ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 15

 Заштита Државе

Обзана

У деструкцији државе након Рата нарочито се истицала КПЈ, снажно  логистички подржане из СССР, која није презала ни од каквих метода изазивања хаоса па ни од терористичких аката. Покушан је атентат на Краља Александра, а врхунац њихове деструкције је била оружана Хусинска буна [1] када је дошло до људских жртава. 29. децембра 1920. донета је Обзана, којом је забрањен рад КПЈ. Први члан Обзнане гласи:

„Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.“

У образложењу Обзнане се наводи:

„Када би се остварила комунистичке замисли, Краљевину СХС задесила би несрећа каква је задесила Русију: грађански и међународни рат, пљачке „хране и стоке по селима, а другог имања по вароши“. Али, напомињао је творац Обзнане, „болести бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво.“ Владине мере, предвиђене у Обзнани, имале су да спрече комунисте у намери да изазову ново проливање крви. Јер, проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Како је наведено у њој самој, Обзнана је донета да би се обезбедила да Конституанта обави свој посао „у реду и слободи“, неометена „општом обуставом рада“ и немирима за коју су се, по Владином сазнању са више страна и из више поузданих извора, комунисти спремали.“

Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави  

У љету 1921, послије изгласавања устава, комуниста Алија Алијагић убио је министра унутрашњих послова Милорада Драшковића [2,3] аутора Обзнане, што је довело до проглашења Закона о заштити јавне безбедности и поретка у Краљевини [4] (Закон о заштити државе).

Светозар Прибићевић је у то доба водио жестоку борбу против Комунистичке партије и Радићеве Хрватске републиканске сељачке странке. [5] Прибићевић, као Драшковићев замјеник, је предложио, и Народна скупштина је изгласала 2. августа 1921, Закон о заштити државе којим се забрањује Комунистичка партија и поништавају комунистички мандати у Скупштини. Године 1925. Светозар Прибићевић хапси Стјепана Радића због одласка у Совјетски Савез. (Послије је сам по томе закону ухапшен).

Ове мере биле су успешне и КПЈ је разбијена. Пред изборе 1923. године мање групе оних који су наставили деловање организовали су се под именом Независна радничка партија, али њихови кандидати нигде нису добили довољан број гласова за улазак у парламент. Следеће године је и НРП забрањена по Закону о заштити државе.

Најважнији корак на путу завођења чврсте руке била је одлука о примени Закона о заштити државе на ХРСС, која је донесена 23. децембра 1924. године, а почела да се примјењује 1. јануара 1925. године. У влади није постојало јединствено мишљење о томе у ком обиму поменути закон треба примијенити на ХРСС, а посебно о томе да ли га примјењивати само на руководство или на читаву странку. На крају је превагнуло Прибићевићево мишљење да ипак треба употребити оштрију форму Закона. У томе подржавали и двојица Хрвата министара Шурмин и Дринковић, иначе дисиденти Хрватске заједнице. [6] Иако је Обзнана предвиђала растурање организација и забрану политичке делатности ХРСС, као и кривично гоњење њеног руководства, влада је ипак дозволила кандидовање ХРСС на изборима 1925. Та недоследност правдана је ставом да би то имало лоше спољнополитичке ефекте, али и нека законска ограничења.

Са овим неминовним мерама нису се слагали ни сви репрезенти апсолутне демократије у Србији, чиме су објективно отежавали заштиту државе.

Стјепан Радић 1923. илегално прешао границу како би међународну јавност  упознао са својим ставовима о разрјешењу кризе, те посјетио Беч, Берлин, Париз и Лондон и Москву. Посета Москви је резултовала 1924. године учлањењем ХРСС у Сељачку интернационалу, која је сматрана делом Комунистичке интерна-ционале, због чега влада Пашић-Прибићевић доноси одлуку за распуштање Радићеве странке. Радић је ухапшен и затворен. [7]

Радикална странка и није тако животно била заинтересована за споразум са хрватском страном, с обзиром на то да је као аргумент имала Обзнану и скоро суђење Радићу, којим је могла уништити ХРСС. Свестан тога, Павле Радић је, у својству председника Хрватског сељачког клуба и по Стјепановом налогу, 27. марта 1925. изјавио да Странка прихвата Устав и династију Карађорђевића и тиме се одриче републиканства у свом програму.

Радић је, приликом изласка из затвора, послао телеграм краљу Александру, у коме је, својствено својој неуравнотеженој природи, одушевљен краљем изјавио „Словенском видовитошћу, државничком оценом прилика и људи, ... поспјешили сте и осигурали Народни Споразум.“ У свом „словенском“ заносу он је тада и Николи Пашићу послао телеграм пун братске љубави и дивљења:

„Кроз сву густу маглу међусобног непознавања и неповјерења и кроз још гушћу маглу, мрежу лажи и сплетака, Ви сте богомданом проницавошћу свога ума, прозрели сву величину, али и сву тежину народнога споразума те сте готово нечујно и невидљиво ово велико дјело утврдили и усавршили, да ми Хрвати и Срби, као срчика свеукупнога народа нашега и као стожер нове заједничке државе наше, узтрајним заједничким радом, постепено изградимо узор славенске сељачке државе у сређеној слободи у свеобћој просвјети и благостању и у практичкој и потпуној проведби човјечности, правице и мира. Дао Вам свевишњи доживјети што здравије и обилније плодове и овога вашега великога дјела.“

Било је јасно да чим је држава првом енергичном акцијом укротила Радића, као главни камен спотицања у сређивању политичких прилика, дошло је до потпуног преокрета у његовој неуравнотеженој политици, што је омогућило сређивање  унутрашњих прилика и нову сасвим другачију фазу политичког развоја Краљевине СХС, бар за неко време.

-----

[1] Хусинска буна
(https://sr.wikipedia.org/sr-ec/ 

[2] Милорад Драшковић: Краљев министар који је прогласио рат комунистима, након чега му је мучки пресудила "Црвена правда"
https://24sedam.rs/drustvo/vesti/148765/milorad-draskovic-atentat-godisnjica/vest

[3] "Црвена правда"
https://historija.info/crvena-pravda-revolucionarno-teroristicka-organizacija/

[4] Закон о заштити државе
https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna-biblioteka/Zakon%20o%20zastiti%20javne%20bezbednosti%20i%20poretka%20u%20drzavi.pdf

[5] Прибићевић  је као министар унутарњих посала средином вељаче г. 1919. на скупштини у Сарајеву одлучно навијестио београдски централизам ријечима:

»Има елемената, који заступају тезу, да наша држава додуше може имати једну заједничку владу, али треба имати и посебне покрајинске владе с посебним покрајинским законодавством. Моје је мишљење, да се с тим елементом морамо безобзирно упустити у борбу, јер је то у интересу потпуног изграђивања државног јединства. Ја стојим на становишту, да се наша' држава има уредити потпуно централистички. Не може бити компромиса између струје, која жели централистичко уређење државе, и оне струје, која хоће државно уређење на темељу покрајинских аутономија. Једнако је за мене изван дискусије, да наша држава мора бити монархија под династијом Карађорђевића. Ни у какве компромисе не могу се упуштати с елементима, који би заступали друго становиште«.

РУДОЛФ ХОРВАТ - ХРВАТСКА НА МУЧИЛИШТУ, 1942.
https://www.hrdemos.org/wp-content/uploads/audiotts/pdf/pd_rhorvat_hrvatska-na-mucilistu.pdf

[6] Постоје pримјери жандармеријског насиља и убојстава из тог времена. У Великом Трговишћу на дан избора 8. вељаче 1925. године жандари су убили двије особе, док су истог дана у насељу Стајнице, у околици Језерана,убијена четири хрватска сељака...

[7] Двадесета влада Николе Пашића
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/