ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 16
Назив
"пречани" настао је у Србији још током XIX века и њиме су се означавали
Срби који су живели "преко" Саве, Дрине и Дунава. Ту није било никаквог
политичког подвајања, него, напротив, истицања јединства српског
народа, којег су, стицајем географских околности, раздвајале три велике
реке. Први пут су називу "пречани" придаване политичке димензије у време
стварање Сељачко демократске коалиције (СДК), а са значењем
супротстав-љања свих других народа изван Србије Србији и Србијанцима.
"У Србији, а нарочито у Београду, зову све нас овамо, који смо преко Дрине, Саве и Дунава, "пречанима". Ми сви, дакле, који смо некада били под аустро-угарском монархијом, а то је двије трећине наше данашње државе, ми смо за Србијанце, Београђане, "пречани", а наши су крајеви "пречански".
Ти су крајеви господарски и културно развијенији од Србије. Наше су банке веће од београдских, наша је индустрија јача од србијанске, наше су школе потпуније, нашим градовима се боље управља, у нашим је опћинама већи ред, наши су чиновници образованији, а наши трговци и обртници солиднији од србијанских. И наш је сељак напреднији господар од србијанског.
Све то вриједи, наравно, као правило, само углавном, јер има ту изнимака и на једној и на другој страни. То што су "пречани" и "пречански" крајеви напреднији од Србијанаца и Србије није све баш и само наша заслуга. Ако желимо да будемо праведни према себи и према другима, морамо признати да смо ми, "пречани", живјели у повољнијим и лакшим приликама од Србијанаца, па да смо се зато и могли господарски и културно лакше и више развити од њих.
Аустро-угарска власт била је свакаква и она нас је, у националном погледу, гњечила, али је опет – већ због своје користи – градила код нас и цесте, и жељезнице, и школе, бринући се да подигне господарство и настојала да нам одгоји спремне чиновнике. И док смо се ми, "пречани", овако мирно развијали, Србија је пролазила тешке унутарње трзавице под Обреновићима, а касније се спремала за ратове, које је водила већ од 1912. године и за се и за нас.
За вријеме великог, свјетског рата, Србија је допала ропства, изгубила је у биткама најбољи дио своје интелигенције и сва је опустошена од мађарских, њемачких и бугарских војски, док су наши, "пречански" крајеви, остали поштеђени од свега тога зла. Треба, дакле, да признамо да није само наша заслуга што смо ми, у "пречанским" крајевима, господарски и културно развијенији и напреднији од Србијанаца, већ је то и заслуга повољних околности…
Но, ако смо ми "пречани" напреднији од Србијанаца господарски и културно, они су јачи од нас у политици. Ми ту видимо Николу Пашића, Стојана Протића, Љубу Јовановића, Воју Маринковића, а сви се још сјећамо Милорада Драшковића, Драже Павловића, Косте Стојановића – све сами јаки политички људи из мале Србије. А кога смо ми "пречани" избацили на политичку површину. Стјепана Радића и Светозара Прибићевића. И никога више…
Светозар Прибићевић је створио је демократску странку и дао јој значење велике државне странке, раширене по свим крајевима наше државе, а то је, без сумње, велика политичка идеја. А Стјепан Радић не зна што би с том својом великом политичком снагом. И умјесто да је употреби у корист народа и државе он прави бедастоће, игра се "предсједника републике", пише шумасте чланке по нашим и страним новинама у којима пријети држави и држи луцкасте говоре у којима грди краља и краљицу…
То је ево доказ да су Србијанци политички зрелији, јачи и бољи политичари од нас "пречана" и Хрвата и Срба…“ пишу уз остало загребачке Новости у својем великом уводнику у којем је још и поднаслов: "Какви смо ми, а какви су они?" [1]
Пречански фронт
Сељачко-демократска коалиција (СДК) [2] је била коалиција Хрватске сељачке странке и Самосталне демократске странке, водећих политичких странака хрватског народа и Срба Пречана. По повратку парламентаризма СДК постаје узор и основ за уједињавање целокупне опозиције.
Радићу је било посебно важно, а у томе је и успео, да одстрани с власти Прибићевићеву странку, која је представљала Србе у Хрватској. Унутар владе допринео је Пашићевом паду и поспешивао је већ започет процес дробљења Радикалне странке.
Конфликт Светозара Прибићевића са Србијанцима почео је одмах по успостављању југословенске власти, али је почео из једног разлога, а кулминирао из потпуно супротног разлога.
Промене у структури покрајинске управе у Хрватској које је извршила
Протићева влада почетком 1920, а према којима је Хрватска заједница
добила целу земаљску владу на челу са баном, Прибићевић је протумачио
као покушај да се уступцима купе хрватски гласови. Према његовом
мишљењу, посебан државно-правни положај Хрватске у Хабзбуршкој
монархији, на који се Протић позивао, не може се сматрати
ваљаним разлогом за формирање, поред владе у Београду, и друге владе у
Загребу; о некаквој Протићевој принципијелности нема ни говора, јер би у
том случају и Црној Гори, сувереној држави све до уједињења, био дат
статус попут оног који је добила Хрватска. [3] То
што је Протић узео у обзир само посебан државно-правни положај
Хрватске, а занемарио посебности других земаља – као што је Црна Гора –
за Прибићевића је био чврст доказ да се ради о обичној властољубивости
радикалског политичара. Односи између Светозара Прибићевића и Стојана
Протића нису се мењали све до смрти потоњег; један другом пребацивали
су, наизменично, осионост, властољубље, аутократизам, бескрупулозност и
сујету. Прибићевићу, као поборнику политике чврсте руке, сметала је Протићева попустљивост према захтевима хрватске политичке елите; у исто време, оспоравао му је познавање прилика у Хрватској. Прибићевић је, у ствари, полагао искључиво право на статус експерта за хрватско питање, уверен да је само његова политика исправна.
Светозар
Прибићевић се није слагао ни са Љубом Давидовићем. Од тренутка када је
напустио Демократску странку и формирао своју политичку партију (1924),
почео је отворено да се обрачунава са лидером демократа, проглашавајући
га за нетолерантну, ауторитарну личност. “Љуба Давидовић” – писао је Светозар Прибићевић – “увек је вршио највећа насиља у странци”. У њему је Прибићевић видео “беспримерно много мржње према политичким противни-цима” и “беспримерно много таштине”.
Проглашавајући себе за јединог аутентичног представника Срба
“пречана”, Прибићевић није могао да опрости Давидовићу то што је
покушавао да пронађе заједнички језик са Радићем мимо “два милиона
пречанских Срба, као да ови уопште не постоје”, односно без његовог
посредовања. Био је изузетно револтиран Давидовићевом изјавом (на
агитационој турнеји по Далмацији) да је била грешка што се “Србијанци”,
одмах после уједињења, нису са Хрватима споразумели директно, већ уз
учешће медијатора. А праву буру протеста код Прибићевића је изазвао
Давидовићев утисак с пута да се у Хрватској “Шумадија неизмерно воле и неограничено јој се верује”. “Па кад је тако, кад се Шумадија неизмерно воле и кад јој се неограничено верује” – питао се /НАП: с правом/ Прибићевић – “зашто онда ти елементи не приме оне тачке Устава, које гарантују државно јединство са Шумадијом, зашто једни траже посебну аутономну владу, други сасвим самосталну, од Шумадије независну владу, а трећи чак оцепљење од Шумадије [...]”.
Коментаришући, пак, деловање Демократске странке у оквиру Опозиционог блока, заједно са Словенском људском и Хрватском републиканском сељачком странком, Прибићевић је Давидовића окарактерисао као неспособног политичара јер сарадњом с “племенским” странкама угрожава јединство државе за које се декларативно залаже; у намери да понизи лидера демократа, назвао га је – “политичким нојем”!
Када се почетком 1927. године ХСС поново нашао у опозицији, стране посматраче је занимало којим ће политичким правцем кренути Радић. Британски посланик у Београду предвиђао је следеће три могућности: а) да ради на расцепу Краљевине под бољшевичким утицајем; б) да оствари аутономну хрватску државу у врло лабавој југословенској федерацији; в) да ради на формирању једног сељачког покрета у целој земљи.
Радић је почео од тог трећег да би постигао оно прво. То је био, у ствари, његов стари план "заокружења и изолирања (умцигловања) Србије". Наставио је да га спроводи, стварајући већ почетком 1927. заједнички парламентарни клуб с црногорским федералистима, а на изборима је покушао да се пробије са својим кандидатима и у Македонији.
Занимљиво је колико је еволуирао у односу на Црну Гору. Још 1923, када су га у Лондону питали зашто Црногорска странка није у његовом "федералистичком блоку", Радић је одговарао: "Црногорци су у народносном смислу Срби, те их Србима сматрају не само у Београду, него и свуда по свијету. Изгледало би, дакле, да се ми Хрвати пачемо у једну србску ствар, кад би смо и ми почели захтјевати обнову и признање посебне црногорске државе." Али, већ 1924, у свом познатом "мајском манифесту", Радић се посебно обратио Црногорцима, ласкајући њиховом јунаштву и жалећи њихову судбину што су дошли под "хегемонију" Србије.
Савезништво са црногорским федералистима 1927. године, за ХСС није била нека политичка добит, јер су ови на изборима пропали, освојивши само један посланички мандат, док је њихов првак Секула Дрљевић, иначе адвокат из Земуна, изабран на хрватској листи у Срему. Стога је Радић одмах после избора упутио званичан позив вођству Демократске странке и Савезу земљорадника да с њима створи заједнички парламентарни клуб.
Његова идеја о новом груписању политичких странака имала је за циљ сужавање владине већине и разбијање њеног блока. Пошто се Давидовић још колебао, Радић се, сасвим неочекивано, окренуо Прибићевићу.
Док
је био на позицији министра унутрашњих дела - позицији која је
омогућавала кључни утицај на сва унутрашња државна и кадровска питања,
Светозар Прибићевић се понашао осионо, потенцирао је полицијско насиље
над свима које је видео као сметњу, и Хрватима и Србима, у кадровању је
практиковао уски "страначки локал-национализам". Амбиције "највећег
стручњак за хрватске земље" нападно су превазилазиле и његов реални
политички ниво и личне способности.
Одбачен од краља и радикала као особа непоуздана и преко сваке мере самовољна, Прибићевић је једину политичку шансу видео у концентрацији са јачим опозиционим странкама, а у том моменту несумњиво најјача опозициона странка била је ХСС. Импулс за сарадњу дао је прво Радић и то одмах пошто је напустио владу, у једном говору пред Хрватским сељачким клубом у Загребу 2. фебруара 1927. године, када је изјавио да „треба склопити сарадњу са свима који су за борбу против корупције, а у овој ствари и са Светозаром Прибићевићем.“
Стварање заједнице ХСС с Прибићевићевом СДС требало је да послужи као забијање клина у здраво српско тело. Посредовао је у томе Секула Дрљевић [5,6], кога је Радић овластио да ради на придобијању Прибићевића. "Тај Радићев план остао је тајном нас двојице" - записао је Дрљевић - "све до почетка преговора са С. Прибићевићем у Народној скупштини... Морало се водити рачуна да се Прибићевић одвикне служити Београду, којему је служио цио живот. Радић је био мишљења да је боље да је он с нама, него с Београдом."
Светозар Прибићевић је ушао у друштво коме по свом карактеру припада. "Сличан се сличном радује", рекао би глас из народа.
Иначе, у хрватским политичким круговима Светозар Прибићевић у подсмешљивом тону етикетиран је као “добар опозиционар али лош државник”.
Искључено је да српски политичари из Хрватске који су деловали на лицу места, нису били свесни хрватских династичких и републиканских гибања. Зашто су се ипак тако лако поводили за хрватском политичком елитом? На жалост, има података да су се и српски сељаци, рецимо на Плитвицама, већ 1923. године надали ослобођењу од “лоповског Београда” и ради тога “навијали” за Радића. Српски елемент је тонуо у хрватство, и то национално пропадање се огледало и у великој пријемчивости за хрватске идеологије.
Као што је функцију Београда видео у аналогији и поистовећивању с Бечом и Пештом, Светозар Прибићевић је у Краљевини СХС, као и у Аустроугарској, у Хрватима почео да гледа своје потенцијалне политичке партнере. Док је загребачки Радикалски гласник писао да је “немогуће и замислити, да би Срби из ових крајева могли ући у неки ‘пречански фронт’”, десило се управо то: Срби из Хрватске, односно с територије бивше Хабзбуршке монархије, предвођени Светозаром Прибићевићем, опет су се,нашли у заједничкој политичкој организацији са Хрватима. Иако је само неколико година раније демонизовао Стјепана Радића, Светозар Прибићевић је крајем 1927. ипак поверовао да се са Радићем, “одједаред, преко ноћи”, може сарађивати “на послу консолидације јединства”. То је резултовало коалицијом Самосталне демократске и Хрватске сељачке странке. Овога пута политичка организација Срба и Хрвата није се звала Хрватско-српска већ Сељачко-демократска коалиција. Тим поводом се у загребачкој Ријечи, гласилу Самосталне демократске странке, огласио професор Милан Радека, тврдећи да у коалицији Радић–Прибићевић “пречани” не гледају само “пролазну комбинацију, неко дружење од невоље”, већ “природан плод политичког развоја”.
Иако је та страначко-парламентарна заједница између ХСС и СДС, названа Сељачко-демократска коалиција (СДК), имала у свом програму очување постојећег политичког система (говорило се чак и о "народном јединству"), њено стварање је, и према њеним оснивачима, имала "повијесно значење, јер се тога дана Краљевина СХС расцијепила на Сави и Дунаву".
У послератној научној литератури говорило се само о “великосрпској хегемонији” и нужности њеног обарања као о разлогу Прибићевићевог удруживања с Радићем. Истраживања др Б. Глигоријевића [7], међутим, бацају нову светлост на Прибићевићеву одлуку да приђе ХСС-у, указујући да је његов прави мотив за сарадњу с хрватским лидером био финансијске природе. Др Глигоријевић је наиме открио да је странка вође Срба у Хрватској, после губитка власти и неколико година опозиционог деловања, остала без средстава, те да се Прибићевић приклонио Радићу како би од њега добио новац за агитацију.
Анти-србијанска коалиција озваничена је 10. новембра 1927. године у Београду стварањем заједничког клуба под називом Сељачко-демократска коалиција (СДК). У резолуцији о њезину стварању, клубови ХСС и СДС и формално су се обвезали да један без другога не ће ући у владу и да не ће одвојено правити никакве споразуме с којим другим клубом или странком. То је био први корак тзв. „пречанског фронта“ у Краљевини СХС. Радић је планирао да се овом блоку прикључе и Савез земљорадника и Демократска заједница (ДС и ЈМО).
Испоставиће се да је СДК представљала најдуговечнији политички савез у југословенској краљевини. Ако се у обзир узме и својеврсна политичка доминација Хрватско-српске коалиције између 1906. и 1914. године, онда се може рећи да је однос између Хрвата и хрватских Срба у највећем делу прве половине ХХ века био обележен сарадњом а не сукобом, насупрот очите хрватске неискреност, шовинистичке великохрватске идеологије и свих зала које су чинили, што је све скупа доживело катарзу у нацистичкој НДХ.
Своју згроженост Прибићевићевим заокретом Краљ је јавно демон-стрирао на тај начин што је приликом крштења краљевића Томислава приредио пријем за све страначке прваке, изостављајући једино Прибићевића.
Формирање Сељачко-демократске коалиције било је значајно за поменуту Радићеву политику "заокруживања и изолирања Србије", јер је одвојило Србе их Хрватске од оних у Србији, а сврставање лидера "пречанских" Срба уз политику ХСС, а против "Србијанаца", значило је дефинитивно напуштање јединственог српског националног интереса. У оквиру Сељачко-демократске коалиције, Самостална демократска странка профилисала је најпре ставове о покрајинској самоуправи и аутономији, а затим и о федерацији. Сарадњу са српским опозиционим фронтом у Хрватској, лидери ХСС константно ће користити у доказивању тезе да није реч о српско-хрватском, већ о "србијанско-пречанском сукобу", будући да су "централи-стичком и хегемонистичком политиком владе" угрожени, не само Хрвати, већ и Срби пречани”.
СДК је тражила веће учешће Хрвата и Словенаца у државној управи, побољшање економског положаја пречанских крајева, измену пореских закона, "равноправност свих области земље." Жестоко је критиковала "хегемонистички" положај Србије, њене "великосрпске" и "завојевачке" тежње. У својој резолуцији, СДК најављује да ће своју борбу организовати не само у "пречанским крајевима", већ да ће "својим организацијама обухватити и стару Србију и Македонију", рачунајући на нерасположење према Београду, које су у тим крајевима подстицали албански иредентисти и ВМРО.
Прибићевић је првобитно условио сарадњу клаузулом да ХСС потврди своју верност принципима Видовданског устава. И ако је СДК званично стајала на принципима Видовданског устава правац рада ове политичке формације убрзо је демантовао ову кетманску поставку. Вођство СДК прокламовало је идеју тзв “пречанског фронта“ тј уједињења свих аутономистички и федералистички оријентисаних политичких снага у циљу обарања владе НРС (која је етикетирана као протагониста тзв “србијанског хегемонизма“) са власти и децентрализација државне управе. Нада вођства СДК да ће око ове политичке платформе окупити све федералистичке снаге показала се као неоснована (коалицији СДК прикључили су се само црногорски федералисти Секуле Дрљевића).
Хрватски блок је настојао искористити такву ситуацију у шовинизмом натопљеним хрватским срединама, те оштром критиком Радићева споразумаштва ојачати своју позицију. Стога Павелић на скупштини Хрватског блока 8. сијечња 1928., коментирајући наметнути прорачун којим се пљачкају хрватска подручја, позива на отпор и истиче да тзв. пречанска фронта није никаква фронта отпора, него најобичнија пријевара за спашавање југославенске државе. "На врбову се клину - изјавио је тада Павелић - не возе кола! Тај врбов клин је Стјепан Радић, а забијач тога клина у хрватски народ је Светозар Прибићевић. Пречански је фронт швиндл, као што је било швиндл и 'Народно вијеће' од г. 1918. Стога не ћемо поћи у редове Пречанскога фронта, већ у редове 'Хрватскога фронта'”.
Радићев савез с Прибићевићем несмиљено напада и Трумбић односно Хрватска федералистичка сељачка странка.
"Хрватски народ се камени, гледајући Стјепана Радића у вучјем загрљају с батинашким поглавицом Прибићем"..."Ова парола /НАП: ”Пада влада”/није била добра и Радић - који је у Београду живио од распродаје хрватских интереса, са својом испражњеном торбом и новом оријентацијом која је његову странку лишила хрватског карактера - са становишта владе изгубио је значење које је некад имао као представник Хрвата."
Процес приближавања ХСС-а и Самосталне демократске странке незаустављиво се ипак наставио, а њему у прилог ишао је и Прибићевић нападајући Вукићевићеву владу и проповиједајући идеје народног јединства, слободе човјека и демокрације те посебно водећи рачуна о сељаштву које представља језгру државе, јер, како он од почетка тврди, "неће бити ни Велике Србије ни Велике Хрватске, него Велика Југославија."
Политичка хрватско-српска комбинација није могла проћи без штетних последица по њене актере.
Обласни су избори разбили Прибићевићеве наде да ће СДС постати најснажнија опћејугославенска странка, па се оћутио понуканим изићи из страначке изолације. Слично је било и с Радићем. Осјечки су градски избори зорно свједочили да политика С. Радића у значајној мјери губи потпору хрватских бирача. И у јужној су Далмацији бирачи на обласним изборима своје незадовољство изразили апстиненцијом: гласовало је свега 42,49% уписаних, а број гласова палих за Радића скоро је преполовљен у односу на 1925. Слично се догодило и пригодом избора сплитскога градског заступства. На изборима је судјеловало свега 58% бирача, што показује да је бирачким тијелом завладала апатија, а од 5.792 пала гласа, Радићу је припао свега 971 глас. Почетком рујна 1927. слична се ситуација поновила у Загребу: Радићу је припао 2.351 од укупно 19.573 пала гласа, а крупну је побједу извојевао Хрватски блок освојивши с 9.749 гласова и 25 од укупно педесет вијећничких мандата. У односу на обласне изборе из сијечња исте године, ХСС је изгубио више од половице, док су ХСП и ХФСС удружени у Хрватски блок удвостручили број гласова.
О неразумијевању хрватског народа за споразумашку политику најрјечитије ипак говоре резултати избора за Народну скупштину, одржани 11. рујна 1927. Од укупно уписаног броја бирача гласовало је 63%, а Радић је добио 381.370 гласова, што је за 164.096 мање него на изборима 1925., кад је за ХРСС гласовало 545.466 изборника. Велика изборна апстиненција рјечито је говорила о незадовољству хрватскога бирачког тијела. С обзиром на изборни ред који је погодовао великим странкама, у самој се Скупштини овај пораз није толико осјетио, па је Радићев ХСС (који је на изборима наступио под именом Народна сељачка странка) добио 63 мандата, од тога један у Словенији и један у Црној Гори. Међутим, његови прорежимски предизборни наступи, коликогод су га приближили Београду, толико су против ХСС-а изазвали све хрватске политичке странке које су остале вјерне програму борбе за остварење хрватске државности. Губитак трећине гласова и губитак главног града у којем су - унаточ Радићевој кандидатури - изабрани Павелић и Трумбић, био је јасан сигнал да је хрватска јавност све радикалнија и све мање склона споразуму с Београдом. Ваља нагласити да је Хрватски блок получио успјех у Загребу захваљујући изборној агитацији која се темељила на крилатици да је Радићева политика "погубна, штетна, понижавајућа и срамотна за хрватски народ."
Према судионику тих збивања, повјеснику Рудолфу Хорвату, Радића је чињеница да је у Србији добио свега 167 гласова, навела да одустане од преименовања ХСС у Народну сељачку странку. С том се оцјеном слаже и Туђман који истиче да је незадовољство Хрвата Радићевом споразумашком политиком, пред водство ХСС-а донијело опасност да ХСС изгуби утјецај и у хрватском народу, па се Радић одлучио вратити хрватском имену.
Прибићевићево национално и идеолошко конвертитство није прошло без последица ни по СДС. Незадовољство Прибићевићевих присталица у Босни и Херцеговини изазвано потпуним политичким заокретом и сарадњом са Радићем у оквиру „пречанског фронта“, најбоље се манифестовало чињеницом да на заједничким зборовима ХСС и СДС у Босни и Херцеговини, није присуствовало више од по неколико Прибићевићевих присталица. Али, семе зла је посејано!
Радићев циљ је без сумње постигнут. Срби су као јединствен политички народ разбијени. Након што је СДС заузела федералистички курс као једина организова политичка група која је остала на позицијама интегралног југословенства фигурирала је ОРЈУНА. Прибићевић није успео да је савим придобије али је успео да је разбије. Његово лобирање за нову федералистичку концепцију СДС доводи до расцепа унутар покрета. Истакнути прваци ОРЈУНЕ Љубо Леонтић, Нико Бартуловић и Добросав Јевђевић прихватају федералистички концепт, напуштају организацију и прилазе СДС. За њихови примером повео се највећи део чланства ОРЈУНЕ у Хрватској, Славонији, Далмацији и Војводини. Остатак организације чија је база сведена на Словенију и Србију окупљен око Миодрага Димитријевића и Марка Крањеца остаје на линији бескомпромисног националног и државног унитаризма.
Директна последица Прибићевићевог лупинга био је политички колапс Срба у “хрватским” крајевима и, како ће се касније десити, увод у њихово биолошко нестајање. СДС је постао пуки трабант, политички алат ХСС, Радића па затим Мачека, и “топовско месо” Титове КПЈ.
Користећи чињеницу да је уз помоћ Прибићевића сада могао оперисати појмом „пречанског фронта“ наспрам Србије, Радић је изнео предлог о потреби стварања 3-4 области у оквиру Краљевине СХС. Прва би била тзв. Јадранско – подунавска област у коју би ушли сви пречански крајеви осим Словеније, али укључујући Црну Гору. Друга област би била српско-моравска, а трећа Јужна Србија, то јест, Македонија са старом Србијом и четврта Словенија. Није требало бити посебно мудар па видети да Радић на овај начин покушава да оствари процес смањивања и заокруживања Србије. С једне стране, користећи неутралну формулу јадранско-подунавске области и „пречански фронт“ као упоришну тачку, Радић је хтео на мала врата да у границама Краљевине СХС створи не велику, већ огромну Хрватску која би укључила не само Босну и Херцеговину, Далмацију и Славонију већ и Црну Гору и Војводину. С друге стране смањену Србију је требало разбити на два дела и од Македоније те Косова и Метохије створити посебну област.
Савез између Радића и Прибићевића остао је веома чврст и када је ХСС поново покренула питање друкчијег државног уређења, па и могућност сецесије Хрватске. За Хрвате је савез био кључно решење: одвајањем Срба из Хрватске од оних из Србије, остварили би територијални интегритет и политичку "сувереност" Хрватске. Због тога је та сарадња представника Хрвата и Срба у Хрватској изазвала далекосежне политичке последице, пошто су као "пречански фронт" заузели оштар опозициони став према србијанским странкама и уопште према Србији.
У овом предузећу Светозар Прибићевић и његова СДС били су врло корисни идиоти.
-----
[1] Ђорђе Личина - Србијанци, зрелији и бољи политичари
https://www.portalnovosti.com/stogodnjak-srbijanci-zreliji-i-bolji-politicari
[2] Сељачко-демократска коалиција
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[3] НАП: Оваквом Прибићевићевом ставу се нема шта приговорити, да се он сам није мало после окренуо против свог мишљења.
[4] Марков протокол
(https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
Огњен Карановић: СЕКУЛА ДРЉЕВИЋ – ОД СРПСКОГ РОДОЉУБА ДО КВИСЛИНШКОГ ИДЕОЛОГА ЦРНОГОРСКОГ ЕТНИЧКОГ ПИТАЊА
https://www.kcns.org.rs/agora/sekula-drljevic-od-srpskog-rodoljuba-do-kvislinskog-ideologa-crnogorskog-etnickog-pitanja/
[6] Напомена о Секули Дрљевићу
Дрљевић је свој живот завршио како је заслужио. На крају рата комунисти су га пустили, али су га четници Павла Ђуришића нашли.
Он је проглашен ратним злочинцем на Нирнбершком процесу 1946. године. Песма „Ој, свијетла мајска зоро” изабрана за државну химну Црне Горе 2006. године са додатним Дрљевићевим стиховима.
Овде је реч да је Светозар Прибићевић знао са каквима се хвата у коло.
Србобран је на почетку 1910. године критички писао о Дрљевићу. Назива га чувеним лармашем на Загребачком универзитету, састављачем „ватрених” резолуција, слободњаком, облигатним радикалским говорником, јединим са Јашом /Томићем/ патриотом у Српству, некога коме је покојни патријарх био највећа издајица и несрећа по наш народ. Србобран га је окарактерисао као једну екстремно болесну амбицију.
На
маргини једног извјештаја, од 10. децембра 1943. године, о политичком
дјеловању С. Дрљевића, Herman Neubacher министар Рајха за Југоисток,
оставио је грубе примједбе о његовој личности: "Дрљевић је један
лупеж! Најприје је био плаћен од Италијана и онда отпуштен; иза тога се
прикрао усташама, и још данас је плаћен од Хрвата! Веза потпуно без
вриједности". А на другом мјесту је записао о Дрљевићу: "Хрватска курва, плаћен отуда".
Уз Дрљевићево мишљење, које је наведено у полицијском извјештају, да се
црногорски народ у великој мјери разликује од својих сусједа, Herman
Neubacher је ставио примједбу: "Хрватска теза, оданде плаћен!"
У
полицијском извјештају од 16. јануара 1944. године, Дрљевић је означен
да је поткупљив човјек, да је савјетодавац усташа и да је "сигурно
плаћен за заступање црногорске тезе о самосталности, која је управљена
против српства". Агенти су пажљиво пратили рад Секуле Дрљевића, његову
сарадњу у земунском листу "Граничар", чији је уредник био Густав Крклец.
У томе листу Дрљевић је писао уводнике, под својим именом или под
шифром "X". Упорно су доушници скретали пажњу на Дрљевићеве текстове из
"Граничара", који су се тицали српских великодржавних идеја;
Драгољуб Јовановић пише да је С. Дрљевић био нихилиста - национални, политички и морални, "оличење издајника", да је ријечју и гестом лучио "једну разарајућу киселину". Јовановић даље пише да су Дрљевићеви осмијех, говор и поглед били цинични и деструктивни, да је "садељан од мржње и зависти".
[7] Бранислав Глигоријевић- ЗАБИЈАЊЕ КЛИНА У ЗДРАВО СРПСКО ТЕЛО: Формирање "пречанског
фронта" против Београда и Србијанаца
Коментари
Постави коментар