ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 14

 Бранко Чубриловић

Бранко Чубриловић, [1] из познате градишке породице Чубриловића. Рођен је у Босанској Градишци 1894. године, у којој 1905. године завршава Српску основну конфесионалну школу. Бранко одлази у Тузлу, гдје исте године почиње учитељевање његов старији брат Вељко.  Од тада па до завршетка гимназије 1913. године, остаје везан за Тузлу.

Још док је био у I разреду гимназије у Тузли је букнуо ђачки штрајк. У години 1907/8. поново су штрајковали тузлански ђаци, почев од III-VIII разреда. Поводи су били различити. У те догађаје Бранко се одмах укључио, јер је сматрао да школа стеже млади дух. Када је био у VI разреду почео се занимати за соколство. 

Оснивањем националних друштава, посебно када је основана прва организација Срба ђака, Књижница, Бранко постаје њен члан. Био је члан и још неких организација и друштава основаних у Тузли. Убрзо су ова друштва и организације послије српских прешла на општејугословенску оријентацију. Та прва југословенска национална омладинска организација, je спадала у најактивније и борбеније организације у читавој Босни и Херцеговини. Ко је, када и одакле утицао да се напусти национална линија није познато. По свој прилици, бар што се тиче Тузле и тузланске средњошколске омладине, да je долазак Тугомира Алауповића [2, 3] за директора гимназије и све оно што je он у међувремену учинио, био пресудан за напуштање српске и прелазак омладине на општејугословенску оријентацију. За ту орјентацију био je и Бранко, а касније и његов брат Васо свим својим бићем. Међутим, та магистрална линија дјеловања у коју je српски народ уградио све најбоље што je имао, показала се на крају и п народ и по њега тотално промашеном.

Послије завршетка гимназије, Бранко Чубриловић се уписује на студије медицине на Универзитету у Бечу. прелази на универзитет у Грац  У Грацу се упознаје са осталим студентима из Босне и са њима оснива тајну организацију Шумадија, преко које су деловали против Аустроугарске.

На Велеиздајничком процесу у Бањој Луци након Сарајевског атентата, Бранко је осуђен на 14 година затвора.

Након завршетка рата Бранко наставља започете студије у Прагу. Послије завршетка студија долази у Бањалуку и запошљава се у струци. Дјелатност Бранка Чубриловића у Бањалуци није остала само у болничком кругу, већ се пренијела на шире просторе и није била само медицинска већ и политичка. За Бранка се може казати да je био један од родоначелника стварања Српске земљорадничке странке у Босанској крајини.

Политичко-информативно гласило новоформираног Савеза земљо-радника се звало "Тежачко право". Они своју уређивачку политику, за разлику од "Народа" и "Отаџбине" није мењало. Гесло листа је било: "Брат је мио које вјере био" и "Само Слога Сељака Спасава". У почетку излажења листа 1926. његов власник, главни и одговорни уредник био је др Бранко Чубриловић, а од 1927. власници листа, поред др Б. Чубриловића, били су страначки функционери Чедомир Кокановић и Душан Бранковић, а уредници Ч. Кокановић и Милош Бањац. Почетком 1940. Кокановић је престао да буде међу власницима и уредницима листа, а његов стварни уредник од априла 1939. до априла 1941. био је др Драго Љубибратић.

"Тежачко право" се упорно залагало за политику народног споразума, за трајну сарадњу Срба и Хрвата сељака, односно за југословенску државу по мјери сељака. Лист је био противник "усконационалног шовинизма" и залагао се за "народњаштво као везу братске равно-правности и једнакости, и социјалног окупљања свих потиштених друштвених слојева".

Идеалистичка гесла истакнута у поднаслову "Тежачког права" нису стајала као морална препрека овој политичкој групацији у  скандалозном "роварењу" против бана Тисе Милосављевића и упорној нацио-налној деструкцији о чему је било довољно речи.

Бранко Чубриловић је између два рата предано радио, борећи се против "усконационалног шовинизма", на ширењу хрватских националиста и бољшевичких револуционара, те крајишког сепаратизма, са неуми-тним последицама по српски народ.

 -1923 ја сам Радића први пут довео у Бању Луку. Том приликом истицана је потреба сурадње радника и сељака у борби против Пашића и Прибићевића. Радић је тада на Петрићевцу одржао успијешан збор, на коме су учесници (махом радници и сељаци) пјевали:

"Ој сељаче мили роде,
упри боље прот` господе,
министара и банкара,
и тешкога капитала!
Зоро плава, зоро плава,
тежачка је дошла права!"

- Др. Бранко Чубриловић,
у изјави у Бања Врућици, 1958.

Шта би се по питању националног осјећаја и националне дјелатности могло рећи за Бранка Чубриловића за кога чак и Драгољуб Јовановић каже „да се чврсто држао Хрвата, што значи Мачека, и да није радио ништа што им не би било по вољи.“  Јовановић за Чубриловића још каже је да „као и Сандић, увек тврдио да је леви земљорадник, да је за федерацију, и то како ће Босна и Херцеговина да буде посебна јединица, да зелену заставу треба набити на црвено копље ...“

Једно писмо (Б. Чубриловић Ј. Ј. Пижону 13. априла 1932. године) које сведочи о његовом раду, Чубриловић закључује: „ја увијек роварим и надам се најбољем“.

Кад јабанџија прави државу - Чубриловић се свом снагом залагао да се Удружена опозиција укључи у посао око споразума о Бановини Хрватској, „јер кад је већ ствар тако далеко дошла, да нам готову софру не поједу јабанџије – дошљаци.“ Чубриловић изнио Јовановићу и свој приједлог преуређења државе, према коме би једну област чинили Србија, Војводина, Црна Гора и Јужна Србија; другу Хрватска, Далмација и Славонија; трећу Словенија, четврту Врбаска бановина и пету Дринска бановина, с тим што би ове двије последње биле под управом српско-хрватско-словеначког заједничког парламента у Београду.“ Чубриловић сугерише Јовановићу да не треба дозволити да се због „неколико срезова разбије велика државна мисао – Споразум Срба и Хрвата“. Из овога се јасно може сагледати какве је ставове о преуређењу државе заступао Бранко Чубриловић, а они се нису далеко помјерили од „крајишке самобитности“, чак и ако је она требала да у државној заједници остане изван остатка српског етничког корпуса.

...Г. др. Бранко Чубриловић, земљораднички народни посланик, истиче потребу заједничког иступања сељака Хрвата и Срба у борби за сељачка права, народне слободе и економску демократију. Опширно је објаснио став земљорадника према актуелним државним проблемима, често пута прекидан једнодушним одобравањем. Он нарочито подвлачи чињеницу да је интелигенција земљорадничког покрета у Босни, углавном, регрутована из редова некадашње босанске револуционарне омладине, којој је од малих ногу био идеал национална и државна заједница Срба и Хрвата.

ПРАВДА, 23. 8. 1937

Из говора Бранка Чубриловића у Скуштини Југославије 1939.:

...Хрватски народ, у својој декларацији од пре неки дан, преко својих народних претставника, јасно каже, чујте браћо, (чита): "Међутим je српски народ најпре у такозваним пречанским крајевима, a затим и у Србији увидео, да je живот у државној заједници са хрватским народом могућ само онда ако се у тој заједници хрватском народу загарантује потпуна слобода и потпуна равноправност са народом српским. (Један глас из већине: они имају већа права него ми! Јеси ли био у Керестинцу*?) (НАП: *О злочину у Керестинцу шире у делу "Бановина Хрватска)...Oнo тамо учињено je због хрватских бегова. Доба феудализма свршава се револуцијом, a бан Михаловић није ништа друго него хрватски феудалац. Даље каже Хрватско народно заступство следеће: „Властодршци уместо да оберучке прихвате ову згоду, да се најтежи проблеми Југославије pеше на задовољство Хрвата и Срба, a тиме на корист и спас државне заједнице, подузимају да продуже хегемонију над хрватским народом и против воље самог српског народа".

...Др. Бранко Чубриловић (наставља): У име српског народа, у име државне идеје, ми смо гласали за др. Мачека; али смо гласали и зато да се са хрватског народа скине једанпут оков, кога су му разни ненародни режими наметнули нa леђа.

(Јосип Цветић: Немојте се бринути за Хрвате! Уредите ствари у Босни!)... У Босни је ствар уређена! (sic!) Ја више волим Спаху него ти! Српски народ је из 'своје племенитости, из свога инстикта да чува ову земљу, да прошири братску равноправност гласао за др. Мачека, јер је против угњетавања и ненародне владе г. Стојадиновића и свих диктаторских режима, који су харали овом земљом у назад десет година. Српски народ хоће да хрватски народ у овој земљи буде брат са братом; а оба народа, и српски и хрватски па и словеначки, хоће слободу, равноправност и демократију, пуну, целовиту, какву је имао наш народ у Србији до 1914 године. (Министар саобраћаја др. Мехмед Спахо: То му је ова влада дала! — Један глас на десници: Говори у име свога среза!) ...Мој срез увек је у опозиција већ 20 година. (Драгомир Стојадиновић: Значи, никада нећете доћи на владу!) Ако Бог да хоћемо! Овде ће седети — показује на министарске клупе - др. Мачек, овде Љуба Давидовић, а овде Јоца Јовановић. (Веселост у дворани).

Претседник Верификационог одбора Стеван Ћирић: Молим Вас, господине посланиче, да завршите. Ваше време истиче.

Др. Бранко Чубриловић (наставља): Из свих ових разлога ви немате права да се назовете народним претставницима и Народном скупштином. (Бурни приговори у центруму и на десници)- Ја сам срећан да могу да утврдим двоје: Удружена опозиција бориће се све дотле док не буде извојевала слободу да би се после распустила ова Народна скупштина; и друга да оствари народну слогу Срба и Хрвата те демократију и права сељачког народа. (Жагор и протести у центруму и на десници). [4]

Са листе те странке Бранко Чубриловић био је и посланик и два пута министар пољопривреде. Први пут у влади Цветковић-Мачек до потписивања Тројног пакта 25. марта 1941., када је поднео оставку због противљења ово споразуму.

У тој првој влади, Мачек је постао потпредсједник, а уз њега у владу је ушло још четворица представника ХСС, мећу којима су били и др Јурај Шутеј и др Бариша Смољан из Босне и Херцеговине. Осим њих, у владу су ушли и Срђан Будисављевић, као представник самосталних демократа, те др Лазара Марковић, без сагласности своје странке, због чега је убрзо искључен из Радикалне странке. Муслимане Босне и Херцеговине у новој влади је представљао др Џафер Куленовић, а као једини министар Србин из Босне и Херцеговине, у владу је ушао др Бранко Чубриловић. Све околности око његовог уласка у владу нису сасвим познате, а сигурно је да је то била једна од последица његових честих боравака у Загребу у току љетњих мјесеци 1939. године. Драгољуб Јовановић, потврђује да Чубриловић није имао сагласност странке да уђе у Цветковићу владу.

У живој политичкој активности министра Чубриловића су на зборовима вјерно пратили и подржавали његов стари партијски саборац Арсо Копривица [5] који је у међувремену постао начелник у Чубриловићевом министарству, затим Чубриловићев лични секретар Јоца Бугарски , сенатор Марко Вујачић и др Обрад Мастиловић.[6]

У ретушираној аутобиографији, својим необјављеним накнадним сјећањима, Бранко Чубриловић овако је образлагао свој изразито негативан став према приступању Југославије Тројном пакту:

„…изјавио сам: као представник српског народа, а у његовим борбеним традицијама, не могу да прихватим потписивање Тројног пакта јер би то значило издају нашега народа и негирање његове историјске сјајне прошлости, јер по тој прошлости ко је год хтио да пређе у нашу земљу, као непријатељ и освајач, морао је да плати крваву мостарину. Гласаћу против Пакта јер вјерујем у побједу Англосаксонаца и Совјета, Руса… Уједно подносим оставку на положај министра пољопривреде у влади Народног споразума, што ћу и писмено што пре објавити.“

Министар Чубриловић је тако себе сврстао међу пророке, имајући у виду његову несаломиву веру у ратну победу Англосаксоца и Совјета, мада Совјети у то време још нису били у рату са Њемачком, већ су, на против, деловали савезнички, а Чубриловић тада никако није могао да зна Хитлерове планове. Хвалећи овај њихов потез касније, Драгољуб Јовановић је тврдио да су то урадили пошто су добили миг из иностранства.

Бранко Чубриловић је после Пуча ушао у владу Душана Симовића са којим је и отишао у емиграцију.

Током рата делатност Бранка Чубриловића се постепено мењала и све више везивала за лобирање и роварење у корист комуниста и Тита.

Чубриловић, на почетку рата, пише: 

„...за ових мјесец дана проживљавао сам најтеже часове у мом животу. (...) Ми Срби страдамо – гинемо поново од мучења, каква наша историја не памти – а они са друге стране – браћа Хрвати – јесте осјећају – али тај осјећај није тежак, јак бол. То ме дели сад од њих. 22 године радили смо о споразуму и то у чистом топлом крају наше Крајине, а данас, а данас преживљујем такве сцене у срцу какве нисам заслужио. Нарочито замјерам Крњевићу. Он је као камен. Не познаје наше борбе, био је у емиграцији – а наша Крајина је учинила за споразум више његова сва ХСС у Босни. Јер у својој пропаганди ми смо били Југословени –а они само Хрвати. То нам се сада свети”. [7]

 Чубриловић бележи:

„У нашој влади све је било добро – док нису стигли гласови из Хрватске и Босне о покољу Срба. Настало је страшно препирање. Србијанци министри и ја на једној страни – а Хрвати и онај православни Хрват Срђан на другој страни. Стање у влади је страшно”. „Уз њега, министар Сава Косановић, Будисављевићев страначки колега, „труби и ради за Хрвате”. (Исто)

Чубриловић такође у приватном писму из новембра 1941. написао како су “готово сви муслимани, осим комуниста – пришли са Џафером* у Павелићеве плаћенике” [8], па прети преко Радио Лондона новембру 1941.  да ће се након рата поставити питање “да ли ће муслимани уопште моћи да сарађују као браћа у обновљеној великој и слободној држави јер били они и мирни посматрачи, они су кривци и сукривци мучења српског народа”.

Врло брзо Чубриловић је напустио србијанску страну и прешао у супротни табор о коме је мало раније говорио са видним презиром, али који је деловао перфидно подупиран од британске и америчке владе. Тако је дошло до практично идентичне констелације политичких снага као у Женеви 1918. године, што је значило да је перспектива за српски народ мрачна. Што се Србијанаца тиче, мање штете би било да су Бранка Чубриловића, Срђана Будисављевића, Саву Косановића, исл. избацили из авиона него што су их водили са собом.

Хрватски министри једногласно су тврдили да су подаци о српским страдањима нетачни и злонамерни, а да буде још горе, придружује им се и део Срба у влади. На пример, др Бранко Чубриловић записује: „Што се више студирао извештај СПЦ о покољима Срба, увиђало се да у њему има поред тачности и извесне злонамерне тенденције“.

У преводу са Бранковог политичког језика, то би значило да сматра да хрватски покољи над његовим Крајишницима нису баш толико неподношљиви да се са Хрватима не би могла наставити плодоносна сарадња против монархије и Србијанаца. Тако се Бранко Чубриловић вратио ономе што је једино био способан да ради - антидржавном и антинационалном роварењу.

Бранко Чубриловић је краљу Петру, на аудијенцији 18. августа 1943. године, препоручио да тражи споразум с НОП-ом, додајући да „не би било лоше“ да тај споразум направи путем Москве. Када је краљ изјавио да му то не дају „политичари“, он му је одговорио „Промјените их, Величанство!“ У меморандуму, који је краљу Петру предао 4. септембра 1943, предлагао је „компромис између многих тадашњих момената и људи из емиграције и нове Југославије која се рађала“, означујући линију новог рада „са нагађањима и погађањима између принципа легитимитета и револуционарног замаха који је пламсао земљом“. Истичући да је у меморандуму изложено врло мало од онога што се у земљи догађа, пошто се земља „из темеља измјењује“ и из ње „избија нешто свима непознато“, подвукао је краљу „да је изгубио битку са Совјетима, а Совјети ће бити одлучујући, јер ће по рату играти важну улогу не само на Балкану, него и у цијелом свијету“. Препоручио му је да спољну политику саобрази политици великих савезника, „који доприносе стварном ослобођењу и уједињењу свих Јужних Словена“, као и успоставу односа са совјетском Русијом.

Примајући "информације о издаји Драже Михаиловића", Бранко Чубриловић је, са још неколико истомишљеника предлагао краљевској избегличкој влади „да се из будућих политичких комбинација искључи Дража Миахиловић и што прије успостави контакт са народноосло-бодилачким покретом у земљи“. У разговору с Бенешом посебно је, пак, подвукао „да је програм младе генерације федеративна демократска Југославија од Варне до Трста, затим ширење борбених снага у земљи, те ослон у спољњој политици на Русију и Енглеску“.

У писму Стаљину, уочи Техеранске конференције, хтео је да покаже „Тројици Великих“, како и у југословенској емиграцији има људи „који се слажу с догађајима у земљи“.

Када је у децембру 1943. године у Каиру од Дедијера дознао „за разне везе Драже Михаиловића са окупатором, као и за његову улогу у борби против народно-ослободилачког покрета“, записао је: 

„Разумљиво је да смо нас неколико, присташа народноослободилачког покрета, све те извештаје г. Дедијера дотурали страној штампи и јавности. С тим у вези, још јаче смо ометали и рад г. Пурића око јачања његових спољно-политичких потхвата и намјера.“

Од Дедијера сазнао поуздане информације о везама ђенерала Михаи-ловића са окупаторима? Како исто тако, са многим поузданим везама "на терену", није сазнао ништа о комунистичким "левим скретањима", "пасјим гробљима", титовим споразумима са усташама и Немцима? Како није имао информација о понашању комуниста на "ослобођеним територијама" и привременим њиховим "републикама"? Како није знао да би, у случају савезничке инвазије на Балкан, партизани стали на немачку страну? Зар није чуо за партизанску песму која се орила шумама и горама "Ој другови спремте митраљезе,/Да бијемо краља и Енглезе!"?

Наравно да је био довољно добро информисан, али је све бацио под ноге и добровољно преузео улогу партизанског саботера у влади Краљевине Југославије. Бранко Чубриловић се коначно сам хвалише својом субверзијом, својим срамотним петоколонашењем. 

У разговору са совјетским званичницима Богомоловом и Вишинским, 6. фебруара 1944.  подвукао је „борбеност и народну активност г Тита, као и његове погледе на будућу јужнословенску демократију и федеративно уређење Југославије“, као и то да Дража Михаиловић није активан у борби, а и да се не изјашњава зашто се бори.

Изјаву краља Петра од 26. марта 1944. да је вољан да се споразумева са НОП-ом и његовим  вођом Титом оценио је посебно важном, будући да је НОП „почео да осваја свјетску јавност“.

Након савезничких успеха у септембру 1944. упутио је каблограм Слободану Јовановићу  молећи га „да позове све шефове српских група да заједнички поздраве долазак Црвене армије на границу Србије и Југославије“, као и да позову „српски народ да он у заједници са НОП-ом и Црвеном армијом, узме учешћа у ослобођењу Југославије и Балкана на страни Црвене армије“. Подсекретару за унутрашње послове САД-а г. Адолфу Берлеу Чубриловић је 21. септембра 1944. отворено саопштио да је Дража Михаиловић издајник, док је сутрадан у разговору са Громиком истакао да је Тито „једина војничка сила на коју се Црвена армија може да ослони“. [9]

Коначно, 4. октобра 1944. саопштио своме страначком шефу Милану Гавриловићу да путује у земљу да положи народу рачун и да настоји „да вођство Земљорадничке странке у земљи“, уколико то буде до њега стајало, одушеви да „потпомогне ново стање у Југославији“.

У склопу стварања и дјеловања владе Тито-Шубашић, Бранко се вратио у земљу, јер је био један од посланика из посљедњег скупштинског сазива, кога су прихватили Тито и комунисти. Било је чак и комбинација да Бранко Чубриловић буде предсједник те Југословенске владе. За ту прилику Бранко је већ написао и пледоаје, који представља писмену вежбу недовршеног комунисте са националним ресанти-маном. Ову неславну кетманску писанију несуђени премијер завршава у високопарном тону:

По изричитом наређењу Њ. В. Краља, функција моје владе престаће по доласку у земљу, и то што пре буде могућно, то јест, када се истакнути представници Срба, Хрвата и Словенаца - који су тамо у земљи-састану, да би образовали привремено тело у циљу спровођења потпуно демократских избора на којима ће народ имати да одлучи о будућем уређењу Југославије.

По свему можете закључити, да је моја влада само провизорна и да је њен циљ да створи основице за обнову потпуно демократске, економски напредне и социјално правичне Југославије, о чијој ће унутрашњој форми одлучити без икаквог надгласавања већина Срба, већина Хрвата и већина Словенаца.

С вером у наш народни инстинкт, с вером у победу праве демократије у нашој земљи и у нову заједницу браће Срба, Хрвата и Словенаца, - ступам данас на посао са једним геслом: ЗА КРАЉА И НАРОДНУ ДЕМОКРАТСКУ ЗАЈЕДНИЦУ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА."

Како цитирани документ није постао историја, него само остао за историју, јер се Винстон Черчил није сложно да Србин дође за предсједника владе, Бранку је једино преостало да се врати у земљу у другој улози која му је додијељена. Чим је дошао у Београд посјетио је своју снаху Јованку Чубриловић и на њено питање - "Шта се то дешава са Југославијом и како то да су комунисти узели власт са одобрењем Запада?", одговорио је: "То је једини начин да опстане Југославија, а ја прихватам Југославију, јер су у њој сви Срби у једној држави".(sic!) Како је таква одбрана пансрпства била у складу са међуратним виолентним “набијањем зелене заставе на црвени барјак” у Босни, који нисмо заборавили, лако је просудити.  Овај прозирни изговор који је Бранко изговорио не случајно пред својом много цијењеном снахом, често се чула и од његовог брата Васе Чубриловића. Они су просто били опсједнути тим моделом живљења Срба са другим југословенским народима у распарчаној држави на крајишки начин. Зарад те идеје били су спремни и на уступке у областима у којима се ти уступци нису смјели правити. 

Касније, 1958.,  хвалио утицајем своје партије за развој НОБ у босанској Крајини: "Интересантно је коментатовати чињеницу да је терен гдје су прије рата земљорадници водили главну ријеч у току рата био изразито партизански (с малим изузетком Врховина - која је заведена од неких четничких експонената-махом домаћих синова)."

Пошто је покушај Бранка Чубриловића да припаднике Савеза земљорадника у емиграцији приволи за НОП прихватио једино Мато Русковић, њих двојица су 17. октобра 1944. године, у име Савеза земљорадника из емиграције, објавили декларацију „у којој је истакнуто да је Савез земљорадника био од увијек за начела НОП-а, и да је у борби за нову Југославију и без вођства, дао море крви и жртава, што ће бити узидано у темеље нове федеративне демократске Југославије“.  Нешто касније, 22. новембра 1944. Чубриловић и Русковић су упутили писмо Марку Вујачићу у коме су образложили зашто приступају НОП-у „и зашто то емигрантска Земљорадничка странка није учинила“, замоливши га „да то саопшти и лично г. маршалу Титу“. У писму се, између осталог, наводи:

„После конференције у Колу српских сестара јула 1940. године, одржане приликом одласка шефа у Москву, наш сељачки народ у својим говорима потпуно се изјаснио за спољну политику наслоном на Совјетску Русију. Нас двојица смо уложили сав наш труд да ту и такву политику продужи наше вођство у емиграцији. У октобру 1943. завршени су били сви радови око обарања Драже Михаиловића и признавање покрета Маршала Тита. Тачно је било утврђено да у Каиру на дан 20. октобра 1943. Бранко (Чубриловић – М. И.) образује владу, наравски без Драже Михаиловића, са признањем Тита. Овај рад није се допадао већини наше емигра-ције, па ни у нашим земљорадничким редовима није наишао на потпуно разумевање и помоћ. Како смо накнадно сазнали, чак је било потајног ометања наше акције. Нас двоје смо увек веровали да ће наше вођство бар у последњем часу осетити прави пут којим треба да иде, пут којег је наш сељачки народ одредио и којим он већ иде. Али до тога на нашу велику жалост није дошло. Због догађаја у земљи, као и спољне ситуације ми више нисмо могли ни смели чекати већ смо изашли са декларацијом која ти је позната а којом смо се ставили потпуно покрету Маршала Тита на располо-жење. Пошто ти наш рад и нас лично добро познајеш то те молимо, да код Маршала Тита усмено објасниш наш став и ситуацију, и у наше име ставиш нас још једном њему на расположење за ма који посао у земљи.“

Бранко Чубриловић је, са Шубашићевом владом, 17. фебруара 1945, из Барија свечано стигао на аеродром у Земуну. Био је очито спреман за велика дела са највиших државних положаја.

По повратку у Југославију Бранко је приступио Народноосло-бодилачком фронту на чијој је листи биран за народног посланика Босне и Херцеговине. Био је једно вријеме и у Президиуму Народне скупштине Босне и Херцеговине. Али сва та његова дјелатност у новој - Титовој Југославији није била оно што је Бранко раније радио и значио у Краљевини Југославије. Овдје се радило о новој партијској држави у којој је све било под контролом комуниста и полиције.

У наговештају Бранка Чубриловића да ће ускоро „земљорадници донети и формалну одлуку о ступању у фронт“ Милош Московљевић је видео његову жељу да истакне „како је то његова заслуга“ и да је зато „сасвим у реду да он постане министар“. „Препоручивање“ Бранка Чубриловића само је делимично успело. Наиме, један Чубриловић је постао министар пољопривреде у првој југословенској влади маршала Тита, од 7. марта 1945, али је то био Васо, историчар, а не Бранко. Можда је стварно овај ресор био намењен Бранку Чубриловићу, који је у томе имао искуства. Није ли, можда, реч о случајној омашки мандатара?

Бранко је уграђен у апарат нове државе из чисто међународних разлога, али се свугдје настојало и радило да му се утицај ограничи. Његов колосални издајнички рад у Лондону, комунистичка власт није умела да цени. Полако је истискиван из политике, док коначно није великодушно постављен за управника бањског лијечилишта Теслић. Тако је несуђени премијер ФНРЈ преко зиме  боравио у Београду радећи као приватни љекар, а преко љета у Теслићу, као управник бање. Као пензионер преселио у Београд и бавио публицистиком до смрти, 1962. године. Роварење му више није падало на памет. Врбаску бановину је оставио у срцу, али далеко од очију.

Међу његовом заоставштином остављеном Архиву Српске академије наука и уметности, налази се пет пописника са преко 1.100 предмета, који садрже, између осталог, и неколико необјављених Бранкових студија о селу и сељаштву. Једна од њих носи наслов: "Ново сељаштво - материјал и рукопис", 469 страна, друга: "Политички покрети сељаштва у Старој Југославији", 341 страна, трећа: "Политички покрети сељаштва у Босни и Херцеговини 1918-1941.", 211 страна. Није случајно да je ова велика грађа о сељаштву остала необјављена све до наших дана, јер начин на који је Бранко то писао није могао да пробије бари-јеру историје под назором. Зашто се за ову грађу није заинтересовао нешто више млађи Бранков брат Васо, јер је и сам припадао истој странци и уз то био професионални историчар, остаје тек да се испита.

Исход роварења: Са својом супругом Паулом имао је само једног сина Велимира (Цицу), који је дипломирао хемију на Београдском Универзитету и иселио се у Америку. Постигао је завидну каријеру као други човек ICN Pharmaceuticals, власника Милана Панића, познате по финансијским скандалима. Преминуо је 2004. године.   Велимир је имао сина Бранка-Рендиа, инжењера, ћерку Марису Барет, посинка Терија Чубриловић, двоје пасторака, Анђелу и Хедера Робинсон, и четворо унучади.

-----

[1] Здравко Антонић - ЧУБРИЛОВИЋИ1914. И КАСНИЈЕ
file:///C:/Users/batai/Downloads/bitstream_27182.pdf

[2] Тугомир Алауповић, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/clanak/1351

[3]  Мидхат Хајдаревић - Др. Тугомир Алауповић: О недјељивости Босне и Херцеговине
https://magazinplus.eu/dr-tugomir-alaupovic-o-nedjeljivosti-bosne-i-hercegovine/

[4]  Додаћемо да су скупштински извештачи из тог времена истицали да су "најтемераментнији" = највећи букачи у Скупштини били су Босанци, Земљорадници - Бранко  Чубриловић, Милош Тупањанин и Душан Бранковић (делегат Среза бањалучког, сељак из Крмина).

III ПРЕТХОДНИ САСТАНАК НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ДРЖАН 3 ФЕБРУАРА 1939 ГОДИНЕ У БЕОГРАДУ. ПРЕТСЕДАВАО ПРЕТСЕДНИК ВЕРИФИКАЦИОНОГ ОДБОРА СТЕВАН ЋИРИЋ

https://www.sistory.si/cdn/publikacije/3001-4000/3773/5%20III%20PRETHODNI%20SASTANAK%20-%203%20FEBRUARA%201939%20GODNE.pdf

[5] Убили га партизани августа 1944. у близини Вишеграда. Његов рођени брат Раде је био комуниста и ликвидиран је у Србији у сукобу са ЈВуО)

Милан Ждрале Истакнути Сокочани (4): АРСО КОПРИВИЦА – Озбиљан политичар у народној ношњи Гласинца
https://www.opstinasokolac.net/2019/12/08/istaknuti-sokocani-4-arso-koprivica/

[6] За Јоцу Бугарског нема биографских података. Марко Вујачић после рата у комунистичкој номенклатури догурао до делегата АВНОЈ и потпредседника президијума Народне скупштине ФНРЈ

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
Др. Обрад Мастиловић, адвокат из Сарајева

[7] Васић Д. Драгиша - Дјелатност Бранка Чубриловића у избјеглиштву 1941–1945, Бањалука 2007.

[8]  Џафер-бег Куленовић, "Хрват муслиманске вероисповести", министар у влади НДХ
- Н.Х: Џафер-бег Куленовић, Павелићев министар 'без угледа и посла'
https://stav.ba/vijest/dzafer-beg-kulenovic-pavelicev-ministar-bez-ugleda-i-posla/7639

[9] Бранко Чубриловић: Записи из туђине, Сарајево, 1946, стр. 163–243