ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 14
Војвођански фронт
Нема ничег отужнијег него када се у политичким питањима место мозга, пита завист и инат. Неоспорно је, међутим, да се у последње време јавља једна непрекидна критика, и горе још, свега и свачега што долази из Београда.
- Милош Црњански
(Идеје, Београд, 9. март 1935. г.)
Хрватски апетит
Територијални спорови између српских и хрватских политичких кругова нису настали са стварањем Краљевине СХС. Они су старији и нарочито су се заоштравали око питања припадности Срема.
У XIX и XX веку постојале су хрватске политичке струје које су Срем и шире просторе северно од Саве сматрале делом хрватског историјског простора. Истовремено су српски политичари у Војводини своја историјска, национална и црквена права на Срем сматрали неупитним.
Колико је то питање већ средином XIX века било осетљиво, показује писмо великог жупана Сремске жупаније Светозара Кушевића загребачком великом жупану Ивану Кукуљевићу Сакцинском из фебруара 1863. године.
Кушевић је, између осталог, писао:
„Што се пако Сриема тиче, ту ви [...] наводите хисторична дата, но увиерен буди да такових имаду и Серби довољно, да је у Сриему била деспотовина сербска, да су овдие сербког народа и народње и церковне светиње...“
У наставку упозорава да би покушај да се у Срему „са запостављањем сербског живља и имена“ гради хрватска држава могао довести до „раздражења до скрајности“.
Свеочење показује да питање Срема није било само ствар касније југословенске политике, већ један од раних спорова у којима су се укрштала српска национална права и хрватске великодржавноправне претензије.
Касније су хрватски политичари те претензије формулисали различито, зависно од тренутка и политичких околности.
Стјепан Радић је почетком XX века Војводину посматрао као посебну историјску земљу, а Срем све до Земуна, као простор који припада хрватском историјском кругу. Јосип Предавец је, још отвореније, тврдио да је Срем „стара и непријепорна дједовина Хрвата“, при чему је Србе представљао као досељенике.
Такав став није остао ограничен на време пре Првог светског рата.
У јануару 1929. године, уочи проглашења диктатуре, у разговору са краљем Александром, Влатко Мачек је, према сведочењу Ивана Мештровића, као хрватску јединицу замишљао простор који би обухватио Троједницу, Боку и Срем са Земуном. Сам Мачек је краљу представљао хрватски простор знатно шире од тадашње хрватске бановине. Иван Мештровић је забележио да му је с тим у вези краљ Александар испричао да је Мачек за хрватску јединицу тражио „цијелу Троједницу с Боком Которском, те Сријем с Земуном”, па је нагласио да му то ни у сну не би прихватио.
Још отворенији били су неки други хрватски политичари.
Анте Трумбић био је сагласан с Мачеком да је Србија „колективно одговорна” за хегемонију, па је још пре доношења Загребачке резолуције тражио да сви Срби из Србије напусте „пречанске” крајеве. Сматрао је да је то први и незаобилазaн услов за почетак српско-хрватских преговора о преуређењу државе. Тумачећи о становишту Резолуције у име читаве хрватске опозиције, чији основни текст је он и саставио, Трумбић се „залагао за јединство Срба и Хрвата на територији Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине како би могли компактно да наступе у уређењу својих односа с ’онима преко Дрине’”. И касније Трумбић је често говорио о „санитарној линији” на рекама Дрина, Сава и Дунав и уклањању Србијанаца из „пречанских крајева”, што је, по сведочењу Већеслава Вилдера, једног од првака СДС, „ујело за срце” три Србина, такође чланове СДС, др Дуду Бошковића, Саву Косановића и проту Душана Кецмановића. (sic!)
У прогласу упућеном „Браћи сељацима у Војводини без разлике народности и вере", који је објављен 15. маја 1936, наглашено је да је Србија наметнула хегемонију „Хрватима, пречанским Србима и свима осталим народима Југославије”. Никакве сумње нема да се таквим оценама отворено ишло на подвајање Срба из Војводине са Србима из Србије с намером да се Војводина као посебна аутономна јединица што више одвоји од Срба из Србије а ослони на Хрватску. То потврђују и ставови Јосипа Смодлаке који је написао да би „Аутономна Војводина са својим напредним и просвијећеним српским елементом била драгоцена копча између наших западних и источних крајева, и могла би да игра веома корисну улогу у демократски преуређеној Југославији.” Хрватски политичари тврдили су да је Војводина „по менталитету свога славенског пучанства различита од Србијанаца” и да је „и историјски и по традицији увек била ’пречански’ крај са којим се више саживјела него са Србијом”. Осим тога, у посезању за Војводином рачунали су на подршку Немаца и Мађара и на прохрватски опредељене Буњевце и Шокце у Бачкој. Oдвајањем „северне покрајине од Србије однос снага између Срба и Хрвата био коренито измењен, а Војводина у федерално преуређеној држави (за коју су се залагали Хрвати – В. K.) само привидно равноправна другим јединицама. Превагом својих римокатоличких становника брзо би, очевидно је, потпала под утицај Загреба, остварујући идеју окупљања бивших аустро-угарских покрајина око Хрватске”.
Овакве идеје не значе да је целокупна хрватска политика имала један јединствени програм нити да су сви хрватски политичари заступали исте територијалне захтеве. Али показују да те у понечему различите великодржавне концепције нису међусобно супротстављене већ делују синергијски у истом правцу. У том контексту војвођанско питање је у хрватској политици постало употребљиво средство за промену односа снага унутар Југославије.
То ће нарочито доћи до изражаја после 1929. године.
Великохрватска одбрана од Србијанаца
Током више од једног столећа из Хрватске су све до наших дана ширени гласови о тежњи Срба за стварањем Велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије.
Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у српској и иностраној историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више деценијама, од револуције 1848. до наших дана, демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.
Такав антисрпски “наратив” доследно су прихватили комунисти, а у савремено доба не само да га упорно протурају хрватски (и други) знанственици и политичари, већ га најбезобзирније и најгрлатије проносе многобројни кортеши такозване “грађанске” Србије који се у мого чему, поготово у фалсификовању историјских факата, не разликују од пургерских букача.
Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.
Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа” (муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска” „Бијела Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију, чак и Србију. Ти називи пажљиво су неговани и током више од стотине година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата.
Кад се 1934. године Мачек налазио у затвору, прваци Хрватске сељачке странке Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић саветовали су га да у случају ослобођења и аудијенције код краља као хрватску територију наведе Хрватску, Славонију и Далмацију а од територије Војводине да затражи простор омеђен Суботицом, Сомбором, Бачком Паланком и Илоком. По речима Ситона Вотсона, за разлику од екстремних Хрвата, Мачек није тражио да се Војводина уједини с Хрватском, већ се задовољавао тиме да она добије аутономију. „Био је спреман да прихвати одлуку њеног становништва, донету било којим начином ’слободног гласовања’, чак и ако се изјасни за прикључење Србији”, али никако није хтео да се одрекне Срема у корист Срба.
Мачековим територијалним захтевима оставио је забелешку Јован Јовановић Пижон, шеф Земљорадничке странке, којем се поверио кнез Павле Карађорђевић. У једном сусрету између кнеза и Мачека, који се догодио пре споразума Цветковић‒Мачек, на питање кнеза „Шта је за Вас Хрватска?” Мачек је одговорио: „То су Приморска и Савска бановина”. При другом сусрету Мачек је тражио Дубровник, а потом Врбаску бановину, с 90 посто српског становништва. У трећем разговору апетити су му порасли, па је захтевао Срем до Илока, Брчко с околином, Бијељину, Травник, Фојницу и Херцеговину. Заступајући Мачекове великохрватске апетите према Војводини у време преговора о споразуму Цветковић‒Мачек, Већеслав Вилдер је децидирано изнео гледиште шефа Хрватске сељачке странке нагласивши да „или Војводина са преостатком Срема чини посебну јединицу, или се Војводина дијели између Хрватске и Србије, линијом Суботица – Илок”.
Аутономаши су се углавном окупљали око Јована Лалошевића, а затим око његовог политичког наследника, бахатог др Душана Бошковића и његовог листа Панчевац. Још 1919. године овај лист је писао да у држави влада дармар, јер "државници србијански нису дорасли свом позиву". Бошковићевом аутономаштву супротстављао се тада и “интегрални југословен” С. Прибићевић, поручујући још 1920. да треба прекинути са „покрајинским патриотизмом“. Бошковићеве присталице су сматрале да се зарад јединства не сме жртвовати „индивидуалност“. Према интерпретацијама нео-комунистичких теоретичара, “ том ставу се није испољавало `антисрпство` /НАП: `антисрпство` је еуфемизам за `антисрби-јанство`/ већ специфичност економских интереса грађанства у Војводини, које није желело да се изједначује са србијанском буржоазијом” .
Панчевац је писао о "запостављању домаћих стручњака и довођењу неажурног и подмитљивог чиновништва из Србије", наводећи да су се против "куфераша" приговори јављали већ 1920 године. Две године касније, у новосадској штампи могло се прочитати да се "хрватски сепаратизам према Београду може разумети, јер се и међу војвођанским Србима јавила одбојност према Србијанцима због истискивања Војвођана са положаја, вођења лоше администрације, и уношења корупције у пречанске крајеве довођењем чиновничког олоша преко Саве и Дунава." Алекса Ивић оценио је тада да "хајку на Србијанце не диже човек из народа, него посланици и интелектуалци." У међусобном оптуживању нису се бирале речи, нити се водило рачуна о последицама. Београдско Време писало је како су се Војвођани развијали само у материјалном и економском погледу, а да су у националном и политичком смислу подбацили и постали незаинтересовани. На то је Панчевац одговарао тврдњама о "најгорем запостављању војвођанских Срба" и "потпуном туторству Србијанаца". У Војводини се "ништа не гради и не унапређује се средствима и у организацији државе", пише Панчевац, па су Војвођани увидели да је Београд "њину лепу, плодну и богату покрајину претворио у колонију."
Они су тврдили да "критика запостављања Војводине није пречанство него утврђивање чињеница", али све до 1927. године не изјашњавају се отворено за промену државноправног статуса Војводине. После стварања Сељачко-демократске коалиције, међутим, самосталне демократе у Војводини отворено иступају са тезом о покрајинској самоуправи и аутономији. "Пречански фронт" тумаче као потребу да се "смакне са дневног реда једном за свагда свако племенско питање, сваке племенске расправе... а нарочито да натера београдске политичаре да увиде да је ова држава састављена од равноправних Срба, Хрвата и Словенаца..."
Од свих опозиционих странака у Војводини, најрадикалнија гледишта о државноправним променама потицала су управо из редова СДС. Војвођански самосталци, предвођени Душаном Бошковићем, били су изричити у ставу да Војводина треба да буде "равноправна федерална јединица". Потпуно без осећаја за оправдану одбојност српског народа у Војводини према федера-листичким захтевима хрватског национализма, Бошковић се надао подршци од Мачековог ХСХ-а док је „Војвођански фронт“ пловио у покрајински шовинизам.
Лидер ХСС је подстицао федералистичке и аутономистичке захтеве у Војводини, обећавајући Бошковићу да "неће правити питање због Срема ако Војвођани буду пристали на федерално уређење земље", али је питање Војводине сагледавао на различите начине, зависно од политичког тренутка и односа снага или, како се то колоквијално каже, користио је Бачку и Банат као монету за поткусуривање.
Већ у време доношења Устава, а нарочито у годинама у којима је тражена његова ревизија, питање Војводине у Загребу постављано је са намером да се "разбије српски фронт, изврши притисак на Србијанце и искористе политичка и економска незадовољства у покрајини." Посебан проблем представљали су неспоразуми око питања територије Војводине јер је, и поред одлуке Народног збора у Руми о условном уједињењу преко Народног вијећа СХС, Срем у тренутку стварања државе био део Хрватске. Чак су и српски политичари, који су сматрали да покрајина природно и нужно обухвата и ову област, најчешће говорили и писали "Војводина са Сремом". У дугим и исцрпљујућим државноправним расправама и српско-хрватским сукобима, хрватска страна је упорно истицала своје државно-историјско право на Ср(иј)ем, уцењујући саговорнике из противничког српског табора захтевом да њено одрицање од Срема и његово укључивање у Војводину буде праћено аутономијом покрајине.
Федералистичке и аутономистичке идеје су јачале и добијале све више поборника међу интелектуалном пречанском елитом, и то паралелно са бујањем великохрватских аспирација, које су морале добити одговор у српском сабирању. Уместо тога, долазило је до симбиозе великохрвата и српских републиканаца, федералиста, аутономаша и, нешто касније, комуниста. Чудновато, шизофрено стање које је немогуће објаснити.
Тако је, на основу резолуције СДС 1928. године, објављен проглас у којем се захтева аутономија Војводине заснована на „историјском праву”, иза кога су потписом стали многи српски прваци и најуваженије личности:
“Војводина хоће да буде своја. Она има права на то, историјско право. Срем, Банат и Бачка живе у нашој свести као једна целина. Њих везује прошлост. Њих везује исти живот, исти рад, исти плуг и иста бразда. Војводина је културно и национално јединствена” .
Потписници текста су били: др Александар Белић, др Богдан Гавриловић, Валериан Прибићевић, Већеслав Вилдер, др Влада Ћоровић, др Грегор Жерајев, др Драгутин Радишић, др Душан Бошковић, Доситеј Ђорић, др Ђорђе Бранковић, др Еко Лукинић, др Иван Палачек, Јеремија Живановић, Јосиф Рајзнер, Јоца Трифуновић, Јурај Деметровић, Миливој Петровић, др Милутин Мажуранић, Миша Кутизовић, др Првослав Гризогоно, др Светислав Поповић, Светозар Прибићевић, др Срђан Будисављевић, Сретен Вукосављевић, Стеван Калембер, др Хинко Кризман”. (Јединство 1924, 1).
Међу потписницима који су знали шта „Војводина хоће” мало је њих потицало из Војводине. Није то био сепаратистички проглас, али документује да је СДС до 1928. године прихватила ретроградни политички концепт „историјских права” реалне уније, по узору на савезнички ХСС Стјепана Радића. Исте 1928. године je стари српски социјалдемократа Крста Марић упозорио да је „пречанство” рефлекс деловања хабсбуршке управе која је настојала да међу Србима и Хрватима са територије империје развије поделу развијањем предрасуде о културној супериорности у односу на њихове балканске сународнике .
У српским срединама, ваља истаћи, ипак је убедљиво преовлађивало је мишљење да је Војводина само у окриљу Србије имала шансе да остане неокрњена, с обзиром на румунске и мађарске захтеве, подржаване из иностранства. Аутономашки покрет, чије су припаднике противници после „загребачких пунктација“, погрдно звали „пункташима“, оживео је од краја 1932. године, после учешћа Душана Бошковића на састанку СДК у Загребу. Оштрину према „Београду", коју је том приликом показао Д. Бошковић, посебно је похвалио Миле Будак, будући идеолог усташког покрета.
Лидери Војвођанског фронта и најжешћи експоненти локалног шовинизма били су из редова имућних поседника и богатог грађанског слоја који су свим силама настојали да сачувају стечене позиције — дакле управо супротно од наметнуте комунистичке интерпретације.
------
Референтна литература:
- Крестић, Василије, „Српско-хрватски спор око Војводине 1918–1941“, Историја 20. века, 1996, бр. 2, стр. 53–?.
- Крестић, Василије, „Споразум Цветковић–Мачек и питање разграничења у Срему“, Историја 20. века, 1992, бр. 1–2, стр. 63–?.
- Бобан, Љубо, Мачек и политика ХСС 1928–1941. — ово је један од кључних извора за Мачека и ХСС; Крестић га и сам користи за ове теме.
- Петрановић, Бранко; Зечевић, Момчило, радови о политичкој историји Југославије — Крестић их такође наводи за реконструкцију ових предлога.
За Војвођански фронт посебно:
- Кончар, Ранко — непоуздан аутор, користити селективно, пре свега као извор за документа и податке о војвођанском опозиционом покрету, а не као тумача.
- Литература о Душану Бошковићу, СДС и Војвођанском фронту, посебно радови који користе Панчевац, Војвођанина, Глас Матице српске и архивску грађу.
Коментари
Постави коментар