КАРАКАЗАН БиХ - 16

Избори, избори...

Политичке прилике у Босни и Херцеговини, послије избора 1920. године и доношења Видовданског устава 1921. године, одвијале су се у условима оштрих међустраначких сучељавања, отварања „хрват-ског питања“ и све већег заоштравања вјерских и националних супротности.

Кад је реч о политичким српским лидерима, мора се разумети само условно њихово политичко сврставање. Биолошки, то су исте јединке али идеолошки, политички, национално, они се непрестано мењају и обрћу тако да је тешко разумети ко, шта и када брани, а шта напада. О већини се не може говорити као о истим личностима до 1914.-те, затим до 1929., па до 1939., у току рата и након рата (ко је преживео).  [1]

Избори 1920. године донекле су искристалисали политичку слику Босне и Херцеговине, али донијели и нова прегруписавања унутар српске политичке елите.

Према званичној статистици избора народних посланика за Уставотворну скупштину, у Босни и Херцеговини је од укупно 476.237 уписаних бирача на изборе 28. новембра 1920. године изашло њих 330.958 или 69,49 %. Резултати избора били су следећи:

Странке                                         гласова           мандата
Радикална странка                          59433                     11
ЈМО                                                110895                    24
ХТС                                                  38390                      7
ХПС                                                 20774                       3
КПЈ                                                   18074                      4
Савез тежака                                    54506                    12
Демократска странка                      17980                      2
Муслим. теж. странка                       1122                      0
Соц. дем. стр.                                     2784                      0
 

Постало је јасно да се гласачи хрватски и муслимански најрадије опредјељују за своје вјерске и националне организације. Прећутним договором ЈМО и хрватских партија, то јест, муслимана и Хрвата о изборној сарадњи њихових присталица, једни другима давали су гласове тамо гдје су били у мањини, док је српски политички фронт у Босни и Херцеговини био разбијен на 5-6 странака. За Радикалну странку гласало је укупно 12,48 % бирача, што за ову странку није био очекивани успјех, а посебно ако се има у виду да је за Савез тежака гласало чак 11,45 % изашлих бирача у Босни и Херцеговини. На тај начин потврдила су се предизборна страховања радикала да ће им Савез тежака бити највећи конкурент у борби за гласове, првенствено српског сељака. Успјех Савеза тежака био је тим већи ако се узме у обзир да је ова странка основана само неколико мјесеци.

У три изборна округа: сарајевском, травничком и тузланском, безуспешно је наступила на изборима за Конституанту 1920. године и Српска народна странка Ђорђа Чокорила. Она се у предизборној кампањи строго држала свог оснивачког програма, тражећи стварање Велике Србије и не признајући никакву Југославију ни југословенство. Његова странка у свом часопису  Српска зора, са логом “Сви Срби Србији, Србија свим Србима” пише о радикалима као “издајницима српства, који су примјењујући Крфску декларацију српство национално деградирали и угасили га у ―југословенској анационали”. Њихов политички програм био је толико радикалан да су наилазили на осуду од српске интелектуалне и политичке елите у Босни и Херцеговини, која их је сматрала за реметилачки фактор, који омета слогу и јачање нове државе.

Поцијепаност српског гласачког тијела у Босни и Херцеговини оставила је велике последице по број освојених мандата странака које су окупљале и представљале српски народ. Најбољи показатељ за то јесте податак да је ЈМО освојила само један посланички мандат мање него што су демократе, радикали и тежаци освојили заједно. Тај тренд поцијепаности српског гласачког тијела у Босни и Херцеговини наставиће се и у наредном периоду, за разлику од муслимана и поготово Хрвата који су на наредним изборима све више хомогенизовали своје једновјернике. Последица тога био је увијек мањи број посланичких мандата у односу на бројност српског народа у Босни и Херцеговини. Српска ријеч је писала:

„У изборној борби опозиционих странака у Босни и Херцеговини, опажа се јасна тенденција да се овим провинцијама једном за свагда оспори српски карактер. Опозиционе странке раде све скупа на томе, да се приликом наредних избора српски гласови што више раставе, те да се на вјештачки начин, изборним резултатом привидно докаже да становништво Босне и Херцеговине по својој политичкој и националној структури није српско и да тежи за неким посебним животом изван српства.“

На скупштинским изборима 18. марта 1923., 8. фебруара 1925., као и ванредним изборима за народне посланике Краљевине СХС 11. септембра 1927. године, највећи број мандата у Босни и Херцеговини добиле су: Југославенска муслиманска организација, Народна радикална странка и Хрватска републиканска сељачка странка.

На изборима 1923., на три изборна округа у Босни и Херцеговини, своје листе истакла је и Српска странка, која је истрајавала на захтјевима да се умјесто Краљевине СХС формира Краљевина Србија, одбацивали су југословенство као аустријски изум, захтијевали увођење у употребу српских државних симбола, грба и заставе, ћирилице као званичног писма и слично. Осим тога, странка је у свом предизборном програму истакла и бројне социјалне захтјеве међу којима су осмочасовно радно вријеме, прогресивни порез, повољно кредитирање земљорадника и занатлија и слично. Међутим, и поред свега тога, ова странка није могла остварити значајнији утицај међу српским гласачима у Босни и Херцеговини, што ће изборни резултати убрзо потврдити, јер су освојили један мандат, што је слабији резултат чак и од црногорских федералиста.

Партикуралистичке тенденције, са јасном анти-србијанскимом конотацијом, оживљавале су и у тек обједињеној СПЦ. Тежње Српске православне цркве у Босни и Херцеговини за одржањем традиционалних облика самоуправе и напоре да се обнови удружење православних свештеника у БиХ. Суочавамо се са ситуацијом да је део свештенства Српске православне цркве, уместо да ради на сабирању народном, деловао управо супротно - као разбијачки елемент. Лист Земљорадничке странке Тежачки покрет, међутим `обрће` ствари, па напада онај део свештенства који је наступао са  окарактерисао је мотом “Врачу, исцели се сам !“

 “За наше свештенство играло је отсудну улогу страначко опредељење водства Свештеничког удружења. Ови фатални људи у водству јесу типични представници радикалске партије. Међутим, страначка консталација српског народа у Босни императивно налаже нашем свештенству или резервисано држање или фронт против радикалне партије. […] Наш успех биће загарантован истом онда ако наше босанско српско православно свештенство при оваквим одсудним моментима буде јединствено. Јер се показало, да се све ствари не могу на један калуп правити, тј. да водство, које је у Београду а састављено из самих београдских свештеника нити може нити умије објективно просудити прилике и стање целе земље и свештенства у њој. Стога на посао око  реогранизације свештеничког удружења. По оној: “Врачу исцели се сам.” 

- Тежачки покрет, бр. 41. Сарајево: 20. јануар 1923

Радикална странка остварила је приличан изборни успјех, али ипак није успјела у својој основној намјери да хомогенизује српски политички фронт. Радикали су на нивоу читаве Краљевине СХС добили 562.513 гласова и 108 посланичких мандата, а од тога у Босни и Херцеговини су добили 92.623 гласа и 13 посланичких мандата, што је било два више него на изборима 1920. године. У Босни и Херцеговини је Савез земљорадника добио 58.562 гласа, од укупно 164.602 гласа колико је заједно са словеначком Кметијском странком добио на нивоу цијеле државе. Поређења ради, Савез земљорадника је у Србији добио мање гласова него у Босни и Херцеговини. Тако је Земљораднички посланички клуб од укупно 11 мандата колико је добио на изборима 1923. године, само из Босне и Херцеговине имао 7 мандата, а све остале покрајине заједно дале су 4 мандата.

Резултати на подручју Босне и Херцеговине, на изборима 1925. године:

Радикална странка је освојила  121.291 глас  14 мандата
Национални блок
(НРС и СДС - Прибићевић)         51.759             7
ЈМО                                              127.690           15
ХРСС                                              83.387           10
Земљорадничка странка                26.326             2

Остале странке нису освојиле ниједан мандат.

Слично је било и на ванредним изборима 1927.

Политичку и парламентарну кризу која је наступила послије убиства у скупштини, Сељачко-демократска коалиција настојали на све начине да претворе у уставну и државну кризу, захтијевајући преуређење државе.

Као одговор са српске стране оживјела је дјелатност ОРЈУНЕ и СРНАО, а почела су се оснивати и нека нова национална удружења. Но, и ту се појавила деструкција. [2]

Скоро да није било у овом периоду одбора Радикалне странке у Босни и Херцеговини, а да у њему није дошло до трвења и отворених сукоба, а нечији лични интереси скоро увијек су били повод томе. Фракцијске борбе коју су захватиле вођство Радикалне странке још прије Пашићеве смрти, само су убрзале тај процес када су биле у питању Босна и Херцеговина. Осим тога, отворени расцјеп у врху Радикалне странке изазвао је и расцјепе на локалном нивоу, па су се босанскохерцеговачки радикали опредјељивали на Вукићевићево и Трифковићево крило у оквиру Радикалне странке. Све је то био јасан показатељ да Радикална странка тоне све дубље, а то је давало прилику њеним политичким опонентима, посебно Савезу земљорадника, да се поврате од страховитог изборног пораза 1925. године и изнова преузму иницијативу.

Поцепала се и Демократска странка. За Давидовића су се у Босни и Херцеговини опредијелили „народовци“, прије свих Васиљ Грђић и Саво Љубибратић, који су већ били раније напустили странку, а уз њих, иако страначки неангажован, био је и Никола Стојановић. Чини се да је и овога пута постојала подјела на Крајину и Сарајево, јер су се очигледно сарајевски демократи, бар они који су имали најдужи стаж и били међу оснивачима странке, а које су углавном представљали Херцеговци, опредијелили за Давидовића, док су се крајишки демократи у највећем дијелу одлучили за Прибићевића. Јасно је шта је крајишке демократе опредијелило за Прибићевића, али није сасвим јасно шта је сарајевске опредијелило за Давидовића, поготово ако имамо у виду да је др Владимир Ћоровић одмах подржао Прибићевића, а слично су урадили и неки угледни демократи у Сарајеву, као, на примјер, професор и директор сарајевске гимназије Милан Ћуковић. Међутим, оно што је било заједничко и једнима и другима јесте анимозитет који су осјећали према радикалској власти, а то се односи и на Прибићевићеве демократе, па чак и у вријеме када је Прибићевић са Пашићем формирао такозвани Национални блок. У извјештају са конференције демократа у Бањој Луци 20. априла 1924. године, када је одлучено да се прикључе Прибићевићевој фракцији, Отаџбина је писала да је протo Кецмановић том приликом истакао и то да

„...ни наша заједница са радикалима није примљена са одушевљењем међу нашим присталицама, јер је позната ствар да су радикали нелојални савезници, велики партизани, који су својом хрђавом странчарском политиком унијели корупцију у све редове нашега друштва и који су довели цијелу земљу у овако тешко и безизлазно стање. они су са Ст. Радићем водили преговоре, при изборима њега помагали, а нас прогонили… Када су својим лудовањем довели државу у тежак положај и парламентаризам свели на пијацу уцјењивања и давања концесија Немцима и Турцима, они вапију за помоћ код оних, које су тако тешко гонили и пред народом издајицама звали.“

                                                      (Отаџбина, бр. 18, од 3. маја 1924. године)

У октобру 1929. године краљ је донио Закон о преименовању Краљевине СХС у Краљевину Југославију и под‌јелу на управна подручја. Као и друге југославенске земље и Босна и Херцеговина је овом под‌јелом изгубила своју хисторијски јединствену територијалну цјеловитост, била је подијељена између четири бановине: Врбаске, Зетске, Приморске и Дринске.

Нови Устав Краљевине Југославије (Октроирани устав) краљ Александар донио је 3. септембра 1931. године с којим се вратио парламентаризам.  Краљевим указом, од 23. септембра 1931. године, заказани су избори за 8. новембар 1931. године, а новоизабрана скупштина требала се састати 7. децембра исте године у Београду. За изборе је била предвиђена кандидатура за цијелу земљу по "земаљској кандидатској листи" и није било дозвољено истицање кандидатуре по мањим изборним јединицама. О Босни и Херцеговини у овом контексту избора није могуће говорити због начина административног уређења подијељеног на бановине.

Атентат на краља Александра 1934. године у Марсеју у Француској и именовање трочланог Намјесништва с кнезом Павлом Карађорђевићем на челу подстакли су изборе 5. маја 1935. године с два изборна блока: Земаљска листа с Богољубом Јефтићем и листа Удружене опозиције с Влатком Мачеком на челу. У Удружену опозицију укључиле су се програмски опозиционе странке:  Сељачко-демократска коалиција, Југословенска муслиманска организација, Давидовићево крило Демократске странке и дијелом Земљорадничка странка. У личности Влатка Мачека одмах је препозната намјера отварања "хрватског питања" у Краљевини. Изборе је добила Листа Богољуба Јефтића са 60,6% и 303 мандата, а Листа Удружене опозиције 37,4% гласова и 67 посланичких мандата.

Последњи избори су одржани у децембру 1938 године. Резултати тих избора као да су оцртали границе помаљајуће Бановине хрватске.

-----

[1]  Истакнуте фигуре српске политичке елите у БиХ:

За Демократску  странку  су се  опредијелили  у  великом  броју бивши „народовци“ на челу са Васиљом Грђићем, др Душаном Васиљевићем, др Савом Љубибратићем, др Владимиром Ћоровићем, Атанасијем Шолом, Шукријом Куртовићем,  Шпиром  Солдом, Миланом  Ћуковићем,  затим  и  неки  бивши „кочићевци“ у Крајини, на челу са Живком Њежићем, Симом Ераковићем, протом Душаном Кецмановићем и др Димитријем Закићем. У Сарајеву Ђорђе Пејановић, др Војислав Бесаровић, др Хамид Сврзо, те Јово Милишић у Зворнику, Ацо Богдановић у Бијељини, др Милорад Костић у Брчком и др Љубомир Пелеш у Тузли. Јако близак овој групи био је и "политички неангажовани" Никола Стојановић. Занимљиво да се један од оснивача Демократске странке Васиљ Грђић, на изборима 1920. године, кандидовао и на листи Савеза земљорадника.

Радикална странка: лидер др Милан Сршкић, затим Стијепо Кобасица, др Бранко Калуђерчић, др Владимир Андрић, др Тодор Поповић, др Саво Вукановић, др Милан Јојкић и професор Милутин Поповић из Сарајева, прота Душан Суботић и др Јован Малић из Босанске Градишке, др Тоде Лазаревић из Босанског Новог и Суљага Салихагић из Котор Вароши, др Пајо Тимотијевић и др Симо Илишевић из Бихаћа; др Владо Станишић из Бијељине, др Милан Нешковић из Тузле; у Мостару Војислав Шола. Смаилага Ћемаловић и др Мурат Сарић, из Требиња професор Патар Иванишевић, из Билеће Ратко Парежанин, из Ливна Богољуб Кујунџић, те Коста Мајкић и др Васо Глушац у Бањој Луци, Данило – Тунгуз Перовић, тада професор у Тузли, и прота Вељко Гргуревић из Зенице.

Савез земљорадника: Ђорђе Перин, др Урош Круљ, у Крајини Бранко Чубриловић и Чедо Кокановић, др Васиљ Поповић, Јово Поповић, др Ристо Јеремић, др Коста Кондић, др Милош Тупањанин и Шпира Солдо. А што је најзанимљивије на листи Савеза земљорадника нашао се 1920. године и др Перо Слијепчевић, десна рука Николе Стојановића у току рата.

У редовима комуниста су прије свих били Сретен Јакшић и Љубо Мичевић, новинари из Сарајева, те Гојко Вуковић, лимар из Мостара и Митар Трифуновић, учитељ из Тузле, мада по њиховом образовању и укупном политичком ангажману није извјесно да ли се могу сврстати у категорију интелектуалне или политичке елите.

Са неким додацима, прије свега свештеника, љекара, инжењера и слично, ово би у суштини био списак значајније српске политичке елите у Босни и Херцеговини у периоду 1921-1929. године, па и дуго затим, која би тај епитет могла понијети на основу свога образовања или интелектуалних способности. 

[2] Почетком октобра 1928. године у Сарајеву основано удружење „Видовдански хероји“ чији је задатак био „Будити и ширити у српском народу националну свест и настојати да се истински национализам као темељ величине отаџбине очува.“ Међутим, како ће се касније испоставити у овом друштву нашао се један број врло проблематичних лица, осуђиваних за разне преступе, од пијанства до крађа, на вишемјесечне казне затвора. Осим тога, неки од њих користили су ово друштво за прибављање личне материјалне користи, као, на примјер, предсједник Управног одбора овог друштва, који је чак пет пута осуђиван ради крађе, а на крају се испоставило да је и добровољне прилоге које су богати појединци слали овом друштву, проневјерио. Због свега тога, ово друштво је на крају, 30. априла 1929. године било забрањено и распуштено.