КАРАКАЗАН БиХ -14
У Југославији
Ослобођење
Приликом
победоносног продора србијанске војске кроз Босну и Херцеговину
понашање народно било је сасвим супротно него на почетку рата. Ни
најмањи отпор није пружен "мрском окупатору".
Хрвати
су били узнесени југословенским домољубним патосом. Етаблирани песник
Јосип Милаковић је испевао надахнуте китице у част војводе Степе
Степановића. [1]
Војеводо, здраво да си
Сред шехера нашег бијела!
Дозваше те знани гласи,
Поздравља те Босна цијела.
Дуговјечном крај је плачу,
А с милијех родних страна
Ти јој на свом носиш мачу
Маслинових мирис грана.
Муслимани нису заостајали. Често се у литератури као аргумент за оправданост страхова Муслимана за живот у југославенској држави наводила наводна изјава Стојана Протића да ће се муслиманско питање у југославенској држави врло једноставно ријешити: “Кад пређе наша војска Дрину, дат ћемо Турцима двадесет четири сата, па макар и четердесет и осам, времена, да се врате у прадједовску вјеру, а што не би хтјело, то посјећи, као што смо у своје вријеме урадили у Србији”. Премда је врло увјерљиво доказано да је ријеч о измишљеној изјави, она се у кризним раздобљима босанскохерцеговачке хисторије износила на хисторијску позорницу као наводни сасвим јасан доказ како је Муслиманима Босне и Херцеговине у југославенској држави од самог почетка намијењена страдалничка позиција.
Но, муслиманска елита је те страхове превазишла и одмах је након уласка српских трупа у Босну и Херцеговину почетком новембра 1918. у њихову част у просторијама Официрског дома у Сарајеву приредила посебан и величанствен банкет којем је, уз “јела (...) из босанско-муслиманске кухиње, врло добро зготовљена и послуживана”, присуствовао “цвијет муслиманског грађанства и интелигенције”, уз бројне друге госте друштвеног живота Сарајева.
Пет стотина браунинга остало је немо и нико није на "комаде разнесен". Бес и мржњу на Србе сменило је одушевљење и братска љубав. Онолика рушилачка енергија у лето 1914. претворила се у победничку еуфорију у јесен 1918. године.
Иза сивих брда, суморних облака,
Куд се често наше очи одмараху,
Дојездисте нама. Посред овог мрака
Упалисте бакље и роба у праху
Подигосте сунцу и с његових зрака
Здраво! Кличу мртви, што тад устајаху…
Фадил Куртагић
Ове
стихове сарајевски песник Фадил Куртагић посветио је потуковнику Живану
Ј. Ранковићу који је 6. новембра 1918. на челу једног одреда први ушао у
ослобођено Сарајево. Исти тај Фадил Куртагић је у ратно раздобље ушао
као франковац и изразити критичар србофилне оријентације међу
муслиманима.
Злослутни почетак
Ратни услови уз сушну и неродну 1916. годину довели су Босну и Херцеговину на ивицу социјалне катастрофе. Већ крајем исте године било је јасно да у Босни и Херцеговини влада глад. Тешка зима с обиљем снега је отежала целокупну ситуацију. Становништво које је преживљавало на корењу и јестивом растињу било је ускраћено чак и за то. Храна која је стизала од управе није била довољна да се намире гладни, па су рани месеци 1917. године донели и случајеве умирања од глади. Званични подаци говоре да је око 200 људи умрло од глади, али се основано сумња на много већи број. Беда и глад су у пораженим и пропалим крајевима неумитно доводили до стварања банди и разбојништва.
Неумитни војни пораз довео је до постепеног распадања аустроугарске војске. Дезертирање, раније скоро занемарљиво, ће током 1917. године добити озбиљне размере. У зависности од географског положаја групе бегунаца су добијале различита имена. У Херцеговини су се углавном називали комитским бандама, док је у Крајини деловао и зелени кадар који ће се полако образовати током последње ратне зиме. Комите ће задавати муке аустроугарској управи током 1917. године, када су вршили упаде на територију Босне и Херцеговине. Зелени кадар у Босанској крајини задавао је веће муке. У Крајини су због дезертирања морале да реагују и војне власти, јер је обим напуштања војске почео да утиче на социјалну ситуацију.
“По селима и по градовима има силесија војних бјегунаца и на стотине ратних заробљеника, особито Руса, који су измакнули из ратних мјеста, гдје су радили, једино стога, што не воле да раде, па сада живукаре или просећи или крадећи, а често и пљачкајући и убијајући.”
- Сарајевски лист, бр. 134, 22. јуни 1918, стр. 2
Идентичан текст понављан је више пута током љета у службеном Сарајевском листу.
За разлику од Хрватске где
де су нереди, насиље и пљачка били општи, у Босни и Херцеговини су
имали нешто другачији карактер. Кршћански сељаци, особито православни
Срби из сјеверозападне Босне, Семберије и источне Херцеговине, »буне се, убијају
аге и субаше спаљују чардаке и дижу узбуну«. Неке од тих напетости
пренијете су на подручје Хрватске-Славоније, као кад су, на примјер,
муслимани из Цазинске крајине 5. и 6. студенога напали српска села на
Банији и Кордуну. Власти у Петрињи извјешћују Загреб: “Са
свих страна саопћују, да су босански Турци њих неколико тисућа продрли у
Хрватску. - Један чопор иде смјером према Војнићу а други према
Топуском. - Они пале, робе и убијају. - Бјежи пред њима и зелени кадер -
који такођер роби и уништује камо стигне”.
Најодлучнији потез у циљу одржања мира, с обзиром на нереде који су се дешавали широм Босне и Херцеговине, нарочито након слома Централних сила 15. септембра 1918, донио је Главни одбор НВ за БиХ 29. октобра 1918. године и издао пуномоћ др Милану Јојкићу, Хамиду Сврзи и Вјекославу Јелавићу да се састану са командантом Друге српске армије Степом Степановићем код Вишеграда и да од њега траже „да српска војска хитно дође у Сарајево“, што је био корак ка рјешењу „да се прогласи независност цијеле Југославије“. Међутим, у том моменту одлучни разлог била је немоћ Главног одбора, Народне владе да и народних вијећâ, организованих као јединствена мрежа нове власти, да изађу на крај са проблемима увођења реда и консолидовања власти, а без властитог ауторитета, нарочито без солидног и дјелотворног апарата репресије – полиције, жандамерије и војске. [2]
Већ 7. новембра др. Спужевић је из Мостара телефоном обавјештавао Народну владу да је и у Невесиње провалило око 300-400 комита, и да преговарају са изасланицима Народне владе Џамоњом и Костићем, тражећи да им се преда оружје и да они обезбјеђују мир и поредак. Сутрадан 8. новембра предсједник Народне владе, Атанасије Шола, тражио је од команданта Сарајевског одреда српске војске да у југоисточни дио Херцеговине што прије упути трупе... У међувремену, Херцеговину је захватио хаос. Курир из Гацка телефоном је 10. новембра из Мостара разговарао са Атанасијом Шолом и овако му презентовао ситуацију: „У Гацку ужасан неред, пљачкаши навалили са свих страна, два дана и двије ноћи су пуцали. Има наших рањених, а њихових мртвих, незна се каква је сад ситуација. Окренули су пљачкати по селима, има и тамо мртва и рањена свијета, ударише већином у државу и муслимане”.
Да стање није било нимало добро свједочи и проглас који је народу котара Требињског, Билећког и сусједног из Црне Горе упутио 15. децембра командант града Требиња пуковник Мијатовић, у коме се, између осталог, наводи и то да „из Црне Горе прелазе у Херцеговину читаве руље пљачкаша где од Херцеговаца нађу јатаке“ и да је српска војска принуђена да са њима води праве борбе чак и уз употребу артиљерије.
Посебан импулс немирима у Херцеговини дало је све израженије незадовољство присталица свргнутог Краља Николе у Црној Гори, а Божића побуна његових присталица 1919. године дала је пљачкашким походима Црногораца у Херцеговину и политичку димензију. Котарски предстојници из Херцеговине све чешће су јављали да имају податке да акције Црногораца у Херцеговини новчано потпомаже Италија, за рачун бившег Краља Николе. „Циљ је њихов, да се народ опљачка и онда побуни против наше домовине, ове државе, усљед чега би настала анархија у земљи.“ Котарски уред из Гацка је 27. децембра јављао да имају податке из „приватних извора“ да се на граници према Црној Гори одмећу „Црногорци листом у шуму и спремају се на крваве испаде проти српској војсци и муслиманима, а наводно им је при том интенција, да окупирају све херцеговачке крајеве с ову страну Неретве као саставни дио будуће проширене Црне Горе.“ Херцеговином ће наредних мјесеци почети да круже агитатори краља Николе.
Обилазећи Херцеговину крајем марта 1919. године Атанасије Шола се увјерио да су у неким селима невесињског, гатачког и билећког котара куће опљачкане до темеља. „Пљачкаши оставише у кућама, колико их не порушише, само голи камен“, навео ја Шола. У вези са наоружаним бандама које су из Црне Горе прелазиле у Херцеговину, Народна влада je од команданта Сарајевског одреда затражила да се хитно запосједне Власеница и околина, као и да се обезбједе жељезничке комуникације Сарајево-Вишеград и телеграфско-телефонска линија Сарајево-Рогатица-Вишеград. Влада је захтјевала да се у покрајине упути већи број српских војника ради заштите јавне и приватне имовине.
Ни муслиманима није било лако. Томе у прилог иде и писмо Светозара Прибићевића, министра унутрашњих дјела које је упутио Земаљској влади у Сарајеву гдје говори о тешком стању Бошњаку и малтретирању од стране православаца, те апелује да би, уколико се ово не заустави, могло угрозити унутрашњу стабилност државе.
Због целокупног таквог стања након уласка у некадашње аустро-угарске јужнославенске покрајине у јесен 1918. српске трупе нису могле показивати превише обзира; поступале су оштро и неријетко се драконским средствима бринуле за ред“.
На другој страни избио је 21. децембра 1920. штрајк 7000 рудара. Најжешћи сукоби одиграли су се након што је донета Уредба о поступању у случајевима нереда, штрајка и побуне у рудницима (24. децембра 1920). Најмилитантнији удари из рудника Крека су се повукли у село Хусино у околини Тузле. „Хусинска буна“ угушена је интервенцијом жандармерије приликом које је убијено седам рудара и један жандарм, док је 700 људи ухапшено.
Нови српски расап
Још је у свјежој успомени свију нас кад је прије неколико мјесеци г. Пашић поздравио у Сарајеву »Србе трију вјера«.
- »Глас Слободе« (НАП: комунистичко гласило/
— бр. 134 — 21. августа 1919 —»Реакционарни фронт«
Босанско-херцеговачки српски лидери ружан су пример националне покондирености. Велике количине знања коју су тамошњи интелектуалци накупили, добар дио њих по познатим европским универзитетима, претварао их је у Југословене. Њихово знање није седиментирано, док државотворних искустава, која се генерацијама стичу, нису имали. Горди провинцијалци засењени американском продорношћу, швајцарском уређеношћу и енглеском аристокра-цијом, лако су потпадали под туђинске утицаје, који су им се дојмили тако модерним и тако светским; зато су лако постајали марионете српских непријатеља. Јер, исте те школе Хрвате су претварале у још веће Хрвате.
Још пре објаве рата дошло је до извесних тешњих веза између српских политичара из Босне и хрватских из Далмације. Српски опозиционари Народове групе нису били у добрим односима са члановима Српско-хрватске коалиције у Загребу, а нарочито не са Светозаром Прибићевићем. Не слажући се с онима из Загреба, народовци су тражили додира с политичарима из Сплита. Др. Јосип Смодлака, и својим ставом и својим писањем, стекао је био велико поверење код свих Срба и стога је било сасвим природно да се ступи у ближе везе с њим и са д-ром Антом Трумбићем, главним вођом далматинских Хрвата. Главна спона био је др. Никола Стојановић, човек `финог политичког осећања` /НАП: По В. Ћоровићу/. У лето 1918. чланови Југословенског одбора из Босне и Херцеговине– Душан Васиљевић, Никола Стојановић и Перо Слијепчевић [3] су се сагласили, да у Одбору „увек заступају интегрално, а не делимично уједињење нашег народа, не упуштајући се на платформу присаједињења саме Босне и Херцеговине по невољи“.
У драматичној ратној завршници, сличној одлучујућој шаховској партији у цајтноту, Италијани су журно заузимали дијелове Далмације које су сматрали својим, док су представници Народног вијећа из Загреба и Југословенског одбора у Женеви приморавали Пашића да се одрекне српске државности и монархије. У таквој ситуацији, Пашић је радио једино што је могао у том тренутку, а то је да, бранећи принцип легитимитета српске државе, чека да се оне области бивше аустроугарске које то желе уједине са Србијом. Први су то урадили Сремци на Збору изасланика народних већа у Руми 24 новембра, сутрадан је исто урадила Велика народна скупштина Војводине, а за тим Подгоричка скупштина 26. новембра, и прогласиле уједињење ових области са Србијом.
Влада Краљевине Србије није препуштала случају ни питање уједињења Босне и Херцеговине са Србијом и радила је да оно добије непосредни, директни карактер. У Босну и Херцеговину су на приједлог Стојана Протића послани генерал Божидар Терзић и др Милан Пећанац, како би радили на придобијању јавног мњења за идеју директног присаједињења. У писму војводе Живојина Мишића, 20. новембра 1918. године, упућеном генералу Терзићу истакнуто је да је од „великог општег српског интереса“ ако би се Босна и Херцеговина што прије изјаснила за уједињење са Србијом. Мишић је изнио мишљење да би најбоље било ако би то „потекло од саме босанске владе“ и ако би она издала „један јаван манифест да се уједињује са Србијом“. За директно прикључење Србији, независно од политичке акције Терзића и Пећанца, постојала је несумњива тежња народа, нарочито српског.
Међутим, расцијепљена између идеја уједињења са Србијом у јединствену српску државу и ширег југославенског уједињења, српска политичка елита у Босни и Херцеговини је, насупрот осећаја народног, подржала ово друго рјешење.
Генерал Терзић био је изасланик Врховне команде за територију Босне, Херцеговине и Далмације са задатком да уреди војна питања, али је са терена слао и политичке опсервације: “Односно жеље Врховне команде, да Босанска влада прогласи Уједињење са Србијом, прилике данашње у Босни и Херцеговини упућују Владу на велики такт и обазривост, те да се не пренагли у овом погледу, нарочито из обзира према Хрватима којих има и у Народној влади у Сарајеву. Радиће се индиректним путем да ствар сазри; већина Хрвата је за уједињење. Први корак је већ учињен давањем свију складишта и спреме за управу српској војсци. Могло би се то и силом извести али се бојим компликација. Муслимани су за нас и признају династију Карађорђевића и изјавили су да ће бити лојални грађани”. Када су Хрвати у питању извјешћа ипак говоре о непристајању већине Хрвата у Босни и Херцеговини на изравно уједињење са Србијом. Њихово непристајање није било међутим унисоно. У том смислу илустративна је и сљедећа порука са хрватске стране: “ [...] Било је крајње вријеме да се објави (уједињење), јер како сам се путујући по округу освједочио сви су православни и муслимани и свјесни католици одлучно тражили да се то чим прије спроведе, јер ради неизвјесности пријетила је највећа погибељ од нереда и побуна”.
Анектирање БиХ без сагласности Народног већа извесно, поред унутрашњег сукоба, би било од стране савезника тумачено као инвазија и потпуно би компромитовало и ионако тешку српску дипломатску позицију. Та сагласност и тај позив Србији међутим нису упућени захваљујући привржености Загребу политичких лидера Срба из БиХ, а морали су бити упућени. Истина, директно уједињење БиХ са Србијом могло је изазвати отпор код фанатичнијег дела хрватског пука, али у та доба, као и никада касније, лака решења нису постојала. Код процене ризика сукоба, мора се имати у виду и да Хрватима, у ситуацији продора Италијана са далматинске стране, сукоб са Србима никако није одговарао.
Упркос томе што су од времена аустроугарске окупације сви планови српске политике у овим покрајинама на концу предвиђали њихово спајање са Србијом, таква настојања до прводецембарског акта нису остварена. Колико је повећа група босанскохерцеговачких српских народних првака радила самовољно и противно интересима народним показује податак да је до краја новембра и почетком децембра, чак 42 од укупно 54 котарска одбора Народног вијећа у Босни и Херцеговини, прогласило директно уједињење са Србијом. Истина, не може се говорити о искреном одушевљењу муслимана и Хрвата, с обзиром на жртве које су поднели борећи се на страни аустроугарској, али код већине је превладала прагматична потреба за миром и решавањем критичних животних потреба. Бањалучко Народно вијеће било прво које је 27. новембра 1918. војводи Степи Степановићу упутило прокламацију „потпуног сједињења са Краљевином Србијом под жезлом Њ. В. Краља Петра I“, „покоравајући се неодољивој жељи Народа без разлике вере и имена“. И што је најзанимљивије, није се радило само о срезовима у којима су Срби чинили већину становништва. У том погледу занимљив је телеграм који је котарски одбор народног вијећа из Љубушког послао Главном одбору у Сарајево, а у коме се каже: „Котарски одбор Народног вијећа у Љубушком као представник читавога народа овога среза без разлике вјере, дајући одушка својој давној жељи, изјављује се од данас свечано присаједињеним краљевини Србији, под жезлом династије Карађорђевића са врућом жељом да се све земље у којима живе Срби, Хрвати и Словенци присаједине овој држави.“
На `интегралној` основи формирано је Народно вијеће СХС за Босну и Херцеговину с Главним одбором од 25 чланова и Предсједништвом од пет чланова, на челу са Глигоријем Јефтановићем 20. октобра 1918. године, с посланицима из сва три народа. До 1. новембра 1918. године устројене су оружане снаге и полиција, те окружни, котарски и сеоски одбори, а Аустро-Угарска монархија је истог дана предала власт овом вијећу чином одступања намјесника Саркотића с функције. У том облику, са српском већином, дошло је до приса-једињења Србији 1. децембра 1918.
Чланови
Народног вијећа СХС за Босну и Херцеговину били су: Глигорије
Јефтановић, као предсједник, те др. Јозо Сунарић и др. Халид-бег
Храсница, као потпредсједници. Секретари су били др. Саво Љубибратић и
Хамид Сврзо. Остали су чланови били: Васиљ Грђић, Коста Кујунџић,
Војислав Шола, Данило Димовић, Вјекослав Јелавић, фра Љубо Галић, др.
Војислав Бесаровић, фра Дидак Бунтић, др. Лука Чабрајић, др. Владимир
Ћоровић, Карло Цанкер, Ђуро Џамоња, Симо Бараковић, др. Милан Јојкић,
Душан Кецмановић, Перо Стокановић, Смаил-ага Ћемаловић, професор Салих
Башић, Максим Ђурковић и Шћепан Грђић. М. Имамовић.
Трећег новембра 1918. године именована је прва босанско-херцеговачка Народна (Земаљска) влада за Босну и Херцеговину у коју су ушли: Атанасије Шола, као предсједник, Данило Димовић, као повјереник за правосуђе, др. Мехмед Спахо, повјереник за обрт, трговину, пошту и брзојав, Вјекослав Јелавић, повјереник за здравство, др. Тугомир Алауповић, за просвјету и богоштовље, Стево Жакула, за прехрану, Васо Ристић, повјереник за фнансије, Васиљ и Шћепан Грђић, за организацију народних вијећа, односно за одбрану.
Такав национални састав ових највиших органа прихватан је као политичка реалност, јер нема података да су међу његовим члановима избијали сукоби на тој основи. “На подручју Босне и Херцеговине, у крајевима са српском већином и гдје је српска буржоазија била јака, видно су се минифестовала расположења за уједињење са Србијом. До тога, међутим није дошло због ситуације каква је била у Сарајеву: однос према централном одбору Народног вијећа у Загребу и знатан утицај домаћих хрватских представника у Народној влади и Народном вијећу”. Недоумице војводе С. Степановића у вези са тим да ли је потребно „потпомогнути рад народног већа у погледу сједињења са Србијом”, због тога да противници „не употребе то као знак инвазије“, разрешио је 11. новембра 1918. генерал Живојин Мишић, начелник штаба српске Врховне команде, овлаштењем Б. Терзићу да приступи регулисању свих војних и осталих питања на територији Босне и Херцеговине споразумно са народним властима. Стојан Протић такође 2. децембра 1918. године јавља Народној влади у Сарајеву да и поред овога покрета за уједињење „и даље остаје управљање од стране владе у Сарајеву.“
Сасвим је јасно да неимари Југославије, бар што се тиче Срба из Босне и Херцеговине, нису рачунали на најмоћнији фактор међу овдашњим католицима, на римокатоличку цркву, која је била природни непријатељ Велике Србије.
- Водећи фактор религиозне нетолеранције била је римо-католичка црква, која југословенску државу никада није прихватила као своју. Желела је да стабилизује границу свог поимања Европе на реци Дрини. Поспешивала је окаснелу хрватизацију католика у Далмацији, Славонији, Босни, Херцеговини и Војводини. У целом раздобљу 1918-1922. била је везана за велике силе које су желеле доминирати планетом; од 1922. за њу је карактеристичан „филофашизам“, а од 1945. године „филоамериканизам“. Све силе које су рушиле југословенску државу имале су је за свог важног савезника.
М. Екмечић,
Дуго кретање између клања и орања..., стр. 376-380.
Накана курије тих дана, када већ није могла опстати најкатоличкија држава у Европи Аустро-Угарска, била је стварање једне велике републике од бивших јужнословенских крајева монархије. Та и таква држава са католичком већином била би идеална terra misionis за римокатоличку цркву, а Србима католицима, историја је показала, најлакше је било српску националну одредницу промијенити у хрватску. Најбољи примјер за то су Срби католици у Дубровнику, Далмацији и Жумберку. На тај начин била би у ствари створена Велика Хрватска, а оно што српска интелектуална елита тада није схватала, било је то да на том послу, осим римокатоличке цркве, раде и хрватски политичари и у земљи и у емиграцији, па и они који су били чланови Југословенског одбора, поготово Анте Трумбић. Уједињена српска држава још није ни створена, а српски политичари из пропале Аустроугарске су почели, неки свесно а дуги несвесно, да је подривају. Они су, заиста, били државничка `мера нереда`.
Не може се `стално роварити и очекивати најбоље`.
С друге стране, суочени са отварањем и радикализовањем хрватског питања, које је постепено почело да дубоко задире у српске националне интересе и српски етнички простор у овим областима, као и захтјевима за аутономијом Босне и Херцеговине од стране муслимана, они су покушавали да борбу са хрватским сепаратизмом и муслиманским аутономаштвом воде супротстављајући им југословенски, а не српски национализам, што их је често доводило у колизију мишљења и интереса са званичном политиком која се водила из Београда. То је неминовно морало довести до фрустрација па и разочараности, која се понекад манифестовала нечасним оптужбама да се Босна и Херцеговина у новој држави запоставља у економском, културном и просвјетном смислу, а још чешће увјерењем да су ове области и српски народ у њима жртвовани зарад ситних политичких интереса. Тек стварања Бановине Хрватске 1939., са закашњењем од двадесет пет година, најугледнији из редова српске интелектуалне елите (па ни тада не сви) коначно схватају потребу формулисања српског националног програма у оквиру Краљевине Југославије и настоје да тај програм формулишу и остваре.
Супротно животном српском интересу, једна занесена и/или неодговорна група ондашњих народних лидера гурнула је Босну и Херцеговину у чељуст хрватску. У годинама послератним тражио се кривац за пропуштени чин директног уједињења са Србијом:
“Ко је спријечио да се Босна уједини са Србијом? - Да се ово присаједињење не оствари, да Босна не приђе Београду, него Загребу, и да ступи у ону новоосновану државу са средиштем у Загребу, ова су три Србина из Босне криви: др Никола Стојановић, др Душан Васиљевић и Васиљ Грђић.” Прва двојица били су у Југословенском одбору, па ‘чувши за гласање Босне, и савјетовали (Грђићу), да се Босна не присаједињује Србији и овај трећи је спријечио присаједињење Босне Србији. Због осуде на смрт у бањалучком процесу имао је Грђић велики углед у Босни послије рата, и тај је углед употријебио да спријечи спајања Босне с Србијом без икаквих цјењкања и погађана. [...] Било би с гледишта нашега народног јединства изванредно значајно и много боље, да се присаједињење онда завршило.’”
– Југословенски лист, бр. 2, 3. јануар 1937, 3.
У ту националну погибељ Србе су, именом и презименом, у првом реду гурнули Никола Стојановића, Душан Васиљевића, предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола [4], Владимир Ћоровић [5] као представник Босне и Херцеговине у Централном одбору Народног вијећа СХС у Загребу, а затим и Васиљ Грђић, Урош Круљ са саборцима.
Нико се такође не пита каквог је одјека фактичка издаја, бољерећи велеиздаја, босанскохерцеговачких Срба имала у Србији и престоном Београду? Босански мурдарлук неминовно је довео до слабљења укупног српског отпора дезинтеграционим притисцима.
Тек двадесет година касније, по формирању Бановине хрватске, Владимир Ћоровић је у једном тексту горко зажалио због начина на који је уједињење изведено 1918. године, а у чему и он сноси крупан дио кривице јер се, као представник Босне и Херцеговине у Главном одбору Народног вијећа у Загребу, свим силама залагао да не дође до уједињења Босне и Херцеговине са Србијом, по примјеру Војводине и Црне Горе. О томе он каже: „Излишно је сада расправљати о том, да ли би било боље да је раније, већ 1918. год. цело стварање државе стављено на другу основу; сигурно је само, да би Срби, да су били више себични и уски, тада боље прошли.“
Авај!
Али, да се нису ни сви „Народовци“ слагали са политиком коју су водили Стојановић и Васиљевић, може да послужи и писмо Јова Ђугумовића, учитеља из Мостара и предратног истакнутог „Народовца“, у коме он већ већ 31. децембра 1918. године свом пријатељу у Београд, на стилски изузетно допадљив начин, изнио своје ставове поводом јужнословенског уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Писмо се чува у Архиву Српске академије наука и умјетности, у фонду Николе Пашића, заведено под бројем 11571/3. Писмо у цјелини гласи:
Драги мој Стеване! Вријеме је. Давно сам ти обећао писати. Чекао сам док се све смири, сталожи и види права истина. Онако како смо ми мислили, желили и с правом тражили није се свршило. Пала је једна страшна и тугаљива бол на наше златним, стољетним идеалима испаћене душе. Зар си ти сретан? Српски народ је кроза све вијекове полагао на жртвеник слободе сва своја имања и све своје синове. Наша је незаборављена прошлост света и величанствена као Васељена. То је моја Вјера. Данас су потворили гусле да су лагале!? Србија, сунце наше, чије су ријеке и планине вјечни нацијонални храмови српскога народа, опрашта се са својом историјом и својом цјелином за вољу ”слоге”. На бријеговима измождених костију, на мору суза и крви, искључиво српских хероја и раје, подиже се нова држава са првим даном свога живота и првим даном своје историје. Карактер српски бришу Немањиној творевини… – То и боли… Босна и Херцеговина су највише суза пролиле на бесмртна два гроба: пок. Књаза Михаила и пок. Књаза Данила. Наши босанско-херцеговачки српски заступници нас су продали!? Зли језици говоре, да су још хтјели ”Југословенску републику”, али је Пашић осујетио. То би још требало. Мировна конференција би још могла ту неправду и зло излијечити, али сумњам. Да је свему свијету мени Бугарин и Хрват није брат. Наше ране нијесу приватне него историјске нарави, које нијесу учињене у једном дану или једном рату, већ су никле у њиховом сјемену и њиховој вјери. Зато су дубоке и неизљечиве. Нама је требала мања, а своја кућа. – Немој ово писмо читати никоме, да убијаш расположење добром свијету, који се весели. Христос се роди! Твој Јово Ђугумовић.
Земаљску владу замијенила је, 11. јула 1921. године, Покрајинска управа за Босну и Херцеговину.
-----
[1] Валеријан Жујо - “Ослобођење” Сарајева 1918.
https://nomad.ba/zujo-oslobodjenje-sarajeva-1918
[2] Из Гацка је почетком новембра 1918. године упозорена Народна влада у Сарајеву да се народ тешко суздржава да не почне сам судити својим бившим „прогонитељима, тлачитељима и израбљивачима“. Влада Народног вијећа је 25. новембра окружницом обавјестила све ниже органе власти да и даље остаје на снази наредба којом све појединце који некога нападају или вријеђају на националној или вјерској основи треба кривично процесуирати.
Један извјештај из 1919. године прилике у Црној Гори назива „страшним“. Упади црногорских пљачкаша у Херцеговину започели су већ почетком новембра мјесеца 1918. године. Котарски предстојник из Гацка јавио је Народној влади у Сарајево да су већ 5. новембра 1918. године, комитске чете из Никшића, Пиве и Горанског упале у Автовац и да се „међу праве комите увукла множина непозваних и недисциплинованих црногорских гостију, над којима ни комитске вође реда одржати нијесу могле.“ Ти „непозвани гости“ опљачкали су војне магацине у Автовцу, а малобројни и импровизовани народни гардисти, као ни комитске вође, нису их могли у томе спријечити.
[3] Перо Слијепчевић, биографски подаци,
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[4] Атанасије Шола после рата често је нападан у Српској ријеч, а на крају његовога предсједничког ангажмана ови ће га окарактерисати на сљедећи начин:
„Неспособност Ате Шоле много је стајала ову напаћену земљу, која због њега није могла да ужива благодати слободе. Ова оперетска фигура на челу земаљске управе биће још предметом интересантне дискусије. Земља ће одахнути, да се ослободила ове море, која ју је давила пуних шеснаест мјесеци".
[5] Владимир Ћоровић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
- БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ - ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ НА ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКОМ ПРОЦЕСУ
У БАЊОЈ ЛУЦИ 1915–1916. ГОДИНЕ
https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/9110/25.rad.pdf?sequence=1&isAllowed=y
Коментари
Постави коментар