ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 14
Парламентарна душегупка
„Што ови толико галаме и за чије бабе здравље?“
- Мирослав Крлежа,
Десет крвавих година, опис Народне скупштине
Резултати првих избора у новој држави показивали су да већина Хрвата није била усмерена југословенски: ХРСС (Хрватска републиканска сељачка странка) под
вођством Стјепана Радића добила је 52,55% гласова у Хрватској –
Славонији у којој се једино и такмичила, а ако се томе додају гласови
аутономаша (5,23%) и франковаца (2,48%), види се колико је убедљива
већина бирача била против Југославије. У Далмацији је подршка уједињењу
била јача, јер за Југославенски клуб је гласало 28% бирача (у Хрватској –
Славонији тек 3%).
Негативан став ХРСС према југословенској држави очитовао се у покушајима интернационализације хрватског питања (обраћање Париској конференцији и успостављање контакта са италијанским властима) и бојкота народне скупштине.
Током 1923 и 1924 г. Радић је много радио на добијању подршке страних сила у првом реду ревизионистичких земаља Италије, Аустрије и Мађарске али и СССР. У августу 1924. Радић је приликом посете Москви прогласио приступање ХСРС Сељачкој интернационали међународном удружењу аграрних партија под покровитељством совјетске владе. Совјетска влада која је настојала да разбије версајски поредак и европски антибољшевички фронт понудила је Радићу и војну помоћ у случају да ХРСС пође путем сецесије кроз оружану побуну. Овај Радићев потез додатно је урушио ауторитет Давидовићеве владе и резултирао је њеним падом у октобру 1924 г.
Након тога круна је поверила мандат Н. Пашићу који је формирао нову владу са СДС. Нова влада спровела је изборе 1925 г. на којима су НРС и СДС наступили у коалицији под називом Национални блок на платформи одбране Видовданског устава. Национални блок остварио је изборни успех и освојио 164 мандата који су му обезбедили стабилну већину у парламенту. Још пре почетка изборне кампање реваншистички расположени представници СДС започели су (преко свог члана Већеслава Вилдера [1] подсекретара МУП) прогон чланства ХРСС под оптужбом за приступање Коминтерни (на бази Закона о заштити јавне безбедности) који је кулминирао Радићевим хапшењем у јануару 1925 г.
Репресивне мере у чијем спровођењу су предњачили чланови СДС изазвале су велико незадовољство у Хрватској и умногоме угрозили положај владе. Паралелно са притисцима на ХРСС које су инцирали представници СДС вођство НРС водило је тајне преговоре са С. Радићем надајући се да ће успети да уведе хрватску опозицију у легалне оквире парламентарног живота. Пашић је нудио ХРСС место у влади условљавајући понуду захтевом да се ова одрекне свог републиканског програма и захтева за ревизију Видовданског устава. У преговоре се укључила и круна преко свог представника, касније трагично страдао као прва жртва усташког терора, Тонија Шлегела [2] надајући се да ће ХРСС напустити политику апстиненције и укључити се у парламентарни живот и убудуће деловати у оквирима легалне политике.
У Случају неуспеха преговора појединим круговима НРС као једина алтернатива споразуму видела се идеја “ампутације Хрватске“ која је подразумевала повлачење војске у границе српског етничког простора и препуштање западних провинција Краљевине СХС њиховој судбини. Суочен са оптужбама за велеиздају и забринут могућношћу “ампутације“ (која би довела хрватске земље под власт Аустрије или Мађарске) Радић је (након тромесечног боравка у затвору) у марту 1925 г. капитулирао пред захтевима вођства НРС, одрекао се републиканства и признао монархију и државно уређење засновано на одредбама Видовданског устава.
Капитулација пред захтевима НРС у марту 1925 г. била је један у низу опортунистичких потеза вође ХРСС који су му прибавили углед окретног политичара и незавидну репутацију “великог демагога и вашарског опсенара“. Започињући своју политичку каријеру као хрватски националиста – праваш Радић је спрам потребе тренутка лако мењао своју политичку оријентацију играјући по потреби улоге хабзбуршког лојалисте, хрватског сепаратисте и присталице реалног југословенства. Заступајући са подједнаким жаром, у размаку од само неколико месеци, концепт Југославије устројене по моделу британске уставне парламентарне монархије и федерације балканских совјетских република вођа ХСС речито је демонстрирао своју улогу неоспорног лидера хрватског националног покрета чију позицију и политичке циљеве не могу условљавати никакви формални оквири.
У периоду 1925-1927. године, када су се владе веома често мењале, потпуно је запостављен рад Скупштине: многи законски предлози нису могли бити претресани, на многе интерпелације и питања није дат одговор.
Краљ Александар, иначе крајње фрустриран понашањем Радићевим, и наивношћу србијанских демократа у односу на потуљене хрвате[3], је мислио да ће такво стање моћи да се превазиђе ако се спречи даље распарчавање политичких странака на мање фракције, које се међусобно обрачунавају, ако се, уместо комадања и свађа око парцијалних интереса, створе јаче партије и страначки блокови на ширим националним основама. Краљ је у то време био највише заокупљен отклањањем спољног притиска, који је долазио од стране Италије и најчешће је водио разговоре с посланицима на страни - Миланом Ракићем [4] и Живојином Балугџићем [5]. У таквим приликама била је потребна јака и стабилна влада у земљи, а ње није било.
На парламентарним изборима 11. септембра 1927. доста тога је постигнуто. Радикална странка освојила је највише гласова и 117 посланичких мандата; иако је изашла подељена на две групе, фракција Велимира Вукићевића (председника владе) освојила је 100, а група око Главног одбора странке (тзв. пашићеваца) само 17 посланичких мандата, који су се утопили у посланички клуб и нису пружали никакав отпор.
Парирајући изборном успеху четворне коалиције, ХСС је ушла у преговоре о сарадњи са СДС. Разочаран Пашићевом политиком 1925 г., када је зарад споразума са ХСС истиснуо из владе СДС [6], Прибићевић нагло мења страну.
Хрвати су стално наилазили на српску већину, коју никакав изборни закон није могао да умањи самим тим што је српских гласова било више. Почели су онда да се служе опробаном тактиком, утичући на Србе да се супротстављају једни другима.
Много касније Стипе Месић је упорну хрватску стратегију објаснио циничном крилатицом “Не `Србе на врбе`, него `Србе на Србе`!”.
У Парламенту СДК употребљавали су један погрдан тон на рачун владиних представника, нарочито оних из Србије. Било је и међу хрватским политичарима мишљења да такав, посебно Радићев погрдан тон у Скупштини "нема снаге искреног и дубоког огорчења, него има одуран и комичан изражај немоћног гњева. Зато тај његов оштар тон не диже и не ојачава хрватску политичку борбу, него је чини само смјешном и тиме је слаби и компромитира".
У једној од уобичајених парламентарних провокација Стјепан Радић је Ратку Парежанину [7], радикалском посланику из Херцеговине, поручио да га треба објесити, јер наводно у вријеме највеће суше народу није дао воду.(?!)
Радић је наставио: „Оваку срамоту имао је енглески парламент, и из тога је изишла Ирска; имао је аустријски парламент, и из тога је изишла Чехословачка; имао је мађарски парламент, и из тога је изишла побједник Хрватско – Српска коалиција, без које не би било ове државе. Из овога изићи ће преуређење наше државе, њезина консолидација и већ излази. Неће бити србијанске хегемоније, ни цинцарске“. Иза овога услиједила је упадица Ратка Парежанина „Нека чује г. Прибићевић о томе шта говорите о Ирској! Само тако, искрено говорите.“ У ових неколико реченица, чини се да је сажета сва тежина политичког тренутка у коме се тада налазила Краљевина СХС. Било је очигледно да је Стјепан Радић од тренутка када је ушао у политички савез са Светозаром Прибићевићем, био ослобођен страха од његових ранијих пријетњи да ако Радић створи „хрватску Ирску“ у Југославији, да ће заузврат добити „српску Ирску“ у Хрватској, те је могао мирне душе и свим средствима опет кренути у разбијање те државе, а наравно да му је први корак у томе био онемогућавање рада Народне скупштине и њено претварање у обичну фарсу. С друге стране, ово опомињање Светозара Прибићевића од стране Парежанина, да слуша шта Радић прича о „хрватској Ирској“, требало је да Прибићевића подсјети на превисоку цијену његове неутаживе глади за влашћу и министарским фотељама, то јест, на његову спремност да, у скоро очајничкој борби за власт, са Радићем ствара српско-хрватски пречански фронт против Србије и на тај начин манипулише судбином српског народа у Хрватској, али и у Босни и Херцеговини.
Оптужбе су биле само повод да се критикује владина политика, па је том приликом долазило до оштрих вербалних сукоба између посланика владине већине и опозиције, који су се претварали и у физичке обрачуне. Расправе су најчешће вођене у вези с процедуралним питањима, стављањем примедаба на записник; трајале су обично дуже него сама дебата о предметима који су на дневном реду, а завршавале су се ипак онако како би владина већина одлучила.
Примењујући пословник, председник Скупштине био је принуђен да кажњава посланике, што је најчешће погађало прваке СДК. Због употребе непарламентарних израза, искључиван је више пута са седница Радић, а ту судбину су делили и неки други посланици опозиције. [8]
„Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, - што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”
Стјепан Радић, 1923. године [9]
Када би кажњени посланици одбијали да се покоре изреченој казни, долазило је опет до интервенције скупштинске полиције и до насилног одстрањења посланика изношењем из скупштинске дворане. Вербални и физички сукоби могли су сваког часа да се претворе и у појединачне оружане обрачуне, будући да се у неким случајевима показало да су неки посланици опскрбљени оружјем. [10]
Вреди напоменути да је од 1921. па до 1929. године, седамнаест пута су падале владе, а главни разлог је била немогућност споразума са Хрватима.
-----
[1] ВАСО БОГДАНОВ - ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА REGIERUNGSFAHIG ПОЛИТИКЕ Поводом књиге ВЕЋЕСЛАВ ВИЛДЕР, БИКА ЗА РОГОВЕ. ГДЕ ЈЕ ИЗВОР СПОРА СРПСКО ХРВАТСКОГ? ГДЕ ЈЕ РЕШЕЊЕ? Лондон, 1957.
https://hrcak.srce.hr/file/124530)
[2] Жељко Караула - Josip Schlegel, Биографија Antuna (Tonija) Schlegela (1963.) - једног од водећих хрватских новинских магната и новинара између два свјетска рата
https://www.academia.edu/9833464/Josip_Schlegel_Biografija_Antuna_Tonija_Schlegela_
[3]
Иван Мештровић, који је иначе био близак двору, у својим Успоменама на
политичке људе и догађаје (Буенос Аирес, 1961, 184) бележи један
разговор са председником владе Давидовићем, вођен тих дана, у коме му је
Давидовић испричао свој сукоб с краљем. После једног Радићевог говора,
казује Давидовић (вероватно је мислио на збор у Вараждину), краљ је
позвао Давидовића и ословио га је: „Чика Љубо — али врло осорним тоном —
ја Вам повјерих владу, јер Ви, као бајаги обећасте, да ћете примирити
Радића и довести га, да сурађује, а јесте ли видели како говори? —
Јебаћу ја Радићу матер, нисам и нећу му ништа дати — надодао је краљ. —
Примирите се, Величанство, молим Вас, ово је врло озбиљна ствар, не ради
се овде о Радићу него о Хрватима.“ — „А шта ви мени ту говорите. Зар
мислите, да сам још ђак? Јебем матер и Радићу и Хрватима. Не дам, а они
нека узму сами ако могу. А Ви, дајте оставку. — На то се ја поисправим —
наставио је чика Љуба — па ћу њему: Можете се Ви љутити, али ја ћу Вам
рећи шта мислим. То, што сте сад рекли за Хрвате, онеспособјује Вас, да
будете краљ Хрвата. А што се моје оставке тиче, ја знам, да је не бих
могао дати, јер имам већину, ну ја Вам оставку дајем, али Вам морам
ријечи и слиједеће: ја немам што но се каже ни кучета и мачета. Јединац
ми је пао још у другом балканском рату. Имадем своју потлеушицу у
Његошевој улици, године службе имам више него што је потребно за
пензију, па ћу провести своју старост у свом малом ћошету, а куда ћете
Ви? — На то је краљ плануо: „Ја Вас нисам питао куда ћу, него да дате
оставку. — Ја сам је дао — одговорих — дигох се и отишао из аудијенције.
Чика Љубо, станите, вратите се, да разговарамо. Ја сам пргав, одрастао
сам у овој нашој средини. — Сјели смо и он је онда тражио да повучем
оставку и да му изложим свој програм. Након једног сата разговора ми је
рекао: „Кушајте, ја Вас нећу омести.“
[4] Миалан Ракић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=
[5] Живојин Балугџић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?
[6] Против владе у коју је ушао С. Радић највише се експонирао вођ СДС Прибићевић, који је тада овако харангирао у јавности:
„Сад ће да се види, да ли ће Радићева странка моћи да уђе у владу, и да задржи и ћаВе свој републикански програм и настави своју републиканску агитацију? Сад ћемо видети, хоћемо ли имати министре, који ће званично озго пропаговати републику и идеју посебне хрватске државе с државним сабором у Загребу?!" (...) „Потребно је, безусловно је потребно, да се то рашчисти, јер се у јавности ствара забуна, која може да буде фатална. Републиканци на влади, монархисте у опозицији, то је фатална ситуација. Сепаратисте на влади, унитаристе у опозисрце, то ие немогућа ситуација.“
(С. ПрибиЬевиЬ, Шта је са споразумом? (Пен 17. ИX 1924, 1). Вид. и Самоуправа 18. ИX 1924, 1, објаеуре споразум или капитулацщу. Текст овог саопштења је објављен. Политика 18. ИX 1924, 2; Демократща 19. ИX 1924, )
[7] Ратко Парежанин, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[8] Први пут је Радић искључен с три седнице Скупштине 29. фебруара 1928, у дебати о "Главњачи", што је на неприкладан начин употребио краљево име). Рекао је, поред осталог "Ми имамо краља Главњаче." Други пут је Радић искључен 13. марта што је министра за социјалну политику назвао, "лупежом". Најзад, трећи пут Радић је искључен са седнице од 4. маја, и то с десет седница, јер је за председника и друге чланове владе употребио изразе: "ниткови", "лопуже", "бездушници", "злочинац", "ништарија", "проститутка".
[9] Оливера Драгишић - Псеудоисторија у стваралаштву Љубомира Мицића
https://stellapolarebooks.com/tag/ljubomir-micic/
Коментари
Постави коментар