјетског рата био је упознат и вођа Трећег Рајха. Адолф Хитлер је у разговору са Антом Павелићем, јуна 1941. године, изразио мишљење да „муслимани источне Босне могу бити поуздан носилац усташкој НДХ и одиграти 'драгоцјену' улогу у њеној активности на противсрпском правцу.“ У прилог Хитлеровом мишљењу иду забиљежени случајеви да су поједини муслимани у источној Босни (подручје Романије) долазак окупаторских њемачких трупа дочекали паролама: „Ето нама Швабе,/ ето нама бабе,/ ето нама Хитлера/ носи нам лутнера“ [2]. И, уистину, муслимани су, сразмерно својој бројности дали највише добровољаца у ЅЅ вафен дивизију ("Ханџар"), него било која друга народна група у поробљеној Европи. 

На чијој су страни били већински муслимани довољно говори податак да је у постројбама НДХ погинуло 28.000 бх. муслимана и  22.000 бх Хрвата. [3]

Истна, и у ратно доба био је јак аутономистички покрет у муслимана, који ни на НДХ нису гледали као на идеално државно решење. Године 1942. истакнути Бошњаци пишу писмо („Као састављачи помињу се Узеир Хаџихасновић, његов зет Мустафа Софтић, легендарни градоначелник Сарајева [4] и инжењер Суљага Салихагић из Бања Луке.“), односно меморандум, Адолфу Хитлеру у коме су тражили од Нијемаца успостављање њемачког протектората у Босни и Херцеговини са Сарајевом као главним градом. Софтић је тражио од Нијемаца дозволу да се Босна и Херцеговина отцијепи од Независне Државе Хрватске и уз то овлашћење за оснивање одвојене босанске муслиманске милиције. И док је отцјепљење било неоствариво, његов план за оснивање муслиманске милиције је реализиран неколико мјесеци касније, оснивањем босанске ЅЅ јединице.  У писму које је преведено и објављено у књизи В. Дедијера: „Геноцид над Муслиманима 1941-1945“, између осталог Хитлеру је презентирана кратка повијест Босне и Бошњака, гдје Бошњаци сматрају да су им преци Готи:

ФИРЕРУ НАШ!

„Премда живимо у овој земљи гдје постоји већина славенског живља, премда говоримо босанским језиком који је сличан српско-хрватском, ми отворено изјављујемо да по раси и крви нисмо Славени, већ да смо готског поријекла…

Мустафа Софтић, један од покретача ЅЅ Дивизије “Ханџар”, градоначелник погромашених Јевреја, поборник мирне инклузије Срба у нацистички поредак, теоретичар готског порекла “Бошњака”, повремени сарадник НОБ, послије седам и пол мјесеци проведених на издржавању казне у Зеници, пуштен је на слободу и враћа се у Кисељак, гдје се до краја живота бавио пољопривредом.

Комунистички наративи о братству-јединству искованом у револуцији по Босни и Херцеговини, општенародном антифашизму и "Валтеру" (=сложном народу) који брани Сарајево су колосалне измишљотине. Расположење огромне већине босанско-херцеговачких муслимана и опредјељење КПЈ – братство и заједничка оружана борба свих народа Босне и Херцеговине, почетком Другог свјетског рата били су на супротним политичким половима. Муслимани су радије ступали у усташке, још радије нацистичке, него у партизанске војне јединице.

Комунистички идеолошки став о великосрбијанској хегемонији и угњетавању широких маса свију народа, који отуда јесте прворазредни непријатељ комунистичке револуције, међутим није могао бити никако доказан без приступања муслимана партизанима. Тако је изграђен комунистички конфабулирани наратив о "братству-јединству", колико лажан толико и неприкосновен, до степена да се и живот губио на сами помен преварности ове измишљотине.

„Први пут у историји, Срби, Муслимани и Хрвати Босне и Херцеговине, уједињени у народно-ослободилачком покрету, ступили су на исти пут, почели су да изграђују свој заједнички дом (...)“. 

Из Приједлога декларације ЗАВНОБиХ-а изнесен на Другом засједању овог тијела.

Рачунало се да ће се придобијањем значајних политичких фигура у муслиманској заједници и тај живаљ поћи за Титом.

О значају приступања виђенијих босанскохерцеговачких муслимана НОП-у говори да је Јосип Броз Тито октобра 1943. године о томе извијестио Георги Димитрова:

„Ових дана је на нашу страну прешао истакнути муслимански [политичар] Исмет Бекташевић (…) Надаље, на нашу страну је прешао истакнути муслимански [политичар] и велики жупан жупе 'Плива и Рама' из Травника [Мухамед] Суџука (...)./НАП: између два свјетска рата био члан ЈМО. Био и члан Гајрета (?!). До приступања НОП-у, у НДХ је обављао функцију поджупана у Фојници/  Исмет Бекташевић је у Сребреничком срезу био на челу велике оружане групе муслимана, уживао је повјерење становништва исламске вјере овог босанског среза, па је комунистима био потребан за чвршће повезивање с муслиманима „који још иду са њиме“.        

-Документи централних органа КПЈ НОР и револуција, 460 и 419-420.

О чему се заправо ради?

Ни после две и по године ратовања и упорних политичких агитација, у редовима НОП су за "братство-јединство" гинули само Срби (и Далматинци). У намјери да измијени ово хронично стање, КПЈ је децембра 1943. године иницирала Проглас муслимана вијећника ЗАВНОБиХ-а којим су позвали муслимане Босне и Херцеговине да учине „прелом у свом досадашњем држању и пођу сви до једног у народноослободилачку борбу“. Вијећници су истакли да су муслимани и у „овим судбоносним данима, када се ради о бити или не бити“, у већини остали колебљиви и да се споро одлучују за приступање НОП-у. Међу потписницима овог прогласа били су Мухамед Суџука који је, упркос упозорењу нижих партијских организација да као компромитовани службеник усташке државе и „политички шпекулант“ не може „репрезентовати муслимане“, након само нешто више од мјесец дана проведених у НОП-у изабран за вијећника ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а, те за члана Президијума, односно Предсједништва оба ова висока тијела,  и Исмет Бекташевић. Они су истог мјесеца када је Проглас објављен „обновили сарадњу са усташама“. Тако је компромитована политика "братства-јединства" које беше, бар начелно и агитационо, угаони камен читаве комунистичке идеологије те и Тита лично. КПЈ је у ситуацији да не може да порекне да су у њеним највишим органима, кави су АВНОЈ и ЗАВНОБИХ, одлучивали непоправљиви фашисти, и да је политика КПЈ моделирана управо за потребу придобијања таквих фашиста на своју страну, без обзира шта су у рату чинили, чине и шта ће у будуће чинити.

По мишљењу историчара Хоареа (Сулејман) Филиповић је одиграо и значајну улогу у неформалном признавању Муслимана као равноправне нације највише својим залагањем да се статус Босне и Херцеговине дефинише као једнакоправан осталим републикама. Том је интервенцијом, како то види Хоаре, спасио Муслимане од нестанка са хисторијске позорнице Другог свјетског рата.

„С друге стране Филиповић је одиграо значајну улогу у дискусијама о нацрту декларације другог засједања АВНОЈ-а у новембру 1943 када је интервенисао и сугерисао да се национална равноправност у АВНОЈ-у не односи само на једнакост пет признатих југословенских нација (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, И Црногорци) него да то буде шест југословенских република (Србија, Хрватска, Словенија, македонија, Црна Гора и Босна и Херцеговина). На тај начин Филиповић је осигурао де фацто признавање Муслимана у новој држави“. [5]

И заиста, не хајући за фијаско своје политике, комунисти су наставили са "придобијањем" усташких злочинаца, што је било све лакше како се рат ближио крају. У почетку колаборација која је била тајна или полу-тајна, је након пада Италије те спознаје да су савезници одлучили да Титу дају власт у Југославији, све више је добијала облике отвореног "прелетања" да би се на крају претворио у прави цунами, тако да су одреди НОВ преплављени усташама, домобранима, муслиманским ханаџарлијама, па су неке јединице 40-50% па и више биле састављене од дојучерашњих фашиста. Поред већ легендарног Сулејмана Филиповића-Цара (надимак "Цар" добио од партизана), партизанима  је новембра 1943. године пришао Хусеин Миљковић [6], командант Кладушке муслиманске милиције, и одмах је унапређен у чин пуковника (а затим ликвидиран).  Међу пребезима је и домобрански часник Осман Грухоњић (деда чувеног новосадског новинара, и oтвореног антисрпског шовинисте Динка Грухоњића). Ибрахим Шатор, усташки натпоручник из Мостара, убио је лично 100 Срба у Коњицу, 1943. године постаје члан Авноја за БиХ и настављајући да убија Србе. По терору над Србима у Шумадији од 1944. године, истакла се партизанска 6 босанска бригада 17. ударне дивизије, састављена од бивших усташа. По доласку у Шумадију 1944. године, та партизанска 6. муслиманска бригада је имала 500 војника – муслимана и Албанаца, бивших ЅЅ ханџараца и балиста.

Партизански покрет тако својим хабитусом постао негација идеологије антифашизма. Али, како им је, вољом савезника, испоручена власт над Југословенима, то више никога није било брига.

Ратне последице

Стварност насиља и злочина у Другоме свјетском рату, нарочито у БиХ, [7] била је далеко сложенија (а тиме, на жалост, и бруталнија) од приказа филмичне верзије из времена југославенскога режима.

Постоје и друга рачуноводства босанско-херцеговачког злочина.

“Од толико страдалих у БиХ, једине жртве геноцида, народноослободилачког и антифашистичког рата били су Срби, а остали су у највећој мери страдали као припадници разних фашистичких оружаних формација и као сарадници окупатора у разарању властите државе у којој су до тада живели”...

...ни један европски народ у својој властитој држави није претрпио толико суров и немилосрдан вјерски и национални погром као што су Срби од својих сусједа…

“Зашто то кријемо? Ми немамо свој Јад Вашем, свој институт, саборни храм или музеј геноцида. Што је још горе, не знамо чак ни сва имена жртава. Нисмо ни покушали да их попишемо”, истиче Иванишевић у интервјуу Срни.

Миливоје Иванишевић, директор београдског Института
за истраживање српских страдања у 20. веку .

У доступним радовима не може се наћи (или бар нама није пошло за руком да нађемо) број страдалих припадника ЈВуО или страдање српског народа од комуниста или у сарадњи комуниста са усташама. Сигурно знамо да околности и односи снага током рата мењали карактер масовних и систематских убијања, али је коначни учинак био једносмеран. Ово зато што је огроман број учесника рата вршио исте злочине најпре као усташа или есесовац, па онда као партизан.  Комунисти ни у току рата и непосредно по његовом окончању нису мењали агенду свог "левог скретања". Коначно,  непрестани покољи и прогони довели до драматичне демографске промене у Босни и Херцеговини, тако да Срби више нису били релативно већинско становништво.

У коначном резултату муслимани су од Тита добили више него су тражили од Хитлера борећи се под његовом заставом. Државу су им, немилице гинући и убијајући своју браћу Србе, испоручили босански Срби, из разлога које је немогуће разумети. Као фактори тог масовног сумрачног стања и самоуништавајућег срљања, назиру се укорењена аустроугарска милитарна традиција нарочито ојачана током инвазије на Србију 1914 године (под девизом "Србе на Србе"), снажно деловање аутошовинистичких политичких организација између дав рата, СДС, босанског огранка Сељачке странке, КПЈ и, коначно, обећан плен. 

 

-----

[1]  Случај Мунир Екремов Шахиновић - Мунир Екремов Шахиновић (Сарајево, 1910. – Загреб, травња 1945.), био је хрватски пјесник, приповједач, новинар и дипломат из БиХ, један од најспособнијих босанскохерцеговачких новинара свога доба. Недуго након успоставе НДХ запослио се на мјесту предстојника уреда Османа Куленовића, потпредсједника Владе НДХ. Тијеком друге половице 1941. радио је на том положају, а 13. просинца 1941. именован је надстојником сарајевске подружнице Државног извјештајног и промиџбеног уреда НДХ. Шахиновић је 30-их година 20. стољећа на публицистичком подручју међу муслиманским становништвом БиХ заступао начело припадности муслимана хрватској нацији.

Кад су Титови партизани ушли у Загреб, није хтио ни тад ићи у повлачење, него је одјенуо часничку одору и изашао на улицу те погинуо.

[2] "лутнер" = хлеб

 

[3]  У постројбама НДХ погинуло 28 000 бх. Муслимана и 22 000 бх. Хрвата
https://iks-portal.info/dogadanja/povijesni-kutak/item/8744-u-postrojbama-ndh-poginulo-28-000-bh-muslimana-i-22-000-bh-hrvata.html

[4] О Мустафи Софтићу

ЈАКУБ САЛКИЋ  Нијемци и усташе хтјели су Сарајево предати четницима
https://stav.ba/vijest/nijemci-i-ustase-htjeli-su-sarajevo-predati-cetnicima/19814

[5] Јасмин Агић - Муслимани у НОП-у: Сулејман Филиповић, домобрански официр и Титов интимус
https://balkans.aljazeera.net/teme/2019/5/25/muslimani-u-nop-u-sulejman-filipovic-domobranski-oficir-i-titov-intimus

[6] О Хусеину Миљковићу
... - Хускина Војска
https://shmajser.wordpress.com/2013/06/23/huskina-vojska-husein-miljkovic-by-zlatni-ljiljan/

[7] Процене броја страдалих током Другог св. рата су доста контрадикторnе.

У израчунима/процјенама Владимира Жерјавића. Жерјавићеви израчуни/процјене говоре да је у БиХ  тијеком Другога свјетског рата живот изгубило 316 тисућа особа, од чега 164 тисуће Срба, 75 тисућа Муслимана (Бошњака), 64 тисуће Хрвата, 9 тисућа Жидова и 4 тисуће осталих. 

Према Жерјавићевим израчунима/процјенама од 75 тисућа жртава и страдалника Муслимана (Бошњака), њих 28 тисућа изгубили су живот као припадници постројби Независне Државе Хрватске, 11 тисућа као припадници југославенско-партизанских постројби и 36 тисућа као цивилне особе. Исти аутор наводи да је од 64 тисуће жртава и страдалника босанско-херцеговачких Хрвата, њих 22 тисуће живот изгубило као припадници постројби Независне Државе Хрватске, 17 тисућа као припадници југославенско-партизанских постројби и 25 тисућа као цивилне особе. Док су, према Жерјавићу, Муслимани (Бошњаци) највише страдали од четника (33.000 особа: 13.000 војника и 20.000 цивила), босанско-херцеговачки Хрвати су највише страдали од партизана (28.000 особа: 22.000 војника и 6000 цивила). И из других извора и до сада прикупљених података о страдању хрватских цивила у БиХ произлази да их је највећи број убијен дјеловањем партизанских постројби, односно ОЗН-е (Одјељење заштите народа) и КНОЈ-а (Корпус народне одбране Југославије), крајем рата и почетком мира.

Миливоје Иванишевић људске губитке у биХ процењује на 904.000 од чега се 80% односило на Србе. Муслимански губици у БиХ износили су 68.000 лица, односно 7,5 одсто, а хрватски 24.000 или 2,7 одсто од укупних губитака БиХ. Страдала су и 11.024 Јевреја.

 Иванишевић указује да је разлог за прикривање српских губитака то што су показатељи првог послијератног пописа у Југославији дали врло суморну слику – да је страдање српског народа било десет пута веће од муслиманског, а скоро тридесет пута веће од хрватског.
https://www.rtvbn.com/cirilica/332446/Drugi-svjetski-rat-u-BiH-je-odnio-904000-zivota