ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ -17

Стјепан Радић, дијаболик

"Вјера у Бога и сељачка слога!"
- Од 1904. гесло ХСС-а 

"Кад је Стјепан Радић умирао,
Хрватску је браћу дозивао:
Ој Хрвати браћо моја мила,
наша мајка Хрватска је жива!"
(народна пјесма)

 

Стјепан Радић са својима већ је почео у велико, да хушка и да буни по целој Хрватској. Његова необуздана ћуд заводила је све, чак и мирне грађане.

Власти у Хрватској биле су не само лабаве, него јако попустљиве према Радићу. Може се тврдити да што год је он желео, власти су му чиниле.

Његови свагдашњи испади против Београда и против Срба нису узимани у обзир.

Ко је могао њему доћи близу, кад су Хрватске масе њега за вођу и пророка држале. Он једини по њиховом схватању, могао је са њиховом судбином, да располаже. Други нико није имао права, да се у њихове ствари меша.

Како им је Радић причао, како им је саветовао, тако су они, без икаквог свог размишљања, радили.

Он им је сладио, како ће Хрватска, кад се буде од СХС оцепила и буде самостална, силно цветати.

Сву власт од доле до горе имаће само сељаци у својим рукама. По њиховој вољи и у њихову корист све ће бити спроведено. Господе и господства у Хрватској нестаће за увек.

Кажу, да је Радићева мати била циганка. Он је од ње наследио све своје разорне особине. О одређеном и чврстом карактеру, код њега није могло бити ни говора. Он је био што се морала тиче до крајности непоуздан. За час, па је мењао и мисли и жеље на очиглед целога света. Никада није био на чисто, шта ће идућег тренутка, да заступа.

Падао је из крајности у крајност, што су по неки празноглавићи за генијалност прогласили.

У ствари он је био дегенерик у потпуном смислу речи.

Његов цигански зао дух, његова неправилна лобања, прћав нос и нескладни телесни склоп, све је одавало, да је у њему беснела ђаволска ћуд. Био је душевно болестан и стално неурачунљив. Његове приче и беседе биле су без логике, чак без репа и ушију, у њима се здрав разум није могао распознати. Све је било загонетно, конфузно и грубо. Да, грубост је код њега обожавана, што је свака његова реч то могла посведочити.

Што је било, ниско, одвратно, гадно, без форме и без духа, њему је то било велико.

Цео духовни живот хтео је он блатом да окаља. Једном речју био је политички дијаболичар. Смрад, трулеж и све што је с трулежом у вези било је њему свето.

У ствари такав је био Стјепан Радић.

Као дегенерик био је још мегаломан. Уобразио је, да су његове бесмислице велике мисли биле и његови бесмислени подухвати од историјског значаја били. Држао је, да се цео свет само око његове личности окреће и да је њему суђено да буде не само хрватски, него и светски спаситељ. На жалост Хрватски свет није ту његову ману и тешку душевну болест могао, да прозре, него је као малолетно дете трчао за њиме, верујући одано његовим лажним проповедима.

- Др. Живко Продановић

Стјепан Радић [1] беше неприкосновени вођ хрватскога народа на крају XIX века и прве трећине XX века. Његова политичка моћ не лежаше у личној спсобности, мудрости и визионарству, у уздизању, већ је ту моћ црпео из најгорих особина хрватске клатежи и пургерије који су га слепо пратили. [2] Зло у њему је било толико претерано и проваљивало је из њега тако вулгарно, да крај који је доживео беше неумитан.

Јавна реч Стјепана Радића је ризница булазни [3], шовинизма, ниског подилажења пучини, лагања и уличарских поскочица. [4]

Није спорно да га је красила невероватна упорност.  Често затваран Радић је рано постао популаран, мада му у почетку политичкога рада није било баш лако. Мачек приповиједао како су га, у почетку, из неких села знали чак и камењем истјерати, а седам пута се узалуд кандидирао.

За ОРЈУНУ Радић је био “репрезентант политичког злочинца нашег народа” који се од “свеславенског идеолога зачахурио у ексклу-зивног аустро-хрватског кумека” и преко ноћи “од аустријског ројалисте постаје републиканац”. Он је то учинио “како би звучном речју збрисао своју срамотну прошлост” и републиканским програмом, “који негира краља, државно јединство” угодио “инстинкту мржње хрватског затуцаног сељака проти Карађорђевићима и Србима, проти којима се борио у свјетском рату у вражјим дивизијама као највернији син католичког, хрватског цара Фрање Јосипа и Карла”. По њима, у тој се работи служи “најдемагошкијим средствима”, а успјех његове странке израста на потицању “мржње аустријски одгојених сељачких маса проти свему што је српско”.

У неприкривеној орјонашкој огорчености  Радић је описан као човјек “ситна женског корака”, “кратковидних очију”, “женског пискутљива гласа”, “смушена говора са вратоломним, нелогичним скоковима и софизмима”, који “компилира католички вјеронаук и саставља политички катекизам за своје несретне сељаке, како би упропастио идеју народног и државног јединства” [5]

Ми се нећемо забавити целокупним политичким опусом овог вражијег клауна (кога почесто помињемо на другим темама) већ ћемо само скренути пажњу на неколико контраверзи које се у мејнстрим историографији заобилазе или само паушално помињу.

Стјепан Радић, инспирација антисемитизма

Не може се заобићи инспирацијска улога Стјепана Радића, предсједника најјаче Хрватске сељачке странке у хрватским гибањима. Тадашња нетрпељивост према Јеврејима и Радићева идеја “сељачке републике” била су водиље народног разбојништва.

На почетку политичке каријере Стјепан Радић се декларисао као "готово непомирљиви антисемита”.  “Код жидова лукавост се стопила са с дрзивитошћу и подлошћу, као једно друштвено својство” ... “Жидовство је без морала”...- уобичајене су Радићеве поруке својим присташама. ...”Овде би требао Исусов корбач, који би тјерао уз ријечи: Шта то радите у нашем дому, шта је то? Тако ко нас сваки кривоносац може доћи, може петљанити и петљарити, дакако све њемачки, а не би смио ни писнути него само хрватски, али ту све иде, ако и хрватски не знаш."- вапио је хрватски народни трибун.

Радић је написао есеј "Жидовство као негативни елеменат културе"  1906. године, касније познат у ублаженој форми "О Жидовима". После 1918 свој антисемитизам није превише промицао јер му више није био од користи. Интересантно да је у сарајевском "Јеврејском гласу" [6] објављена апологија у поводу смрти у којем га амнестирају од антисемитизма:

"Стјепан Радић није био само велики Хрват, већ и велики човијек...био је демократа широких размјера... антисемитизам Стјепана Радића био је више једна говорничка крилатица него унутрашње увјерење, више једна флоскула којом се постизавају код маса моментални ораторски ефекти... али једно остаје у сваком случају: да је Стјепан Радић проповједајући идеале људске правице, човјечности и равноправности ... у суштини проповједао један староставни јеврејски идеал... /?!/...Велики покојник је био и поборник слоге Срба и Хрвата... Јер Радић, поред свог неслагања са разним нашим владама, био је увијек увјерен и вјеран поклоник дичне династије Карађорђевића и пријатељ ове уједињене државе”.

Ми са великим чуђењем читамо ове редове. Још је већма збуњујуће зашто и Др Голдштајн [7] поентира у свом научном раду управо овим дегутантно удворичким цитатом (изостављајући “вјерност дичној династији Карађорђевића”-?!), будући да је имао увид у Радићеве приватне преписке (са којима сарајевски Јевреји нису обавезно морали бити упознати, мада у њихову наивност нисмо убеђени), а које обилују ниским, најчешће оговарачким антисеми-тизмом, и које, преписке, никако нису могле бити `флоскуле за постизавање моменталних ораторских ефекта код маса`, будући да их није размењивао са масама, већ са особама од најстрожег свог поверења. Друго, тешко се може прихватити да је Радић свој трактат “Жидовство као негативни елеменат културе” наменио својим махом неписменим и читању несклоним присташама из “Хрватске пучке сељачке странке”.

Радић о "својим" Србима  и осталима

- Па добро! Окренимо и ми своју тактику, не јадајмо се само као што смо се јадали до сада, а својом снагом јачали елемент који се, ето дигао против нас горе него икоји други инородни и несклони нам народ, Марамо гледати да ослабимо тај елемент, чим буде јачи, бит ће нам опаснији, теже ћемо му се опријети. Не узрадимо ли тако, суд других народа о нама може бити двој: или да смо дотле пали те нам збиља није више стало до нашег народног поноса - или да смо луда што грије у својим њедрима змију која сепрема отров да га у своје вријеме уштрца у нашу крв. Или - Хрвати - имамо ли што да изгубимо ако се скроз отуђимо том елементу? Гдје су нас подупирали? Гдје су ступали с нама у борбу кад се радило било о којем нашем политичком праву или културној стечевини? Гдје? Нигдје? Обратно! Свуда су против нас - свуда! Овдје са маџаронима, у Славонији са маџаронима и са Швабама, у Далмацији са Талијанима. Нека се преломи свака наша заједница с њима, ми немамо што од тога изгубити - обратно: можемо само добити!

У Загребу - а и свуда по хрватским земљама живе српски трговци, обртници и радници највише и готово од нас Хрвата. Ја сам служим се кроз толико година у загребачког православног трговца, у чијем сам дућану остављао сваки мјесец редовно преко 30 форинта. Од првог рујна остављам га, а тако ће, мислим, учинити сви Хрвати који држе до свог поноса. Дигнимо се сви као један, не дајмо посла, зараде, ни заслужбе, ни једноме Србину! Не стидимо се тога, они нас одавно пљускају, а ми смо их подупирали, сад су дигли нож против нас - ударите по тој срамотној братоубилачкој руци! Подуприте своје Хрвате - свој к свому! О Србима ето, жалибоже, не можемо рећи да су нам својта а што и јесу: жалосна је то својта! Брат је мио које вјере био - докле братски чини и поступа. Немамо се стидјети никога ако будемо тако настојали ослабити елемент који нам се грози пропашћу. Они наваљују - наша је дужност да се бранимо. Уз такве њихове осјећаје и мисли бит ће наше политичко и економско стање то више угрожено што они буду јачи.

Радићев стил ванпарламентарне борбе

“Ако лежеш пред Србином, прегазит ћете, али ако устанеш, пољубит ће те.”

- Стјепан Радић

Осим тога што је већ имао добро разгранату организацију у Босни и  Херцеговини и Далмацији, Радић је у првим послератним годинама у ове покрајине пренео и организацију својих борбених одреда, такозвану  „Сељачку полицију“. Захваљујући документима који су били заплењени приликом Радићевог хапшења, Министарство унутрашњих дела сазнало је да су у Хрватској, али и неким деловима Босне и Херцеговине, а посебно у Херцеговини постојали борбени одреди ХРСС, који су званично били  организовани као певачка или тамбурашка друштва.

Радић је развио живу спољнополитичку кампању. Тражио је подршку на свим странама. За остварење пројекта “велика Хрватска” сви начини су били прихватљиви. [8]

Прото-фашистички републиканац

Чак су и српски републиканци оценили су да је „г. Радић републиканац и сепаратиста“, док су они били „републиканци, али за јединство“. Односно, Стјепан Радић тражио је „Хрв. Сељачку Републику“, док су српски републиканци захтевали „Југословенску Демократску Републику“.

Са своје стране, критикујући Србе као носиоце режима у држави, Стјепан Радић је отворено прозвао и српске републиканце, иако је истовремено покушавао да оствари с њима сарадњу.  За Радића републиканци у Србији су били „само србски, или точније – србијански републиканци“, пошто, према мишљењу шефа ХРСС, нису имали присталица изван Србије. Па ипак, назвали су се „југословенском републиканском странком“, чиме су начинили грешку називајући се оним што нису били. Према сазнањима Радића, назив није предложило вођство странке, него су га „извикали штуденти“, што је „погрешку“ само повећавало. Још више су српски републиканци погрешили што су 1921. године ишли у Загреб да „хрватску републиканску већину доведу у Београд“, односно што су инсистирали на учествовању хрватских републиканаца у раду Конституанте као битној институцији за борбу са монархијским режимом. Највећа, пак, погрешка српских републиканаца огледала се у чињеници да су од ХРСС и од хрватског народа тражили „много више, него ли иста радикалско-батинашка влада“. Радић се, очигледно, саблажњавао што су српски републиканци тражили да ХРСС дође у Београд и „београдску скупштину“, да „ступи са заједничким програмом с републиканцима србијанским“, односно да се одрекне „и сељачког права и конфедерације, свога пацифизма“, те да се са српским републиканцима „прими посла, да и Шумадинца предобије за републику“.

Шеф хрватских републиканаца није спорио да је српски народ био „заиста велик“, но није видео краја његовим мукама и патњама, пошто су се „све господске странке (а и републиканци су као господска странка)“, биле уротиле против српског сељаштва. Шумадијски сељак био је „раздвојен и растројен“, још увек радикал, а то је за Радића било „као да је хрватски сељак франковац“. Шумадијски сељак је био и демократ, „а то је тако, као да је хрватски батинаш“; био је и радикал и демократ, „а то је тако као да је хрватски поповац (клерикалац – прим. А. Л.)“. Народу којем није спорио да је био „заиста велик“, на крају је прикачио епитет да је био уједно „и цариста и комуниста“, спреман да „покоље“ све „дахије и зеленаше“ о којима је читао у партијској штампи Савеза земљорадника или Републиканске странке. Наводно је био и понеки појединац међу шумадијским сељацима који је схватио значење сељачке републике, међутим немоћан и уплашен услед осамљености. Ипак, Радић их је означио као „једину будућност Србијину“ и најјачу моралну везу Хрватске са Србијом, поред које је „све друго у Србији вриеди[ло] за Хрвате ишта или ништа“.

Радићев зракоплов [9]

Ви знате, да сам ја стари зракопловац. Јер да нисам, не би овога било… имам ја свој аероплан, а треба имати баш такав као што је мој, тј. зракоплов који може направити сваки заокрет, а да се ипак не разбије."

                                   - Стјепан Радић - Београд, 1925.

„Ми немамо везе са Русијом!“

„ХРСС сматра радничка класу за најбољег друга и савезника, нарочито откад је она напустила редове социјалпатриота који су у току двије године, од 1918. до 1920, били најљући непријатељи и најнепомирљивији противници ХРСС“". И даље :»Тринаести конгрес РКП(Б) и Пети конгрес Коминтерне заузели су тако одређен и јасан став о националном питању, као и о приликама на Балкану, да је самим тим хрватском народу признато право на самоопредељење до одцепљења.  ... Усред тога, српски напредни комунисти морали су да измене своје погледе на онално питање, не само у погледу Хрватске, већ и других српских народа (?!), Неки су то учинили  раније по сопственом нахођењу или убеђењу и вероватно ће искрено спроводити те прaвилне погледе на национално питање...“. Завршавајући  чланак, Радић пише да „ХРСС природно долази до идеје о јадранској, балканској и дунавској федерацији...

Након Радићеве екскурзије у Москву и бољшевизам, дошло је до забране његове партије. Ухапшено је око 2.000 присталица ХРСС. У Загребу је ухапшен и Стјепан Радић [10], који је, игром случаја, био затворен у истој полицијској згради у којој је био затворен и Владимир Ћопић! Они се сусретали и разговарали о облицима сарадње ХРСС и КПЈ. Понекад је Радић Ћопићу у ћелију слао ручак. И док су они заједнички ручали и присно расправљали, Радићев штаб је успостављао контакте са двором и владом.

Загребачки суд није признао владин декрет о забрани ХРСС, јер по налазу суда, Сељачка интернационала није Коминтерна нити њена организација; њен је задатак „заштите интереса сељаштва свим легалним, а ни у ком случају револуционарним средствима.“ Тако је Хрватска републиканска сељачка странка могла да учествује на скупштинским изборима и из њих изађе као друга најјача странка у Југославији, са 70 посланичких места, наравно под условом да се посланицима верификују мандати. Тада је Стјепанов брат, Павле Радић, дао у Скупштини, 27. марта 1925, историјску изјаву да ХРСС признаје „свеукупно политичко стање“, да се одриче републиканизма и сваког државноправног захтева, али не признаје унитаристички национални принцип. Павле Радић је дословно изјавио: „Ми немамо везе са Русијом... донијећемо закључак да наша странка није у Сељачкој интернационали.“

Стјепан Радић је из затвора отишао право у министарску фотељу, а Владимир Ћопић је остао у затвору!

И, тако, по краљевом указу, Стјепан Радић је амнестиран и именован за министра просвете у влади Николе Пашића. Изашао је пред јавност са изјавом: „Хвала Богу, Народу и Краљу!” У једној од многих изјава, Радић ће рећи да је бољшевизам највећи непријатељ сваке цивилизације, па стога сматра својом највећом културном и политичком заслугом то што се хрватски народ ослободио те сабласти! [11]

Чији је сељачко-републикански франковац Стјепан Радић?

До дана данашњег оставинска расправа није окончана - чији је Стјепан Радић?

Ако ли је по хрватству и првенству, њега баштине усташе.

Истина је да усташе и немадоше неку снажну формалну организацију у Хрвата, али је њихов дух истовремено дух хрватски. Зато су читаве сеоске и градске организације ХСС под геслом “за нас су важне идеје слободе и независности” пришле у редове Усташког Покрета. Тако се,  тек што се рат распламсао, већ 70 посто организација бивше ХСС нашло на страни Усташког Покрета, 5 посто је остало по страни док су други били у стању очекивања.

И, ван сумње, усташе/Хрвати су Стјепана Радића видели као свог најближег родитеља.

Почаст сјени хрватског мученика
СВЕЧАНЕ ЗАДУШНИЦЕ НА ДАН СМРТИ СТЈЕПАНА РАДИЋА

Данас је обљетница оног тужног дана, када је вођа хрватског народа, благопокојни Стјепан Радић, заувијек склопио своје видовите очи и када је за увијек престало куцати оно срце, које је куцало само за Хрватску и за Хрвате. Жртва подмукле српске акције, која је била увод у најстрашније и најтеже дане, што их је хрватски народ у својој тисућгодишњој славној прошлости преживљивао, Стјепан Радић, који је био признати вођа народни, требао је ишчезнути с позорнице живота, да би омогућио злочиначку тиранију београдског двора. Колико се год бранили од тешке оптужбе, да је атентат на Стјепана Радића и остале народне прваке, који су с њим заједно били рањени од разбојничке руке, био дјело једног човјека, цио наш народ је ипак добро схватио, у чему је ствар и за чиме се ишло одвратним атентатом Пунише Рачића. Требало је Хрвате обезглавити и лишити их вође, у којег су имали повјерења, да би се цио народ учинио малодушним и омогућило његово затирање до краја.... ИТД.

- САРАЈЕВСКИ НОВИ ЛИСТ, 09.08.1941.

Сличних штива у НДХ беше напретек [12]

На супротној страни фронте, декларативно антифашистичкој, партизани су се китили тим истим Стјепаном Радићем, хабзбурговцем ("Хабзбургов славопојац") до последњег њеног дана [13].  Хрватски партизани називали су своје јединице по Стјепану Радићу. Српски партизани су по уласку у Београд стријељали Радићевог убицу Пунишу Рачића, након "суђења" о већ пресуђеном злочину.

Стјепан Радић је након рата у штампи "ослобођене" државе био обасипан славопојкама. Онај исти Стјепан Радић који се разметао да је спасао хрватски народ од бољшевизма.

Уочи Земаљске конференције HRSS-e Босне и Херцеговине

КРОЗ НАРОДНИ ФРОНТ СТОПАМА СТЈЕПАНА РАДИЋА

Буђење хрватске националне мисли, почевши од Илиризма, иде упоредо са јачањем политичке свијести и освајањем демократских права. У народу који је имао феудално друштвено уређење, које се, кроз разне облике, продужило и послије укидања кметства, широке сељачке и радничке масе морале су кроз то национално буђење унутар самога хрватства, да воде дугу и тешку борбу за освајање основних политичких и економских слобода. Та борба добија свој најјачи израз у сељачком покрету којем ударају темеље браћа Радићи. Према грађанском друштву са многим феудалним примјесама, какво је оно било у Хрватској, Хрватска сељачка странка значила је отпочетка револуционарни покрет који кида са овешталим традицијама, са многим госпотским привилегијама и схватањима и који дрма темељима дотадањег хрватскога друштва. 

- Звонимир Шубић, Сарајевски дневник, 10.09. 1945.

Хрвати Босне и Херцеговине манифестују своју оданост Народном фронту

...Братство и јединство не смије бити само на папиру оно се мора проводити у пракси. То је основа на којој почива наша будућност, како су нас учили браћа Радићи”… Свој говор друг Гажи је завршио слиједећим ријечима: “Ја вас поздрављам нашим поздравом који смо у борби изнијели: Смрт фашизму - Слобода народу! Слава неумрлим учитељима браћи Радићима! Живио наш вођа и друг маршал Тито! Живила република!”... 

- Сарајевски дневник, 12.9. 1945. 

Усташе су у своју хисторијску развојну вертикалу учитали низ Анте Старчевић-Стјепан Радић-Анте Павелић.  И, да: син Стјепана Радића, Владимир, написао је 1942. у листу „Нова Хрватска" да у главним начелима „усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића". У титоистичкој иначици исте великохрватске геноцидне матрице, вежу се у низу Матија Губец, Стјепан Радић па Јосип Броз. Коначно, године 1971. ће Фрањо Туђман [14] у једном тексту Стјепана Радића назвати „опћенационални великан". То је била једна од степеница на путу појављивања Стјепана Радића на новчаници од 200 хрватских куна. Тако добијамо трећи и коначни развојно-хисторијски низ: Старчевић-Радић- Мачек (који ником не ваља, а чији је допринос великохрватском предузећу неупитан)-Павелић-Броз-Туђман, до-отац младе хрватске демокрације, који се коначно појављује као највећи заједнички садржалац.

Читав тај квази-демократско/републикански конструкт је у бити само пургерско-клатежки менталитет, коме су марксистичка идеологија и антифашизам биле пуки алати а заведени Срби, или они пауперизовани и синхронизаваним усташко-комунистичким злочином доведени до очаја, добра топовска храна.

-----

[1] Стјепан Радић, биографски подаци
 https://hbl.lzmk.hr/clanak/radic-stjepan

[2] За Време је текстове о стању у ХРСС писао Станислав Краков, који је Радића описао као „више него смешну“ личност, која је скривањем дала материјал „писцима оперетских куплета и шаљивих листова за народ.” - С. Краков, „Код Винка „Отпадника““, Време, 10. јануар 1925. https://www.academia.edu/99630836/

[3] Примерице:

 "И Срби имају један те исти идеал, они имаду пословицу: „Тко се не освети, тај се не посвети“. Они држе да је сила јача од права. Сви без разлике непрестанце говоре о побједи. Нас Срби нису никада побиједили. Нема у повијести једног примјера да су Хрвати пред Србима бјежали. Обратних примјера има."

   -  Стјепан Радић,
Обљетница Француске револуције, 14. 7. 1923.

[4] Говорнички испади (тада министра) Стјепана Радића могу се видети у његовим говорима током турнеје по Далмацији и Залеђу 1926. године.
НПР...

...Говором у Дубровнику Радић се дотакао и српских аспирација којима се својата Дубровник као “српска или славенска Атена”, чиме се негира његова припадност Хрватској и хрватској нацији. У вези с наведеним Радић је осудио Србе католике у Дубровнику рекавши да у њему имају сву власт иако су мањина. Радић такођер замјера Србима католицима Дубровника што се у свему повезују с Београдом запостављајући Загреб. Не оспоравајући тврдње да су Срби Хрватима браћа, Радић је рекао да је будућност јужне Далмације и Далмације уопће у њезиној уској повезаности с осталим дијеловима Хрватске са сједиштем у Загребу. Истакавши потребу заједничког живота Хрвата и Срба у једној држави, Радић тај живот увјетује уједињењем свих Хрвата у њиховом етничком простору јер је постојећом административном подјелом државе на области њихов етнички простор расцјепкан на више територијалних области. Тиме је Радић заправо тражио ревизију Видовданског устава, што се није свидјело његовим политичким партнерима у власт, радикалима на челу с Николом Пашићем. У свези с наведеним Радић је рекао: Јест Срби су наша браћа, наша је будућност с њима нераздјељива, али пут води преко Загреба...

- Франко М ИРОШЕВИЋ - РАДИЋЕВИ ГОВОРИ У ДАЛМАЦИЈИ 1926. ГОДИНЕ
https://hrcak.srce.hr/file/50601

[5]  “Куга у Југославији II”, Победа, И/1921., бр. 5, 3

[6]  ЈЕВРЕЈСКИ ГЛАС, 10.08.1928 Стјепан Радић вођа хрватског народа
http://www.infobiro.ba/article/927220)

[7] Иво Голдштајн - Степан Радић и Жидови

[8] Одабрано из:
Љубомир МИЛИН - Оснивачи и жртве; фељтон, "Борба", октобар-новембар 1988.

[9] Према допису који је министар унутрашњих дела  упутио великом жупану Сарајевске области, код Радића је приликом претреса пронађен меморандум који је он предао Совјетима. У њему се између осталог каже:

„Када је Х.Р.С.С. 28. новембра 1920 године добила већину, њене вође почеле су се озбиљно спремати за задобијање власти у Хрватској у сљедећим случајевима: Ако у Београду убиством Краља букне такозвана дворска револуција; ако београдски милитаристи услед тога, што немају већине у Парламенту или из било каквих других разлога, прогласе војну диктатуру; ако властодршци изврше т. зв. ампутацију, т. ј. ако одсеку Хрватску од данашње Југославије и оставе је на раздељење Италији и Мађарској. Централни одбор Х.Р.С.С. расправљао је о преузимању власти и за тај случај ако се парламентарни избори у Хрватској спроведу насилним путем те услед тога не би били прави израз слободне народне воље”.

Сва ова четири случаја била су танко претресена у свим месним  организацијама Х.Р.С.С. и све оне створиле су милитаризоване одреде младих националних драговољаца.

Само из ове неспорне ситуације произлази да се држава односила недопустиво олако, без обзира на силне спољне притиске, према суманутом Радићу и његовој ХРСС, несумњивом сјеменишту будућих усташа.

[10] За хапшење Радићево се јавно говорило да је било права бурлеска:

“Кукавица!”

“Врховни вожд и председник “хрватског републиканског сељачког савеза”, некрунисани краљ “човечанске, миротворне, сељачке републике”, уговарач о борби с легалним и илегалним средствима проти нашој држави с “балканским вуком” Тодором Александровом, савезник и штићеник г. Чичерина и савеза совјетских република, јединствени демагог и трибун заведених загорских маса, онај који је нашем Краљу с гестом суверена над суверенима обећавао паспорт за преко границе, онај који се дрзнуо да уштрцава отров и у нетакнуту и славом овенчану нашу народну снагу и дику, нашу војску, и, напокон, човек кому је у овој држави било дозвољено и некажњиво све, на што други нису смели ни помишљати, а камо ли говорити и чинити, једном речи, мора, која је већ неколико година гушила и давила земљу Југославију, напухавајући се и узимајући да је неодољива, неумитна попут злог удеса, Стјепан Радић, који је са догледа свима, са своје шарене демагошке седалице заникнуо у непознато већ у ноћи кад се је потписивао указ о влади националног блока и крио се као дериште које зна да је криво, пронађен је
ту некидан од пар југословенских држ. полицајаца и извучен за ноге из једне рупе као добро угојена, скичећа божићна печеница, или, по загребачку, “пајцек”! Како мизеран и како комичан свршетак за толику нарогушеност, хвастање и кочоперење!..."

-  Победа, В/1925., бр. 2, 1

[11] 

Мирослав Крлежа је написао есеј „Стјепан Радић у Београду“: „Прошлогодишње децемибарске ноћи" (1925).

...Тада се Стјепан Радић као краљевски министар први пут појавио на плесу у београдском Официрском дому, станујућу у непосредној близини, посматрао сам са доксата своје собе кретање узваничких кочија у поворци, како се то већ интересира плебс за кнежевске друштвене игре, помало злобно, а помало наивно знатижељно.

У предвечерје рођендана Његовог Величанства Краља, београдска официрска гарнизона дала је крунисаном представнику Нацио-налног Суверенитета свој гала-бал, са свим дужним почастима, а под порталом витешког торња блистао је црвено-модро-бијели освјетљени монограм имена Њихових Величанстава Краља и Краљице: два бриљантна почасна слова Александра и Марије.

Те мрачне ноћи, када се Стјепан Радић у својој хисторијској улози као Министар Просвјете појавио први пут пред лицем београдске јавности, нисам успио отети се ситничавој напасти да се прогурам кроз знатижељну свјетину како бих присуствовао свечаном дебију нашег народног Вожда, који ће се, ето, сваког тренутка појавити у лакираном, блиставом Hochu у бунди, у фраку, са лентом светог Саве, да заигра Србијанчицу са Њеним Величанством, окружен кремом краљевске свите, генералицама и амбасадоркама, архимандритима и епископима, фишкалима и монсињорима и осталом „поквареном“ дворском господом.

Стојим и мислим: а зашто се, до врага, узнемирујем и што ме се тиче та комедија када је ријеч о наивном тамбурашу који игра народно коло с мечком, а обрат ће бостан, по дубљим законима капетана Ђере. Ствар је веома једноставна. Појавио се човјек на политичком балу као тријумфатор, изиграо је унионистички нашег Прибца „(Светозара Прибичевића — пр. Љ.М.)“ и Еду, и залуду они данас грицкају своје нокте од дворјаничког бијеса, човјек им са балкона овог Официрског дома вечерас показује дуги нос, јер је он таква врста Икара 'који из небеских висина своје републиканске принципијелности може да слети и на перон београдске станице као ројалист!

[12]  НПР. У чланку Владимира Јурчића "Ускрснуће Хрватске Државе је Ускрс хрватског сељачког народа" од 01.01. 1942.  (НАПРЕТКОВА БОЖИЋНА КЊИГА), неупитно се повезују Анте Старчевић, Стјепан Радић и Анте Павелић.
https://www.infobiro.ba/article/842856

[13] Видети:
Говор Стјепана Радића у Сабору 24. студенога 1918.
https://www.sabor.hr/hr/o-saboru/povijest-saborovanja/znameniti-govori/govor-stjepana-radica-u-saboru-24-studenoga-1918

14] Живи Радић - О стотој обљетници рођења
https://www.tudjman.hr/zivi-radic-o-stotoj-obljetnici-rodjenja