КАРАКАЗАН БиХ -17

Српске реакције из БиХ на стварање Бановине хрватске
- Или: Српске гуске у хрватској магли

Нове околности продрмале су из занесености српство али су истовремено показале поражавајућу српску конфузију.

Српска политичка копља у Босни и Херцеговини су се ломила око три концепта: једни су безусловно подржавали формирање Бановине Хрватске (с тим што су се неки врло брзо поколебали у тој подршци), други су прихватали нову творевину с тим  да се формира, и јединствена Бановина Српска (са чим се очито трагично закаснило) а трећи су прихватали и прво и друго, али су тражили формирање четвртог ентитета (поред словеначког, хрватског и српског) и аутономна Босна и Херцеговина. 

Сукоби око свих тих концепција  су се одвијали не само међу странкама, већ и унутар свих странака, до потпуног националног расула.

 Вођа земљорадничке левице др Драгољуб Јовановић, коме је била „опроштена" казна издржавања робије у Сремској Митровици, једини је из Београда поздравио је споразум — за разлику од других српских странака из Удружене опозиције која се распала после стварања Бановине Хрватске. 

Демократска странка одступила од својих ранијих концепција о четири територијалне јединице, те је остатак Босне и Херцеговине видјела у саставу будуће српске територијалне јединице у оквиру Краљевине Југославије. Да је то тако види се и из става Милана Грола, који је изнио на једној страначкој конференцији у Шапцу, фебруара мјесеца 1940. године, када је, између осталог, рекао да је у Босни „српски интерес тако јасан да је могао доћи у питање само рђавом политиком из Београда и несхватањем на време опасности од непоузданог става оних који су закључивали споразум од 26. августа, као да би у томе питању могло бити разлога за неке компромисе.“

Несумњиво да је Милан Грол имао право када је на овај начин говорио о Босни и Херцеговини, само је питање да ли је имао право што је искључиво Београд (и то без трунке самокритичности) оптуживао за „рђаву политику“ по српске националне интересе у Босни и Херцеговини. Томе је у пресудној мјери допринијела „рђава политика“ српске политичке елите из Босне и Херцеговине у току Великог рата и у међуратном периоду, која није имала правог патриотског политичког лидера међу Србима у овим покрајинама. И онако нејаки политички лидери Срба из Босне и Херцеговине непрестано међу својим присталицама ширили су југословенску, а гушили српску националну мисао. Хрвати су, супротно, имали сталну везу са Загребом на остварењу једног циља, то јест, хрватских националних интереса.

Три дана прије сједнице Главног одбора Радикалне странке у Београду, 28. аугуста је у Сарајеву Радикална странка у просторијама Радикалног клуба поздравила споразум између Срба и Хрвата, „нагласујући потребу да се овај Споразум од стране старих радикала потпомогне” и да се пошаље делегат у Београд да испред сарајевског одбора старе радикалне странке заступа мишљење о споразуму код главног одбора у Београду.” Истовремено, радикали тузланског среза су узнемирени давањем дијела Босне на основу овога споразума. У Бања Луци ће на својој конференцији радикали са Костом Мајкићем подржати ријешење хрватског питања.

Извјештаји говоре да је временом дошло до сплашњавања прво-битног расположења према споразуму. Од лажног олакшања које је споразум са Хрватима донио, увидјело се да је „донијет без знања народа” и предат му као готов чин. Другим ријечима, споразум је и даље био жељен међу радикалима, али не и споразум као акт којим би били повријеђени битни и неоспорни интереси и права српског народа.

Огранак Савеза земљорадника у Босни и Херцеговини је поздравио Споразум. На једној од конференција, на Палама, 22. октобра 1939. првак земљорадника Арсо Копивица ће, како каже извјештај, рећи да Срби треба да се угледају на Хрвате „који су се ослободили робовања у коме су робовању и борби за ослобођење убијани и сада су сами себи господари.” У својим иступањима сарајевски првак земљорадника Обрад Мастиловић наглашава значај земљорад-ничке странке на припремању споразума између Срба и Хрвата. Он ће са др Б. Чубриловићем [1], министром пољопривреде у влади, такође потврдити слагање са споразумом на скупу у Чајничу, док ће у Зеници изјавити да су земљорадници „били она спона између Хрвата и Срба за време ауторитативних режима.” И у Тузли Б. Чубриловић држи скуп гдје говори о добрим странама споразума, те да је до споразума морало доћи у интересу државног јединства и да за његово успостављање највише заслуга има В. Мачек. Али, већ 10. децембра на скупу у Обреновцу са Војиславом Лазићем бити ће наглашено неслагање са аутономијом БиХ, с нагласком да српски народ то неће дозволити, „нити да Дрина поново буде граница.” Против аутономног положаја БиХ била су сва крајишка окружна и среска руководства Савеза земљорадника.

Извјештаји говоре и о томе да су припадници радикалне и земљорадничке странке били за споразум, између осталог јер су за то да њихови представници – др Лаза Марковић и др Бранко Чубриловић уђу у владу и на тај начин поновно буду у кругу оних који одлучују.

Посебну струју у овом покрету око споразума представљају активности које су водили Срби из босанских подручја, а који су по споразуму припали Бановини Хрватској. Они се окупљају у црквено-школским општинама у Дервенти, Градачцу и Модричи, гдје резолуцијом осуђују тренутно стање, те изјављују да „Ако већ морамо прихватити преуређење државе, Срби ће прихватити стварање четврте аутономне јединице Босне и Херцеговине”.

У Бијељини су се семберијски Срби 21. новембра 1939. године састали, по угледу на тузланске Србе и након што су поздравили „свршено дело братског Споразума између Срба и Хрвата, које је било виша државна потреба и жеља свих грађана ове државе”, донијели су резолуцију против стварања четврте, босанско-херцеговачке бановине. Овај састанак, вођен у кафани „Звијезда” водио је Љубомир Пантић, бивши народни посланик и изопћеник из СПЦ приликом конкордатске кризе. Сљедећи састанак, збор представника свих Српских културно-просветних друштва из Бијељине, коме је присуствовало око 150 лица на истом мјесту одржан је 26. новембра под вођством свештеника Павла Катанића и уз присутност др Владимира Станишића, адвоката, бившег радикала и народног посланика, током кога су покушали створити Акциони одбор за одбрану интереса српског народа, али није било довољно интереса за ову акцију, па су се присутни разишли без коначног договора. Зворнички Срби су 11. децембра под вођством проте Милана Петковића, једног од првака земљорадничке странке, одржали конференцију на којој су се успротивили аутономији Босне и Херцеговине и своју резолуцију послали предсједнику владе са молбом да не дозволи оснивање „Босанско-Херцеговачке Бановине”. У Сребреници су Срби 24. новембра заступали становиште „да у даљем преуређењу државе БиХ буде интегрално прикључена евентуалној Српској Бановини”.

У многим извјештајима ће бити наведено да су сви једнодушни да споразума треба да буде, али исто тако да треба да се одбију сви претјерани и неумјерени захтјеви са хрватске стране. Срби ће очекивати формирање српске бановине по угледу на већ створену хрватску због обезбјеђења пуног и несметаног индивидуалитета. Са обје стране, и српске и хрватске, била је уочена акција на придобијању „муслиманског елемента” за њихову национали-зацију. Вијести из Зенице говоре да је 30. новембра 1939. одржан збор Срба на којем су говорили испред 2500 лица свештеник Милан Божић, „јенесовац” и Радоје Поповић судија из Сарајева, те прота Јован Магарашевић из Тузле, Војислав Вукановић и Милан Савић из Зенице о „значају и улози ослободилачких ратова за уједињење до спровођења народног споразума који поздрављају али противни су аутономији Босне и Херцеговине а за спајање са Србијом и утврђивање јединственог националног проглашења српског народа. У том смислу донета је резолуција и поздравне депеше уз буру овација Краљу и Династији.” Понукани изјавом  Џафера Куленовића о аутономији БиХ чланови ове странке (ЈНС) ће поновити своје ставове са конференције мјесног одбора у Сарајеву да се почне са најоштријом борбом „против сваког покушаја стварања аутономне БиХ и против раздробљавања српске области… Дрина више никада не смије постати граница између Босне и Србије”. Обласни одбор Народне одбране са својим предсједником, протом Миланом Божићем, ће упутити и кнезу Павлу, Драгиши Цветковићу, Милану Недићу и другим високим инстанцама депешу која на исти начин третира проблем аутономије Босне и Херцеговине.

Чак и они који су подржавали Споразум, попут Добросава Јевђевића, који у то вријеме постаје најагилнији политичар из редова ЈНС у Босни и Херцеговини, били су против аутономије Босне и Херцеговине, а у том погледу једино се издвајало неколико виђених појединаца из редова Срба, који су подржавали идеју о аутономији. Један од њих, вођа сарајевских радикала Душан Јефтановић, у томе је видио могућност да се српски народ у Босни и Херцеговини уједини и изнова политички и национално хомогенизује (sic!) као у периоду аустроугарске окупације.

Његова идеја није имало основа пошто у периоду аустроугарске окупације Срби нису били хомогенизовани.

Упорно се држећи своје погубне идеје Душан Јефтановић одржао је 25. фебруара 1940 године на страначком скупу у Зеници критички говор о споразуму Цветковић-Мачек којим су велики дијелови Босне и Херцеговине припојени новоствореној хрватској аутономији у оквиру Краљевине Југославије – Бановини Хрватској: 

“Несумњиво да се Босна и Херцеговина не могу анектовати Србији, пошто су у њој Срби само у релативној већини, тј. они су према муслиманима и Хрватима узетим укупно у мањини. Не видимо даклен по којем међународном и уопште културном принципу Срби б били овлашћени да заузму ове покрајине.

Још мање наравно могли би оне припасти Хрватима, као год то се не би могла створити ниједна муслиманска босанскохерце-говачка аутономна бановина, тј. бановина у којој би муслимани имали политичку превласт.

Остаје, према томе, и прихватајући тезу г. Куленовића да се муслимани у Босни и Херцеговини имају сматрати као посебна етничка заједница, даклен ни чисто српска ни чисто хрватска него српскохрватска или још боље југословенска (потомци јужних Словена преобраћених, за турске владавине у исламство) заједница једна идеја г. Куленовића не само духовита него и тачна да се од Босне и Херцеговине образује нарочита Босанскохерцеговачка бановина (опште једна аутономна јединица)."[2]

Након потписивања Споразума Цветковић-Мачек и четничке организације су се укључиле у акцију која би резултирала стварањем српске бановине на цијелој оној територији коју није обухватила хрватска бановина, јер по истом праву на уједињење које траже Хрвати и Срби то право могу да потражују.

У Добоју је одржан Сабор представника свих српских удружења. У Резолуцији [3] коју је овај Сабор усвојио 31. децембра 1939. године, јасно и недвосмислено су наведени национални ставови и захтјеви српског народа у Босни и Херцеговини, у тренуцима када су се они нашли, на новој историјској раскрсници.

Из садржаја Резолуције може закључити да је управо симболика злогласног аустроугарског логора у Добоју, из Првог свјетског рата, гдје је уморено на хиљаде Срба из читаве Босне и Херцеговине, била главни мотив да се баш на том мјесту организује овакав сабор.

Истовремено, у Сарајеву Др Јураја Шутеја, ха-ес-есовца, Душан Јефтановић, дочекује понизним и патетичним поздравним говором, колосалним примером аутошовинистичког петоколо-нашења, у коме вели да је Шутеј ни мање ни више него:

 "..Борац за слободу српског народа, коју је српски народ заједно са хрватским био изгубио...У ових тешких десет година, година тешке и неједнаке борбе против режима који је хтео да цели народ и српски и хрватски буде у тамници, познали су се прави борци и прави пријатељи. Српском народу је у тој политичкој тамници требала да буде додељена улога жандара и тамничара, а хрватском осуђеника.“ 

Дакако, по Душану Јефтановићу режим који је све бацио у тамницу је београдски, односно србијански, и сад ево њих, Пречана, и Срба и Хрвата, који  ослободише народ тамнице србијанске, па ће даље у пасторалној слози просперирати.

Овде ћемо подсетити како се невероватно контроверзни  Др Јурај Шутеј [4, 5], хрватски преобраћеник из Словенца, као прави пријатељ борио за слободу српског народа.

...За то вријеме (шестојануарска диктатура, почетком триде-сетих) одвијала се подземна акција дијела вођства бившег ХСС, а посебно емиграције. У Босни и Херцеговини ту подземну акцију водио је др Јурај Шутеј, који је у више наврата одлазио у Загреб на консултације са својим бившим политичким вођама. На једном до тих састанака у Загребу на којима је присуствовао и др Шутеј, како је повјереник полиције међу присташама ХСС извијестио своје надлежне, договорено је да се на „све позиве владајућег режима за преговоре да се преговори без обзира какови били одбију.“ На истом састанку одобрен је и рад хрватске емиграције и одлучено да им се пошаље писмена пуномоћ да „хрватски народ правоваљано у иностранству могу заступати.“ Осим тога, закључено је да се вођство Хрвата повјери у руке др Трумбића и др Мачека, а сво чланство бивше ХСС да се о томе обавијести и ко то неће „ено му Београда.“ Истовремено са овим, акцију хрватске емиграције водили су Крњевић и Кошутић, као и усташки вођа Павелић.

Шутеј се није задржавао на начелној подршци, већ је бодро радио на терену за усташе. И то није могло остати тајном. То је, по Душану Јефтановићу, била та славна "борба за слободу српског народа". Најбизарније у свему је што се Душан Јефтановић налазио у најширем кругу виђених људи из БиХ који су подржали Шестојануарску диктатуру, што ће рећи да је био воленс-ноленс и сам међу "тамничарима".

КПЈ је подржавала Мачекове идеје и сама је од раније нагињала таквим решењима... Спровођењем идеје о националним партијским организацијама, током прољећа и љета 1937. године, у оквиру КПЈ основане су КП Словеније и КП Хрватске. У предвиђеном распореду територија које су улазиле у надлежност КП Хрватске игнорисана је цјеловитост Босне и Херцеговине, па је хрватској националној партијској организацији припала ингеренција над Бањалуком, Ливном, Дувном и десном обалом Херцеговине, искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине насељене хрватским становништвом. Овакав „пројекат“ сачињен је у вријеме када је изгледало да је унутар КПЈ, упркос колебањима око нивоа аутономије и државно-правног положаја, учвршћен став о Босни и Херцеговини као цјеловитој територијалној јединици, па није тешко објаснити мотиве који су га инспирисали.

Осим првака СДС у Босни и Херцеговини, када су у питању Срби, треба рећи да је идеју о аутономији Босне и Херцеговине подржала и босанско-херцеговачка студентска омладина, то јест, љевичарски опредијељени студенти из Босне и Херцеговине на београдском и загребачком универзитету. Летак који је полиција, у великим количинама, пронашла и заплијенила од студента Михаила Михића из Стоца, на сарајевској жељезничкој станици, у заглављу писало: „Треће отворено писмо бос. – херцеговачке студентске омладине“, а испод тога је стајао наслов: „Против рата! За слободу, демократију и равноправност народа! За аутономију Босне и Херцеговине“.

Ова проглас потписао је велики број студената из Босне и Херцеговине, Срба, Хрвата, муслимана и Јевреја, а међу њима су била и нека касније звучна имена комунистичког покрета из Другог свјетског рата, народни хероји, али и неки каснији високи функционери Социјалистичке Југославије, као, на примјер, Рато Дугоњић, Драгица Правица, Миро Попара, Перо Косорић, Џемал Биједић, Цвијетин Мијатовић, Угљеша Даниловић и други, те истакнути књижевници, Бранко Ћопић,  Зија Диздаревић и Скендер Куленовић. Неки од њих касније ће добити прилику да у оквиру Другог свјетског рата, али и послије њега најдиректније одлучују о судбини Босне и Херцеговине. Иако је, без икакве сумње, већа тада добар број њих био члан СКОЈ-а или већ КПЈ, ипак ће се тек у првомајском прогласу 1940. године, Централни комитет КПЈ изјаснити за аутономију Босне и Херцеговине.

Отпор стварању Бановине хрватске најодлучније је пружао Српски културни клуб.

Споразум Цветковић – Мачек мобилисао је и оне српске интелектуалце из Босне и Херцеговине који су себе сматрали за највјерније тумаче интегралног југословенства, попут Н. Стоја-новића, В. Ћоровића итд. Схвативши да је непостојање српског националног програма у оквиру Краљевине Југославије и упорно супротстављање хрватском национализму југословенством, нанијело штету српским националним интересима, они су у оквиру Српског културног клуба у Београду покушавали да дефинишу српски национални програм и надасве да омеђе границе српског етничког простора, у који су Хрвати дубоко зашли и тражили још више. Међутим, њихови су позиви за јединством српског народа и српских политичких партија у краљевини Југославији и, посебно, гесло „Јако Српство – Јака Југославија“, дошли сувише касно. Над Југославијом се све више надвијала опасност од њемачке инвазије, а једино што су истакнути појединци из редова српске интелектуалне и политичке елите из Босне и Херцеговине још могли да ураде, било је то да учествују у демонстрацијама против приступања Југославије Тројном пакту и у пучу од 27. марта, због чега су неки од њих касније изражавали и кајање, имајући пред очима све страхоте које су задесиле српски народ у Другом свјетском рату.

Да је било јединства српскога, те да су се сложно супротставили великохрватском експанзионизму, а не да му једним својим значајним делом служе, простор на који су рефлектовали креатори Велике Хрватске, био би располућен и ништа не би могло да растављена и у та доба још  недовољно уобличена католичка племена сједини у компактну целину. Да се ово разуме, довољан је један поглед на карту Југославије из тог времена. Пошто то није био случај, тешко се могло очекивати, поготово у датој међународној ситуацији, да се из Београда води успешна борба за срез по срез.

Прва половина 1940. године, била је посебно обиљежена активним националним радом оног дијела српске интелектуалне елите окупљене око Српског културног клуба.  Никола Стојановић држи предавања у којима се бави начелним и уопштеним питањима, па ће тако ламентирати: „Откинувши се од старог и сигурног српског брода ми смо лутали по пучини туђих теорија и обичаја које нисмо схватали ни могли тако брзо схватити.“ Ако је овдје мислио на себе и онај дио српске елите који је од 1918. године размишљао као он, онда је Стојановић био сасвим у праву.

Идентичан позив српском народу упутио је и епископ Нектарије Круљ на великом народном сабору Срба у Тузли, који је одржан 12. маја 1940. године, нарочито истичући „велику потребу духовне мобилизације српског народа.“ Том приликом, изасланик из Београда др Драгослав Страњаковић говорио је у истом духу истичући да је данас „више него икада потребно да брат Србин буде уз брата Србина, да један другом опрости увреде...“

Владимир Ћоровић у темату "Политичке прилике у Босни и Херцеговини  1930", закључује:

Сарадња у Удруженој опозицији између Срба и Хрвата знатно је ублажила противности које су још недавно постојале. (sic!) У извесним питањима они данас стоје нешто ближе него раније. Само у Босанској Крајини, где је у последње време узео маха покрет да се Врбаска Бановина одржи као посебна јединица, већ се осећају кроз јавност нова трвења.

Проблем Босне и Херцеговине – то је проблем Југославије у малом. Ту је и српско-хрватско питање, и изукрштаност трију вера, и питање јединства, и аутономије, и поделе сфера...итд...

... Ми сад стојимо пред решавањем српско-хрватског спора. Искрено и од срца сви желимо да се нађе правилна и трајна основа, јер без тога нема нормалног живота у држави. Али само једно треба стално имати на уму. Била би фатална погрешка сваке оне комбинације која би се усудила да пред Босну постави алтернативу: или Београд или Загреб. Јер у том часу цео српски елеменат, понављам цео, онај који у Босни има и релативну и апсолутну већину, дао би само један одговор.

Ми не препознајемо на који је јединствени српски одговор у Босни В. Ћоровић циљао, али је у сваком случају промашио, будући да српски одговор на питање "Београд или Загреб?" није био јединствен. Тај одговор је коначно био "Јајце!",  са егзодусом у Србију, у Београд и Војводину, као неумитном последицом.

Тако се српска елита из Босне и Херцеговина, она која је масовно страдала током рата, према оцјени историчара Драге Мастиловића, показала преплашеном, неспремном и недораслом великом историјском тренутку националног уједињења. 

-----

[1] И у овом питању Босанска Крајина је посебан случај о коме ћемо нешто шире касније дати неколико напомена.

[2] ДУШАН ЈЕФТАНОВИЋ, ПРВАК САРАЈЕВСКИХ СРБА 1940: “Споразум Цветковић-Мачек је лош, етничку диобу БиХ ваља одбацити!”
https://www.frontal.ba/novost/102992/dusan-jeftanovic-prvak-sarajevskih-srba-1940-sporazum-cvetkovic-macek-je-los-etnicku-diobu-bih-valja-odbaciti

 [3] У Резолуцији се каже:

„Сабор, сазван на иницијативу свих српских и осталих националних друштава и установа, одржан у Добоју, дана 31. децембра 1939. год. Тврдо вјерујући у Бога и у срећну звијезду династије Карађорђевића, али забринут озбиљношћу догађаја код нас и у свијету и сматрајући својом родољубивом дужношћу да његује и учвршћује љубав и слогу у нашем народу, доноси

једногласно ову

РЕЗОЛУЦИЈУ

1. Одлучно устајемо против свих акција и покушаја, који иду за цијепањем и слабљењем Југословенске државе, а напосе за подвајањем и слабљењем Срба у тој држави;

2. Протестујемо што се питање нашег народног споразумјевања извело без учешћа српског дијела нашег народа и на његову штету и не признајући свршени чин изјављујемо, да ћемо се као у прошлости, тако и у садашњости одлучно борити против овога што је до сада учињено и против свих настојања, која би ишла за тим, да се српски крајеви наше Отаџбине у ма коме облику одвајају од Србије, Црне Горе и осталих српских земаља. То чинимо, јер не желимо да постанемо издајице народне и државне завјетне мисли за чије су се остварење борили и жртвовали не само сви честити синови, него сва покољења од Косова;

3. Позивамо све Србе и остале југословенске националисте, да чврсто збију своје редове и да се у ово доба све политичке вође сложе и пређу преко свих партијских и личних интереса, да би се створио истински народни препород и обиљежио јасан национални програм, који треба да буде изнад свега.

4. Позивамо омладину, да своју љубав према Отаџбини и своју енергију споји са љубављу за добро свога народа и да се у својим племенитим стремљењима надахне духом и потребама свога народа, а не туђим идеологијама.

Ово поручујемо свима и свакоме са светога тла опште српске костурнице у Добоју, нашег другог острва Вида, гдје данас положисмо свети завјет Богу и народу.“

[4] Јурај Шутеј, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/clanak/sutej-juraj

[5] Према тврдњама Младена Шутеја, његов деда-стриц Јурај је заслужан што је злато Краљевине југославије "враћено Босни и Херцеговини":

Након тога је ушао у Титову владу као некомпромитовани кадар. Радило се о томе да је злато Краљевине Југославије депоновано у Форт Кноxу у Америци и нису га хтјели исплатити без потписа министра који га је тамо положио, а то је био управо мој стриц. И са потписом мог стрица Јуре Шутеја враћено је све злато Босни и Херцеговини.

https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/155224/

[6]  Нисмо у опште сигурни да је то "схватање" било искрено и израз њиховог сопственог раскршћавања са "осмим путником" (југословенским федерализмом), већ пре заузимање дефанзивне позиције у судару са фаталним чињеницама реалног националног и политичког стања у држави.