КАРАКАЗАН БиХ -15

 Политичка низбрдица

Српска интелектуална и политичка елита у Босни и Херцеговини, послије уједињења 1918. године, сматрала да је српско национално питање ријешено и да је у будућности једини задатак наћи најбоље унутрашње уређење новостворене државе, како би сви у њој живјели у срећи и благостању. Зато се Васиљ Грђић није могао начудити почетком 1919. године зашто су многи у Босни и Херцеговини „сада устали да бране угрожено српство“. Међутим, били су у праву, јер је „угрожено српство“ у Босни и Херцеговини требало бранити управо тих година или боље рећи требало је знати и формулисати српску националну доктрину у тој држави.

Дојучерашњи `непомирљиви српски националисти` одмах су се позиционирали као непомирљива републиканско-федералистичка опозиција. Оснивачка конференција Демократске странке одржана је у Сарајеву 15. и 16. фебруара 1919. године. На њој је узело учешћа више политичких странака и група са подручја Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, као и скоро све групе из Босне и Херцеговине. Након оснивања Демократска странка представљала је доминантну политичку снагу у Привременом народном представништву, те је 1. марта 1919. године, када се то тело састало, образован Демократски клуб из Хрватске и Славоније, Словеније, Босне и Херцеговине, Далмације и Истре.

Супротно, сарајевска српска чаршија сврстава се уз радикале.

Припреме за оснивање радикалне странке почеле су децембра 1919. године. У Сарајеву је 18. априла 1919. године радикали су одржали скупштину на којој је одлучено организовање скупштинâ широм Босне и Херцеговине ради формирања Радикалне странке и образован Агитациони и акциони одбор за Сарајево. Др. Душан Јефтановић ушао је у овај одбор са својим суграђанима, свим оним који су „1918. годину проглашавали годином српског националног ослобођења и схватили је као почетак свог активног учешћа у власти”.

Колико је то сврставање било искрено, а колико ствар лукративне рачунице, тешко је рећи, но као чињеницу морамо констатовати обртање позиција две политичке српске групе у односу на стање предратно.

Од сарајевске српске чаршије, једини истински политички против-ник народовцима, а генерацијски близак, постаће др Милан Сршкић. Остали дио сарајевске српске чаршије, већинског декларативно радикалског усмјерења, повукао се у своје традиционалне инсти-туције водећи са промјењивим успјехом локалну политику са својим суграђанима других вјерско-националних група, при том настојећи   узалудно да промјени, односно оснажи свој утицај.   

У првим мјесецима 1919. године у Босни и Херцеговини није било ни вербалних ни физичких обрачуна између присталица радикала и демократа, јер су у Народној радикалној странци тада још увијек вјеровали у заједнички наступ са демократима, па и нису организирали страначку мрежу у Босни и Херцеговини. Међутим, до наглог заокрета долази након што је Светозар Прибићевић 11. априла 1919. године званично склопио споразум о сарадњи са србијанском опозицијом. Радикали тада почињу убрзано радити на организирању својих огранака по Босни и Херцеговини, а заокрет у међусобним односима био је видљив и кроз страначку штампу.

Вербални политички окршаји су се распламсавали преко страначке штампе, тако да је убрзо све прштало у беспоштедним полемикама, оптужбама и вређањима, којима, мора се признати, осебујне креативности није фалило.  Тек малог пример ради, присталице Југословенске муслиманске организације су названи “Југотатарима”, на другој страни Ђорђо Чокорило [1] (издавао лист Српска зора [2]), човек који се и пре рата борио против окупатора Босне и Херцеговине, такође и против хипокризије српских партијаша [3], је добијао епитете  "посрбљени Илиро-Келт” и, истовремено, “цинцарска језичина”. Глас тежака током октобра и новембра 1920. године полемизира готово искључиво с Правдом, коју називају “феудални лист дрекавац”, “феудална кукавица” или “орган познатих прдектера и највећих швабиноваца“. 

Међусрпски суковби кулминирали су пред изборе за Уставотворну скупштину 1920. године. Тада је Српска ријеч, у тексту под насловом „Југовина у смртном страху“, између осталог, писала и ово:

„Ви се обраћате – „народу“. Који је то анонимни народ? Је ли српски, хрватски или – југословенски? Ваш је вођа Др Ж. Њежић јавно позивао „Југословене у редове“. Па зашто се сада стидите вашега програма? Зашто не позивљете „југословенски“ народ него се обраћате само – народу. Који је то народ без имена, југовинска господо, који тражите мандате код поштеног Србина тежака, који се ни на вјешалима није одрицао српског имена, нити се г. 1914. нудио да иде freiwillig на фронту, да се бори као што га је позивао Прибићевићев Србобран 28.августа1914. – против Србије.“

                                                                                     - Српска ријеч,
бр.210,20.10.1920. 

Југословенство, то јест оно што се дешавало приликом уједињења 1918. године, су тадашњи радикали у Босни и Херцеговини с правом приговорали старим (бившим) и заслужним националним борцима какви су били Живко Њежић, Васиљ Грђић, Никола Стојановић и остали. А радикали их нису штедили на овом питању, које су сматрали издајом српских националних интереса. Зато нису пропуштали да их подсјете  на понашање  приликом уједињења 1918. године:

 „Они говоре о јединственој држави? У Женеви 1918. пристали су да ми положимо заклетву, мјесто нашем краљу Петру, г. Корошецу. Стрпали су нас све Србе из бивше монархије под компентенцију Загребачког Нар. вијећа, слали су нам црно-жуте генерале у Босну и ако је већ била стигла у Сарајево побједоносна српска војска, осуђивали су нас који смо тражили сједињење са Србијом, а у Сарајевском Котарском Вијећу гласали су против тог истог сједињења са Србијом."

Повремена “муштерија” Српске ријечи, уосталом као и већине других страначких листова, био је и Чокорило и његова Српска зора, али тек приближавањем избора радикали су обратили више пажње на њега. Почетком новембра 1920. године објављују чланак у коме се Чокорило приказује као шпијун и повјерљива особа аустроугарских власти током Првог свјетског рата, а успут му је додијељен и надимак “политичко чудовиште”.

Од средине 1920. године у Српској ријечи пажњу почињу обраћати на Тежачку организацију, односно Савез тежака, иако ће демократи до завршетка избора остати највећи радикалски противници. Постепено претварање Тежачке организације у странку радикали су видјели као атак на Радикалну странку, а сам Савез тежака доживљавају као тројанског коња. Оснивање Савеза тежака пропратили су, између осталог, и чланком у коме стоји: “Неколико беспослених, у политици потпуно несређених и неоријентисаних, али врло уображених грађана основали су код нас уз помоћ двојице-тројице, амбициозних сеоских надриполитичара тежачку странку за Босну и Херцеговину”. И тежачке вође су нападане, па је у једном чланку непосредно прије избора дат профил свештеника Гавре Гашића, за кога се каже: “Један од главних политичких слијепаца, који се повео за тим Југословенима да умањи славу српског оружја, био је поп Гавро Гашић“, којег оптужују да је својим гласом у Народном вијећу спријечио припајање Босне и Херцеговине Србији.

На мети Чокорила и његове Српске зоре били су готово сви политички субјекти у Босни и Херцеговини, али због начина писања већина странака преко својих листова није се углавном превише освртала на његове испаде. Кад су то и чинили, углавном су наглашавали да Чокорила сматрају неурачунљивим и неозбиљним, тражили да се наведени стави или у лудницу или у затвор итд.

Под насловом “Црножуте стенице“ објављен је чланак који започиње на слиједећи начин:

“Топли југовински ветар их је откравио: измилиле су на површину, да сишу српску крв, коју су дуго, дуго времена сисали. Њихова гнезда су многобројна и разасута по целој блаженој ‘Југославији’. У Сарајеву се зову ‘Правда’, ‘Југославија’, ‘Хрватска Слога’. Ова прва је заостали представник јањичарских дахија и у исто доба црножутих стеница”.

Поред тога, Југословенска муслиманска организација и Правда су “дрске слуге Хабсбуршке покварености, паразити, црножути “барони” и “грофови” итд.  О томе какав су став имали према Хрватима Чокорило и његове присталице довољно нам говори овај цитат:

“Наша, толико пута поновљена тврдња, да је Хрватство у Босни и Херцеговини синоним црно-жуте хабсбуршке змије, сваки дан све више и више добија облик непобитне чињенице. Хабсбурговизам, накалемљен на римокатоличко становништво у Б. и Х., под именом Хрватства, растровао је душу римо-католичког дела Српског Народа у Б. и Х. тако дубоко, да је неопходно нужна радикална терапија”.

Хрвате окупљене око Хрватске слоге назива “црножути измећари” и “несретници”, оптужује их да и даље пишу истим рјечником којим су писали у Хрватском дневнику и Хрватској заједници у вријеме рата “када су рушили српска огњишта и пљували на српске светиње”. И овдје хрватство поистовјећује с Хабсбурговцима и каже “да свим силама треба тако ‘Хрватство’ сузбити и уништити, то је јасно и једном политичком аналфабету, а камоли неозбиљним српским политичарима”.

Радикале и демократе оптужује да су изневјерили српски народ и разбили његово јединство, спријечили уједињење Босне и Херцеговине са Србијом итд. У Југословенској демократској странци или “југовинцима”, како их називају, виде стварну опасност за српски народ, која “иде за тим, да инаугурише још реакционарнију политику против Срба, него што је и сама Хабсбуршка Монархија водила”.

У Српској зори често су писали и о радикалима, њиховим вођама, активностима итд., са неизбежном дозом антисрбијанства. Тако је “Госп. Стојан Протић показао се спрам Срба изван Србије као немилосрдни очух”. [4]

У још једном примјеру можемо видјети шта је Чокорило, прилично конфузно, мислио о радикалима и Краљевству СХС:

“Др. Сршкић је вођ троглавих радикала у Б. и Х., т.ј. странке у којој су три политичке струје: српска, хрватска и словеначка. Овакав монструм странке није постојао од кад има света и века: три политичке струје сасвим супротне, у једној странци. Али није се чудити, ми се налазимо у казану Крфске Вештице, у коме тврдоглаво меша г. Стојан Протић својом ‘гвозденом руком’. И из тог казана излетио је и др. Сршкић са две главе: са главом бирократе Сршкића, у својству председника Земаљске владе и са главом адвоката Сршкића, у својству вође троглаве радикалне странке”.

Данас је мање познато да су се левичари међусобно изузетно оштро сукобљавали. Лист Звоно, који је првобитно излазио као Социјали-стички гласник, а затим као Гласник Југословенске Социјалдемо-кратске странке (за БиХ)  и пробољшевички Глас слободе су били у беспоштедном сукобу, "до истребљења једних али других". Како су у Звону знали реагирати на писање Гласа слободе, говори и слиједећи цитат:

“Ваш је занат лаж, а ваша су средства лаж, а и све оно, што ви пропустите кроз ваша погана уста – јесте лаж”. 

Комунисте и њихов страначки лист Глас слободе називали су различитим именима: “Шуцкори око Гл. Слободе”, “Олигархија око Гласа слободе”, “Четица проблематичних типова”, “Морални анархисти”, “Следбеници руских покрштених жидова”.

Врло брзо, прешло се са речи на дела, односно на физичке сукобе.

Већ 27. априла 1919. године на јавној скупштини Демократске странке у Требињу дошло је до сукоба радикала и демократа. На скупштини су требали говорити др. Саво Љубибратић, др. Куртовић, др. Андрић и Васиљ Грђић. Међутим, чим је Саво Љубибратић почео говорити, окупљена маса свијета, углавном радикалских присталица, почела је викати и спречавати га да говори. Чак су га и скинули с бине и задали му неколико удараца, а од тежих посљедица спасио се бјежањем у зграду тамошње српске банке. При томе су нападнути и обласни изасланик др. Сафвет-бег Башагић, јер је маса мислила да је то Куртовић, и учитељ из Дужи Стево Правица, који је покушао зауставити разјарени свијет. Током дана радикалске присталице чак су упале у кућу котарског предстојника Лазаревића, а нешто касније и у кућу пензионисаног наредника Weindingera, те су наведене злостављали.

Јаз између радикала и демократа постајао је већи, а физички обрачуни присталица ове двије политичке странке све чешћи. Посебно “живо” било је на простору Крајине, гд‌је су се присталице радикала и демократа у неколико наврата жестоко сукобили током 1919. и 1920. године. Тако су радикалске присталице 21. јуна 1919. године на неколико успутних станица напали на воз са демократским првацима из Хрватске и Србије (Милорад Драшковић, Воја Маринковић, Драгутин Бечић, Стјепан Кукрић, Милан Прибићевић, Стојан Будисављевић, Вјекослав Куковец, Живко Њежић, Радоје Јовановић, Грга Б. Анђелиновић и други), који су ишли на скупштину странке у Бањој Луци. На станици у Отоци радикали из Босанске Крупе напали су на воз камењем, а испаљено је и неколико револверских хитаца, док је у Блатини пруга онеспособљена за промет постављањем дрвених препрека. По доласку у Бању Луку могло је доћи до инцидента јер је окупљена маса радикалских присталица на излазу из жељезничке станице дочекала споменуте госте и почела их вербално вријеђати називајући их аустријским улизицама, народним издајицама, наметљивцима. Тада није дошло до физичког сукоба, али јесте сутрадан, 22. јуна 1919. године, када су радикали организирали своју скупштину у Бањој Луци како би умањили ефекат скупштине демократа и том приликом дошло је до туче између присталица радикала и демократа. До сукоба између радикала и демократа дошло је и само дан касније у Санском Мосту, гд‌је је Демократска странка требала одржати скупштину... Међутим, ускоро након почетка окупљена маса људи, међу којима је најмање било присталица Демократске странке, почела је каменовати говорнике на бини. При томе су камењем повријеђени Вјекослав Куковец, Стјепан Кукрић и супруга бившег министра Шушковића, а један сељак је Живка Њежића ударио неколико пута штапом. Разбијена је и слика регента Александра, која је била истакнута на бини. Нереде већих размјера спријечили су војници који су испалили неколико хитаца у зрак и растјерали окупљену масу. 

На скупу радикалне странке у Слатини-Илиџа код Бање Луке 13. јула 1919. године десио се инцидент. Током скупа један присталица демократа добацивао је окупљеним и говорницима, а радикалске присталице су га, изиритиране оваквим понашањем, претукли. У Бихаћу су 4. фебруара 1920. године присталице радикала покушале омести одржавање демократске скупштине. У ту сврху у Бихаћ су дошле и присталице радикала из Босанске Крупе. Примјена познатог рецепта – викање, галама, звиждање – довели су до туче радикала и демократа. Један од радикала је чак извадио и револвер и приликом борбе са једним жандаром који му га је покушао отети испалио је један хитац, али при томе нико није повријеђен. Накнадно је на мјесту нереда пронађена и једна бомба која није експлодирала, а за коју представници власти тврде да је бацио један од радикала.

На скупштину Југословенске муслиманске организације у Фочи, која је одржана 14. марта 1920. године, дошло је и око четрдесетак Срба, а међу њима је било петнаестак добровољаца, који су одмах на почетку скупштине почели звиждати, викати и изазивати окупљене муслимане.

Скупштину Хрватске пучке странке која је требала бити одржана у Острошцу 30. маја 1920. године успјела је омести неколицина комуниста из Коњица. У Зеници је котарски предстојник 8. септембра 1920. године распустио скупштину Југословенске демократске странке након што су комунисти и радикали звиждањем и виком спријечили министра Алауповића и посланике Војислава Бесаровића и Милана Ђуковића да одрже говоре. Рад скупштине звонаша у Бањој Луци 26. септембра 1920. године покушало је омести чак 300 комуниста. Током скупштине Тежачке организације у Козлуку 17. октобра 1920. године замало је дошло до физичког обрачуна јер је двадесетак присталица Српске народне организације и 15-20 присталица Радикалне странке виком и псовкама покушало омести збор. На скупштини Комунистичке партије Југославије у Босанској Градишци, која је одржана 31. октобра 1920. године, присуствовало је поред педесетак комуниста и стотињак радикала и присталица Југословенске муслиманске организације и сељака. Током скупштине дошло је до вербалне препирке и галаме, па је котарски предстојник распустио скупштину да би се избјегле теже посљедице.

У појединим мјестима у Босни и Херцеговини напетости између звонаша и комуниста трајале су дуже вријеме, а повремено су ескалирале у отворене физичке обрачуне. Таква ситуација је била нпр. у Теслићу крајем септембра и почетком октобра 1920. године.

Овд‌је се политичка под‌јела појачавала чињеницом да је домаће српско становништво у комунистима вид‌јело истовремено и странце које треба протјерати из Теслића. Звонаши и присталице Савеза тежака на једној јавној скупштини 25. септембра 1920. године захтијевали су да се странци иселе из Теслића и успут су пријетили појединим комунистима да “ће им судити народни суд“ уколико се не иселе. Током одржавања скупштине није било инцидената, али су увечер претучена тројица комуниста.

Слична ситуација била је и у Завидовићима почетком 1920. године. Односи између комуниста и звонаша у Завидовићима били су толико лоши да је 20. фебруара 1920. године предсједник Земаљске владе за Босну и Херцеговину затражио од команданта III жандармеријске бригаде да се жандармеријске станице у Завидо-вићима и Жепчу појачају са по 15 нових жандара јер је “борба између ‘Звонаша’ и ‘Комуниста’ заузела тако јаку оштрину, да је борба прешла све границе". Сукобљавања комуниста и звонаша у Завидовићима настављена су и касније, па је 18. априла 1920. године одржана скупштина звонаша. Након завршене скупштине маса окупљеног народа носећи заставе кренула је радничком колонијом Фирме Еислер и Ортлиб у којима су живели у главном "дођоши", бољшевичке оријентације. Приликом проласка радничком колонијом неко је скинуо таблу с натписом с радничког дома (комунистичког) и бацио је у ријеку, а касније је дошло и до једног инцидента када је неко из поворке оптужио извјесног Антона Ерјавца, локалног радника родом из Славоније, да је псовао Његово Величанство. На то је неколико звонаша притрчало Ерјавцу и почело га тући штаповима по рукама и леђима, тако да “је за рад кроз осам дана неспособан,“ а двојица која су покушала спријечити овај напад добили су по један шамар.

Звонаши и комунисти сукобљавали су се и у Дрвару. Звонаши су настојали преузети у своје руке раднички дом, комплетну архиву и имовину, а комунисти су се томе супротстављали. Напетости су прерасле у отворене сукобе 12. децембра 1919. године, када су звонаши око подне напали и истукли столарског радника Ивана Ластрића. Истог дана трговац Тодор Тадић са десетак пијаних тежака радника тражио је од уредујућег чиновника на жељезничкој станици да се комплетан одбор организације комуниста већ сутра истјера из Дрвара под пријетњом најтежих посљедица, а у 9 сати навечер група звонаша предвођена Пером Јаклицом и Јованом Ђурђевићем претукла је тољагама двојицу радника, Јосипа Сламу и Хермана Марушића, у канцеларији секретара локалне организације комуниста, те их након тога избацили напоље.

Наредних дана физички сукоби у Дрвару били су све чешћи, а комунисти обично притом извлаче дебљи крај. Тако су 29. децембра звонашки активисти Шкорић и Ђурђевић напали и истукли складиштара Силвија Радића. Дан касније, 30. децембра, шестерица звонаша напали су и истукли Ивана Блажевског, а 1. јануара 1920. године Шкорић је на жељезничкој станици истукао Рафаела Кампуша.

Због насиља које је било у сталном порасту, представници Социјалистичке радничке партије Југославије (к) упућивали су жалбе органима власти како на понашање звонаша тако и на потпуно индиферентан став локалних органа власти у Дрвару. Ове жалбе стигле су и до Министарства унутрашњих д‌јела у Београду. С циљем утврђивања истине о дешавањима у Дрвару, формирано је повјеренство на чијем челу је био Фрањо Маркић, повјереник за социјалну политику. У то повјеренство Радничка комора именовала је Богдана Крстића, а Извршни одбор Покрајинског радничког синдикалног вијећа именовао је Душана Глумца. И они су добили батине тако да је ситуација остала нерешена.

Непосредно пред изборе, 25. новембра 1920. године у Сарајеву дошло је до масовног физичког обрачуна између присталица радикала и демократа. Власник кафане “Централ” Трбојевић је истакао антидржавне карикатуре, а након тога у кафану упада неколико радикала које је предводио директор Српске ријечи Стијепо Кобасица [5]. Након што је Трбојевић одбио скинути карикатуре, почела је туча између радикала и неколико демократа који су били задужени да чувају споме- нуте карикатуре. У опћем метежу карикатуре су поцијепане, кафана демолирана, Стијепо Кобасица претучен, а испаљено је и неколико метака из пиштоља. 

Тако је изгледао политички амбијент у босни и Херцеговини у историјске дане стварања нове нове држава са уједињеним српством.

-----

[1] Ђорђо Чокорило, биографски подаци
https://www.matbibli.rs.ba/sr/desavanja/ljetopis/362-djordje-a-cokorilo

[2] Српска зора
https://www.matbibli.rs.ba/sr/desavanja/ljetopis/363-srpska-zora

[3] Ђорђо Чокорило је поштено али неуобичајено бритко и бескомромисно, `шибао` лицемерне српске политичаре сврстане у неколико партија, чије је политике називао "капиџик-политика", "севдах политика", "алчак-политика". Иза ових шаљивих или подругљивих квалификатива следила је разарајућа критика поквареног понашања српских политичара, што му ови до краја његовог иначе кратког живота нису опростили. Ближе у: "Програмни Говор бирачина I курије", од 18 (31) августа 1913. године.
https://pretraziva.rs/show/programni-govor-biracima-i-kurije.pdf

[4] Ако је Ђорђo Чокорило одлично познавао менталитете свог окружења, питање је кад је пре стигао, за непуну годину дана деловања у хаотичној политичкој ситуацији коју су у респектабилној мери изазивали и босанско-хрецеговачки политички перјаници,  да дâ валидну негативну оцену о србијанским политичарима, који су у протеклим годинама дали сваки доказ апсолутној посвећености уједињењу српскога народа? 

[5] Стијепо Кобасица, биографски подаци
https://hbl.lzmk.hr/clanak/kobasica-stijepo
Стијепо Кобасица, је био Дубровчанин свестан свог српског порекла. Његова констатација: „ Кад год се говори о католичким Србима, одмах се помисли на стародревни Дубровник, ту највећу оазу српске културе до пред уранак 19. вијека“, се често користи у савремено доба, међутим најчешће у контексту напора да се оцрне Карађорђевићи лажном тврдњом "да су били омађијани јуословенством" ерго зато Дубровник више није српски.
Узрок смрти Стијепа Кобасице се не наводи, сем што је уочљиво да његова смрт коинцидира са уласком партизана у Београд јесени 1944.