ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА -18

Комунисти и питање Војводине

Однос комуниста према националном питању био је променљив и непринципијелан, увек потчињен тренутним политичким интересима.

Под утицајем Коминтерне, чија је верна чланица била, КПЈ је током већег дела међуратног раздобља национално питање третирала пре свега као политичко средство. Комунисти су били много одређенији према судбини Војводине од већине грађанских партија. Више пута су званично изнели став — укључујући и Дрезденски конгрес 1928. — да, у склопу права националних мањина на самоопредељење, северни део Војводине треба припојити Мађарској. Од средине двадесетих до друге половине тридесетих КПЈ је следила политику разбијања Југославије ради рушења капитализма и стварања радничко-сељачких република, евентуално удружених у балканску федерацију. Та политика је пред рат донекле редефинисана, а право на самоопредељење, које је мутно нуђено и највећим мањинама, практично је напуштено.

Упркос паролама, партијско врлудање није обезбедило комунистима масовнију подршку међу мањинама. КПЈ је већи део периода била мала илегална странка чија идеологија није одговарала већини грађана, а непринципијелност тактике одбијала је и оне који су иначе били незадовољни.

Савез са аутономашима

Вође Војвођанског фронта, определивши се за псеудосепаратизам без упоришта у властитом народу, покушале су да стекну симпатије комуниста. Како су се пристојнији људи повлачили, фронт се убрзано пунио агентима Влатка Мачека и комунистима — и домаћим и онима повезаним са хрватским комунистима.

У Краљевини Југославији је КПЈ с правом сматрана терористичким удружењем. Крајем 1936. полицијска акција практично је уништила партијски састав у Војводини. Обнова је највише изведена из Баната. Комунисти су деловали кроз Радничку партију, касније Странку радног народа (СРН, 1938–1940), законити заклон којим је на југословенском нивоу формално управљао Божидар Аџија. Кроз СРН деловали су челни људи привременог Покрајинског комитета (Жарко Зрењанин, Владимир Коларов), са седиштем у Петровграду.

После полицијског удара крајем 1936. године, када је партијска организација у Војводини тешко страдала, комунисти су тражили могућност легалног политичког деловања кроз организације народнофронтовског типа. У тим покушајима природни савезник постали су им они војвођански политичари који су већ прихватили концепт покрајинског политичког издвајања.

Тако је дошло и до сарадње КПЈ са делом Самосталне демократске странке и њеним војвођанским првацима.

Та сарадња није била случајна. Војвођански фронт је, по сопственом програму, тражио федерално уређење државе и посебну федералну јединицу Војводину. Његови најупорнији представници — међу којима су се посебно издвајали Душан Бошковић, Милан Костић и Јанко Буљик — све су више политички профилисали Војводину као посебан политички субјект.

Управо ту долази до преклапања две наизглед различите политичке струје. Једна је долазила из грађанског, регионалистичког и аутономистичког миљеа, друга из комунистичког покрета. Разликовале су се у идеологији, друштвеној бази и коначним циљевима, али су у једној тачки могле да се сусретну: у захтеву да се разбије постојећа унитарна државна конструкција и да Војводина добије посебан државноправни положај.

Ни сами носиоци Војвођанског фронта нису прикривали да у том погледу рачунају на савезништво са политичким снагама изван Србије. Душан Бошковић је, у писму из 1935. године, отворено тврдио да оно што хоће војвођански фронт хоће и Мачек и Светозар Прибићевић, док се србијанске опозиционе странке противе да Војводина буде равноправна федерална јединица.

Још отвореније, један од учесника војвођанског покрета, Светомир Мијатовић, објашњавао је политичку позицију речима: „Ми Срби претежно нагињемо Београду, док смо по васпитању слични Загребу.“

У томе се налази суштина појаве коју смо у претходним поглављима назвали пречанским политичким комплексом. Реч је о постепеном политичком издвајању Срба из Војводине из јединственог српског политичког простора и стварању представе да они представљају посебну политичку категорију која своје интересе треба да остварује изван оквира српске државне идеје.

На том терену комунистима није било тешко да пронађу савезнике.

Притом је важно не изједначавати те савезнике. За једне је Војводина била регионална политичка заједница која је требало да добије аутономију или федерални статус унутар Југославије. За комунисте је то био део много ширег пројекта федерализације и револуционарне промене државног поретка. Али се политички интереси у одређеном тренутку преклапају.

Већ 1936. Радивој Ћирпанов организовао је у Новом Саду састанак представника КПЈ са представницима СДС ради оснивања народног фронта. Од тада комунисти гледају на Самосталну демократску странку као на политичког савезника у Војводини. Извршни одбор Радничке партије склопио је 1938. споразум са Душаном Бошковићем. На једном од тих састанака учествовао је и Павле Грегорић (Црвени Павле).

Брзо после рата постало је јасно да у том савезу ниједна страна себе није сматрала равноправном. Бошковић је 1945. на сопственој кожи осетио ко је био шут а ко рогат. Комунисти су своје грађанске савезнике из ХСС, СДС и Војвођанског фронта у литератури називали „грађанском опозицијом“, а међу собом — корисним идиотима.

Од разбијања до федерализације

Одустајање Коминтерне од политике разбијања Југославије довело је до промене и у КПЈ. На Четвртој земаљској конференцији у Љубљани крајем 1934. помиње се могућност аутономије Војводине. Теза се наредних година разрађује. Врх партије, укључујући Тита, пропагирао је федерално уређење у којем би пет народа добило своје јединице, док би Босна и Херцеговина и Војводина имале право да се саме определе. Идеја о седмочланој федерацији, чији би један члан била и Војводина, поклапала се са идејама Војвођанског фронта. Две организације остваривале су и извесну предизборну сарадњу.

Жарко Зрењанин и Светозар Тоза Марковић све до самог рата остали су непоколебљиви борци за аутономију и против „србијанског империјализма“.

Рат и коначно решење

Војводина није споменута у одлукама АВНОЈ-а. Срем је од 1942. до 1944. припадао надлежностима Главног штаба Хрватске. Да ће Војводина постати аутономна покрајина у оквиру Србије први пут је јавно изнео Јован Веселинов новембра 1944, на Првом заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије. Увођење Војне управе за Банат, Бачку и Барању одложило је конституисање до пролећа 1945.На Седмој покрајинској конференцији 5. априла 1945. највиши форум војвођанских комуниста определио се да Војводина буде у саставу Србије. Сутрадан је то потврдио Главни народноослободилачки одбор Војводине. Већ 7. априла војвођанска делегација на Другом заседању Антифашистичке скупштине Србије дала је изјаву о прикључењу. Прва скупштина изасланика народа Војводине потврдила је прикључење 31. јула 1945. Десет дана касније то је прихваћено на Трећем заседању АВНОЈ-а, а ускоро и од Председништва Народне скупштине Србије. Законом од 1. септембра 1945. Војводина је постала аутономна покрајина у саставу Србије.

Привремене границе укључивале су Банат, Бачку и Барању, као и већи део Срема са Земуном. Званична привремена граница са Хрватском у Срему ишла је линијом Вуковар–Винковци–Жупања. После коначног разграничења Војводини су остали цела Бачка и највећи део Баната и Срема. Барања и западни делови Срема припали су Хрватској, а мањи делови Срема и Баната уз Београд ужој Србији. Војводини је прикључен и мањи северни део Мачве.

Истовремено је војвођанска партијска организација први пут постала огранак србијанске [1]. Одузимање Земуна није изазвало толико незадовољства колико разграничење са Хрватском. Таквим решењем Хрвати су практично награђени за злочине почињене током рата — осим ако врх КПЈ није сматрао довољном казном то што се Хрватска није простирала до Земуна.

Решењем нису били задовољни ни сви предратни грађански аутономаши. Неки су се накратко укључили у политички живот нове Југославије — међу њима и Душан Бошковић. Био је под присмотром тајне полиције, која је оцењивала да је поборник федералне јединице Војводине, али да његов „војвођански локалшовинизам“ није био толико усмерен против Србије колико против Хрвата и других.

Континуитет

Комунисти нису измислили идеју посебности Војводине. Преузели су је из грађанског аутономаштва и Војвођанског фронта, уклопили у свој федерални пројекат и на крају институционализовали. Оно што је код грађанских аутономаша било псеудосепаратистичко самоподвајање и рачунање на антисрпске партнере, код комуниста је постало државноправна чињеница — аутономна покрајина унутар Србије, али са трајним потенцијалом за даље одвајање. Корени аутошовинизма тиме нису пресечени. Добили су нову, далеко снажнију институционалну форму.

----- 

[1] Тито — ПК КПЈ за Србију, 22. јул 1944: „Што се тиче стварања КП Србије, ми се у принципу слажемо… но мислимо да се оснивачки конгрес не би смео одржати прије заседања оснивачке скупштине Антифашистичког савета Србије…“ (В. Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, 2).

Референтна литература

Општи прегледи о КПЈ и аутономији Војводине (Марковић 1985, Његован 1985, Давидовић 1975).

Предратна политика КПЈ и национално питање (Терзић 1968, Костић 1974, Станковић 1975).

Војвођански фронт и сарадња са КПЈ (Џаџић 1979, Бојовић 1976, Миљковић 1969, Марковић и Гавриловић 2013).

Извори и зборници докумената (Зборник докумената о НОБ у Војводини, Документи о оснивању АПВ 1944, Одлуке АВНОЈ-а/АСНОЈ-а).

Шири контекст (Ћоровић, Историја Војводине).