ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 13

 Устав са седам бабица

 

Устави су као људи: рађају се, живе, наслеђују, заборављају, умиру, али трају... Уставотворна власт је њихов родитељски пар, заједница људи решених да створе ново дело, којим ће себи и другима обогатити живот. И устави расту и развијају се; имају сопствено детињство, младалачко доба, зрелост; а знају остарити и нестати са позорнице реалног правног живота. 

 Срђан Ђорђевић, Уставу кроз причу, 2013.

 

Устави могу бити добри и лоши, праведни и неправедни, јасни и неразумљиви, гласни и тихи. Могу бити чак и убијени, сахрањени са или без трага и потомства, а знају некада и сами бити убице, или се то тако само другима чини. У сваком случају, када устави не би непрекидно утискивали држави печат права, она не би ни сама знала да постоји, а још лакше би то незнање било присутно у њеном окружењу. Устави, како се каже, знају бити и лоши, али нам се чини, ни криви ни дужни. У коначноме, друштвену одговорност за њих сноси њихов творац, али је заборавној мисли лакше свалити кривицу на оно што се лакше мења, а лакше је променити устав, него друштво.

С друге стране, друштво је та сила која има моћ да расподељује кривду и правду, а оно само жели да себе увек види неокаљаног образа. Када би друштво пристало да прихвати сопствену грешку у тренутку њеног настанка, онда би то био сигуран знак да се губи смисао његовог постојања. Тек када протекне неко одређено време довољно да се осете последице погрешног делања друштва, онда се нови уставотворац досети чаробне формуле да је устав извор зла претходног поретка. А устав је тек средство којим се чинодејствује, те је стога увек нужно оштрицу мисли усмерити испод његовог покривача, јер се тамо стрпљиво скрива суштина

Ипак јавила су се различита мишљења за уређење нове државе Срба, Хрвата и Словенаца одмах након уједињења у новинама, књигама и нацртима, а све је поглавито рађено по уставу Србије од 1888. са малим изменама од 1903. и нешто по туђем законодавству и крфском договору. На Видовдан обнардованом уставу, 1921., за грађу су послужила два нацрта: Стојана Протића и уставне комисије, а која су доста слична с комисијским назначењем: шта је узето из Устава Србије, а шта је према приликама додато.

Видовдански устав је ипак дело уставотворнога одбора и уставотворне скупштине; јер су главни представници свих странака па и комунистичке до налажења у скупштини протурали своје предлоге у неке чланове и читаве одељке.

Стога је овај устав, поред дугога рада скупштинског, веома рђаво израђен по распореду грађе, садржини и по језику. Устав, дакле, није марљиво израђен као основни и најзнатнији закон; није израђен према тачном испитаном стању државном и друштвеном, његовом напредовању, добром искуству, изјављеним жељама и одабраној грађи из примењенога законодавства.

- Александар Марковић [1]

Међу политичарима и умним људима тога времена, некмоли у народима, владала је огромна конфузија о уређењу нове државе, која до колико јуче није постојала ни у визијама занесењака на свим странама. Та какофонија различитих државних концепатâ, испољила се у мноштву уставних предлога, међусобно сасвим несагласних.

У нацрту Устава по предлогу Стојана М. Протића наводи се: „Првобитно је код мене у мисли било израдити један нацрт Устава по белгијском узору". 

Хрватска републиканска странка изашла је у јавност са својим нацртом устава. Истичући сличност између Срба, Хрвата и Словенаца, стајала је на становишту да Хрвати нису племе, већ народ, и сходно томе тражила за Хрватску конфедерацију „са релативно лабавом везом чланица“.

Фундаментална разлика која је делила страначке нацрте устава тицала се облика владавине (монархија – република) и унутрашње организације државе (централизам – децентрализација у федералној и конфедералној форми). Док су међу нацртима устава који су били за монархију, једни заговарали унутрашњу децентрализацију, а други заговарали централизацију, насупрот и једнима и другима, стајао је нацрт српске републиканске групе, са групом социјалисте Недељка Дивца.

Социјалдемократска странка у изборном прогласу, а касније у свом преднацрту устава, и уставној дебати посебну пажњу посветила је социјално-економским одредбама.

Републиканска странка је такође кроз свој нацрт устава изнела своје погледе и ставове о овој материји, но неки посланици републиканске странке отишли су даље у уставној дебати у својим предлозима постављеног програма у нацрту устава. Судбина овог нацрта устава била је иста као и осталих, међутим, неке одредбе из њега ушле су у пројекат Пашићевог нацрта после дискусије у уставном одбору. Значајно је да републиканска странка социјално-економски програм није одвајала од политичког програма.

Југословенски клуб, односно Југословенска људска странка изража-вала је расположење словеначке буржоазије, иако је себе називала пролетерском партијом. Ова у основи клерикална странка на економском плану залагала се за хришћански Социјализам.

Хрватски народни клуб као једина хрватска политичка странка која је узела учешћа у уставној дебати о нацрту Видовданског устава, припадала је такође групи умеренијих буржоаских партија по неким демократским ставовима које је изнела у свом нацрту устава и уставној дебати. Истина, она се није много бавила овим питањима. За њу су била далеко важнија уставна питања: политичко уређење и национално питање. 

За монархију са централистичким државним уређењем био је нацрт Савеза земљорадника.

Комунистичка партија Југославије није поднела посебан нацрт уставном одбору, јер у постојећим политичким односима није могла ни очекивати да се озбиљно дискутује о његовом нацрту устава. Она се залагала за озбиљан предлог - Југославију као „совјетску републику“.

Избори за Уставотворну скупштину одржани су 28. новембра 1920. године. На изборе за Уставотворну скупштину изашло је 77% [2] бирача од укупног броја који је био 2.480.025. Подаци су помало парадоксални: говоре и о великој политизацији у аграрној земљи у новим условима. Бирано је 419 посланика. [3]

Изборно одмеравање политичких снага показало је да је утицај комуниста порастао у мери која је запањивала владајуће кругове, да су републиканске странке (комунисти, ХРСС и републиканци) ојачале и да се део бирача (ХРСС, СЛС, ЈМО) изјаснио према националним и верским опредељењима. Исказивање политичке моћи републиканских и антиунитаристичких странака угрозило је националну српску позицију уочи расправе о уставном уобличавању Краљевине. 

Нацрт устава који је донела влада др Миленка Веснића претрпео је незнатне измене под владом Николе Пашића, на кога се регент ослонио као на најпоузданију патриотску личност, истовремено и личност с највећим међународним угледом, видевши да су на изборима за Уставотворну скупштину снажан утицај имале снаге са политикама које су биле комбинације аустроугарских ресентимана, великохрватске аспирације и уплива спољашњих профашистичко-бољшевичких идеологија.

Уставотворна народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одржала је први претходни састанак 12. децембра 1920. и радила до 2. јула 1921, када је претворена у Законодавну радну скупштину. Редован рад Уставотворне скупштине започео је 23. децембра 1920. За председника је изабран др Иван Рибар. У назначеном периоду то је тело одржало 68 редовних састанака.

Пошле шестомесечних расправа у новоизабраној Уставотворној скупштини Краљевине СХС, на Видовдан 1921. године, изгласан је нови Устав. 

У Конституанти, која је имала да реши питање унутарњег уређења југословенске државе, укрстила су се оштро два схватања о битном карактеру тога уређења: хоће ли оно донети јединствену или федералистичку државу. Победило је прво становиште минималном апсолутном већином, и то углавном српским гласовима. Тиме су били одбачени како уставни нацрти који су предлагали државу федеративног типа (као нпр. нацрти Хрватске Заједнице и Југословенског Клуба) тако и покушаји да се, попут Вајмарске Републике, југословенска држава организује као унитарна, али са више или мање самосталним историјско-политичким територијалним јединицама. За Видовдански устав гласала су: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. За предлог устава гласали су радикали, демократи, Вошњакови земљорадници, чланови Југословенске муслиманске организације и чланови Национане турске странке.

Против је гласало 35 посланика -  социјалисти, републиканци и чланови српске земљорадничке странке, а 161 посланик није гласао. Хрвати су одбијали да признаду Видовдански устав (у томе их је подржала их је већина Словенаца). Уопште нису гласали посланици Хрватске републиканске сељачке странке, који су од почетка бојкотовали рад Уставотворне скупштине, посланици Комунистичке партије, посланици народног клуба и посланици Југословенског клуба. Како у Уставотворној скупштини нису били представљени бирачи из „треће зоне“, коју је окупирала Италија, то су гласови који на њих отпадају (укупно девет) урачунати у број оних који нису гласали.

Цео уставотворни процес прошао је у атмосфери прегрејаној, острашћеној и пуној агресије. посебно опомињући су били међусобни српски сукоби, чак и истог политичког назора! [4]

Видовданским уставом утврђена је централистичка организација државе. Земља се на основу устава делила на области које су утврђене према географском и привредном критеријуму. [5]

Било би праведније, боље и природније да је и уједињеној држави остао назив Србија јер су сви, одмах по уласку наше војске у све покрајине, изјављивали присаједињење Србији, а Хрвати су и Словенци под туђим називом столећима живели и са покрајинским именом својим, па куд и камо могу обезбеђенији остати под именом краљевине Србије и због великих историјских заслуга Србије, пошто само смутљивци могу говорити о некој превласти српскога народа. Ово би име и неопажено остало да се појединци нису почели и после толико искуства за црних година наше неслоге, истицати подвојеношћу и наметањем друкчијега имена. У крајњем би се случају могао узети назив: Србија, Хрватска и Словенија. Други су сви називи били бесмислени, нетачни и ненародни, а нарочито Југославија, којој се име почело давати свачему; а већ да се и не говори о најглупљем покушају наметања имена Југословени јер се земљописно, историјски и научно под овим именом разумеју и Бугари. Позната је истина да сваки народ са својим именом жели сачувати своје осећање. Онако састављен грб и онако удешену заставу као престареле и непотребне средњевековне знаке у савременој просвећености није било потребно стављати у нови устав већ оставити народним обичајима да ишчезну као и старо племство јер све је и пореклом из скоро неписменога и мрачнога доба. /.../ за шта су најкривљи учесници Србијанци у раду због своје лакомилености и сувишнога повлађивања.

- Лука Зрнић [6]

Сем Хрвата, против Видовданскога устава били су и комунисти, који су приликом избора за Конституанту добили 198.736 гласова и 58 мандата. Они су се бунили против »Обзнане«, изузетног владиног декрета, који је био уперен нарочито против њих и онемогућавао унапред сваку њихову активност против постојећега реда и стања у држави. На сам Видовдан фанатизовани млади комуниста, српски антисрбин упечатљиве биографије, Спасоје Стејић   [7] , бацио је бомбу према колима престолонаследника Александра, кад се возио у Скупштину да положи заклетву на устав; али, она је, срећом, промашила.

Подуго је трајало нешто незадовољства и у Црној Гори. Главни незадовољници беху присталице бивше династије Петровића, или боље речено лично краља Николе (јер његови синови нису били много популарни), које је дуго потицала и помагала Италија. Подгоричку скупштину сматрали су као незакониту и стога као невредећу. Али, временом, нарочито после избора за Конституанту, који су показали да већина народа хоће ново стање, и после смрти краља Николе (2. марта год. 1921. у Антибу крај Нице), тај је отпор све више јењавао.

-----

[1]  - Александар Марковић - ВИДОВДАНСКИ УСТАВ ИЗ 1921. ГОДИНЕ И ПРАВНИ ТРАНСПЛАНТИ

[2]  Према другим изворима, укупни број бирача износио је 2.480.623, а број датих гласова 1.607.265. По тим изворима није изашло 77% гласача већ 64,95%.

[3]  Демократска странка добила је највише гласова — 319.448 и 92 мандата; Народна радикална странка — 284.575 и 91 мандат; Комунистичка партија Југославије (КПЈ) — 198.736 и 58, односно 59 мандата; Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) Стјепана Радића 230.590 и 50 мандата; Савез земљорадника 151.603 или 39 мандата; Словеначка људска странка др Антона Корошца 11.274 и 27 мандата; Социјалдемократска странка 46.792 и 10 мандата; Југословенска муслиманска организација 110.895 и 24 мандата; Хрватска тежачка странка (Народни клуб) 3.400 и 7 мандата; Хрватска заједница 25.867 и 4 мандата; Национална турска организација 30.039 и 8 мандата; Републиканска странка 18.136 и 3 мандата, а Хрватска странка права 10.880 и 2 мандата. На изборима су учествовале 22 странке, што такође говори само за себе о степену политизације, али и о страначкој распарчаности. С великим странкама су се на изборима појавиле и сићушне странке, које нису добиле ниједан мандат, као Ратничка странка, Чешка странка, Прекомурска господарствена странка, Независна муслиманска странка, Муслиманска народна странка, Српска народна организација.

[4] Стање током доношења  Устава живописно описују новински извешаји једне кафанске туче:

„Јуче у подне десио се у ресторану хотела Македонија један случај који јако карактерише политичке прилике у нашој држави. Господин Никола Дивљан, земљораднички посланик из сарајевског котара гласао је јуче у Конституанти за осми одељак Устава. Чеда Станковић, Јово Поповић и Миле Балабан, земљораднички посланици дошли су у подне да протестују против тога. Дивљан им је одговорио: ,,Ја не могу гласати за поцепаност већ за јединство. Ви сте у својим захтевима тражили да се не означује број становника по областима, а то значи : Хрватска једна покрајина, друга Босна, трећа Србија.“ На то су му његови другови казали: ,,Ти мораш гласати против Устава иначе ћемо те убити.“ ,,Убијте!“, одговорио је мирно Дивљан. ,,И Аустријанци су ме хтели убити и 1908. и 1914. године, па ми је Бог спасао живот.“ После тога пришао му је господин Чеда Станковић и ударио га песницом у лице. Кад су то видели, присутни грађани умешали су се у ту препреку и одбранили господина Дивљана од нападача.

- Политика, 29.6.1921.

Моного сликовитији приказ истог догађаја од господски уздржане "Политике" добијамо из борбене "Заставе":

Пред гласање устава у хотелу „Македонија".

Колико су људи подивљали, то је тешко описати. Изгубили су памет. Изгубили стид. Појавило се оно у њима, што само Србин има инат. Из ината, неће да узму на себе ни највеће дужности, које се тичу отаџбине и држављана. Против устава се дивљом енергијом боре разорни елементи у уставотворној скупштини. Не знаш ко је гори: комунисте, социјалисте или тежаци. Комунисти не долазе у парламенат. Социјалисте играју улогу швиндлерску говорећи, да им је боље устав макакав, него никакав. Но нико хуљастнје не игра у овој борби улогу, него тежаци, или како они себе називају: сељаци —земљорадници. Најхуљастији су зато, што су најдивљачнији, а међутим код њих нема страначке хомогености. То је странка састављена из елемената: пропалих дипломата; због прљавости и неспособности отераних чиновника, а који су хтели бити каријеристе; пензионираних гимназиста, који никад ни до чега не дођоше поштеним радом; коњокрадица и других крадљиваца из свију крајева државе. Тек је неколицина међу њима поштених сељака. Међу њима су као што се види у истини сељаци само неколицина. Све је оно друго хуљави пропалица интелигената, који се са жуљевима честитих тежака дигоше до посланика. Из хуљинства носе и сељачко одело, да су тако ближе сељацима. Колико су обезумили и шта су све кадри починити ти људи ево примера, које се данас одиграо у хотелу „Македонији*. У том хотелу станује од псчетка рада уставотворне скупштине сељак из Сарајева Никола Дивљан, члан те странке. После гласања на VIII. одељак, отишли су у хотел „Македонију" у подне три посланика из тежачке странке: Јово Поповић бивши шеф пољопривреде код владе у Босни, Чеда Станковић /НАП: Из Бобовишта код Алексинца/ и Миле Балабан. Екселенција Поповић није овом приликом отишао у сељачком оделу, него у црном. У кавани хотела „Македоније“ седоше за сто Николе Дивљана. За неколико минута попише неколико чаша жилавке. Види се хоће да се окураже. Наговарали су Дивљана да гласа против устава. Дивљан им лепо каже: „Ја не могу гласати против устава. Могао сам гласати против нацрта устава; могао сам гласати и против појединих параграфа нацрта. Али овде је питање: хоћу ли сада у опште устав или не. И ја морам гласати за устав, јер га требамо." На то му ова тројица саопште, да ће га убити, ако буде гласао за усгав. „Браћо, ја ћу за устав гласати и као Србин и као сељак рече Дивљан. не бојим се смрти. Мене су хтели убити и Швабе за време анексионе кризе, па после Сарајевског атентата. Сад хоћете да ме убијете ви. Па убите ме, али ћу ја и мртав гласати за устав.“ На то устаде Чеда Станковић направивши се као да хоће да оде. Међутим зађе Дивљану за леђа и иза леђа га удари по увету додирнувши му чак и око. Скочише три радикална посланика Живко Поповић из Кавадера, поп Милан Младеновић из Лаћарка и др. Радован Лозовић из Панчева и хоголијер Милан Мишић, да спрече тучу. Публика је слушала шта се говорило, те је брзо била оријентисана о чему се ради. Па кад виде, да ова тројица хоће да убију Дивљана, што неће да гласа против устава, скочи као муњом ошинута, те дохвати прво Балабана. Дивљан раширио руке и моли, да их не дирају и не ударају због њега. Радикални посланици се испречили па такођер бране. Али публика је разјарена. Кад чу, да тежаци неће устав, повиче један глас: „Да их линчујемо!“ Балабана удари неки шуваклија по десном увету; на мах му потече крв на лево уво. Котрљаше га од врата до врата. Не зна нико шта би било да не беше радикала, да га бране и да не дође полицај, те га узе собом. Дотле је друга публика разрачунала са Чедом Станковићем. Крв му удари на уста, на нос, на уши. Чудо једно. И њега пограби жандарм па с њим у кварт. Поповић, тајни саветник босанске владе стајаше у крају. Као кукавица поче молити радикалне посланике: „Узмите ме у заштиту!“ Узећемо Вас, али знајте, да сте Ви виновник ове крваве игре овде! Ви сте интелигенат; одговорни сте за ово рече поп Младеновић, али не доврши реченицу, јер Поповић доби таки ударац у трбух, да је на леђа пао. Наступи и с њиме гужва. Котрљају га, праве од њега савијачу. Чу се глас: „Не убите га, него да га бацимо кроз врата.“ Заиста после батина са свију страна, докотрљаше га до врата. Ту се поче лепршати као врапче, али га после бацише уз једно огромно: У-а! Полиција га дочека и одведе у кварт. Нитковлук тројице тежака је толико разјарио публику, да су и старци од 70—75 год. разјарени јуришали на посланике „тежаке“. Београд ври. Свако се гнуша поступку тежака у салонском капуту. Декаденцијом тумаче поступак њихов. Због овог поступка ће се подићи реч у Скупштини. Боримо се против хајдука-качака у Македонији. Осуђује се разбојништво по Херцеговини и Црној Гори. А гле шта је у сред државе, у престолници! Посланици хоће да убију друга, због слободног кретања његовог. Публика је сама решила питање реда и консолидације у држави. Не тражи помоћи и иницијативе само од владе. Против хуља и против зла уме и сама да се помогне.

- В. Застава, 2.7. 1921.

[5]  Ниједна област није смела имати више од 800 хиљада становника. На челу области стајао је велики жупан кога је постављао краљ и који је управљао преко државних органа пословима државне управе и области, што је детаљније обрађено у члану 95., који каже:

,,Управа у Краљевини врши се по областима, окрузима, срезовима и општинама. Подела на области врши се законом према природним, социјалним и економским приликама. Једна област може имати највише 800.000 становника. Две или више мањих области могу се спојити у једну већу. Коначну одлуку о томе доносе обласне скупштине дотичних области. Но и таква област не може имати више од 800.000 становника. На челу сваке области налази се велики жупан ког поставља Краљ и који управља преко државних органа пословима државне управе у области.“

[6] Лука Зрнић (рођен 31. октобра 1869. године у Бистрици код Приједора у Босни - умро 26.9. 1928, Београд)
- Бранко Надовеза - ПОЛИТИКОЛОШКА МИСАО ЛУКЕ ЗРНИЋА

[7] Спасоје Стејић,  неписмени уличар, који се са десет година пријавио као добровољац у мађарску војску да се бори против Србије и Русије, постао је са тринаест година велики револуционар, а са шеснаест је хтео да убије Краља.
АТЕНТАТ О КОМЕ СЕ НИЈЕ УЧИЛО У ШКОЛАМА: Молер који је усред Београда замало убио краља
https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/atentat-na-kralja-aleksandra-u-beograd