ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 17

 Крај војвођанског фронта

Након атентата на краља Александра 1934, који су починиле усташе и великобугарски екстремисти уз подршку Италије, Мађарске и Немачке, дошло је до политичке прекомпозиције. У Војводини је формирана Удружена опозиција (Демократска, Земљорадничка, Самостална демократска и Хрватска сељачка странка). Аутономашка опозиција, која је још од 1932. деловала као релативно хомогена група, додатно се оснажила у том оквиру.

Војвођански српски аутономаши сматрали су да је мисија војвођанског Српства да измири и окупи све националности — у интересу Војводине. Према накнадној интерпретацији Војвођански фронт је “носио идеју грађанске демократије и антифашизма (?)” Бошковић је захтевао да се Војвођани, без обзира на националну, верску и класну припадност, заједно боре за аутономију своје „уже отаџбине“. Критичари су их називали носиоцима „националне срамоте“ и оптуживали за „националну смрт Војводине“.

Путем штампе стварана је слика о огромној моћи покрета. Лист Војводина писао је о широкој подршци. Ситону Вотсону су 1936. изношене тврдње да аутономашки покрет укључује „најмање 90% војвођанских Срба“ [1]. Та слика требало је да привуче колебљиве.

Избори као деманти

Удружена опозиција кренула је у припрему кампање за општинске изборе 1936. Извештај Централног пресбироа од 7. септембра бележи:

„Присталице сепаратистичког ’војвођанског фронта’ развијају живу агитацију, ширећи највише антагонизма против Београда, јер су им пароле: борба против србијанске хегемоније, злостављање и искоришћавање Војводине, потискивање Војвођана са свих чиновничких и јавних позиција… Агитација се највише врши потајно и подземно.“

Највећи проблем опозиције било је непостојање заједничке платформе, круцијалне разлике око одређења Војводине, фракционаштво и локални национализам. Проблеми су били персоналне природе, али су у својој суштини рефлектовали неслагање око простора за доминацију. Док су домаћи аутономаши ширили причу о мултинационалној Војводини, присталице Мачека наставиле су великохрватску агитацију по Дунавској бановини — под видом културних приредаба [2]. Очито неслагање и унутрашње трвење утицали су на све веће опадање угледа опозиције.

,,Опозиција по срезовима и појединим општинама иде готово свугде одељено,  по партијским групацијама и фракцијама и без заједничке акције, да се само у појединим општинама може очекивати успех опозиције и да је знатно опао престиж покрета др Дуде Бошковића као и утицај мачековаца код буњевачко-шокачког и мађарског мањинског становништва и успех борбаша међу немачким мањинским становништвом.”

- Извештај дописника Централног пресбироа
од 16. новембра 1936.

Када су 1936. законом збрисана потраживања зеленашких банака према ратарима, војвођански сељак је сигурније стајао на ногама. „Војвођански фронт“ многи су сматрали „господском измишљотином“ политичара кивних што нису постали министри. Бошковићева процена о 90% подршке брутално је демантована резултатима.

Према званичним подацима од 9. децембра 1936, од 3.391.526 бирача изашло је 2.239.756 (66%). За ЈРЗ гласало је 1.374.262 (61,4%), за ХСС 348.092 (15,5%), за Удружену опозицију 248.137 (11,1%). У Дунавској бановини од преко 571.000 бирача за ЈРЗ је гласало око 280.000 (око 70%). Од 784 општине ЈРЗ је добила већину у 621, а Удружена опозиција у 74.[3]

Изборни пораз деловао је као нокаут. Гласачи су рекли „не“. Истина, немачка национална мањина овог пута стајала је на страни власти, против војвођанске опозиције, али то не мења суштину: Војвођански фронт доживео је крах. Српски народ у Војводини једноставно није желео такве „заштитнике“.

У свему, током предизборне кампање “удружена опозиција” је показала да је сушта слика свега што је са највећом жестином грдила.

 

Последњи избори и слом

Српски патриотизам, као фундамент снажне Војводине и солидна финансијска ситуација били су одвећ јак противник опозицији и захтевао је много енергије и упорности да се подрије и победи. Таква енергија опет је тражила потпуну убеђеност у оно што се ради. Међутим, те убеђености међу присталицама Војвођанског фронта, у надолазећем националном сврставању све је мање било. У таквој ситуацији инсистирање на проблематично економско поткрепљеним ставовима о аутономности Војводине могла је да значи само политичко самоубиство, као и стигматизацију у виду издајника националних интереса. 

Последњи избори у Краљевини Југославији одржани су у децембру 1938. године. Оптерећена унутрашњим тензијама и националним сукобима у времену када је фашизам са свих страна драматично стезао обруч око Југославије и док се у Европи спремао нови општи рат, Краљевина је организовала изборе у чије се резултате уздало намесништво. Очекивала се стабилност, преко потребна у турбулентним временима. Дакако, ништа од тога.

Колика је забринутост владала показује нам податак да је  на се на политичком збору Милана Стојадиновића у Новом Саду 13. новембра 1938. године окупило око 80.000 људи. Толико ни наши савремени најмоћнији политичари, када аутобуске, саобраћајне и пропагандне могућности неупоредиво развијени, нису кадри окупити.

У општем грчу сабирао се свако са сваким. У опозиционом блоку могли сте наћи комунисте и четнике, и свакојаке друге.

Владајућа ЈРЗ је однела победу, али не онако ласно како су се надали. Један податак је међутим битан за ову тему. Војвођански покрет, односно његови представници, су доживели потпуни изборни колапс. Уважени адвокат Дуда Бошковић је изгубио изборе у свом Панчеву које се одувек сматрало његовом "тврђавом".  Самостална демократска странка је добила свега 7.631 глас у Војводини, а што је око 1,4% укупно изашлих бирача у Дунавској бановини. [4]

Већина унутарсрпских размирица око места Војводине утихнула је отварањем српског националног питања у време стварања Бановине Хрватске (26. август 1939). Стојан Дедић, бивши председник Удружења Војвођана у Београду, реаговао је на Бошковићеве агитације упозорењем:

„Хрватски партикуларизам, који је требао да буде главни савезник Војвођанства, схватио је Војводину као значајну монету за своје поткусуривање са београдским режимом. Док је Војвођански покрет водио аутономашку политику, издвајајући се из српске целине, дотле је његов хрватски партнер водио великохрватску политику… Последице ове политичке омашке нису изостале: оне су добиле свој епилог у стварању самосталне Бановине Хрватске. А што се тиче Војводине, она, према пројекту хрватских партикулариста, треба или да се дели између српске и хрватске јединице или да у њој доминира хрватско-католичка групација. Дакле, треба да дође све друго, само не оно што су носиоци Војвођанског покрета обећавали.“

Потпуним поразом Удружене опозиције престала је потреба за листом Војвођанин. Оптерећен дуговима, престао је да излази од децембра 1938. Бошковић је због неподмирених трошкова тужио Александра Моча.

Његови малобројни преостали чланови су потом јавности могли да понуде само оно што им је остало: бес свог „господског“ ината.

ЈЕДНА ПОЛИТИЧКА ТУЧА У ПЕТРОВГРАДУ, Петровград, 4 априла

Јуче по подне дошло је до необичног догађаја у кафани ..Војводина" у Петровграду. Г. Евгеније Јоцић, адвокатски приправник и бивши посланички кандидат за Срез петровградски, изударао је кожним корбачем (за псе, који је купио у оближњој радњи за 25 динара) бившег народног посланика и адвоката г. др. Војислава Дошена. 

Време, 5. 4. 1940

Када је почео рат, Хрвати се приликом спровођења геноцидне политике нису превише обазирали на ранији политички ангажман својих жртава у корист хрватских интереса [5].

Уместо закључка

Уобличење метаправног основа аутономије Војводине вршено је састављањем контрадикторних очекивања као чинилаца јединствене политичке идеје. Хтела се покрајина као некаква  аутономна регионална јединица будуће југословенске „реалне  уније”. У исти мах се хтело да ова јединица реалне уније има и правну природу локалне самоуправне јединице. Уз то, ова јединица је ради заштите од „злих Србијанаца” требало да има привилегијалну заштиту правном изузетношћу од домашаја централне управе. Ова  „савршена конфузија” би се применила у будућој међународно-погодбеној југословенској савезној држави у форми реалне уније,  Војводини би дала природу удеоног војводства, а у привилегијално-управном устројству природу крајње децентрализоване самоуправне покрајине и забрана у којем „зли Србијанци” не смеју да врше власт.

„Савршена конфузија” концепта покрајине Војводине је политички  названа „аутономијом” чиме је њена стварна суштина прикривена.

Суштински метаправни основ покрајинске аутономије Војводине је био назадни концепт хабсбуршке круновине. 

Већ постанком се идеја аутономије Војводине показала страна  тамошњем становништву, садржински збркана, стилски помодарска, памфлетистичка и оптерећена предрасудама хабсбуршког доба.

Настојећи да постигну аутономију Војводине, тадашњи аутономашки идеолози су градили фобични политички вектор смером од страха до мржње: страх од „Велике Србије”, предрасуђено криминална оцена централне управе из Београда, догматска свест о злим „Србијанцима”, мржња према српској хегемонији.

Душан Ковачев[6]

Највећи отпор аутошовинизму у овом раздобљу нису били ни чланци ни говори — него изборни резултати. Гласачи су рекли „не“. Војвођански фронт, који је године проводио у стварању слике о масовној подршци и у ширењу антагонизма према Београду, срушио се чим је изашао на праву пробу. Остао је као упозорење: идеологија која српску посебност у Војводини гради на одвајању од српског корпуса и на рачунању на антисрпске партнере — у тренутку истине остаје без народа.

---

[1] Комунистички историчари касније су тврдили да је фронт „уживао симпатије широких маса“. Није познато на основу којих изборних резултата.

[2] У Суботици је прослава 250-годишњице сеобе Буњеваца претворена у хрватско-сепаратистичку манифестацију.[3] Видети нпр. страдање угледних грађана Сремских Карловаца у Јадовну 1941.

[3] Званични резултати избора за Народну скупштину од 5. децембра 1938, „Службене новине Краљевине Југославије”, бр. 278, 29. XII 1938; цитирано према: Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар I Карађорђевић, књ. 3, Београд, 2011, поглавље о изборима 1938

[4] Званични резултати избора за Народну скупштину од 5. децембра 1938, „Службене новине Краљевине Југославије”, бр. 278, 29. XII 1938; цитирано према: Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар I Карађорђевић, књ. 3, Београд, 2011, поглавље о изборима 1938; Саша Марковић, „Војвођански покрет између јединствене политичке платформе и страначких интереса”, Истраживања, 24 (2013), 437–438.

[5] Др Коста Поповић - Прве жртве усташког терора и геноцида у Сремским Карловцима, хапшење истакнутих грађана јуна 1941. године и њихово страдање у логору Јадовно
https://jadovno.com/prve-zrtve-ustaskog-terora-i-genocida-u-sremskim-karlovcima-hapsenje-istaknutih-gradjana-juna-1941-godine-i-njihovo-stradanje-u-logoru-jadovno/?lng=cir

[6] Душан Ковачев: MЕТАПРАВНИ ОСНОВ АУТОНОМИЈЕ ВОЈВОДИНЕ ПРЕ 1929. ГОДИНЕ (НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС NATIONAL INTEREST Година XIX, vol. 45 Број 2/2023 стр. 87-111)

Референтна литература

Ранко Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929–1941, Нови Сад, 1995 — ово ти је заправо један од кључних извора за цео одељак, јер посебно обрађује Војвођански покрет, изборе 1935. и 1938, Војвођански фронт и његов политички крај.

Душан Ковачев, „Пречански фронт у Краљевини Југославији“ — користан за реконструкцију организационог развоја од 1932. до формирања фронта.

Саша Марковић, „Идеје о Војводини др Николе Милутиновића“ — врло користан за везу Матица српска → Глас → војвођанска политичка концепција → Војвођански фронт.

Саша Марковић, Дарко Гавриловић, „Војвођански покрет између јединствене политичке платформе и страначких интереса“, [научни рад], 2013. Рад је посебно важан за настанак Фронта 1935, његову програмску платформу, унутрашње сукобе, изборе 1936, „војвођанску цивилизацију“ и неуспех покрета.

Милош Савин, „Концепти о аутономији Војводине у првој југословенској држави“, Културни центар Новог Сада, 29. јул 2022. Користан пре свега за реконструкцију аутономашке интерпретације развоја од 1918. до 1930-их, укључујући Сомборску и Новосадску резолуцију и каснију формулацију о „широким масама“.

За хрватске територијалне претензије према Срему и Војводини задржао бих у референтној литератури пре свега Василија Крестића, „Великохрватске претензије на делове Војводине“, Истраживања 20 (2009), 127–143, јер се тај рад директно уклапа у централну тезу овог одељка; сам Марковић–Гавриловић га такође користе за Мачекове ставове.