КАРАКАЗАН БиХ - 13

 Ратни исход, неколико података

- Од 1914. до 1918. страдало је око 137.000 војника из Хрватске, а још око 109.000 становника, углавном цивила, умрло је од разних епидемија и глади.

- У Првом свјетском рату у БиХ је мобилизирано 298.000 војника (НАП: Око 17% становништва – највише у Монархији), од којих је регистрирано 51.815 рањених или обољелих, у просјеку сваки шести. Од тога 12.726 су остали инвалиди, или просјечно, сваки четврти. Од укупно регистрираних 12.726 ратних војних инвалида било је 4.413 муслимана (34,68%), 5.371 православних (42,20%), 2.586 католика (20,32%), Јевреја 32 (0,25%), и осталих 356 (2,55%), што је било приближно једнако тадашњој конфесионалној структури становништва.

- Процентуално гледано Хрвати војници чинили су 27 % страдалих, нешто више од свог учешћа у укупној популацији. Муслимани су с учешћем од 50% страдалих у односу на 33% популације непропорционално страдали. Код Срба је случај био обрнут 23% страдалих у односу на 43%. Обрнуто пропорционални однос страдања показује да је постојало неповјерење према српском елементу у војсци и да је муслимански више ангажован.

- Од мобилисаних босанскохерцеговачких војних обвезника у току рата је смртно страдало око 38000 особа. Просјечни губици за цијелу Босну и Херцеговину износили су 12% од укупног броја војно ангажованих особа.

- Највеће губитке у Босни и Херцеговини је имао град Бања Лука, који је од 1173 особе ангажоване у војним јединицама изгубио 534, или 45,6%, по чему је заузимао прво мјесто у Монархији.

- Град Сарајево забиљежио је најмање губитке, знатно испод просјека, с 297 особа (6,9%) изгубљених из својих редова. Невесиње је изгубило 278 од 3.810 војних обвезника (7,2%).

- Укупно, војницима и официрима босанскохерцеговачких пукова додељено је у рату 1914-1918. године 33.318 разних медаља за храброст – златних, сребрних и бронзаних. По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље.

- Људски губици су процјењени на 360.000 људи, односно 19% становништва.

Након рата Босанци и Херцеговци у опште нису сматрали да су ратовали на страни пораженог агресора. Сматрајући са пуним правом, израдили су рачун за ратну одштету која им припада.

Елаборат о штети која је учињена за вријеме Првог свјетског рата у БиХ за вршила је Земаљска влада у фебруару 1919.

Извјешће о ратним штетама у Босни и Херцеговини
I Штете приватних особа – 1674,491.150 круна.
II Штете учињене у БиХ услијед прениских цијена реквизиције – 99, 000.000 круна
III Штете у индустрији - 11,381.526 круна
IV Штете опћина, котарских вијећа и котарских припомоћних заклада – 11,356.348 круна
V Штете на државном добру – 143,137.348.
VI Исказ: Зграде уништене усљед ратних операција и штета у пољопривреди - 1.000,000.000,
Укупно. - 3.000,000.000.

Међутим, учињена штета није значила и адекватну одштету, јер први судови за процјену ратне штете у Босни и Херцеговини отворени су тек фебруара 1922. године.

 

Случај митрополита Евгенија Летице

Бескрајном оданошћу Монархији истакао се испред свих православни митрополит Евгеније Летица [1] (Плашки, Хрватска, 1858-1933), митрополит дабробосански (1907-1920), ниже образовање је стекао у Плашком и Огулину, гимназију похађао у Сремским Карловцима, а студије права у Бечу, Грацу и Загребу. Од 1885. до 1892. године ради у државној служби у Сарајеву, а након тога иде у Загреб, запошљавајући се код Хипотекарне банке, а потом у Сремске Карловце, гдје 1895. завршава богословију. Следи његов блистави успон кроз црквену хијерархију. Архимандрит Генадије Поповић замонашио га је у манастиру Кувеждину 1895. године. После монашења постављен је за другог бележника Саборског одбора. У чин ђакона рукоположио га је 9. јула 1895. године патријарх Георгије (Бранковић). Трећег новембра је именован за привременог бележника Епархијске управе Темишварске у Темишвару, као и за референта Конзисторије. Епископ Темишварски Никанор (Поповић) га је крајем 1895. године произвео у чин придворног протођакона. Епископ Будимски Лукијан (Богдановић) рукоположио га је за презвитера 18. априла 1898. године у Сентандреји. Године 1899. произведен је за протосинђела а 24. јула 1900. године од епископа Никанора (Поповића) произведен је у чин архимандрита. Исте је  године постављен за првог митрополита новоосноване Бањалучко-бихаћке митрополије. Заиста фасцинантно: за осам година од банкарског службеника до митрополита! Године 1907. постаје дабробосански митрополит [2], а истовремено и предсједник Великог црквеног суда и Великог управног и просвјетног савјета. 

У то доба већ је препознат као аустроугарски робот.[3]

Као митрополит дабробосански одликован је 1908. године Великим крстом Франц-Јосифова реда од цара Франца Јосифа. Пензионисан је 1920. године, али је учествовао у изради Нацрта Устава Српске православне цркве донијетог 1931. године.] .

У јеку рата, неколицина српских политичара који нису били ухапшени (др Милан Јојкић, др Владимир Андрић и Ристо Хаџидамјановић) изразила је спремност на сарадњу са др А. Корошецем приликом њихових разговора у Сарајеву септембра 1917. године, али одсутност већине њихових пријатеља, заточених у казаматима, није им давала право да ступе ни у какве политичке договоре. Њима насупрот, митрополит Летица је био одлучан:  

„Ја сам одувијек био противник идеје да се сви Јужни Славени, који се налазе под влашћу Хабсбуршке династије, уједине са Србијом и Црном Гором“.

У данима ослобођења сарајевски митрополит Евгеније Летица је привремено изменио своја уверења, па је 5. децембра 1918., изражавајући радост због стварања југославенске државе, благословио нову државу:

“Било Срећно и од Бога Благословено и напредно ново оживотворено наше краљевство Срба, Хрвата и Словенаца!”

Десет година раније  Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, служио је благодарење у част анексије.

Босанскохерцеговачки митрополити су први, већ 14. децембра 1918. године упутили захтјев, први званични акт, тадашњем београдском митрополиту Димитрију да се босанскохерцеговачке епархије уједине са Православном црквом у Србији.

Овоме је предходила дискретна, али врло жива дипломатска активност о којој налазимо трагове у препискама директних учесника тих догађаја.

Врло је могуће да су овом чину претходиле сљедеће акције, које назиремо у писму М. Пећанца упућеног С. Протићу из Сарајева 28. 11. - 11. 12. 1918. год. – 

“Како су баш приликом ове моје посете код г. Војводе дошле у питање две важне ствари […] са знањем да је г. Д-р Јањић, професор Богословије, који се је налазио у пратњи Г. Пашића, чинио извесне конкретне предлоге овдашњем српско-православном митрополиту г. Летици у ствари присаједињења босанско-херцеговачке цркве цркви Краљевине Србије, то је г. Војвода са пуном готовошћу сагласио се са мојим предлогом шта да се ради по овој ствари и дао ми овлашћења да учиним све што треба, споразумно са њим, па да се посао који је у вези са овим случајевима упућује правцем најбољим по нашу општу ствар, а према упутствима и сагласно са намерама Краљ. Владе. У томе смислу је г. Војвода изволео данас упутити и телеграм Врховној Команди за Краљ. Владу и питати за упутство о процедури у ствари корака босанско-херцеговачких митрополита код поглавице православне цркве у Краљевини Србији да се њихове епархије присаједине автокефалној цркви Краљевине Србије. […]” [Према: Јанковић Д., Кризман Б. (приредили). 1964. 713 ]

Митрополит  Летица се међутим брзо, и поред "извесних конкретних корака" који су према њему учињени,  вратио на своју аустрофилску оријентацију, што је и повод његовој смјени након рата.

Срамота митрополита Летице

... по налогу предсједника Земаљске владе др Милана Сршкића извршена је преметачина у просторијама епархијског и великог црквеног суда те су у просторијама приватног суда Летице, који је био на љетовању, нађени: „рељефни модел (плакета) Фрање Јосифа, Карла и Ците, двије пепељаре за свакодневну употребу са Фрањином сликом, пехар са Виљемовом сликом…У канцеларији једна рељефна плоча на мрамору, Фрањина, у сали за сједнице на пулту уз канапе слике свих бивших аустријских и њемачких восковођа,…у слуганској соби нађене су и велике зидне слике Хабсгбурговаца…а баца и хрђаво свјетло и на његове најближе савјетнике који га не упозорише макар и за познате наредбе предсједника владе дра М. Сршкћа, која је прије кратког времена изишла и која под пријетњом казне забрањује ношење и држање свих знакова и слика који подсјећају на хабсбурговце и Аустрију. Резултат преметачине је управо поразан, више него срамота за једног митрополита и увреда цијелог нашег троименог народа, нарочито нас Србе православне, што је на столици митрополије дабро-босанске сједио од ослобођења до данас овакав човјек и што се називао српско-православни митрополит…огријешио се о наредбу, која има снагу закона и да је још теже увриједио народ, те га зато мора стићи праведна и заслужена казна, која одговара тежини увреде, а која га је због његовог бившег рада требала још раније да стигне.

                                                                              – Српска ријеч, бр. 112, 10. јун 1920

Скупштина свештеника 14. јуна 1920. године у Сарајеву је закључила да се тражи оставка Летице. [4] Одређена је једна делегација која је отишла у Округлицу код Вареша, гдје се Летица налазио. Ту је он написао своју оставку на митрополитски положај. Наведена делегација удружења предала је Летичину оставку Влади БиХ у јуну 1920. и он је био пензионисан. Преселио се код Сиска, гдје је и умро 1933. године.

 

-----

 

[1] Евгеније Летица, житије му
https://www.mitropolijadabrobosanska.org/evgenijeletica.html

 

[2] 

Апсолутизам у босанској цркви

Свему свијету је познат апсолутистички дух, којим окупаторска влада усрећава српски народ у Босни и Херцеговини. Главна особина апсолутизма, ма гдје се он појављивао, јесте туторисање над потчињеним, који, по тој теорији, не смије имати свог мишљења, а које му није ни потребно, јер су само силни мира сего позвани да руководе и једино они су у стању увијек мислити као што треба, а — наравно, — то све доноси срећу и благостање потчињенима Па као што је свака власт у Босни и Херцеговини задојена апсолутизмом, исто је тако и с духовном влашћу, чији представници нијесу ништа друго већ особити органи владиног апсолутизма. Томе се чудити не треба, кад је познато, да босанско херцеговачке митрополите, успркос дугогодишњој узалудној борби народној, и сада именује само стално и по своме ћефу иновјерна и апсолутитичка влада окупаторска. Али је најизразитији представник владиног апсолутизма у црквеној управи митрополит бањалучко-бихаћки Евгеније Летица, некадашњи чиновник окупаторске владе.

Тај митроносац босанске цркве, који је на брзу руку свршио богословију и православне законе о моралу, и данас није ништа друго већ вјешти играч с параграфима свјетовне правне науке којом се увијек служи, кад је потребно оправдати овај или онај поступак, који годи окупаторској тиранији. Што је автономна уредба наша овако накарадна испала, заслуга у главном припада Летици, који је знао својом злогласном софистиком заварати не вјеште у томе прваке. 3ато смо с автономијом мјесто очекиваног мира у цркви и народу добили законитог расадника свађе и гложења, јер збрка сакатих параграфа повезана је и дата у руке владикама, које поставља иноверна апсолутистичка влада, а тим се „законитим” правом дивно умије користити бањалучки митрополит Летица?

Застава. 9. 2. 1907.

[3]

Сарајевски Срби и нови митрополит.

У Сарајево је дошао нови митрополит, Евгеније Летица. Увео га је у звање царски комесар, генерал Винзор. Срби су демонстративно изостали са ове свечаности. У име српске црквене општине поздравио га је Глигорије Јефтановић и изјавио је наду, да ће и митрополит Летица против страначке најезде штитити српске народне интересе. Летици је то било непријатно, па је одговорио, да ће он поштовати државне законе, а неће се обазирати на тренутне струје, које поткопавају јавни живот народа. Он ће своје уверење заступати и према влади (???) и према народу. Црква је епископална, па он жели да га Срби поштују као свога врховног пастира и да слушају његов глас (ако је у корист народа, биће послушан). Отказан је свечани банкет, јер је Јефтановић изјавио, да Срби не могу седети за једним столом са аустријским официрима и чиновницима, пошто међу њима има доста компромитованих. Ова изјава изазвала је огорчење међу чиновницима, јер је на банкет био позват и генерал Винзор као царски комесар и сви виши чиновници. Пештански листови тврде, да је ова демонстрација управљена у првом реду против Косте Хермана, шефа политичког оделеља земаљске владе, пошто је он заштитник великохрватске струје у Босни. Херман је написао у „Хрватском Дневнику” пре две године чланак, у ком су Срби ужасно били нападнути, а због тога чланка дошло је до отвореног сукоба између Срба и досељених Хрвата. — Држимо, да ће београдски „Дневни Лист“, „Трговински Гласник“ и остали осудити Јефтановића, што неће да се љуби са Костом Херманом, љубимцем хрватских коалиционашких листова у Загребу. Братска слога захтева, да се Срби љубе са присталицама Велике Хрватске. Зар није тако београдска господо?

Застава, 20. 2. 1908.

[4] 

Отступ митрополита Летице.

Митрополит дабро-босански Евгеније Летица поднео је оставку на звање и замолио умировљење, Ово је морао учинити под притиском штампе, јавног мишљења и гласа свештенства због аустрофилства. Положај му је постао немогућ под новом управом, као што је постао био и положај "заменика митрополитског у Карловцима Мирона Николића. И против њега због његова нехонетног држања и поступања дигло се свештенство и јавно мишљење. Он је тако рећи најурен са свог положаја. Било је речи, да се неће моћи даље ни као владика у Пакрацу. Но он се „ухињио“ па се с ректором Вучковићем завукао у Пакрац и шћућурио. Сад се већ окуражио и појављива се на седницама синодским и у јавности. Мисли јадник: заборавило се ! Кад нема образа, да повуче сам конзеквенције, као што је Летица учинио, треба га безобзирно протерати с владичије и стрпати у Пакру или Ораховицу, да грешник испашта за политичка неваљалства и увреде, које је нанео родољубивом српском свештенству. Или је утицај зар Хабзбурговаца још толики код нас, да ова креатура њихова, Мирон, може у светосавској цркви заузимати виднији положај?! Сви недостојни морају доле!

Застава. 25. 6. 19020.