КОМУНИСТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 14

Семе издајничко

Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски колач. Довучена је на присилни рад са још једним сином. Упитах је има ли још деце? ,,Имам, рече, још два сина у Србији, али не знам да ли су живи или су комунисти.“ Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама. Изрекла си гесло 20. века: ,,Или живи или комунисти!“

– Владика Николај Велимировић

Овде није реч о политичарима и јавним делатницима који се нису увек слагали са државотворном политиком радикалском, политиком Николе Пашића  и краља Александра Карађорђевића, коју су историјски токови доказали као најисправнију, ако не и једином исправном, јер су ти политичари, махом опозиционари, у критичним ситуацијама умели да превазиђу спорове и уједине напоре у највишем државном интересу; чији су се синови у осталом листом борили на првој линији фронта. Није реч ни о слабим и малодушним конформистима који су се туђину приклањали кетменски или фаустовски. Овде помињемо праве издајнике. Издајнике из убеђења, без личног интереса већ најчешће уз лично страдање и бесмислено срамоћење.

Антипатриотизам у Србији се запатио са социјалистима. Клице те разорне болести по сваку нацију налазимо најпре код социјалисте Светозара Марковића[1.2], а сасвим видљиво, брутално,  код Димитрија Туцовића[3] који је својим делом "Србија и Арбанија"[4] ударио темељ модерног аутошовинизма, и његових сабораца [5]. Довољно је поменути да су социјалистички посланици у Народној скупштини краљевине Србије Драгиша Лапчевић и Триша Кацлеровић 1914. године, упорно (три пута) гласали против ратних кредита, иако је Србија водила одбрамбени рат, чиме су подривали чак и биолошки опстанак народни. Није их политички освестило ни што су њихови идеолошки "истомишљеници", социјалистички посланици у парламентима Аустрије, Немачке, Француске, Белгије, Британије... гласали за рат чиме су оголили своје лицемерје.

Колико су застранили од здравог народног осећаја и колико су били у ратној ситуацији без утицаја, потврђују подаци да су одзиви на мобилизацију у ратовима 1912-1918. увек премашивали 100% позваних.

Орган социјалистичког покрета у Србији биле су "Радничке новине" [6]. Путем овог гласила фанатизовани социјалисти (заправо комунисти), настојали су да рашире дефетизам у народу и у најтежа времена. Они то и нису крили. Њихово "вјерују" је било такво, заоденуто у велике идеале, али пропастно по народ и државу.

Из Изборног манифеста:

Ми нећемо клање братских народа на Балкану; ми хоћемо братство народа на Балкану! Ми нећемо ратове; ми хоћемо мир! А то ће бити понајпре могућно ако се ради на уништењу балканских монархија и завођењу балканских република! Али ако смо противници рата, ми смо једини пријатељи и једине потпоре ратних жртви. Они који гурају народ у рат понајмање воде о њему рачуна кад се он врати из рата. Они који вуку ваше родитеље, браћу и синове на кланицу не воде никакву бригу о вашим породицама. Они фабрикују на бојиштима хиљаде и хиљаде инвалида али после за њих и њихове породице нимало не маре. И док се влада, са одобрењем свију буржоаских партија, потрудила да одмах, још у почетку рата, даде масна унапређења свима официрима без разлике, не узимајући ту ни најгоре кукавице ни најодвратније злочинце, дотле рањенима и онеспособљенима, онима који више него ма ко други имају право да се називају хероји, влада, са одобрењем свију буржоаских партија није дала помоћи чак ни пошто су ратови завршени ! 

- Радничке новине, 24. 06. 1914.

Међу бројним глодурима и најактивнијим сарадницима овог опскурног гласила наилазимо на имена распопа Васа Пелегића, комунистичког "злочинца за столом" Мошу Пијаде, али и људе од великог угледа попут Јована Скерлића.

Питање на које социјалисти са својом једнодимензионалном идеоло-гијом, нису могли пружити разумог одговора, нити их је то питање узнемиравало у њиховим идеалистичким фантазмама - зашто "братски народи" не желе исто што и они, већ еуфорично кидишу на Србију? У току рата слабо су се из Радничких новина занимали за ратна догађања у њиховој земљи, сем што су клели "буржоазију која је из својих похлепних разлога отерала народ у рат и бесмислено страдање". Нису они видели ни злочине над цивилима о којима је Арчибалд Рајс слао извештаје широм света и очајнички молио за помоћ Србији. Односно, видели су их само онако како је било згодно за њихову идеолошку пропаганду. Поготово нису видели да су те ужасне злочине чинили припадници исте радничке класе из агресорских земаља, за чија су се права тако несебично борили. Радничке новине су се искључиво бавиле жестоком и одвратном “антиратном” пропагандом, па су богорадили због цене хлеба на црној берзи у Нишу  чак и 10.11. 1914, када су објавили вест о погибији Димитрија Туцовића, и управо док су се на обалама Колубаре и стрминама Сувобора водиле одсудне борбе на живот и смрт са Аустроугарима. Срећом по опстанак “радничке класе” и народа, нико се тих дана на њихове метаније није освртао.

Велику победу српску у Колубарској бици, у Радничким новинама су пропратили "кисело" и злобно, јеткошћу прикривеног навијача непријатељске војске:

НЕ ИГРАЈМО СЕ ЖИВОТИМА!

И други напад Аустријанаца на ово парче земље сузбијен је. Сузбијен је тако успешно како нико није очекивао. Али, исто тако, сузбијен је са толиким жртвама на какве би, пре тога, било ужасно и помислити. У непрекидном низу крволиптења Србије започетом још у Септембру 1912, ово је било највеће. И још честито није ни пребацио последњег аустријског војника преко границе, а победилац је већ, сав клонуо, пао на земљу...

- Радничке новине, 15. 01. 1915.

Ту је и вечито сладуњаво позивање на "суочавање са реалношћу" и "болне компромисе" ради "светле будућности" и "братског суживота", вечито обећавање социјалистичко-републиканског благостања које никада и нигде није стигло:

...Мора се признати: у вечитој борби око Парисове јабуке, око Маћедоније, борби коју већ деценијама па, и столећима, воде Србија и Бугарска, у овом тренутку шансеви нашег суседа несравњену су бољи.

И то би требао да буде један разлог више за увиђавност наших управљача. Често пута, уступајући добија се више него не уступајући. Жртвовање специјалних интереса на обема странама (sic!) једини је спас за обадва братска народа; и место вечите и крваве мртве страже на овој н оној страни Тимока и Вардара, треба већ једанпута створити братску заједницу у којој ћемо подједнако уживати лепоте и богатства нашега Балкана...(sic!)

- Радничке новине; субота, 11. јули 1915 године

Под окупацијом су се наши комунистички револуционари много комфорније осећали. Имали су став помирљиви и удворички према непријатељу. О томе читамо у окупацијској штампи из 1917. године, када је пораз њихов био све извеснији, а злочини које су починили непорециви.

Српска социјална демокрација у рату. Српски социјалиста Душан Поповић пише у бечком „Arbeiter Zeitungu“  о раду српске социјалне демокрације за вријеме рата. На дан мобилизације - вели Поповић — једногласно је закључено, да се имаде предузети борба против рата, а то је дошло до изражаја у парламенларном и уопште читавом јавном раду. Тој сједници присуствовао је и друг Димитрије Туцовић, утемељитељ марксизма у Србији и нада читавог нашег покрета, који је на жалост већ у четвртом мјесецу рата пао, оплакиван од читавог радног народа Србије. У том да се имаде гласовати против ратних кредита, била је читава странка сложна, као и у ниједном питању прије. 31. јула издала је странка у скупштини енергичну декларацију против рата. Коначно су и „Радничке Новине" обустављене, но кад се опет побољшао положај за споразум,  влада је опет дозволила излажење, али без икакових протуконцесија с наше стране. Лист се сво више ширио у народу и војсци, па је коначно опет забрањен крајем јуна 1915., а излажење дозвољено му је поновно под насловом „Будућност" тек пред српском катастрофом. Смјер је листа остао исти, па је цензура постојала једино ради њега. Влада, војно водјство и посланици споразума били су врло незадовољни ,,антипатриотским“ држањем особно били смо извргнути нападајима. Тако су друга Кацлеровића у септембру године 1914. напали у намјери, да га уморе двије комите, те је само случајем спашен. Против рата и за безодвлачни мир, била је наша лозинка за вријеме рата, која се одражавала у читавом нашем раду.

- Београдске новине, 07. 10. 1917.

Колико је став и рад социјалиста био издајнички и нечовечан, чак и по социјалистичким мерилима тог времена, показује и што су годину дана раније, у далеко тежим по Србију околностима,  француски социјалисти заузели по српском питању потпуно супротан став од србијанских социјалиста:

Савез француских социјалиста донео је већином гласова одлуку, да странка настави и даље напоре за народну одбрану све до ослобођења потлачених територија као и успостављања слободне и независне Белгије и Србије.

- Велика Србија, 27. 7. 1916.

Како би се провели исти такви (под условом да нису комунисти)  1944-5., не морамо помињати. Свакојако однос србијанске власти према тим велеиздајницима 1918. године, након потпуне победе у великом рату, био је преблаг и недопустиво праштајући, што се држави  одмах почело светити. Неискорењено семе зла је упорно бујало и, ма колико у самој Србији није имало богате подлоге, у промењеним околностима је набујало и закоровило читав народ.

Отуда, није чудо што се о првим србијанским социјалистима у социјалистичкој Југославији никада није говорило као о издајницима, али се они тако не квалификују у историографији ни после тзв. "демократских промена", што нам само указује да квази-комунистичка односно титоистичко-аустрофашистичка парадигма  и даље царује Србијом.

*

У сваком народу има издајника као и убица и криминалаца. У Србији, мимо поменутих социјалиста,  постојао је тек по неки. Ми помињемо Милоша Богићевића [7], из славне куће Богићевића, који се из неразјашњених разлога окренуо против свог народа и до смрти (исто под неразјашњеним околностима) водио бескрупулозну антисрпску пропаганду, подупирану од немачких и аустријски тајних служби, да би се на крају, мада није био комуниста, повезао или покушао повезати и са Москвом.

Милош Богићевић је толико огрезао у аутошовинизам и мржњу на Србију да је постао дегутантан и Милану Ћурчину.[8]

Но таквом није било живота ни у Србији ни у Немачкој.

*

До српском народу болних издаја дошло је под утицајем бољшевичких идеја из СССР, нарочито пропагираних на београдском Универзитету.

-----

[1] Светозар Марковић, биографски подаци
https://sh.wikipedia.org/wiki/Svetozar_Markovi%C4%87

[2] Светозар Марковић - Србија на истоку
https://www.scribd.com/document/585411414/Svetozar-Markovic-1872-Srbija-na-istoku

[3] Немања Митровић: Балкан и историја: Димитрије Туцовић - социјалиста који је бранио Албанце, пркосио империјализму и ратовао за Србију
https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-57092286

[4] Димитрије Туцовић се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско ослобађање Косова империјалним освајањем. Он је сматрао да Косово припада Албанцима и залагао се за припајање Косова Албанији. Након Првог балканског рата и војне кампање на Косову, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“.

Колико је ондашње друштво било демократски расположено и трпељиво, показује и приказ књиге Димитрија туцовића "Србија и Арбанија". 

„СРБИЈА и АРБАНИЈА“. — Г. Димитрије Туцовић, уредник социјалистичког часописа „Борбе“, својом књигом „Србија и Арбанија“, хтео је да да „један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“. Писац је крут и непомирљив доктринаран социјалист, и то се види из свакога реда његове књиге. Поред добрих и непосредних опажања, зрелих мислии нацрта целе једне рационалне балканске политике, има усиљенога свођења живота и историје у преживеле формуле, удешавања живе стварности према мртвим књигама старијих социјалиста, који су писали пре више од пола века, или према теоријским извођењима берлинских и бечких марксистичких теоретичара. Писац за љубав својих догма често и лако пре лази преко интереса своје земље и своје нације, заборављајући потпуно колико не само национализма но и империјализма има у немачкој социјалној демократији. Више вођење рачуна о стварности а мање о теоријама; више реалности и реализма, а мање доктринарности; више вођења рачуна о сопственим националним интересима, а мање верности Марксу, Енгелсу и Кауцком, — све би то допринело вредности ове иначе интересантне књиге. Иначе, и својим засебним схватањима и извесним тачним опажањима, ова књига заслужује пажњу читалаца.

- Српски књижевни гласник, 01. 01. 1914

[5] Драгиша Лапчевић, Душан Поповић, Живко Топаловић, Триша Кацлеровић, Павле Павловић (потоњи помоћник министра рада НР Србије, са братом Андријом-Андром ака   Иван Семјонович Сељезњов, који је од 1927 живео у СССР, а 1949. године је ухапшен као "титоиста", те је провео шест и по година у логору, и супругом Милевом – Милом Лазић, чланицом СКОЈ-а од његовог оснивања 1919. године која је била гошћа на Вуковарском конгресу КПЈ 1920. године.) су имали различите биографије, али је заједничко да се нису осведочили јунаштвом у ратовима 1912-1918., мада је сам Димитрије Туцовић погинуо 1914.., нити су се на други начин за народни опстанак у тешким ратним временима, а нити су, као ротитељи комунизма у Србији, остварили неке запашене биографије у каснијем развоју покрета.

[6] Радничке новине"
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[7] Милош Богићевић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[8] Видети “Одговорност за рат”, Нова Европа 26. април 1929., (Књига XIX. Број 8.)

https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00141_19290426|page:1|query:miloš%20bogićević%20m