ГДЕ ЋЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 15

 “Војводина Војвођанима!”

Сомборска резолуција и „Војводина Војвођанима“

После две године Краљеве диктатуре током којих су се политичке и господарствене прилике значајно стабилизоване, почео је да се опрезно обнавља страначки живот. Чим су осетили прилику, према држави опозициони елементи су почели да се прикупљају и организују, најчешће ван очију јавности.

У контексту обнове Радикалне странке, у Војводини су најактивнији били Суботички и Сомборски одбор. Новосадски радикали били су у кризи и подељени у више фракција. Временом је Сомборски одбор, на челу са Јованом Лалошевићем, постао главни покретач опозиционог живота у покрајини.Лалошевић и његови истомишљеници, без обзира на личне манире и културу дијалога, деловали су као политичка пета колона унутар радикала. Њихов проблем био је само како да што „паметније“ формулишу захтеве иза којих су стајале намере дезинтеграције српског простора.

Подстакнути жељом за јединственим аутономистичким блоком, сомборски радикали инсистирали су на стварању опозиционог савеза на нивоу Војводине. У јулу 1932. Лалошевић је у својој кући у Сомбору окупио истомишљенике, укључујући Блашка Рајића и Гргу Вуковића из ХСС. Састанак је проглашен за политичку конференцију и на њему је сачињен запис касније назван „Сомборска резолуција“.  

Тада се први пут помиње парола „Војводина Војвођанима“.

О овом скупу и Резолуцији били су обавештени и представници СДК који су детаљно пратили војвођанску политичку сцену. Тако Прибићевић наводи ,,да су већ у лето 1932. године главни српски представници из Војводине имали један тајни састанак у Сомбору, где су као паролу избацили начело Војводина Војвођанима, дајући такође сомборском скупу шири – војвођански карактер“.

Састанку су присуствовали и Милош Трифуновић и Милан Стојадиновић из ужег састава Главног одбора радикала — управо да спрече утицај ХСС и прихватање Загребачких пунктација. Каснија збивања потврдила су да су имали разлога за страх.

Коста Поповић, народни посланик из Сомбора, одмах је реаговао:

„Нека господа су чак набацила лозинку Војводина Војвођанима… А ја вам, господо и браћо, велим: сваки онај који хоће ову државу да цепа на покрајине, грађане да дели по вери, народности, тај свесно или несвесно хоће да разори ову државу. “

Из говора према: Југословенски дневник, 20. јули 1932.

Прворазредно је питање како су прекаљени војвођански политичари, са толиким националним искуством из угарских времена, запали у такав амок да су игнорисали и неумољиву демографску чињеницу: Срби су на територији Бачке, Баната и Барање чинили тек око трећине становништва (33,7%). Свако конституисање Војводине као посебне јединице у децентрализованој Југославији моментално би српску заједницу одвело у поновну мајоризацију.

Парола „Војводина Војвођанима“ наизглед је могла да значи само борбу за домаћу самоуправу.

Али су се иза ње врло брзо појавиле много крупније политичке последице.

Ко су „Војвођани“?

Да ли су то сви који живе у Војводини?

Или су то, пре свега, староседеоци, насупрот људима који су у Војводину дошли из других делова Југославије?

Питање није било ни мало безазлено.

У једном од програма Војвођанског покрета говорило се о неопходности да пословима Војводине руководе „домороци“. У штампи се све чешће говорило о „Војвођанима“ као посебном политичком колективу.

Жарко Јакшић је 1935. чак формулисао став да Војводина жели ову државу, али да не жели „ово и овакво државно уређење“, и да мора сама да господари својим приходима.

Новосадска „резолуција“ — кафански посао

Присталице пречанског фронта од 1932. радо су се окупљале у новосадским кафанама. На једном таквом дружењу Жарко Јакшић инсистирао је да Срем, Банат и Бачка морају постати федерална јединица. Друштво је његов говор прогласило за „платформу“. У хотелу „Парк“ 7. августа 1932. договорили су се да одрже конференцију, усвоје „резолуцију о Војводини“ и покрену лист Војвођанин. Први број изашао је 1. септембра 1932. као орган СДС.[1]

Састанак у стану Александра Моча 11. децембра 1932. (касније назван „Новосадска конференција“) окупио је тридесетак људи веома различитих ставова — углавном адвокате, лекаре и инжењере. Представника земљорадника, најбројнијег дела популације, готово да није било. Поподневни рад је званично почео предлогом Миховила Томандла да се расправа поведе на основу Загребачке резолуције, а што је изазвало различита реаговања. 

Инжењер Светозар Матић је прихватио званични предлог, сматрајући да Југославија треба да буде федеративно уређена како би се онемогућио ,,србијански империјализам” и омогућио напредак покрајине, укључујући и Војводину. [2] Овај састанак (касније прозван „Новосадска конференција“) је у ствари био скуп 37 људи веома различитих ставова. [3]

Због потпуне идејне какофоније успели су само да изаберу одбор за припрему резолуције,[4]

Одбор се састао 22. децембра у натегнутој атмосфери. Одмах су кренуле оптужбе за „цепање српства“ и „издају“. Алекса Ивић није ни дошао. Пет дана касније усвојен је некакав „Предлог резолуције“. Коначни текст није садржао отворене федералистичке захтеве, али га протагонисти нису одмах објавили. Уместо њега изашао је непотписани проглас. То сведочи колико су иницијатори били несигурни.

 Током 1932. г. све је изгледало прилично збркано: „Сомборском резолуцијом“ је препоручено да нешто о Војводини треба одлучити у Новом Саду. У Новом Саду је 11. децембра исте године одлучено да је тешко одлучити, али да тек треба саставити предлог о томе шта треба да се одлучи. Није јасно ни ко је саставио коначни текст новосадске „Резолуције о Војводини“. Њена садржина такође није била јасна, а није јасно ни ко је на крају усвојио. Поменуто новосадско друштво није окупило ништа што би макар изгледало као некакав трајни заједнички орган, а нису се регистровали ни као група грађана. „Резолуција о Војводини“ није донета 11. децембра 1932. на тој конференцији. Текст је антидатиран. Од јавности је годинама остао скривен. Објављен је тек 1935. у Дану када је Лалошевић радио на оснивању Војвођанског фронта. 

У свим варијантама резолуција је критиковала централизам и тражила за „Војводину са Сремом“ исти положај који ће имати остале покрајине. Идеја је била резултат компромиса самосталних демократа и дела војвођанских радикала са Сељачко-демократском коалицијом.

Реакције

Све србијанске странке имале су негативан став. Душан Бошковић је у писму колеги признао:

„Србијанске опозиционе странке су против тога да у државном нашем будућем уређењу Војводина са Новим Садом на челу буде равноправна јединица… Оно што ми хоћемо у Војводини, хоће и др. Мачек, а хоће и Светозар Прибићевић.“

 Писмо Д. Бошковића Стевану Предину,
(АЈ, Ф-38, фасцикла број 10)

Главни одбор Радикалне странке видео је у свему наставак стварања „пречанског – антисрбијанског фронта“. На састанку 22. децембра 1932. са војвођанским радикалима оптужбе су биле директне: издали сте српство и желите да га поцепате. Лалошевић је одбацио оптужбе, говорећи о „политичким грешкама“ учињеним у Војводини за 14 година. Састанак је изазвао поделу међу војвођанским радикалима.

Отпор из самих војвођанских редова

Није, међутим, цела војвођанска интелигенција прихватила тај пут. То је један од важнијих делова ове приче јер руши каснију слику о томе да је целокупна војвођанска интелигенција природно тежила аутономизму.

Лист Дан Даке Поповића био је оштар противник регионалистичких тенденција.

Још је важнији био Меморандум 81 угледног Војвођанина у Београду из јануара 1936. године. У њему је изричито наведено да би спровођење сепаратистичког програма значило „неминовну националну смрт Војводине“ и да спас није у „цепању и одвајању“, него у окупљању свих снага.

Међу потписницима су били председник Народне скупштине Стеван Ћирић, председник Српске краљевске академије Богдан Гавриловић, Станоје Станојевић, професори, лекари, инжењери и други угледни људи.

Посебно је занимљив став самог Станоја Станојевића. Одговарајући на покушаје да се Меморандум представи другачије, објаснио је да су независни војвођански интелектуалци желели да кажу да се не слажу са онима који желе да Војводина добије посебан положај у држави, јер су сматрали да би то било супротно државним и народним интересима.

То је драгоцено сведочење.

Отпор аутономизму није долазио само из Београда. Долазио је и из саме Војводине.

Шта је народ мислио?

Не постоји основа да се Војвођански фронт представља као свенародни покрет. Такве тврдње су прворазредни историјски фалсификат ма са које стране стизале.

Напротив, један од аутора које овде можемо користити као противтежу каснијој аутономашкој интерпретацији јесте управо Драгољуб Јовановић. У својим Политичким успоменама бележи да сељаци у Војводини нису хтели да чују за „пречански фронт“ и да су га сматрали „господском измишљотином“, преко које су политичари желели да стекну положаје и повластице.

То се добро уклапа и у изборну слику.

Војвођански фронт је 1936. године развијао живу агитацију, организовао зборове и користио веома оштру антибеоградску реторику. У извештају Централног пресбироа његова агитација описана је као борба против „србијанске хегемоније“, „искоришћавања Војводине“ и потискивања Војвођана са јавних положаја.

Али изборни резултат је демантовао тезу о масовној подршци.

На општинским изборима 1936. године, у Дунавској бановини, од 784 општине Југословенска радикална заједница добила је већину у 621, док је Удружена опозиција победила у 74.

Сам Марковић, заједно са Гавриловићем, закључује да је концепт федерализације Војводине тада остао „визија једног дела грађанске класе“, уз изостанак подршке пољопривредног становништва и националних мањина.

То је веома тешко помирити са каснијом тврдњом да је Војвођански фронт уживао подршку „широких маса“.

У тексту Милоша Савина управо се појављује та формулација: Војвођански фронт је, наводно, „уживао симпатије широких маса“ својим захтевима за аутономију и решавање војвођанских проблема. Али ту оцену Савин не поткрепљује конкретним изборним подацима. Јер их нема.

Закључак

„Војвођански фронт“ и „Новосадска резолуција“ били су дело мале, идејно хетерогене групе грађанских политичара — углавном адвоката и поседника — без ослонца у најширим народним слојевима. Програм је био нејасан, годинама скриван, антидатиран и никад јасно усвојен од икога ко би имао стварну репрезентативност. Објективно је ишао на руку хрватским аспирацијама и слабио српску позицију у тренутку када је демографија већ била упозоравајућа.То није био израз воље војвођанских Срба. Био је то кафански и салонски посао мале елите која је своје посебне интересе и старе навике преводила у политички програм.

-----

[1] Душан Бошковић, понет том идејом, обновио је редакцију бившег листа и први број листа „Војвођанин“ објавио 1. септембра 1932. г. као орган СДС, а касније Удружене опозиције за Војводину. Уредник је био Спаса Благојевић који је већ раније преузео уређивање обновљеног листа „Панчевац“ од Бошковића. Тек почетком 1938. г, Бошковић је редакцију „Војвођанина“ пребацио у Нови Сад.

Милош Савин -Политичке активности браће Јакшић почетком 20. века у Војводини
https://www.kcns.org.rs/agora/politicke-aktivnosti-brace-jaksic-pocetkom-20-veka-u-vojvodini/

У листу Војвођанин почела је да се развија идеја о посебној „војвођанској цивилизацији“.

У тексту под тим насловом из 1935. године тврдило се да су специфичне верске и националне прилике у Војводини створиле посебне услове за развој једне „војвођанске цивилизације“.

Ако постоји посебна војвођанска цивилизација, онда се неминовно отвара и питање: у чему се она разликује од цивилизације остатка српског народа?

Војвођански покрет није само тражио: „да Београд боље управља“,  већ је код једног дела његових интелектуалних носилаца почео да се гради став: „ми смо другачији од Србијанаца.“

[2]  Премда је Лалошевић уверавао руководство странке да “...ми тамо /у Новом Саду/ нећемо примити Загребачке пунктације”

[3]  Душан Ковачев наводи да је на конференцији био присутан 31 учесник,  док Саша Марковић наводи да је раду Конференције учествовала су 23 представника: 11 учесника су били адвокати по струци, три учесника су били лекари, три учесника су били инжењери, два су били просветни радници, један учесник је био свештено лице, један је био трговац, један земљопоседник. Реч је, дакле, о људима који су чинили грађански део становништва. Приметно је било одсуство представника земљорадника, који су били и најбројнији део популације у Војводини. Поименце: Валеријан Прибичевић, архимандрит манастира у Јаску, Бока Павловић, вел. жупан у пензији, др  Душан Бошковић, адвокат, др Миховил Томандл, адвокат – сви из Панчева, др Сима Рацић, лекар, др Сима Тапавица, адвокат, Стеван Макарић, трговац, др Цвета Маглић, адвокат, др Емил Григоријевић, лекар и др Светозар Панић – сви из Сомбора, др Алекса Ивић, професор универзитета и др Миливој Кенђелац, адвокат, оба из Суботице, др Жарко Јакшић, адвокат из Вел. Бечкерека, др Светомир Мијатовић, адвокат из Вршца, др Јован Вулетић, адвокат из Беле Цркве, др Љуба Поповић, новинар из Београда, др Александар Моч, др Милан Матић, адвокат, др Радивој Каленић, лекар, др Славко Ћирић, адвокат, др Миливој Ковачевић, економ, др Василије Станковић, адвокат, Глиша Мирковић, професор, др Јанко Буљик, адвокат и Коста Хаџи, мл. адвокат – сви из Новог Сада, др Милан Костић, адвокат, др Душан Поповић, адвокат,  инж. Светозар Матић, директор железница у пензији, Сава Шујица, ескпортер и Душан Прибићевић, студент – сви из Земуна, др Јосип Босанчић, адвокат из Старе Пазове, др Андрија Карчић, адвокат, др Марко Ламешић, адвокат и др Жика Спасојевић, адв. приправник – сви из Руме, Живан Кувеждић, ратар из Иланче и др Петар Гвоздић, адвокат из Сремске Митровице. – (Види Р. Кончар, Новосадска резолуција…,  стр. 134 и Опозиционе партије..., стр. 101, С. Марковић, Грађанске опозиционе…, стр. 71.)

[4] Конференција је завршила рад избором Одбора за израду резолуције у који су ушли: Ј. Лалошевић, С. Рацић, Љ. Поповић, М. Кенђелац, Св. Станковић, Д. Бошковић, Ж. Јакшић, А. Моч, М. Ламешић, М. Матић, Сима Тапавица, М. Костић и М. Томандл.