ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 15

 Васо Чубриловић

"Бранко Чубриловић је босански Драгиша Цветковић. С једном оградом и то у корист нишког Циганина: Драгиша није вулгаран на јавном месту, јер више држи до себе, мада нема веће поштовање за слушаоце... Бранку се, с друге стране, мора одати признање да се чврсто држао Хрвата, што значи Мачека, и да није радио ништа што им не би било по вољи... Бранко је, као и Сандић, увек тврдио да је леви земљорадник, да је за федерацију, и то како ће Босна и Херцеговина да буде посебна јединица, да зелену заставу треба набити на црвено копље итд... Ако је јачи од Бранка интелигенцијом и знањем, Васо није јачи и карактером. Онај лудија је чак много бољи као човек од овог подмуклог луњала. Бранко воли своју сестру, држи до своје жене, труди се за своје дете. Васа воли само себе. Радије се дружи с боцама него са живим бићима. Раставио се са женом, од дечка дигао руке. Нема пријатеља, али може доста одано да робује кад падне под нечији утицај, мушки или женски.“

                                                                                             -Драгољуб Јовановић 

Српски историчар Васа Чубриловић [1], професор Београдског универ-зитета, члан Српске академије наука и уметности рођен је 14. јануара 1897. године у Градашцу. Био је најмлађе од десеторо деце. Како је отац годину дана након Васиног рођена умро, а десетак година касније умрла им је и мајка, бригу о деци је водио очев ујак Васо Видовић, који је важио за угледног трговца у Градишци. Бригу о млађој деци су касније преузели старији брат Вељко и сестре Стака и Вида.

Основну школу је завршио 1908. године у родном месту. Гимназију је похађао у Тузли и Сарајеву. У Тузли је боравио код брата Вељка и његове жене Јованке, који су тамо радили као учитељи. Осим Васе, у кући су се налазили и сестра Вида и брат Бранко. 

Након демонстративног напуштања светосавске приредбе 27. јануара 1914, на којој је свирана химна цару Фрањи Јосифу, избачен је из гимназије у Тузли и прешао код сестре Стаке у Сарајево, где је наставио гимназију.

Док је похађао шести разред гимназије, постао је члан "Напредњака", ("камелеона", како су их називали национално оријентисани Срби).

Био је учесник у Сарајевском атентату 28. јуна 1914. године као члан друге Илићеве тројке (Чубриловић, Поповић и Мехмедбашић). На дан атентата чекао је Франца Фердинанда са бомбом и револвером код Више девојачке школе у Сарајеву. Ухваћен је у Босанској Дубици и враћен у Сарајево. Васа је, због малолетности, суд поштедео смртне казне, али га је осудио на 16 година најстрожег затвора, коју је издржавао у Мелерсдорфу у Аустрији и у Зеници. У затвору је провео 4,5 година, од чега више од три године у самици. Један је од пет преживелих у затвору, од укупно тринаест осуђених на затвор.

Чубриловић је себе сматрао Југословеном тј. Србохрватом, за разлику од свог брата Вељка који се сматрао Србином. 

Предсједник: Јесте ли Ви Србин или Хрват?
Чубриловић: Ја сам Србохрват,
Предсједник: Разјасните нам, шта то значи Србохрват?
Чубриловић: Значи да сам обоје, Да сам и Србин и Хрват, да морам радити и за Србе и Хрвате.
Предсједник: Јесте ли Ви нацијоналиста?
Чубриловић: Јесам,
Предсједник: Кажите нам што то значи?
Чубриловић: То значи, да се народ придигне на онај ступањ на коме мора да буде,
Предсј,: У истрази сте о томе мало друкчије казали, Рекли сте, да сте нацијоналиста, а да је сврха нацијоналиста, да се Срби, Хрвати, Словенци, и Бугари уједине у једну државу.
Чубриловић: Јест, то сам казао.
Предсједник: Је ли то био циљ цијелога Вашега друштва?
Чубр,: То није циљ нашега друштва, а ја не знам нити какав је програм нашега друштва. То је моје властито мишљење,

Записник са Суђења [2]

По новом повратку у Сарајево Васо Чубриловић је приступио полагању велике матуре. Након што је утврђено да је свршио гимназијске науке од I-VI разреда Велике гимназије у Тузли у времену од 1908/9 до 1913/14. године, то је по наредби Народне владе за Босну и Херцеговину, 3. децембра 1918. године, бр. 261.900/18, Васо започео полагање "испита зрелости” 7. фебруара 1918. године у Великој гимназији у Сарајеву . "На темељу тога испита проглашен је једногласно зрелим за похађање високе школе". Исте 1919. године, Чубриловић је искористио стечено право "зрелости" и уписао се на Филозофски факултет у Загребу - група историја, а затим је прешао на Филозофски факултет Универ-зитета у Београду.

У новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца, Бранко и Васо имају иза себе велики лични и породични патриотски капитал. Оба су били за Југославију и она je постала историјска чињеница. Први њихов идеал био je остварен. Али, даљи процес изградње нове државе није текао по њиховом "аутономистичком" калупу како су то они замишљали.  Лијек свом незадовољству нашли су у Савезу земљорадника - односно Земљорадничкој странци, којој је Васо припадао од 1921. до 1939. године, а можда и касније. Како је познато, у том дугом периоду прваци Земљорадничке странке су били познати по свом деструктивном раду којим су прешли границу националне велеиздаје.

Дипломирао је 1922. године. Исте године се у Сарајеву оженио са феминисткињом Радунком Анђелковић [3].

Као професор гимназије је радио у Сремској Митровици, Сарајеву и Београду. Докторирао је историју 1929. године на Београдском универзитету, на тему Босански устанак од 1875—1878.

Исте године, као асистента на Семинару за општу историју новог века, примио га је Владимир Ћоровић, а 1934. године је постао доцент, на предмету Општа историја новог века, да би 1939. био примљен за ванредног професора.

Оно што се не може пренебрећи јесте његово дјеловање у Српском култураном клубу, у коме je Baco био један од секретара и најближих сарадника проф. др Слободану Јовановићу, предсједнику Клуба.  Шта је мотивисало Васа Чубриловића да се напрасно  укључи, супротно свим својим животним уверењима, у СКК није јасно. Још теже се може разлучити зашто је таква опскурна личност примљена у редове најпатриотскијег српског удружења које је постојало пред рат. Било како било, међу 325 истакнутих чланова, колико их је Клуб имао након годину дана рада, налазио се и Васо Чубриловић, који је заправо само мало преформулисао своју ултимативну југословенску идеологију.

Одмах у почетку свога говора обратио сам се својим старијим колегама са Универзитета. Истакао сам да смо још од пре сто година ми Срби повели општу југословенску националну политику. Следећи тој политици у ратовима 1912–1918. изградили смо велику југословен[ску] државу. Она постоји скоро 20 година. Може бити да би било време, да ми Срби проверимо шта се добро, а шта лоше радило у тој држави за 20 година. Међутим, онако, како се дискутовало на састанку, као да се испушта из вида основа, на којој смо државу изградили. Враћајући се на уско-српску концепцију при решавању државног питања, доводимо у питање и сам опстанак државе. С тим се не бих могао сложити, поготову не да са Универзитета то почнемо. Политички покрети и људи греше, могу да греше и плаћају своје погрешке, као вук кожом. Међутим, ако професори Универзитета изиђу из својих научних кабинета да кажу своме народу да је национална политика, што ју је водио стотину година, била погрешна политика, они узимају на себе огромну историску одговорност. Ја лично да се не могу с тим сложити.

СЕДЕО сам на крају великог стола за заседање и запазио сам код већине присутних, па и код Слободана Јовановића, збуњеност и колебљивост. Приговора ни одговора на моја излагања није било. Састанак се брзо завршио; изабран је Одбор за оснивање Српског културног клуба. За претседника је изабран Слободан Јовановић, за благајника Коста Поповић, а за секретара сам предложен ја. Примио сам се. После седнице пришао ми је Слободан, погледао ме је прекорно и само ми добацио: „Ви, Ви” – насмејао сам се и одговорио, да друкче нисам могао. Тако је почео са радом Српски културни клуб.

-Васо Чубриловић,
"Сећања - Исповест сарајевског атентатора"

Из тога периода датира и његово предавање "Проблем унутрашње колонизације у Јужној Србији", које се непрекидно користи као један од најјачих доказа великосрпске геноцидности у антисрпским круговима. 

То је дакле био период када су се Бранко и Васо Чубриловић нашли на оштро супротстављеним позицијама: Док је Бранко славио формирање Бановине Хрватске, Васо се са СКК поставио фронтално на супротну страну.  Та национално-идеолошка колизија браће Чубриловић је трајала само неколико година, када су се поново позиционирали на истој, титоистичкој страни. Ми нисмо нашли података о њиховим личним односима мада, бар привидно, делује да су се међусобно отимали за позиције у врху комунистичке номенклатуре. Не можемо бити сигурни да је Драгољуб Јовановић у свему тачан у квалификацији Браће Чубриловић. Лично, не верујемо да би се озбиљан човек који је, иако левичар, робијао под комунистима због демократског политичког става, компромитовао изношењем баналних клевета на рачун највиших академика, да није имао снажних потврда за оно што пише. У сваком случају, у целокупној оцени политичких карактера браће Чубриловић, Драгољуб Јовановић је ван сумње у праву, и то се види из целокупних каријера ова два крајишка професионална кетмана. Из Јовановићевих сјећања сасвим јасно да им обојици посебно замјера сервилно додворавање комунистичкој власти послије Другог свјетског рата, а нарочито му је то сметало код Васа, који је, по Јовановићу, пред рат био „отровани десничар, великосрбин, централиста и реакционар“, а послије рата „Сувише добар ђак да би се уплашио ма каквог задатка, и сувише послушан комунистички слуга да би се усудио да икад протестује, он је, као прави Чубриловић, умео да тражи кредите, не само од министра финансија него и од самог маршала.“

У Априлском рату 1941, као члан Савета земаљске одбране при Врховној команди војске Краљевине Југославије, се повлачио заједно са Командом према Сарајеву и Црној Гори. Ухапшен је 3. јуна у Рисну у Црној Гори, затим је пребачен у Београд, најпре у затвор у Гестапу, где је остао до краја године, да би га затим одвели у Бањички логор, одакле је пуштен децембра 1942. године. Након тога је остао у Београду. Пензионисан је почетком 1943.

Када је постало јасно коме су велике силе препустиле власт у Југославији приклонио се линији НКОЈ-а и постао члан КПЈ крајем 1945. године.

Придобијање Савеза земљорадника, као предратне опозиционе странке у Србији, представљало је значајан задатак Тита и КПЈ јер је, ради учвршћења власти на заузетом подручју, требало изградити што шири прокомунистички фронт. Изузимајући Марка Вујачића, Јована Ћетко-вића и Јефта Павића, који су од почетка били уз НОП, позиву КПЈ да приступи ЈНОФ-у међу првима се одазвао др Васо Чубриловић. На оснивачкој скупштини ЈНОФ-а Србије, одржаној 14. новембра 1944, изабран је и у Извршни одбор, и то као нестраначка личност. Одрекао се, дакле, Васо Чубриловић и Савеза земљорадника. Неопходно је објаснити преображај пет година изразитог десничара у левичара. Можда објашњење лежи у његовој изјави др Светиславу Живковићу, у логору или по изласку из логора на Бањици, „да је свршено с његовим десничарством, и да ће од сада бити на левици“.

Како је изгледало Васово левичарско сорзерцање видимо из приказа једног од последњих зборова Савеза земљорадника.

Збор је отворио и први на њему говорио представник синдикалних организација пуковник Радоје Дакић /НАП: Један од најодговорнијих за партизанска  "лијева скретања" над Србима у Црној Гори/, а затим Васо Чубриловић, још један од предратних првака Савеза земљорадника. Чубриловић је казао да је краљ Петар одбацивањем споразума Тито–Шубашић настојао да „по цену братске крви осигура себи престо својих очева“, подвлачећи да ће му такав пут „затворити капије ове земље заувек“. Затим је окривио краља Александра Карађорђевића да је упропастио војску која је изнела Први светски рат, а што је за последицу имало брзи слом у Априлском рату 1941, да би онда прешао на величање Народноослобо-дилачке борбе подвлачећи:

 „У оно време када је изгледало да овој земљи спаса нема, одоздо из дубина народних, јавља се нови покрет, да опере народну част, да извојује народну слободу, али и да створи нову државу. Тај покрет је успео у дивовској борби од три године да скупи око себе све здраве народне снаге, све народе наше Југославије, и тај покрет је имао потпуно право да тражи од целог народа а и од наших савезника да нам помогну, да Југославија ова нова која ниче из крви и борбе и патње, буде здравија, снажнија, праведније вођена него што је била стара Југославија.“

На крају је упутио позив земљорадницима, тачније страначком вођству, да као целина приступе НОП-у:

 „Пред састанак земљорадника и пред његовим историјским преломом упућујемо им топао поздрав, са жељом, да мушки и отворено приступимо као цјелина народноослободилачком покрету у новим историјским перспективама чије су гаран-ције сам народ, под вођством војника и државника маршала Тита.“

- Политика, 5. март 1945, стр. 2.

Тако Васо Чубриловић, који беше, како сам пише у својим филтри-раним "Сећањима", жестоким критичарем краља Александра због његових аутократских тежњи које су се очитовале у прекомерном уплитању у политички живот, потом у мешању у рад и унутрашње устројство политичких странака, на крају њихово разарање, наметање краљевих људи и краљу лојалних руководстава што је уништавало политички и парламентарни живот. Васо је изгледа држао да Тито није био аутократа?! Додаћемо, примећује се да у "Сећањима", просто је непојмљиво од једног професора универзитета и високог академика, он се ниједном речју није осврнуо на жртве и патње Србијанаца током Првог светског рата. О томе шта је било после, у времену када ће се сарајевски атентатор претворити у двоструког Титовог министра и у коме ће бити један од последњих заточника југословенске идеје, Чубриловић не каже више ништа. Испричао је оно што је хтео, оно што није хтео да прича оставио је по страни, као да то није ни проживео и као да то не вреди ни причати у новим временима и у новим околностима.

Политички необично окретни Васо Чубриловић се послије ослобођења земље  тако обрео у тзв. Главном одбору Јединственог народно-ослободилачког фронта Србије (ЈНОФ) и у Привременој народној скупштини Демократске Федеративне Југославије, заједно са Јашом Продановићем, Драгољубом Јовановићем, Ружом Прибићевић, Мило-шем Московљевићем, Недељком Дивцем и још неким предратним грађанским политичарима. По формирању прве привремене владе ДФЈ, као подесан конвертит, био је министар пољопривреде од 9. априла 1945. до 9. априла 1946. године, а затим министар шумарства (1946—1950). Вршио је и друге одговорне функције у првом периоду инсталирања Титовог режима. Обавјештавајући Москву о саставу југословенске владе, Тито и Кардељ оквалификовали су Чубриловића као досљедног словенофила и љубитеља Русије. У апарату власти Јосипа Броза Чубриловић се задржао до 9. априла 1951. Највише непосредне користи од Чубриловићевог министровања имао je његов друг и пријатељ Цвјетко Поповић, са којим је Васо учествовао најближе у Сарајевском атентату 1914. године, а затим су били заједно на робији, на студијама и касније кроз цио живот. [4]

Комунисти нису имали никакво поверење у предратне грађанске политичаре, већ су их "трпели" колико је захтевао политички прагматизам. Током лета 1945. Чубриловић је дошао у сукоб са својим помоћником Максимом Горановићем, комунистом и првоборцем, који је августа 1945. послао два поверљива дописа Персоналном одсеку Председништва владе са притужбама на Чубриловићев рад и ставове. Крајем августа истој инстанци се обратио и руководилац Персоналног одељења Министарства пољопривреде Петар Марковић, такође комуниста.

У овим дописима је изложено стање у Министарству пољопривреде, наведени ставови министра Чубриловића који се нису слагали са партијском линијом, нарочито у кадровској и општој аграрној политици, изнете његове „грешке“ и предложена смена министра и замена „народнофронтовских“ и „недићевских“ кадрова „партизанским поузданим партијским“ кадровима. Није случајно што су се документи, односно критике комуниста на рад министра Чубриловића појавиле управо у августу 1945. када је доношен, за нову власт веома важан, Закон о аграрној реформи и колонизацији, по којем се Чубриловићеви ставови нису у потпуности уклапали у политику и планове Народног фронта, односно КПЈ.

Поверљиво. Генералном секретару Министарског савета другу М. Бакићу, 12 молим следеће проследити. Потребно је одмах изменити садањи централистичко-великосрпски и недићевски састав начелника савезног министарства пољопривреде, који је кочница раду, а такође на положај министра довести другу личност, по могућству сељака-партизана. [5]

Колико је Васо Чубриловић, босански Србохрват, био по националном питању "схизофрен", показаће његов став о Црногорцима после другог светског рата - дакле у време када није био члан СКК већ посвећени присталица идеологије КПЈ:... Васо Чубриловић и Милош Московљевић, на седници Извршног одбора ЈНОФ-а Србије, одржаној 26. априла 1945, мада не потпуно усаглашено, прихватили су Пројект прогласа поводом 1. маја, који је требало да потпишу извршни одбори ЈНОФ-а свих федералних јединица Југославије. Васо Чубриловић је подржавао противљење Јаше Продановића да Црна Гора буде засебна федерална јединица и његово објашњење да се ниједна скупштина Црне Горе није изјаснила „да су Црногорци посебан народ и да нису Срби“, с тим што је, у складу са својим генералним ставом о незамерању властима, изјавио: „Црногорци су исто тако Срби, као нпр. Босанци или други. Свакако је ово пролазна фаза. Но с обзиром на политички моменат треба да остане тако како је предложено.“

Васо Чубриловић је познат и по два пројекта радикалног решавања националних питања у Југославији. Први је његов историјски спис о "истеривању Арнаута" написан за потребе Српског културног клуба 1937, који је после преузела Стојадиновићева влада. Са Чубриловићевим идејама се иначе сложио и опрезни дипломата Иво Андрић у свом дипломатском "Aide memoire (Подсетнику) о албанском питању". [6]

Чубриловић у свом спису критикује неефикасну српску колонизацију Косова и предлаже ефикасније методе решавања арнаутског питања. Он сматра да је основна грешка одговорних чинилаца била то што су на "немирном и крвавом" Балкану хтели да примене западне методе у решавању етничких проблема. "Арнауте је немогуће сузбити само поступном колонизацијом. Једини начин и једино средство јесте брутална сила једне организоване државне власти, у чему смо ми увек били изнад њих". У свом предлогу истиче важну улогу пропаганде. Залаже се за притисак државног апарата, који треба до крајности да искористи законе. Уз полицијске притиске, Васо Чубриловић предлаже и привредне: непризнавање старих тапија, обустављање рада на катастру, немилосрдно утеривање пореза и свих јавних и приватних дугова и низ сличних мера. Искорењивање обичајног права забраном многоженства и немилосрдном применом закона да и женска деца морају похађати школе. Уз санитетске и хигијенске  мере које би повећале притисак на албанско становништво, он предлаже  присилно извршење свих прописа, по самим кућама, рушење зидова и великих плотова око кућа, строга примена ветеринарских мера, итд. 

Своју идеју о решењу арбанашког питања професор Чубриловић је понудио и новим комунистичким властима 1944. План је службено одбачен као неприхватљив за комунистичку идеологију. Он је примљен у КПЈ, а проблематични спис о решавању арнаутског питања је избрисан из његове службене биографије.

Овај пут, не као десничар и један од лидера Српског културног клуба, већ као комуниста који се одрекао своје грешне "националистичке" прошлости, он је предлагао најбруталније методе етничког чишћења.

По питању народа које требамо иселити мишљења сам, да треба узети у ред: Немци, Мађари, Арнаути, (Италијани) и Румуни. Већ смо изнели шта су све у току рата починиле код нас немачке, мађарске и арнаутске мањине. Начелно гледајући, они су сви заслужили да изгубе грађанска права у својој земљи. Међутим, политички обзири захтијевају диференцијацију. После оних страхота што су их Немци починили по нашим земљама и по целој Европи, они су изгубили свако право а никакав обзир зато их треба немилосрдно гонити. Мађарски народ и код нас, као и у Мађарској, и поред покоља у Бачкој и пандурске службе Немцима по Русији, ипак заслужују нешто обзира. На њих не би требало применити све оне мере, које ће се применити против Немаца. То исто важи и за Арнауте у Старој Србији и Македонији. Међутим, приликом решавања мањинског проблема ми морамо по сваку цену етнички освојити Бачку, Косово и Метохију, избацујући при том коју стотину (хиљада) Мађара и Арнаута из наше државе. Фашистички режим у Италији страховито је поступао са нашим светом у Истри, Горици и Градишци. Кад добијемо те земље натраг ми се морамо потрудити да их поново етнички освојимо, исељавајући из њих све оне Талијане, који су се тамо населили после 1. децембра 1918. год. Са Румунима ствар ће бити најлакша. Неколико десетина хиљада Румуна живело је у Банату нашем а нешто мање нашег света има у румунском Банату. Једним политичким споразумом са владом у Букурешту дала би се извршити размена.

Васо Чубриловић, новембар 1944.

Пресудна разлика између два концепцијски релативно слична плана  - с тим што је други неупоредиво "шири" и бруталнији - у томе је што први, "србо-националистички", није ни започет а други, "комунистичко-шовинистички", са промењеним таргетираним народима, јесте.

Васо Чубриловић као да није разумео фундаментално антисрпску природу комунистичких власти. Они су формално одбили његове предлоге "због идеолошког неслагања", али су их  и те како примењивали, тамо где им је требало, па и против Срба на Косову и Метохији, али и у Београду у једној идеолошкој иначици, где је рудиментарним терором србијански грађански слој масовно "замењен" руралним елементом из Црне Горе, Босне и хрватске Крајине.

Паралелно, Чубриловићева академска каријера ишла је узлазном путањом.  Најпре је враћен на Филозофски факултет, на Катедру за националну историју где је 1947. године изабран за редовног професора. то се догодило након што је преминуо Веселин Чајкановић [7], декан Филозофског факултета, коме је Суд части града Београда одузео функцију јер је током рата обављао исту дужност што је за нову власт било довољно да га тешко прогоне као "окупаторског колаборанта". Васо Чубриловић је био члан тог славног "суда части" који је "чистио Београдски универзитет од фашистичких остатака" [8] Посао декана је обављао од 12. јануара 1960. до 1. јула 1966. Пензионисао се 1. септембра 1967. године. Филозофски факултет му је посветио „Споменицу”, поводом одласка у пензију и за 70 година живота. 

Од 1959. године је био дописни, а од 1961. редован члан САНУ. Од 15. децембра 1977. до 19. новембра 1981. је био члан Председништва САНУ. Такође је био дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, Академије наука и умјетности БиХ (1961), редован члан Црногорске академије наука и умјетности (1976) и исте године је постао почасни члан Академије наука Совјетског Савеза Године 1989. Универзитет у Бања Луци му је доделио титулу почасног доктора.

Иницијатор је и први директор Балканолошког института у Београду 1970.

Добитник је Октобарске награде и Седмојулске награде. Носилац је Ордена југословенске звезде са лентом од 1987. године.

Умро је у Београду, 11. јуна 1990. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Његова тестаментарна жеља да буде кремиран, а урна са пепелом пренета у Сарајево и положена поред његових страдалих другова из Младе Босне, није остварена. Сарајево више није било српско, чему је и сам големо допринео. 

-----

[1] Васо Чубриловић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/ж

[2] Према "Нова Европа"
https://претражива.срб/приказ/nova-evropa/1925-06-01/32)

[3]  Радунка Анђелковић Чубриловић, кћи свештеника јефте Анђелковића из Крушевца, професор српског језика. Вјенчали су се у цркви Св. Михаила и Гаврила у Сарајеву8. марта 19260., уз присуство попа Мирка Максимовића и кумова Милоша Тупањанина и Шпире Солда.Њих двоје су добили сина Милоша који je завршио гимназију, био борац на Сремском фронту, уписао Медицински факултет у Београду, али се потом тешко разболео и био везан за болнице и санаторијуме све до смрти 1987, и ћерку Богдану, удату Мастиловић. Други брак је склопио са Даницом Трипковић са којом није имао деце. Радунка је била феминисткиња, једна од уредница Југословенске жене (1931–1934), левичарско-квази-југословенског става, пошто регионално дели Србе. "...Посебно је важан (њен) дводелни текст „О нашој жени” у бројевима 4 и 5 за 1925. годину који је проширено предавање одржано на Народном универзитету у Сарајеву. У овом тексту Радунка Чубриловић анализира положај југословенских жена (Српкиња, Црногорки, Хрватица, Словенки, Босанки, Македонки) кроз историју у различитим државним системима и друштвеним уређењима, показујући опресивне механизме на којима различити сегменти југословенског друштва почивају, анализирајући проституцију, трговину женама, плаћене и уговорене удаје, спаљивање жена под оптужбом за вештичарење и друге механизме надзирања, кажњавања, контроле и притиска патријархата...."

- Јелена МИЛИНКОВИЋ - ФЕМИНИСТИЧКА КЊИЖЕВНА КРИТИКА У ЖЕНСКОМ ПОКРЕТУ
http://dirikum.org.rs/381/1/Jelena%20Milinkovi%C4%87%20Feministi%C4%8Dka%20knji%C5%BEevna%20kritika.pdf

[4] Стицај околности је учинио да се Цвјетко Поповић након ослобођења Београда, октобра 1944. године, нашао у Удбином затвору зато што је за време окупације радио у просвети, и пријетила је опасност да сваког момента буде стријељан, као што се то десило стотинама других најбољих српских интелек-туалаца. Сазнавши да му је друг допао по други пут тешких мука Васо Чубриловић је просто крикнуо и у једном даху написао властима изјаву у којој се заложио свим својим бићем да спасе Цвјетка Поповића.

[5] Драгомир БОНЏИЋ - Критике комуниста на рад министра пољопривреде ДФЈ Васе Чубриловића августа 1945.
https://www.inisbgd.co.rs/celo/2015_1.pdf

[6] Ђоко Кесић - КОСОВО И "МЛАДА БОСНА": Иво Андрић о албанском питању
https://ekspres.net/vesti/kosovo-i-mlada-bosna-ivo-andric-o-albanskom-pitanju

[7] Веселин Чајкановић, биографски подаци
https://portalibris.rs/da-li-znate-ko-je-veselin-cajkanovic/

[8] Наслов у "Борби" од 22.5. 1945., када је објављен идеолошки прогон више десетина најугледнији професора Београдског универзитета.