ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ -18

Атентат у Скупштини

 

Врхунац напетости збио се 17. липња 1928. када се на дневни ред Скупштине стављају Нетунске конвенције [1]. Изнесене су пред Скупштину с циљем ратификације, али Италија врши притисак на владу Краљевине СХС не подржавајући одлуку Скупштине о ратификацији конвенције. Радић устраје у томе, наглашавајући како не би требали подлећи талијанском притиску, већ би требали наставити борбу. Управо због тога, Радић добива бројне пријетње у којима му се пријети отвореним обрачуном. Дана 19. липња, на сједници Скупштине, радикалски заступник Пуниша Рачић с још дванаесторицом заступника владине већине подноси приједлог за искључење Стјепана Радића из парламента, међутим он је одбијен јер се противи пословнику. У приједлогу се наводи:

1. Да се Стјепан Радић прегледа лијечнички, те да се устврди, да ли је у нормалном стању или не, јер су му досадашњи поступци такови, да изазивају сумњу, да је он нормалан.
2. Ако лијечнички конзилиум не буде утврдио да је Стјепан Радић умно поремећен, онда тражимо, да се казни макси-малном казном, коју прописује пословник Народне скупштине.
Овај предлог читамо као хитан, да би се избјегло нежељене догадјаје, који иначе морају наступити услијед оваквог понашања Стјепана Радића – без обзира какве ће посљедице
послије тога наступити.

...Попевши се на говорницу, Рачић започиње свој говор с критизирањем Прибићевића, говорећи како од њега нитко не може добити право гласа, како господин предсједник одузима глас посланицима и изражава своје неслагање што предсједник не кажњава оне који нарушавају углед парламента. Замјера и начин провођења сједнице, сматра како посланици из опозиције, Радић и Прибичевић, не поштују оне који имају друкчије ставове као нпр. Поповић. Истиче при томе како он врши своју дужност као народни посланик и као частан човјек те да није заслужио такве бурне реакције и псовке од стране посланика из опозиције.

Такођер, наглашава и немогућност слагања свих заступника око одређених државних послова. Даље наставља с причом о својој дужности – чувању интереса српскога народа. Отворено упозорава на могућност употребе оружја, ако он осјети како су интереси његовога народа на било који начин угрожени. Пријетње оружјем у дворани изазивају бурну реакцију и протесте код опозиције. Започиње и отворена свађа између Рачића и Пернара која је ишла овим тијеком:

Св. Прибићевић: Хоћете ли да се и у Лондону чује, да се овдје пријети оружјем.

Др. Пернар: Нека Еуропа чује, куд су Хрвати и пречани дошли. Нека Еуропа то чује! (Граја.)

Предсједник др. Перић: Молим господина говорника да изволи завршити. Молим господо за мир.

Др. Пернар: Не би нам свијет вјеровао. (Граја.)

Пуниша Рачић: Има неколико година од кад је требало да се наша држава консолидира, кад је требало наш народ да искористи што је стекао у рату својим јунаштвом и вјерношћу према савезницима, дотле је један дио нашега народа употребљавао, што га најгоре клевеће, да смета сређење и издаје интересе нашега народа и све наше државе.

Велика ларма.

Др. Пернар: Опљачкали сте бегове.

Пуниша Рачић силази са говорнице: Тражим г. предсједниче да га казните или ћу ја да га казним. (Граја и бурни протести.) Тко год буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинути ће!

(Велика ларма.)

Предсједник Перић: Прекидам сједницу.

Након прекида сједнице, Пуниша Рачић долази из клупе на десници на говорницу те говори предсједнику Перићу, држећи се притом за џеп у којему је био револвер, ако ме ви не заштитите, сам ћу се заштитити. Након те изјаве услиједила је бука унутар дворане, а Рачић још једанпут упозорава како треба казнити Пернара. Када је схватио да др. Перић неће казнити Пернара изјавио је: Тко стане између мене и Пернара убит ћу га. Приликом изговарања ове реченице, руком је кренуо према своме револверу. Увидјевши како је Рачић спреман пуцати на Ивана Пернара, министар Милорад Вујичић, који је сједио иза њега у министарској клупи, хвата га за руку како би га спријечио да пуца. Међутим, Рачић је био физички врло јак човјек те се успио отхрвати из руку оних који су га покушали зауставити те је запуцао.

Први хитац погодио је Пернара, један центиметар изнад срца, због чека је одмах пао на клупу. Будући да су сви знали како је Рачићева главна мета био Радић, његови су сурадници на све могуће начине покушали заштитити свога вођу. Посланик Иван Гранђа скаче на Радића како би за заштитио својим тијелом, а Ђуро Басаричек, преко стенографског стола иде према њима како би помогао Гранђи приликом заштите Радића. У том тренутку Рачић се окреће према Басаричеку и погађа га у слабине, а метак излази на лијеву лопатицу. Сљедећи на мети нашао се Гранђа који је својим тијелом штитио Радића. Рачић пуца у њега те га погађа у руку. Он пада на под, а Радић остаје незаштићен. Рачић то искориштава те испаљује хитац на њега који га погађа у трбух. Видјевши да је Радић рањен, његов нећак Павле, креће према Рачићу који га погађа смртоносним петим метком, један центиметар испод срца, говорећи му: Тебе сам тражио. Читав догађај трајао је свега минуту јер је сваки хитац слиједио пар секунди након претходнога.

Након што је извршио своју пријетњу и упуцао пет хрватских заступника, Рачић је мирно ишетао из дворане кроз министарску собу, а према изјавама присутних узвикнуо је:

Живела Велика Србија! 

У данима који су услиједили након атентата било је видљиво како ће се друштвена, али и политичка ситуација у држави из темеља промијенити. Хрватска јавност, још увијек потресена због догађаја у Скупштини 20. липња, организира масовне просвједе од 20. до 23. липња 1928. наглашавајући како атентат није само напад на Радића и сураднике, већ на читави хрватски народ. Дана 21. липња 1928. године водство СДК објављује проглас у којему наводе како је злочин у Народној скупштини организиран те излазе из рада Скупштине док се не створи сигурно јамство за нашу потпуну једнакост и равноправност. 

Дана 4. коловоза 1928. влада Веље Вукићевића, потресена догађајима који су се збили у претходном мјесецу, подноси оставку. Краљ Александар I. Карађорђевић 6. липња повјерава мандат за састављање владе Аци Станојевићу који жели састанак с Радићем, но Радић га одбија примити јер је Стојановић члан Радикалне странке те сматра да је он подупирао Рачића. Након тога краљ, посредством Светозара Прибичевића, нуди мандат рањеноме Радићу који га одбија и предлаже му распуштање Скупштине, нове изборе и ревизију устава. Убрзо започело је измјењивање низа мандатара за састав владе који су попраћени атентатима: 12. српња у Београду извршен је атентат на шефа јавне сигурности Жику Лазића /2/, а 5. коловоза у Загребу убијен је новинар Влада Ристовић /3/, уредник Јединства.

Антон Корошец  27. српња 1928. саставља владу. Главна задаћа нове владе била је ратификација Нетунских конвенција. Влада наглашава како ће наставити са законодавним радом и наводи попис својих законских приједлога. Заступници СДК напустили су Београд и одбили су судјеловати у раду Народне скупштине која се састала у Београду 1. коловоза 1928. Истога дана, у Загребу у згради Хрватскога сабора, састаје се СДК на сједници којом је пресједао Владко Мачек, а отворио Светозар Прибичевић. Објављују своју резолуцију: Клуб Сељачко-демократске коалиције као представник цијелога хрватскога народа и свију дијелова српскога и словеначкога народа, који су с њим удружени у заједничкој борби за једнакост и равноправност те за права сељачког народа, у својој сједници одржаној у хрватској саборници у главном граду Хрватске Загребу дне 1. коловоза 1928. Резолуција је истицала како је циљ СДК-а споразумијевање и очување државне заједнице, али темељито преуређене на начелу поштивања националних повијесних појединости. Наглашава се потреба за равноправности Хрватске и свих пречанских земаља са Србијом.

У једном непристојно пристрасном чланку, у хрватско-шовенском духу,  у коме се понављају стереотипи о ”угњетеним” “културним” Хрватима, и Србијанцима “крајње неразвијене политичке културе”, чија је војска “насилничка” и “недисциплинирана”, Иво Голдштајн даје приказ ситуације:

...Напетости су досегле врхунац 1928. кад су у београдској скупштини убијени заступници ХСС Павле Радић и Ђуро Басаричек, а Стјепан Радић, Иван Пернар и Стјепан Гранђа рањени. На вијест о атентату, у Загребу су избиле демонстрације и у сукобима с полицијом је сљедећих дана најмање пет особа погинуло и већи број рањен. Практички, није било већег мјеста у Хрватској у којем, унаточ забранама, нису биле организиране комеморације и жалобне поворке. Сељачко-демократска коалиција (СДК, у којој су били ХСС и Прибићевићева Самостална демократска странка) је објавила да не признаје ни Видовдански устав ни државно уређење те да су све одлуке донесене у Београду ништавне за народ у пречанским крајевима. СДК је сматрала да се све треба вратити на стање прије 1. просинца 1918. године. Неке су новине износиле географске карте с плановима о осамостаљивању Хрватске, односно о ампутацији западних дијелова Југославије и стварању Сједињених Држава Средње Европе. Ситуација је досегнула критичну точку кад је почетком коловоза (августа) од посљедица рањавања преминуо Стјепан Радић. Његов спровод, највећи у повијести Загреба и Хрватске, претворио се у велику политичку манифестацију – процјењује се да је у погребној поворци било око 150.000 људи. Над лијесом је говорио Мирослав Крлежа, свједочећи о још једној “хрватској трагедији”, потом и Светозар Прибићевић:

“Ми сви осјећамо, а нарочито су свјесни тога овдашњи Срби, да су Хрвати у заједничку државу донијели своју хисторијску државност, и то је разлог више и то је један разлог јачи да се тако уреде одношаји у нашој држави, да се зајамчи потпуна једнакост и равноправност овима, који су вјековима знали сачувати своју државу”.

Који дан раније, Прибићевић је у београдској Скупштини изјавио како успостављени сустав државне организације не пружа једнакост свим њезиним дијеловима те да “српство у пречанским крајевима мора бити солидарно с хрватством”.

Додатно је стање отежавала чињеница да је атентатор Рачић имао прећутну подршку у неким високим државним круговима, и да то није била никаква тајна: додуше, осуђен је на 20 година робије (у то доба и за много мање злочине добивало се смртну казну), али је остављен у комфорном кућном притвору.

Стање се мјесецима није смиривало. На 10. обљетницу проглашења Краљевства СХС (1. просинца 1928), загребачка је полиција без правог повода запуцала на демонстранте који су клицали “слободној Хрватској” и “Сељачко-демократској коалицији”, такођер и Мачеку, Прибићевићу и Радићу. [4] Најмање двије особе су смртно страдале, више их је тешко рањено. 

Након убиства Стјепана Радића, Народна скупштина је наставила са радом без учешћа хрватских парламентараца. Мачек и Светозар Прибићевић наставили су са ангажманом против „србијанске  хегемоније”.

Мачек и Прибићевић су кренули у кампању међу грађане, те су организовали и три велике заједничке „скупштине” у Сиску, Госпићу и Пакрацу које је све одликовала измешаност српског и хрватског становништва.

-----

[1]  Нетунске конвенције, склопљене у Неттуну 20.8.1925. између Краљевине СХС и Краљевине Италије, којима су регулирана питања која су неријешена након склапања уговора у Санта Маргхерита Лигуре (1922) и Римских уговора (1924). Регулирају питања господарских и прометних односа на подручју Ријеке и сусједних југославенских опћина, обухваћају споразуме о држављанству, порезима, судбеној власти. склопљене с Италијом.

[2]

Атентат на г. Жику Лазића шефа Јавне Безбедности

Још се није стншало узбуђење од трагћних догађаја 20. јуна, а већ је јуче једна нова крвава политтичка драма узрујала цео Београд, а прега њега и читаву звмљу. Серија атентата које су изазвали најамници бугараке комитске организације отпочели да врше по Јужној Србији, где су већ пале скупоцене жртве, пренела се изненада и на Београд. Атентатор, изасланик професионалних убица из Софије, успео је да уђе чак у зграду Министарства Унутрашљих Дела и да изврши атентат на шефа Јавне Безбеднсти г. Жику Лазића у самој његовој канцеларији. Срећом овај атентат није у потпуности успео, јер је метак из реватвера држаног у дрхтавој руци, лакше обранио г. Лазића, тако да њетов живот није доведен у опасност, док је атентатор сам себе смртно ранио.

- Време, 14.7. 1928.

Атентат је организован у Загребу. Атентатор је био бугараш Глигорије Милчинов из Прилепа, рођен 1888., који је живео у Загребу на “Илици” под именом Глигорије Милчиновић.

[3] Правда 6. 8. 1928. доноси опширан извештај о овом гнусном убиству под насловом  "Убиство Владимира Ристовића у Загребу - Прошле ноћи око два сата убио је радићевац Јосип Шуњић у Загребу уредника Јединства Владимира Ристовића", из кога видимо да је у питању био прави лов на човека. Најпре је од руље претучен, па се једва спасао линча, да би након указане интервенције у болници коначно убијен на улици. Загребачки тисак је невероватно цинично означио Владу за стварног кривца за ово патолошко убиство, мада већина актера није ни знала кога убија. Међутим, из радова хрватских историчара сазнајемо да су у ствари актери били прве усташе, из чијег се организације развио Усташки покрет, тако да сва правдања се бесмислена.

...Из тог омладинскога гибања произишле су и прве револуционарне акције, те коначно домобранско-усташки покрет. Прва револуционарна група била је вођена омладинским првацима Хрватске сељачке странке Иваном Бернардићем и Цвјетком Хаџијом. Та је група организирала велике демонстрације у Загребу одмах на дан убојства Павла Радића и Ђуре Басаричека, те смртно рањеног Стјепана Радића, које су трајале три дана, 20.-22. липња, и у којима су била убијена три хрватска омладинца. Јосип Шуњић, који је убио српског новинара Владимира Ристовића 4. коловоза 1928. у Загребу, био је припадник те групе.

Јере Јареб - Хрватски народ у Другом свјетском рату 1941.-1945.
https://hrcak.srce.hr/file/312015

Јосип Шуњић је осуђен на петнаест година робије.

[4] Аутор прешућује да су организатор насилних демонстрација биле организације из којих су убрзо настале Усташе.