ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 16

Оснутак Војвођанског фронта

 

Аутономистичке идеје су се шириле након оснивања нове државе у редовима пречанске политичке и друштвене елите, насупрот очигледном бујању великохрватског шовинизма на који се могло адекватно одговорити само свесрпским сабирањем у јединствени национални фронт. Тако је група виђених интелектуалаца стала иза прогласа у којем се, на основу резолуције СДС 1928. године,  захтева аутономија Војводине заснована на „историјском праву” [1].

Међу потписницима[2] који су знали шта „Војводина хоће” мало је њих потицало из Војводине. Није то био сепаратистички проглас, али документује да је СДС до 1928. године прихватила ретроградни политички концепт „историјских права” реалне уније, по узору на савезнички ХСС Стјепана Радића. Исте 1928. године је стари српски социјалдемократа Крста Марић упозорио да је „пречанство” рефлекс деловања хабсбуршке управе која је настојала да међу Србима и Хрватима са територије империје развије поделу развијањем предрасуде о културној супериорности у односу на њихове балканске сународнике.

 

Радикали о аутономаштву 

 

Тачну и изворну оцену аутономаштва дали су сами Војвођани окупљени око радикалске "Заставе" и ту се нема шта додавати нити одузимати: 

Аутономизам и наша Војводина

Г. Прибићевић, а по њему и његови партијски листови и једномишљеници, почели су објављивати мисли и намере о аутономистичком уређењу наше државе. Износе се тек по где које идеје, но и из ових се види, да сељачко-демократска коалиција ревизију устава и ново наше државно устројство замишља на аутономистичкој, дакле у ствари на федералистичкој основи. Нас у овој прилици занима питање: шта значи аутономизам за нашу Војводину. Но пре него што тражимо одговор на ово питање, морамо се вратити за неколико година унатраг, у оне дане и на оне прилике, када су се решењем тога питања бавили и наши радикални прваци Јаша Томић и Стојан Протић, који су нам нажалост и сувише рано отишли у гроб. Са пок. Јашом Томићем имали смо прилике више пута да разговарамо и претресамо питање о устројству наше државе. Мишљење његово било је јасно и одређено, али у Београду он није наишао на довољно разумевање, он се зато био повукао, а ускоро га је и тешка болест била опхрвала. Пок. Јаша Томић је предлагао, да се пре свега сви српски крајеви прикључе и присаједине Србији и тек после тога да се реши однос према Хрватима и Словенцима, као и питање даљег устројства државног. Зато је он настојао и постигао, те је Велика Народна Скупштина у Новом Саду 12 (25.) новембра 1918. године изрекла присаједињење Српске Војводине Србији, а одбацила идеју стварања неког посебног државног тела из земаља бивше Аустроугарске. Тада се са извесних страна Јаши Томићу замерало, што није тражио неку аутономију за нашу Војводину. Јаша је такима одговорио: нека узму само у руке статистичке податке и нека сравне број нашег националног елемента са бројевима осталих народности у Војводини, па ће им се и само казати, шта би нама Србима тај аутономизам донео. Па све када би се и Срем прикључио нашој Војводини, и онда би нама тај аутономизам донео више унутарње борбе него ли могућности за миран развој а поготово несметан развитак нашег српског елемента. Осим тога пок. Јаша Томић је тврдио: да претходно треба ојачати и увећати Србију и окупити цео српски народ, јер Хрвати и Словенци неће тако лако пристати на уједињење, а њихове жеље и захтеве треба саслушати, но не расцепкан српски народ. Г. Прибићевић и његови тада нису хтели тако, него су наивно замишљали, да ће проглашењем уједињења и њиховом декларацијом о „југословенству" нестати и хрватског народа и хрватских жеља. Други наш велики радикални мислилац и државник пок. Стојан Протић [3] имао је најбоље намере и племените идеје да изађе Хрватима и Словенцима на сусрет. По његовом пројекту држава наша имала се поделити у девет великих области и од тих би једна била чисто словеначка а друга чисто хрватска, док би у једној била релативна хрватска већина а у осталих шест области била би српска већина релативна и апсолутна. Да би овај свој пројект остварио пок. Протић је у првом реду тражио ослона код Хрвата. Но они су га брутално одбили, јер нису хтели ни чути да „рашчерече хрватско државно тело“, па чак нису хтели пристати ни на присаједињење Срема Војводини у сврху ојачања нашег националног живља у овој покрајини. После оваког држања Хрвата пок. Протић се морао повући и његова политичка каријера добила је познати свој трагични обрт и крај. Радићевци и г. Прибићевић долазе сада те нам сладе неки аутономизам. Они додуше не кажу: у чему би се састојао тај аутономизам нити докле би се распростирао, а не кажу ни које би све крајеве обухватила та аутономна Војводина. Г. Прибићевић је избацио тек толико: да је боље по Војвођане да сами буду господари у својој кући, него ли да их други експлоатишу. Ово је свакако речено, не узимајући у обзир и наше националне интересе у овим крајевима. Но дозволиће г. Прибићевић да поред материјалних предности наша Војводина има и своје националне интересе. Аутономизам како га замишљају радићевци и г. Прибићевић, можда би заиста донео тренутне материјалне користи војвођанском становништву, али је више него сигурно да би тај аутономизам донео исто толико народноснога ривалитета, трвења и сатирања, што би неминовно за собом повукло и онемогућавање сваког напретка. И ко гарантује, да у такој аутономној Војводини, било са Сремом а било без њега, несрпски елеменат не би покушавао да ствара фронт против нас Срба, те тако ствара нежељене погубне последице по наш национални живот? У државном и политичком животу бројке играју улогу и оне имају пресудну важност у сваком питању. А статистичке бројке појединих народности у нашој Војводини и у Срему јасно нам казују, да са нашег националног гледишта за нас Србе и за наш српски живаљ од 700.000 душа поред више од једног милиона несрпског живља цео тај аутономизам не би значио ништа друго до вечито страховање и вечиту борбу за наш национални опстанак, па ма уз нас и са нама били и оних сто хиљада Словака, сто хиљада Буњеваца и сто хиљада Хрвата. Српски народ у Војводини неће таки аутономизам. Ми хоћемо мира и напретка и хоћемо српству и словенству да накнадимо оно, што је вековни туђински режим спречавао и рушио. То је ето наш одговор на загребачко слађење војвођанског аутономизма.

Застава, 7. август 1928. 

Коначно — Војвођански фронт

Коначно, на заједничкој конференцији опозиционих страначких првака из Војводине 17. 7. августа 1935. године у Новом Саду прихваћена је форма Војвођанског фронта – покрета као, у том тренутку, адекватан термин за њихову намеру у вези са политичким циљевима. Покрет је окупљао више политичких група – самосталне демократе, демократе Љ. Давидовића, радикале око Главног одбора, део земљорадника, чланове ХСС, католичке клерикалце око Блашка Рајића, чланове и симпатизере КПЈ. Фронту су пришле и групе словачких, мађарских и немачких политичара млађе генерације, буњевачки клерикалци и појединци из Хрватске сељачке странке... Била је то хетерогена политичка скупина,   институционално неизграђена и нејединствена у многим питањима, а окупљена  само око идеје аутономије покрајине. [4]

Језгро Покрета су чинили самостални демократи с Душаном-Дудом Бошковићем. Вођа покрета је био Бошковић, иако је формално изабран за председника Акционог одбора уместо Милана Костића тек јуна 1937. Војвођански фронт је иступао на петомајским изборима, на општинским изборима 1936. и на децембарским скупштинским изборима 1938. године. Главни опозициони лист је био политички недељник Војводина који је од своје појаве 1935. године настављао традицију Панчевца.

Социјалну структуру војвођанског фронта чинили су адвокати, земљишни велепоседници и економски стабилни намештеници. Будући без јасних политичких идеја и организационе структуре, Срби у Војводини их нису прихватали. Све до оснивања „Војвођанског фронта“, окупљали су се искључиво у виду приватних кружока у становима богатијих истомишљеника или на седељкама по луксузним ресторанима. У почетку им је политички значај придаван у хрватској штампи. Важан „историјски значај“ тим дружењима много, много касније дали су историчари САП Војводине који су били наглашено политички лојални Брозовом режиму. Управо су они немуште активности припадника  пречанског фронта прозвали „војвођанским покретом“.†

Антисрбијанство није настало као спонтана воља народа Војводине. Оно је у овом периоду пре свега било део политичког и интелектуалног дискурса једног дела војвођанске елите.

Војвођански фронт није био „народни покрет Војводине“ већ савез веома различитих опозиционих политичких снага. Њих је највише спајала пизма ка Београду и Србијанцима и захтев за променом положаја Војводине.

Да је „Војвођански фронт“ био сепаратистички оријентисан сведочи став функционера СДС и „Војвођанског фронта“ Саве Селенића [5]: „Војводина није само српска, већ и хрватска“ („Да се разумемо“, „Војвођанин“, 7. јануар 1937. г). С обзиром да су припадници „Војвођанског фронта“ искључиво вредновали „домороце“, веома је упадљива чињеница да је, у гласилу њиховог удружења, изједначио хрватство са српством Војводине високи функционер СДС-а који није био родом из Војводине, већ из Пакраца.

Оптерећен у високој мери "покрајинским шовинизмом", Фронт је  пренаглашавао проблеме експлоатисаности Војводине и њене  специфичности, запуштајући и занемарујући српске националне интересе у овој покрајини. Искључивост захтева да све функције у покрајини ("од бана до бележника") могу обављати само Војвођани, нетрпељивост којом су одисале критике на рачун "Србијанаца", и нарочито изједначавање  "хрватског" и "војвођанског" питања, давали су "пункташки" тон захтевима  Фронта. Лаза Поповић ће ватрено устврдити;  

"...не дамо се никако уверити, да је једно техничко средиште уједно и самим тим и духовно средиште, те се не дамо уверити да је садашњи ‘репрезентативни тим’ београдски најбољи који Срби могу дати”. “Београд има да буде освојен и побеђен, тако да у њему надвлада и завлада онај који је данас најбољи”... "†

Сложене проблеме Војводине (економска, мањинска, итд. питања) могу успешно решавати они који их познају. То су домороци. О нама се већ 15 година регуларно решава без нас. Управљају нама често против нас. Вршљају по Војводини на високим положајима људи који је не познају и не воле, који је раније чак ни видели нису...“... „И једаред за свагда ову државу не треба чувати од нас. Војводина одлучно хоће ову државу. Али, исто тако, одлучно неће ово и овакво државно уређење. Не дамо се газити... Са нашим џепом ми ћемо господарити.“ [6]

Државотворне амбиције ове групације сукпљене `с коца и конопца` огледају се и пројекту новог устава [7] који је осмислио Јоца Лалошевић. По тим визијама држава би била подељена на шест (кон)федералних јединица, од којих би једна била “Војводина са Сремом”. Свака покрајина имала би пуну законодавну и извршну аутономију у пословима који су препуштени покрајини (унутрашњи послови, просвета и црква, народно здравље и социјална политика, судство и пољопривреда). У образложењу потребе за покрајинама наводио се различит историјски развој области у саставу државе и потреба формирања функционалне власти .

На крају Нацрта, упркос познатом ставу страначких централа о изборима као неопходном услову демократског процеса ради евентуалне измене државног уређења, истицала се нужност државног дефинисања и консолидовања. ,,Потреба да се наша држава већ једном коначно среди и организује, постала је данас већ неодложна. У том погледу је збиља наступио 12. час. Грех би био не припремити се и не оспособити се већ сада за тај преко потребан организаторски рад, него чекати да време пролази, ишчекивати прво изборе, па тек после избора приступити погађању, саветовању и можда и опет само експериментисању”.†

Из уставног предлога се не види које би полуге федералне власти у опште могле да ефикасно држе под контролом те покрајине у колико би кршиле законе и водиле противуставну политику. Колико је Лалошевић био наиван (или слепо острашћен) показује што је рачунао да би се Хрвати из неког волшебног разлога одрекли претензија на Срем и Далмацију. Са друге стране, предлогом је намеравано да се краљ потпуно развласти и остави као политичка марионета, што опет Србијанци и знатан део Срба у другим пределима никада не би прихватили.

Нацрт устава је од стране власти био оцењен као неприхватљив и саботерски, а Лалошевић је морао да преда све своје примерке. У вези са тим сачувана је његова жалба у којој он цинично образложио своје становиште. „Нема у том Нацрту ништа што би било кажњиво или што би се косило са постојећим законима. Закон о заштити јавне безбедности забрањује само оне штампане продукте којима се иде на то да се неко подстрекне на насиље или да се угрози јавни мир и јавни поредак... Али у моме нацрту нема ни речи о томе да треба прибећи каквом насиљу. Нема ни речи о томе да треба злочином, насиљем или терором променити данашњи политички поредак. Напротив, у њему се у најобјективнијој форми и у најконцили-јaнтнијем тону говори о томе да треба ’мирном еволуцијом извести наш државни живот из ћорсокака’ и да се треба ’чувати од тешких потреса и недогледних последица’” .[8]

Мађарски, хрватски и српски интерес

Посебно је значајно што је Војвођански фронт настао у тренутку када су се на војвођанском простору укрштали интереси више политичких страна.

Мађарска политика је имала своје иредентистичке циљеве.

Хрватска опозиција је у Војводини видела могућност за слабљење српског политичког блока.

Српске регионалистичке групе желеле су све више тонуле у сепаратизам.

Комунисти су покушавали да сва та незадовољства уклопе у сопствени програм.

Зато Војвођански фронт није могуће разумети као један идеолошки покрет.

Он је пре био пресек различитих регионалистичких концепата. Заједнички именитељ им је био тенденција ка деструкцији државе. 

Али управо у таквим пресецима најлакше настаје политичка симбиоза људи који иначе немају исте циљеве.

....

[1] “Војводина хоће да буде своја. Она има права на то, историјско право. Срем, Банат и Бачка живе у нашој свести као једна целина. Њих везује прошлост. Њих везује исти живот, исти рад, исти плуг и иста бразда. Војводина је културно и национално јединствена” - (Јединство 1924, 1) 

[2] Потписници текста су били: др Александар Белић, др Богдан Гавриловић, Валериан Прибићевић, Већеслав Вилдер, др Влада Ћоровић, др Грегор Жерајев, др Драгутин Радишић, др Душан Бошковић, Доситеј Ђорић, др Ђорђе Бранковић, др Еко Лукинић, др Иван Палачек, Јеремија Живановић, Јосиф Рајзнер, Јоца Трифуновић, Јурај Деметровић, Миливој Петровић, др Милутин Мажуранић, Миша Кутизовић, др Првослав Гризогоно, др Светислав Поповић, Светозар Прибићевић, др Срђан Будисављевић, Сретен Вукосављевић, Стеван Калембер, др Хинко Кризман.

[3] Стојан Протић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B

Стојан Протић је изгубио сваку подршку и у Радикалној странци и међу Србијанцима, тако да се његово деловање може сматрати изолованим појединачним испадом, а не организованом политиком `Београда`.  Треба имати у виду да је Стојан Протић био најенергичније против "Женевског споразума", тако да његове идеје о уређењу државе немају суштинских додирних тачака са конфедералним (антисрпским) концептом "Југословенског клуба" и хрватских политичара. Међутим, његов `случај` је касније политички најгрубље раубован од предратних пречанских "другосрпских" агитатора:

Није ова држава "кућа од карата"

СУДБИНА ЈЕ СТАВИЛА СРБЕ И ХРВАТЕ У ТАКАВ ПОЛОЖАЈ, ИСТОРИЈА ИХ ЈЕ ТАКО ИЗМЕШАЛА, ДА ОНИ МОРАЈУ БИТИ ЗАЈЕДНО- МОГУ ОНИ ДА СЕ СВАЂАЈУ КОЛИКО ГОД ХОЋЕ. ОНИ НЕ МОГУ ПОБЕЋИ ОД СВОЈЕ СУДБИНЕ. НЕМА ПРИРОДНИЈЕГ РЕШЕЊА ОД ЖИВОТА У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИ. НИЈЕ ОВА ДРЖАВА САЗИДАНА НА ПЕСКУ, НИЈЕ ОНА «КУЋА ОД КАРАТА», КАКО РЕЧЕ Г. НЕДЕЉКОВИЋ /НАП: Аутор тркста са који се полемише/. ИМА ОНА МНОГО ЈАЧЕ ПРИРОДНЕ ТЕМЕЉЕ, СТВАРАНЕ КРОЗ ВЕКОВЕ, ИМА МНОГО ВИШУ МИСИЈУ, НЕГО ШТО МНОГИ ОД НАШИХ ПОЛИТИЧАРА И НА СЛУЂУЈУ. ДА НИЈЕ ТАКО, ОНА БИ СЕ, ПО ДРЖАВНИЧКИМ СПОСОБНОСТИМА НАШИМ, ДАВНО РАСПАЛА То осећају и Хрвати, већина Хрвата, они који се, гледајући јасније у будућност, издижу изнад невоља које нас гуше, знајући да оне морају бити пролазне...

Супранационализам Срба, Хрвата и Словенаца

Срби, Хрвати и Словенци имају посебне националне свести, о којима се мора водити рачуна. Али они имају и један супранационализам, југословенство, који није још до краја развијен, али је развијен у толикој мери да се, паметном политиком, на њему може изграђивати једна држава. Од свих народа који су се у историји уједињавали, ми смо најјединственији. Имамо толико заједничких црта, колико немају ни многи развијени и одавно уједињени народи. Немамо још на све стране изграђену свест о јединству, али то су сви народи морали вештачки да развијају. Ми се налазимо негде на средини пута који сваки народ мора да пређе у свом уједињавању. НИСМО ТРИ НАРОДА, ДА БИСМО МОРАЛИ СТВАРАТИ ТРИ ЗАСЕБНЕ ДРЖАВЕ, А НИСМО НИ ЈЕДАН НАРОД У ТОЛИКОЈ МЕРИ ДА БИСМО СЕ МОГЛИ, БЕЗ ШТЕТЕ ЗА НАРОДНО И ДРЖАВНО ЈЕДИНСТВО, МЕЂУСОБНО УБИЈАТИ. То су чињенице, и на тим чињеницама треба преуредити нашу државу. Преуредити је тако да у њој дођу до изражаја све конструктивне особине сва трн наша племена, а да њен развој буде управљен истодобно ка срашћавању и јачању свих психолошких и географских индивидуалитета. Пок. Стојан Протић, који није прилике у пречанским крајевима проучавао према школским уџбеницима, поставио је наш државни проблем у основи правилно, али га нико није хтео да слуша.

За државни фронт и хегемонију најспособнијих

Није спас у прикупљању свих Срба у један фронт и припремању "на догађаје који морају наступити" /НАП: нагласио Ђ.И. - цитира се опонент Недељковић, који је, поред патриотизма, трезвеније видео будућност од југу-фанатика, који се, видљиво по стилу писања, користе галамом и демагошким фразама и залажу, чак не за демократију, већ за меритократску утопију/.

СПАС ЈЕ У СТВАРАЊУ ЈЕДНОГ ЈАКОГ ДРЖАВНОГ ФРОНТА, ПОД ВОЂСТВОМ НАЈСПОСОБНИЈИХ, НАЈИСКУСНИЈИХ И НАЈШИРОКОГРУ-ДИЈИХ, КОЈИ ЋЕ БЕЗ МИЛОСТИ ТРЕСНУТИ ПО ГЛАВИ СВЕ ПРОТИВНИКЕ ДРЖАВНОГ ЈЕДИНСТВА, КОЈИ ОМЕТАЈУ ПРАВИЛНО УРЕЂЕЊЕ И ФУНКЦИОНИСАЊЕ ДРЖАВНОГ АПАРАТА, БЕЗ 0БЗИРА ДА ЛИ СЕ ОНИ НАЛАЗЕ У ЗАГРЕБУ ИЛИ У БЕОГРАДУ. НЕ ХЕГЕМОНИЈА ЈЕДНОГ КРАЈА ИЛИ ЈЕДНОГ ПЛЕМЕНА. НЕГО ХЕГЕМОНИЈА НАЈСПОСОБНИЈИХ И НАЈБОЉИХ ИЗ СВИХ КРАЈЕВА И СВИХ ПЛЕМЕНА!

 ЂУРО БАЊАЦ, Време. 8. 11. 1928. 

[4]Види: Саша Марковић, Дарко Гавриловић, „Војвођански покрет између јединствене политичке платформе и страначких интереса”, Истраживања, 24 (2013), 431–448; Саша Марковић, Војвођански покрет 1918–1941, Нови Сад, 2011.

[5] Из биографије књижевника Слободана Селенића, сина Саве Селенића, сазнајемо неколико штурих података: Сава Селенић је из Пакраца, одакле се преселио у Руму, па у Београд. где се бавио просветом (са супругом држао приватну гимназију), новинарством и политиком.  Био је један од најагилнијих вођа Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Током Другог светског рата Сава је сарађивао са НОП-ом. Он је у име своје партије водио преговоре са комунистима, око стварања заједничког „Народног фронта”. Међутим крајем 1944. године био је стрељан од стране партизана под неразјашњеним околностима.

Из фељтонске штампе сазнајемо да је тетка Слободана Селенића, Сека Подунавац, која је, иако Српкиња из свештеничке породице, била ватрени комуниста и која је наводно "целу породицу заразила комунизмом". Међутим, њу су бивши другови, пошто је била најближи сарадник Андрије Хебранга, после мучења убили.

Случај породице Селенић је симптоматичан јер указује да почетке стварања феномена тзв. "друге Србије" треба тражити још у време међуратно, када је почело насељавање Пречана који су били непријатељи Србије и који су своју антисрпску политику водили из Београда. 

[6] Душан Бошковић, говор у Народној скупштини Краљевине Југославије, 1933, цитирано према: Саша Марковић, Дарко Гавриловић, „Војвођански покрет између јединствене политичке платформе и страначких интереса”, Истраживања, 24 (2013), 431–448. 

[7] Извод из Лалошевићевог уставног предлога

I Одељак

1. Држава Југославија је уставна, парламетарна и наследна монархија. Југославија је јединствена и недељива државна заједница. То јединство се испољава у томе, што јој је један краљ и један парламенат за послове који су заједнички за целу државу. Једна влада управља државом, једно је држављанство, једна је војска и државна заштита, једно је спољнозаступство, једне су финансије, једна ј о ј је трговинска управа и све оно што је са овим у каузалној вези.

2. Краљевске прерогативе врше се искључиво преко владе која је именована из редова чланова парламента и која је парламенту одговарна. И министар војске и морнарице мора бити такођер именован из редова чланова парламента и он је парламенту одговоран . Владалац не може завести политику коју би његови министри имали само да спроведу, нити може наметнути политику својих личних жеља и ни под каквим околностима не може једна политичка акција изненада и без разлога потећи од краља.

3. За сваки случај који би значио жељу да се одступи од овог кардиналног начела, мора се претходно затражити референдум. Сваки краљев акт који се коси са овим уставним начелом, има се сматрати као оставка на престо...

III. Одељак

1. Југославија се дели на покрајине. И то: предратна Србија са Јужном Србијом; Хрватска са Хрватским приморјем; Црна Гора са Далмацијом; Босна и Херцеговина; Словенија; Војводина са Сремом. Свака покрајина има и пуну законодавну и извршну аутономију у пословима који су препуштени покрајинама, а то су: унутрашњи послови, просвета и црква, народно здравље и социјална политика, судство и пољопривреда.

2. Покрајинску извршну власт чине бан и предстојници појединих ресора. Ове положаје попуњује краљ именовањем лица која уживају поверење већине покрајинског већа и које су одговорне покрајинском већу ...
СЕЉАЧКО - ДЕМОКРАТСКА КОАЛИЦИЈА ЗА РЕОГРАНИЗАЦИЈУ ДРЖАВЕ НА ФЕДЕРАТИВНОЈ ОСНОВИ  - НАЦРТ УСТАВА ЈОЦЕ ЛАЛ0ШЕВИЋА , 1933. (Р. Кончар, н. н., 143—147.)

https://znaci.org/00001/138_25.pdf

[8]Жарко Лалошевић, жалба полицијским властима због одузимања примерака „Нацрта устава”, 1936. година (тачан датум варира у изворима, али се најчешће наводи 1936).

Жалба је сачувана у: Архиву Југославије, фонд полицијских докумената о политичким активностима у Војводини;

НАПОМЕНА: Идеја и Нацрт устава су Јоцин/Јованов Лалошевићев предлог из 1933; власти су му одузеле примерке, а он се тим поводом жалио. Навод „Жарко Лалошевић“ највероватније је погрешна атрибуција. Кончар и каснија литература то поткрепљују.

† Извори у референтној литератури 

Референтна литература

Ранко Кончар, „Новосадска резолуција из 1932. године“, Зборник за историју Матице српске, бр. 8, Нови Сад, 1973, стр. 131–148.
Ово је најважнија референца за сам документ, јер је у њој објављен интегрални текст „Нацрта устава Јоце Лалошевића, 1933“.

Ранко Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929–1941, Нови Сад, 1995.
Шира студија о војвођанској опозицији, Новосадској резолуцији и Лалошевићевој политичкој делатности. Библиографије новијих радова је редовно наводе као кључну литературу.

Саша Марковић, Грађанске опозиционе странке у Војводини 1929–1941. године, Нови Сад, 2006.
Корисна за политички контекст у којем настаје Лалошевићев уставни предлог; његов рад на уставном питању повезује се са војвођанским радикалима и опозиционим покретом.

Саша Марковић, „Национално и уставно питање у делатности странака у Војводини 1929–1941“ — за шири контекст развоја идеје покрајинске аутономије и федералистичких/деволутивних концепција. Наводи се у библиографијама истраживања о војвођанској опозицији.

Слободан Бјелица, „Трансформација идеје о аутономији Војводине“, Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 137, 2011, стр. 509–520.
Добар преглед развоја аутономистичке идеје у међуратном периоду.

Љубо Бобан, Држање србијанских опозиционих странака према унутрашњем уређењу Југославије, као и његови радови о Загребачким пунктацијама — корисни за поређење различитих опозиционих концепција уставне реформе. Кончар се на њега директно позива у обради Новосадске резолуције.

Тодор Стојков, „Одјек загребачких пунктација у грађанским опозиционим круговима Војводине“, Зборник за историју, бр. 2, Нови Сад, 1970, стр. 63–75.

За саму изворну грађу:

РОМС, бр. 9931 — „Нацрт устава Јоце Лалошевића“, који је наведен као непосредни извор и који Кончар користи за објављивање текста.