ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 17
Чедо Кокановић
Дође ми се једном
у буре да уђем
па нека мало ја испаравам из ње
доста је она из мене,
нека њу боли глава,
са свима нека се свађа
док нормалан свет у њу блене,
Доста је она брукала мене ...
-Горан Себић "Песма шљиви"
Кокановић, Чедомир [1] (1893, Стари Мајдан - 1959, Београд).
Спада у круг Срба из Крајине који су из српског национализма [2] нагло преокренули у аутошовинизам и крајишки етнонационализам. За Кокановића се једино не зна на чијој је страни на крају завршио.
У друштвеном раду и као приватни службеник покретао је сељачке задруге и настојао да покрене тамошњи тешко заостали народ на модерније и продуктивније начине производње. Први жељени плугови и дрљаче (брначе) појавили су се и у санском срезу у годинама иза првог свјетског рата, у вријеме формирања земљорадничких задруга (1920—1924. године) чији је покретач Чедомир Кокановић.
Међутим, одмах по оснивању нове државе Чедо Кокановић постаје најдрчнији опозиционер и због тога је непрекидно упадао у неприлике. Добро би му стајао надимак `Чеда-Невоља`.
У ондашњој скупштинској комедији видан допринос хаосу давали су посланици српске опозиције из Босне и Херцеговине, то јест, посланици Савеза земљорадника. Посебно је у томе предњачио Чедо Кокановић, који је и иначе највише говорио у скупштини, поводом разних питања, од свих српских посланика из Босне и Херцеговине, а није се устезао ни да шаље увредљиве коментаре на рачун власти, посебно радикала. Он је, такође, био један од оних који није хтио једном приликом да напусти скупштинско засједање када га је искључио предсједник Скупштине, па га је морала избацивати скупштинска полиција, том приликом Кокановић је добио и батине, пошто је изведен из скупштинске сале.
Први
пут је ушао у Скупштину тако што је фалсификовао крштеницу, пошто је био
млађи од прописаних тридесет година старости за посланика.
Поменули смо да је 1924. године Коста Мајкић ишао да дави Чеду Кокановића у Скупштини.
Прилог карактерологији љутих Крајишника:
У историографским радовима наћи ћете позитивни, готово идеали-зовани приказ Чеда Кокановића: "Борбени и грлати Чедо Кокановић, који је показивао све карактеристике једног Кочићевог следбеника, правог „аграрца“ и народног трибуна, био је наравно кост у грлу радикалском режиму. Због тога је затворен по три тачке оптужнице, да је вријеђао власти, Николу Пашића, затим да је вријеђао краља и на крају да је фалсификовао крштеницу и лажно приказао за изборе 1923. године да има навршених 30 година како би могао бити изабран за народног посланика". Међутим, у штампи из тог времена читамо нешто друго - извештај са суђења није објављен политичкој хроници већ у "црној" хроници, заједно са вестима о суђењу убојицама и преварантима. Фалсификат у опште није споран, али уважени историчари испуштају можда главни део оптужнице који даје сасвим другачију слику од њихове. Због тога предочавамо две верзије истог догађаја - прва је "историјска интерпретација" комунистичког историчара Д. Ј. Бокана, а такође преносимо шири навод из новинског извештаја тог времена:
Д. Ј. Бокан:
Пред изборе 1925. је ухапшен посланички кандидат Земљорадничке странке Чедомир Кокановић. Тих дана је, наиме, свештеник Самарџић покушао да оснује организацију СРНАО у Старом Мајдану, а за сански срез. У току препирке старомајдански трговац Раде Кокановић, брат Чедомиров, ударио је тољагом попа, пропагатора СРНАО, и оборио га на земљу. Дотрчали су жандари и погушали се с Радом Кокановићем. Тада су жандари хтјели да ухапсе и Чедомира Кокановића, али се он склонио у кућу из које није хтио излазити нити је жандарима дозволио да уђу у њу, говорећи да је као посланик заштићен имунитетом. Овај инцидент је онемогућио стварање организације СРНАО у санском срезу, и поред тога што је у Бањој Луци на челу ове националистичке и шовинистичке [3] организације био Кошта Мајкић, родом из Мајкић Јапре, који је напустио идеје Петра Кочића и постао истакнути реакционер. Међутим, сукоб Кокановића с агитатором СРНАО није се тим завршио. Срески начелник је довео вод питомаца из жандармеријске школе у Сремској Каменици, који су носили и бомбе о појасу. То је био први случај да се жандари у овом крају појаве тако наоружани. Срески начелник се уплашио већих сукоба са сељацима, јер је сански срез био веома јако упориште Земљорадничке странке, па је зато довео вод младих жандара. Питомци су опколили кућу Кокановића. Чедомир је тада изашао напоље и предао се, те су га жандари отјерали у судски затвор у Санском Мосту. Било је то 7. јануара 1925. године. Послије извјесног времена пребачен је у окружни затвор у Бихаћу, у Кулу. У међувремену су одржани избори, па је Чедомир Кокановић поново изабран за посланика, добивши у санском срезу највише гласова. Али власт га није хтјела пустити из затвора све док није интервенисао министар правде, након захтјева руководства Земљорадничке странке, и то скоро 2 мјесеца након што су избори одржани. Занимљиво је да је судски процес браћи Кокановићима због сукоба с пропагатором СРНАО-а, а потом и са жандарима и среским начелником, трајао све до 30. октобра 1935. године, када су браћа Кокановићи, пресудом Окружног суда у Бањој Луци, били ослобођени оптужби.
Иако су избори од 8. фебруара 1925. године спровођени под таквим терором, опозициона Земљорадничка странка је у санском срезу добила више гласова него обје владајуће странке: Радикална и Самостална демократска странка. Како је и влада Николе Узуновића, формирана послије избора одржаних 1925. године, наставила с терором и још више развила батинашки режим“, „жандарску самовољу“ и „полицијски режим“, опозиција је искористила дебату о буџету за 1927. годину и изнијела бројне драстичне примјере владиног терора. Међу опозиционим посланицима који су тада иступили у Скупштини веома оштар у оптужби владиног режима је био и сански посланик Чедомир Кокановић. Он је на сједници од 18. марта 1927. године, поред осталог, рекао и ово: „ . . . Грађани су у овој држави категорисани ,они су подијељени на две категорије. У прву категорију спадају они који припадају владиној странци, који могу да раде све и за које не постоји ни Устав ни закон, а у другу категорију спадају сви они на чијим се главама немилосрдно крши Устав и ломи закон.. .“ (Изјава Чедомира Кокановића дата аутору БЈБ)
Штампа:
Суђење бившем народном посланику Чеди Кокановићу
Бихаћ, 34 октобра. — Данас је почело суђење бившем народном посланику Чеди Кокановићу, против кога су поднете три тужбе.
... Јануара 1925. године на први дан православног Божића у биртији Јована Кокановића, оца оптуженог, посвађали су се Младен Бјелац и Гојко Кокановић. Окупило се много света, а међу њима и оптужени Чеда Кокановић. Тада дошао наредник Бискуповић и почео да врши дужност растурајући свет. Незадовољни његовим радом, Чеда, као и његови другови напали су га и како оптужница наводи оптужени Чеда Кокановић испружио је револвер и жандармеријском нареднику Васи Бискуповићу и среском начелнику Вукићу Ивановићу довикнуо: "Хајде овамо да добијете своје!" Сем тога, Кокановић се оптужује да је увредио тадашњег чиновника пореског начелства др. Славка Пиштељића и полицијског старешину Ферхада Крупића.
...У погледу потезања револвера, оптужени прича како му је једна девојчица, када је избила свађа, саопштила: убише Гојка. Напољу Је видео како долази наредник Бискуповић неслужбено опрем-љен и у напитом стању, јер се тетурао. Када је стигао, извадио је тесак и машући њиме према нама почео да галами.
Гојко Кокановић видећи га тако спремног за бој испрсио се пред њим и рекао: Ево убоди. Када је Бискуповић на то почео до узмиче и ушао у парк, оптужени Кокановић је за њим затворио врата. Када је затим напао старешина испоставе, рекао му је да ухапси пијаног жандарма. Тада је видео како је Младен Бијелац полетео на његову браћу, настао је општи метеж. На то су дошла из касарне два три наоружана жандарма. Спазивши их, повукао се са браћом и оцем према биртији куда се упутио и старешина испоставе, Ивановић. — Њега сам нарочито звао у биртију да му целу ствар разложим, но он то није хтео. Тада сам видео Младена Бијелца како пред жандармима трчи према нама уз страшне псовке. Био је врло напит и узрујан. Мој брат Раде замолио је старешину испоставе да га ухапси, но он је рекао да то не може учинити. А ја сам, видећи да гомила креће према нама, рекао: «Милу ли вам мајку, ако сте пошли да нас побијете, ходите овамо. На то је упитао Ивановић: «3ар и мени мајку,« «Не вама. него онима који хоће да нас побију! Мислио сам на разјарену масу која је према нама ишла. Никакве друге псовке пити увреде нисам изговорио никоме...
- Време, 25. 10. 1932.
И за вријеме свога трећег посланичког мандата, након избора одржаних 1927. године, Чедомир Кокановић, као и бројни опозициони посланици, био је веома активан у Народној скупштини, оптужујући владу Веље Вукићевића за терор. Како је почетком 1928. године у Народној скупштини вођена расправа о стању у београдској „Главњачи“, затвору за политичке ухапшенике, у којој су под најтежим режимом тамновали бројни комунисти, након посланика Саве Косановића, Стјепана Радића и још неких, говорио је и сански посланик Чедомир Кокановић. Он је тада, поред осталог, рекао:
. .Срамота је за нашу земљу, да се у пријестоници туку људи ради својих идеја, да се прогањају људи који исповиједају комунистичке или друге које идеје. Господо, ови се људи не смију тући, јер закон забрањује тучу, а она господа која газе закон, та господа газе и народ. А она господа, која мисле да газећи закон и Устав управљају овом земљом, варају се у томе. Неће они моћи то дуго чинити, јер ће њих ђаво однијети тамо куда их је још давно требао да однесе..
Настављајући излагање, Чедомир Кокановић је тада изнио свој став према комунистима у вези с њиховим тешким животом у „Главњачи“:
„ .. .Главњача и режим Главњаче, то су главни пропагатори комунистичких идеја, то су главни пропагатори свих оних идеја, против којих се бори данашња влада. Јер, господо, не само да је Главњача велика школа за комунизам, него је она велика школа и за анархизам. Рђави и тешки поступци, који се врше у затвору над једним човјеком, који је тамо усамљен и који тамо размишља, доводе га у очајање и доводе га до најекстремнијих идеја. Господо, ја нисам могао замислити како се је један човјек са факултетском спремом могао одметнути у хајдуке, како је могао отићи у планину. Али након тромјесечног тамновања прошлих избора у Бихаћу, у окружном затвору, ја сам ову ствар потпуно разумио и да нисам имао обзира према жени и према дјеци својој, ја се не бих вратио кући, него их и ја отишао у планину, да се борим против оних који инаугуришу режим Главњаче. Има господо Закон о заштити државе. Судите тим људима по овом закону, али немојте над њима чинити нељудска и нехумана дјела .. ,“
Након иступа министра унутрашњих послова Антуна Корошца, који је оправдавао режим Главњаче, дошло је до опште туче међу посланицима, која се понављала и на наредним сједницама све до 20. јуна 1928. године, када су у Скупштини убијени посланици Павле Радић и Ђуро Басаричек, а рањен Стјепан Радић.
Ми нећемо околишити да још једном опоменемо да су у та доба кому-нисти и Радићеви Хрвати (дакле већина) сложно радили на разбијању државе систематски се служећи и најбруталнијим терористичким средствима. Дошло је до жалосне ситуације да Антун Корошец мора да брани државу од "љутих Крајишника", и до ситуације да се Срби се због оваквих испада туку међу собом у Скупштини. Даља је чињеница да су комунисти и тадашњи "радићевци" а каснији "мачековци" и "павелићевци" синергијски гурнули управо тај народ у погром. Коначно, када се упореди однос према политичким противницима у НДХ и Титовој Југославији, види се да је третман у Краљевини југославији према уста-шама и комунистима, а и њиховим трабантима, био одвише милостив.
У главном, целокупни политички рад Чеда Кокановића се сводио на букање, хрвање и лупетање...
Чедо Кокановић, добар пропагатор и демагог, али је у себи имао нешто шарлатанског, чаршијског.
- Бранко Чубриловић [4]
Дошло је до оштрог објашњења измећу г. Агатоновића и г Кокановића. Г. Кокановић добацује нешто г. Агатоновићу, али се од ларме његове речи не чују. Г. Агатоновић. гневан, диже се и хоће да пође према г. Кокановићу. али му то послаганици који седе око њега, не дозвољавају. Г. Кокановић. који је стајао испред прве зимљорадничке клупе, седа тада иза леђа г. г. Вујића н Лазића и наставља препирку с г. Агатоновићем. У једном моменту чује се да г. Агатоиовић виче: — Ћути ти, магарче један!
(Време, 2.3. 1928. )
Затим је узео реч г. Чеда Кокановић, који је рекао: >ЈА НЕ ВОЛИМ МАЧЕКА<
— Ја не волим Мачека, јер није ракија да се пије, нит девојка да се љуби! Ми волимо Југославију, а Југославије нема без хрватског сељака«. Затим г. Кокановић каже да није далеко дан када ће Срби сељаци ставити српски печат на хрватски споразум.
- Време. 23. 6. 1937.; Извештај са великог збора
"Земљорадника" у Херцеговини
Сличан сценарио оном у Србији, вође Савеза земљорадника припремиле су и у свом упоришту у Врбаској бановини. Још марта мјесеца 1932. године у Босанској Крајини се појавио један летак против бана Милосављевића, а састављач овог памфлета био је Чедомир Кокановић. Занимљиво да је Кокановића, као састављача овог памфлета, бану проказао Кокановићев партијски друг, др Бранко Чубриловић, уз то тврдећи да руководство бившег Савеза земљо-радника не стоји иза тог летка. Колико је ситуација била мучна говори краљев коментар, који је дао на ову банову констатацију:
„Не треба му веровати, јер ни тај Чубриловић, ни њихов Пижон, нису ништа бољи /НАП: Од Гутића и сличних/. То су све сами ниткови и паразити на народном телу, које треба истребљивати.“
Нема ничег спорног у овој изјави Краља Александра, будући да су главни крајишки опозиционери тада већ прешли границу националне велеиздаје.
На изборима 1935. у срезу Сански мост листа Б. Јевтића је добила 5.423 гласа а листа др В. Мачека, кандидат Чедомир Кокановић, добила је 4.673 гласа. Појединачно је највећи број гласова добио кандидат Удружене опозиције Чедомир Кокановић, али је мандат посланика санског среза добио др Бранко Миљуш, јер је, према тадањем изборном закону, странка која добије највише гласова у читавој земљи аутоматски добијала три петине посланичких мандата.
Резултати избора одржаних 11. децембра 1938. године су били слиједећи:
— листа др Милана Стојадиновића је добила 5.931 глас; др Бранко Миљуш (ЈРЗ) (вечити политички супарник Кокановићев 5.268 гласова, Ибрахим Крупић (ЈРЗ) 536 гласова и Хођерин „борбаш“ Лука Ђурђевић 127 гласова;
— листа Удружене опозиције је добила 4.177 гласова: Химзо Пашић-Решић Назифов (ХСС) 1.934 гласа, Чедомир Кокановић (бивши земљорадници Јована Јовановића) 2.035 гласова и Владимир Гвозден (ЈНС) 208 гласова;
— листа Димитрија Љотића (Збор) — Веселин Чучак 9 гласова
Тих дана власти су Чедомиру Кокановићу забраниле долазак у сански срез. И прије и послије кандидовања стално га је пратио пандур. А када се Чедомир Кокановић ипак покушао убацити на подручје свога изборног среза (од 1931. године живио је у Бањој Луци), дочекало га је десетак жандара, стрпало у аутомобил и одвело у Приједор. Како никако није могао доћи у свој срез, он је кренуо у друге крајеве Босне, у Банат, Бачку, Србију и Славонију, и тамо организовао зборове Удружене опозиције и иступао на њима.
Једино
што се јасно види из изборних резултата је трагична подељеност српског
народа у Крајини, која је ишла само на корист српске трагедије.
У крајишком шизофреном националном осећају догађали су се различити неочекивани обрти. Тако се бележи у време формирања "Удружене опозиције" један узбуђени испад (у алкохолисаном стању) Чеда Кокановића који је „почео србовати”, па разјарен наставио да виче „да нема Удружене опозиције, већ да смо ми народу лагали, у своме говору много је вријеђао и Доктора (Чубриловића), али њему Доктор није ништа одговаро, и тако Чедо разјарен виче ми хоћемо Српску земљо-радничку странку...” Да не би дошло до разбијања конференције Чубриловић је начелно прихватио да се Кокановићев предлог упути вођству странке у Београд, а затим је обавијестио Пижона да он тај предлог неће ни упућивати страначким вођама. У истом писму Чубриловић је демантовао све оно што пише у новинама, те да он никако не стоји иза тог предлога, а своје виђење српства објаснио на следећи начин: „Ми српство на зборовима обрађујемо као антипаролу – пароли српства, којим се стичу и капитали и лични и партијски. За нас је српство једнако хрватству по равноправности удјела у државној заједници – а онда по сељаштву које представља гро Срба и Хрвата.”
Кад се отрезнио, Чедо Кокановић је схватио политичку визију својих камарата. Тако је на већ поменутом херцеговачком збору променио наратив.
Г. Чеда Кокановић слаже се са излагањима предговорника и износи стање сељака у Босанској Крајини и његове вековне напоре за економске и политичке слободе. Он је топло описао стремљења крајишког сељака, који је увек био спреман да жртвује и себе и своје имање за остварење народних идеала. Пошто је у последње време било гласова у јавности о допуни имена Савеза земљорадника, г. Кокановић моли присутне да се о том питању у овим приликама не говори, што су сви присутни једнодушно прихватили.
Мало касније Чедо Кокановић је пратио на "тријумфалном путу" кроз Крајину новог министра Бранка Чубриловића, после успешног стварања Бановине хрватске, када је народни трибун министар Чубриловић егзалтирано држао беседе о гробном загрљају цара Душана и краља Томислава.
Контрадикторне су оцене о националном ставу Чеда Кокановића због његових повремених патриотских ескапада.
Занимљива су сјећања Драгољуба Јовановића на те „Босанце“ у редо-вима земљорадника. Тако, на примјер, за Чеда Кокановића он каже:
„У Скупштину је ушао као земљорадник, био је борбен, носио се с радикалима, па и са оним старим кочићевцем који је постао радикал, Костом Мајкићем из Бања Луке. Касније се борио против Богице Кујунџића, који је веровао да је од оца остануло сину. За разлику од свога суседа Бранка Чубриловића, он је држао оштру српску, могло би се рећи великосрпску линију. Служио се српском заставом, зелену је избегавао као турски барјак, бранио је Крајину од Радићевих Хрвата, бојао се федерације због муслимана.“.
Овдје је дискутабилно шта је за Јовановића, као лијевог земљорадника, представљала та „великосрпска линија“. Међутим, судећи бар према Кокановићевој опозиционој дјелатности тридесетих година, тешко би се за њега могло тврдити да је био на „великосрпској линији“.
Супротно, индикативно је и Московљевићево представљање Чеде Кокановића као "огорченог противника Србијанаца и заговорника „пречанског фронта“ и споразума са Хрватима", о чему постоји много више доказа него о његовом у главном разбарушеном кафанском србовању.
Једино је његов крајишки кампанилизам неупитан. Чак и када је за председника владе изабран Босанац Милан Сршкић, Чедо Кокановић је био огорчен. Он је, истина у припитом стању, јавно „жалио“ земљу и народ „што су дочекали да им председник владе буде један ташли-хански бонвиван, Милан Сршкић".
Краљевско намјесништво је именовало 1939. године Чедомира Кокановића за сенатора.
Почетком 1940. Кокановић је престао да буде међу власницима и уредницима листа “Тежачко право”, и то је знак његовог повлачења из политике, пошто о даљем његовом животу скоро да нема доступних информација. [5]
Пошто ми видимо да је љубазно учествовао у анкети комунистичког историчара Бранка Ј. Бокана, индиректно можемо наслутити да се у некој значајној мери ипак прилагодио новом систему за који је несвесно или (полу)свесно радио, и да је коначно смирење нашао у Београду као и већина његових сабораца, против кога су између два рата подривали и рукама и ногама.
Његов Сански Мост је, како коначни резултат (и) његовог политичког прегнућа, разсрбљен [6].
-----
[1] Г. Кокановић је рођен 1893 године Старом Мајдану код Санског Моста /НАП: у току рата једно од најжешћих усташких упоришта, које су комунисти покушавали да приволе на своју страну невероватном помирљивошћу уз велике српске жртве*/, где је завршио основну школу. Већ као ученик петог разреда гимназије, он се пребацује у Србију и организује прву серију пребацивања национално опредељене омладине из Босне н Херцеговине за Србију. За време рата био јe интерниран у Араду, а у данима ослобођења био jе претседник Народног већа у Санском Мосту и уједно вршио дужност среског начелника. У своме крају радио је активно ва развијању задругарства и основао је велики број земљорадничних задруга. Завршио је Трговачку академију, а по завршетку студија на Високој школи за трговину, изабран је 1923 године у свом срезу Сански Мост за народног посланика као кандидат Земљорадничке странке. Био је најмлађи посланик у нашој Народној скупштини. /НАП: Заправо, био је млађи него што је закон дозвољавао, па је фалсификовао крштеницу/. Као носилац листе Бихаћког изборног округа 1925 и 1929 године изабран је за народног посланика. Године 1935 он је кандидат за народног посланика у два среза, као и 1938 године. Децембарских избора 1938 као кандидат Среза босанско - граховског изгубио је мандат за свега четири гласа. Г Кокановић је од почетка политичког рада припадао Земљорадничкој странци и као такав остао је све до данас. У Главном одбору Земљорадничке странке заузима врло видно место и претседник је Бановинског одбора Земљорадничке странке за Врбаску бановину. Г. Кокановић припада предратној националној револуционарној омладини.
(Биографија Сенатора Чедомира Кокановића,
приватног службеника)
(Време, 15. 2. 1940.)
[2] На великој народној скупштини одржаној 29. октобра 1918. године изабран је једногласно одбор Народног вијећа:
предсједник: Чедомир Кокановић, студент,
тајник: фра Анто Хрват, жупник,
вођа за народну заштиту: Бошко Маринковић, правник,
благајник И: Спасоја Вукобрат, трговац,
благајник ИИ: Хасан Шабић, војни хоџа,
чланови: Бошко Јовичић, порезни пристав,
Ибрахим Церић, посједник,
Иван Мијатовић, шумски реф.,
замјеници чл.: Јово Предојевић, Богдан Мутић,
Хасанбег Алајбеговић и Хаим Хасон.
(Народно јединство, бр. 7 од 9. новембра 1918. године)
[3] Преносимо извод из дела са историографским претензијама "Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945" комунистичког квази-историчара Бранка Ј. Бокана, са његовим квалификацијама људи тога времена.
На истом подручју данас живи 41 475 становника, од тога муслимана (тзв Бошњака) 38 344 (92,45%), Срба 1 837 (4,429%), Хрвата 722 (1,741%).
Коментари
Постави коментар