ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА -13

Војислав Кецмановић - Ђедо и потомци

Војислав Кецмановић — Ђедо [1]

(Читлук код Приједора, 1881 — Сарајево, 25. март 1961), брат Душанов. Био је лекар, учесник Балканских ратова.  У бањалучком велеиздај-ничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бањој Луци и Зеници. Укључивши се у Народноослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Био је, у дословном значењу, комунистички агитатор са бурета. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије и за председника ЗАВНОБиХ-а, на коме је наступао као "првак СДС из Бјељине"..  Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је председник Предесдништва Народне скупштине Босне и Херцеговине. Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.

 ... Наши народи показали су се способним не само да туку непријатеља него да још у току љутих битака лијече ране које су нам оставили бивши режими. За једну од тешких рак-рана ми смо нашли једно рјешење, и то радикално рјешење. То је питање монархије. И ми, једини претставници народа Босне и Херцеговине, изразили смо на овом историјском скупу једнодушну одлучност да нећемо дозволити повратак у нашу искрвављену земљу не само избјегличкој издајничкој “влади” [него] ни њеном краљу – издајнику Петру II. Ова наша одлука, браћо и сестре, претставља један велики прелом у историји наших народа.

Али, данас, када је наша Босна и Херцеговина први пут у својој историји, добила своје истинско народно претставништво, данас када ми прослављамо једну од великих побједа нашег народно-ослободилачког покрета, ми не смијемо заборавити да се за овако снажан и побједоносан размах наше борбе има захвалити у првом реду јуначкој и мудрој Комунистичкој партији Југославије!

Све те војничке и политичке побједе које су наши народи извојевали под вођством свог најбољег сина, свога вође и друга Тита, охрабрују нас и у исто вријеме дају нам нове снаге да нашу борбу доведемо што прије до коначног циља – до слободе. Све те побједе охрабрују нас и стварају у нама одлуку да, кад одемо кућама, устостручимо своје напоре и појачамо осјећај дужности и одговорности према свом народу. Наше љуто оружје не смије да отупи према окупатору и према издајицама, него мора бити свјетлије и оштрије. Ми морамо учинити све да што прије дођемо до коначне побједе и да наше ново државно уређење буде трајно, солидно – вјечно. С тим мислима ја кличем: Живјела наша народно-ослободилачка војска! Живјела Комунистичка партија Југославије! Живио вођа наших народа, Тито! Живјела побједоносна Црвена Армија! Живјело братство народа Босне и Херцеговине! Живјела слободна и федеративна Босна и Херцеговина у слободној демократској федеративној Југославији!

- Др Војислав Кецмановић, Завршна ријеч,
Прво засједање ЗАВНОБиХ-а,
25./26. новембар 1943. године, Мркоњић град.[2]

У Сарајеву, где се обиљежава 25. новембар као "Дан државности" због заседања ЗАВНОБиХ-а, некадашња Улица Војислава Ђеде Кецмановића је преименована у Улицу Нусрета Шишића Деде, припадника злогласног криминалног здруга „Зелених беретки",  који је „сломио кундак ударајући људе” .[3]

Нусрет Шишић Дедо је био само једна карика у ланцу уништавања остатака ЈНА у Сарајеву и бившег "вјечног" социјалистичког режима. Дедо је из своје „роре” пуцао и на Ђеду, иако се данас државници са 30% „филџан државе” на Дедином гробу сваког 1. марта и 25. новембра сјете и Ђеде. Прво положе вијенце на Ковачима, гд‌је почивају исти они који су пуцали на младе голобраде момке са петокракама на челима, а онда положе вијенце на Врацама, гд‌је почивају исти такви голобради момци са петокракама на челима. Цинично креирање паралелне, неутемељене историје постало је основ политичког д‌јеловања већег дијела већег БХ ентитета.

Према дневничким забелешкама Војислава Кецмановића - Ђеда објављено је 1980. године ефемерно штиво "Забиљешке из ратних дана". [4] Тамо, поред излизане комунистичке лагарије о тобожњој "борби против свих шовинизама", или разматрања улоге жена и омладине у револуцији, наилазимо на пасаже у којима локал-патриотски глорификује своје суплеменике.

Посебно истиче морал тога напаћеног народа у Босанској крајини. Тако, на примјер, за народ села Грбаваца каже:

»Тамо на видику сукљају пламенови од запаљених домова, а овдје у овом селу, одјекује пјесма младости и тресе коло. :Жилав је и прекаљен овај народ. Неуништив.« Он гледа тај поносни народ и диви му се. Осјећа његови снагу, његову свијест о себи, његово увјерење и побједу.

Сцена је заправо сабласна.  И пророчка у својој мрачној симболици. Та ће обездушена крајишка кукавељ, која опсено и вулгарно пева и "тресе коло" док комшијама горе куће, само коју годину касније добити власт и моћ. И, ко год је упознао те нове неотесане властодршце, "ослободиоце" као су себе дрско китили, знао је, са ужасом у срцу, да ће се сцена палежи из Грбавца извесно и неумитно поновити.  

Драгутин Кецмановић, 

Брат Душанов и Војислављев. О њему се мало зна, сем да је био официр аустроугарски и касније југословенске жандармерије. За њега је везана једна контроверза из прогона црногорских разбојника, коју ново-црногорски историци интерпретирају као прогон црногорских устаника. Даље се тај наратив преноси на савремена трагична збивања.

...Књига говори о страдању обитељи ‘комите и устаника Петра Звицера’. У пријеводу на хрватски та би се књига звала ‘Бартоломејска ноћ у Рокочима’. Комите су у пријеводу били побуњеници, некад против турске војске, а у овом случају ради се о црногорском домољубу. У  наведеној монографији, истраживачким радом Вујошевића и Аџића, дошло се до нових и значајних докумената и сазнања о трагедији породице Петра Томашева Звицера априла 1923. у Рокочима (у Цуцама), односно, директно око тога монструозног злочина без казне, који је над њом починила жандармерија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца  под командом тадашњег жандармеријског мајора Драгутина Илијина Кецмановића.

- Игор Матић [5]

Пуковник Драгутин Илијин Кецмановић је имао тројицу синова: Златимира, Миомира и Илију. Златимир Кецмановић (1919-2012) био је специјалиста офталмолог, члан Академије медицинских наука и професор Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Златимиров унук је такође љекар, специјалиста радиолог, Владимир Кецмановић, који живи и ради у Београду. Владимиров син је дјечак-убица и монструм Коста Кецмановић [6], праунук пуковника Драгутина Кецмановића.

Други Драгутинов син је генерал ЈНА, проф. др Миомир Кецмановић (1921-1996). Био је познати љекар инфектолог, херој епидемије вариоле вере, одликован од стране Јосипа Броза Тита највећим југословенским одликовањем за хуманост. Миомиров син носи дједово име и такођер је љекар. То је проф. др Драгутин Кецмановић, специјалиста опште и абдоминалне хирургије, који живи и ради у Београду. Његов насљедник носи дједово име Миомир, и познати је тенисер који живи и гради своју спортску каријеру у Америци.

Илија Кецмановић [7], 

Трећи син мајора Кецмановића, рођен 24. јула 1902. године у Босанској Костајници, син Душанов, је босанскохерцеговачки књижевни исто-ричар и критичар. Године1933.  је ухапшен и отпуштен из државне службе у Београду због умножавања и растурања летака против државног уређења. Почетком рата 1941. са породицом одведен у концентрациони логор у Цапрагу, али се успео пребацити у Србију. Као припадник НОП-а, преко Барија и Сплита, вратио се у побуњену Босну па у тек ослобођено Сарајево, где постаје уредник културне рубрике Ослобођења, а одма затим помоћник министра просвете БиХ, па ректор Више педагошке школе у Сарајеву (1946-1947), управник Народне библиотеке БиХ (1947-1951). 1957. стекао и докторат наука одбранивши дисертацију Живот и дело С. С. Крањчевића. Умро је 1975.

Његови су синови проф. др Ненад Кецмановић, професор политичких наука, некадашњи декан Факултета политичких наука у Сарајеву, дугогодишњи савјетник Милорада Додика, и Душан Кецмановић, проф. др психијатрије.

Душан Кецмановић (млађи) [8], 

Син Илијин (млађег), рођен у избеглиштву у Београду 1942,  је класичну гимназију и студије медицине завршио у Сарајеву, а докторирао у Београду. Кецмановић је био и један од наших најзначајнијих и нај-плоднијих аутора у области психијатрије, етнопсихологије и социјалне патологије.

Његов пут каријерног психијатра прекинуо је рат који је букнуо 1992. након насилног и противуставног отцепљења БиХ од Југославије.

У варљивој нади да ће се рат релативно брзо окончати и да ће ипак моћи да ради у “своме граду”, Кецмановић је у Сарајеву остао првих пет ратних мјесеци.

Ми не разумемо како је један научник који би морао познавати најтам-није стране људских душâ, који познаје историју босанских злочина те зна шта се Србима у Сарајеву догађало и 1914. и 1941. године и који, коначно, преко тога има исувише наталожених породичних искустава јер је и сам рођену Београду, као избеглица испред хрватско-муслиманског терора, могао да гаји било какву "варљиву наду" о сара-јевском миру, и то гледајући бруталне погроме и покоље над својим сународницима?

Али кад су почела сумњичења, провокације и изливи мржње, чак и на мртве љекаре српске националности (на доктора Неду Зеца, оснивача Клинике), Кецмановићу је најзад постало јасно да мора да се спасава. Пошто се плашио “блиских сусрета” на територији коју су држали Срби (јер је био против српског отпора), кренуо је у избјегличку авантуру кроз крајеве под контролом Хрватског вијећа обране. То га као “четника” (за ту, као и бошњачку страну, тада су мање-више сви Срби били “четници”) замало није коштало главе – спасио га је један бивши студент, припадник ХВО. По сопственој оцени релативно коректно су га примили у Сплиту и Загребу, (уз избегавање шетњи по граду, што личи на кућни притвор), док већина београдских психијатара, добрих знанаца па и пријатеља, није (сем неких мање утицајних) показала спремност да му, упркос завидним референцама, помогне запошљавањем у овој или оној здравственој установи. Ваљало је, по мишљењу једног од њих, да посао заслужи одласком на фронт у Босни, што ће рећи да се прво тамо докаже као прави српски љекар и патриота. (Тамо је бесумње било много оних којима је помоћ психијатра била неоп-ходна). Био је то шеф једне психијатријске установе, очито примјеран слуга Милошевићевог режима. [9]

Др. Душан Кецмановић је утекао у Сиднеј, 15839 километара даље од сарајевске "надетинчке", мултикултурне", "космополитске" раје, која је хтела да га коље зато што је именом Србин, без обзира на његову приврженост "свом граду", да се више никад тамо не промоли.

Пошто се Др Кецмановић научно бавио етнонационализмом и сличним психолошким и социјалним феноменима, у једној студији обрадио  је случај (за нашу тему значајан) човјека чији неочекивани морално-психолошки преображај Кецмановић означава појмом “инверзни етнонационализам.” [10] То је портрет једног академски образованог Србина, иначе сина православног свештеника, који је – пошто је једва преживио сарајевску ратне страхоте (поред свих тегоба, муслиманске власти узеле су му стан и тјерале га на копање ровова) – пред крај рата отишао на Корчулу, у родно мјесто своје жене, Хрватице. Три године послије рата Кецмановић је са супругом провео љетни одмор код њих, као код старих пријатеља. Крајње непријатно изненађење састојало се у томе што је пријатељ, који је настојао да добије хрватско држављанство (он ће га и заслужити), цијело вријеме за сва ратна зла оптуживао искључиво Србе. По њему, Хрвати и Бошњаци нису били низашта криви и одговорни, били су само жртве српске агресије. Сматрао је да су Срби геноцидан народ, да им се ништа не може вјеровати и да с њима ваља заувијек раскрстити. Говорио је то с горчином и отвореном, острашћеном мржњом. Кад му је у Новом Саду умро брат, није отишао на сахрану. Кецмановић ову радикалну промјену у мишљењу и понашању пријатеља тумачи као посљедицу изнуђеног прилагођавања ставовима хрватске етнонационалне већине у којој му, као Србину (какво оптерећење!), ваља живјети. Осјећао је унутрашњи притисак условљен страхом да ће, као етнички уљез, бити прогнан из нове сре-дине, да ће му сам живот бити угрожен, а спољашњи притисак вршиле су етнонационалистичке идеје и осјећања великог броја припадника заједнице у којој се настанио.

Ми не верујемо (многи случајеви нас подупиру у тој резерви) да је могуће драматично и ултимативно национално посувраћење зрелог и културног човека, а да у њега дискретним породичним васпитањем већ није уграђен заметак аутошовинистички.  У том контексту примећујемо да се Др Кецмановић зачудо никада није позабавио, са научне стране дакако, етнонационалистичком инверзијом свог деде, прота Душана Кецмановића, онога што је потписао Загребачке пунктације, подржао из све снаге формирање Бановине Хрватске, на сваки начин роварио против мрског му Београда и Србијанаца, па после једва спасао живу главу од Хрвата, бежећи у Србију?

Догодило се, па се поновило.

Питање је и шта би изнела на видело једна поштена интроспекција Др Душана? Одурно је наглашавати да се Душан Кецмановић баш никада, ниједном ријечју нити гестом није одрекао Сарајева. Какве су то унутрашње блокаде, какви одбрамбени механизми, су га присилили на вечно ћутање и зачаурење у сопственој наднационалној инверзији у сарајевском урбаном симулакруму?

Ни мало изненађујуће, смрт Душана Кецмановића у Сарајеву нигдје није нотирана ни споменута. Зашто је његова смрт тако темељито прешућена? Зато што му је име Душан, а презиме Кецмановић? Чак нити само то. Његова смрт, као ни његов живот и његово име тако природно више не припадају садржају који обухваћа појам Сарајева, и већ се помаља истина да му никада нису ни припадали.[11]

Ненад Кецмановић [12],

Син Илијин, брат Душанов,  српски је политиколог, политички анали-тичар, публициста, социолог и професор универзитета у пензији. 

Кецмановић је био ректор сарајевског универзитета (1988—1992). Он је члан Сената Републике Српске. Коаутор је прве обимне монографије „Историја Републике Српске”, објављене у Београду и Бања Луци 2016. године. 

Почетком деведесетих је на посљедњим изборима на основу највећег броја гласова изабран за члана Председништва Југославије, а са тог положаја је одмах смијењен посредством Службе државне безбједности под изговором „недовољне безбједносне културе“. Од стране мусли-манског политичког руководства на челу са Раифом Диздаревићем је оптужен да је „енглески шпијун“.

У вријеме политичког плурализма у Југославији 1990. године, у Сарајеву оснива огранак за Босну и Херцеговину Савеза реформских снага Југославије чији је био председник до 1992; политичку партију чији оснивач је био Анте Марковић. [13] Године 1991. добија почасни докторат Универзитета у Мичигену. У време расада Југославије и увођења санкција СРЈ, краткотрајно је био део тзв. крњег Председништва БиХ у јуну и почетком јула 1992. године. У то време  Радован Караџић га назива "Алијиним Србином", а генерал Младић говори о Кецмановићу као „нашем мајмуну који је отишао код Алије“. [14] И заиста, почетком јуна 1992, на приједлог блока опозиционих странака, Предсједништво које су напустили Биљана Плавшић и Никола Кољевић, попуњено кадровима из српског народа. Били су то др. Ненад Кецмановић и др. Мирко Пејановић [15]. Тиме је Предсједништво Републике Босне и Херцеговине добило формални легалитет да организује војску Босне и Херцеговине у рату против Срба.

Неколико месеци касније бежи из Сарајева. [16]

Постаје редовни професор и шеф Одељења за политикологију Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Као редовни професор ради на Универзитету у Источном Сарајеву, а као редовни професор и декан на Универзитету у Бањалуци. Члан је Сената Републике Српске од 1. септембра 1996, а 2009. је поново изабран на позицију сенатора Републике Српске. На позицију експерта Европског центра за мир и развој Уједињених нација у Паризу је изабран 1998, а 2006. постаје члан Руске академије политичких наука у Москви. Од 2001. до 2004. је члан Главног одбора и Политичког савета Демократ-ског центра у Београду. (Био је) саветник председника републике Српске милорада Додика. Једно вријеме је радио као уредник Радио телевизије Републике Српске. Радио је и као уредник часописа за друштвену теорију „Идеје“, „Опредјељења“, „Дијалог“ и „Лица“, те као дописник политичког недељника НИН.

Тек по бекству из Сарајева, почиње отворено да пише о стварним догађајима и новом српском пострадању. један њего чланак тако носи наслов "Било је опасано по живот звати се Србислав". [17] Тада мења и схватања о политичким околностима у Босни и Херцеговини.

Кецмановић је као свједок Младићеве обране навео како је први босанскохерцеговачки предсједник Алија Изетбеговић желио створити државу темељену на исламским вјерским правилима, што је објавио и у декларацији још 20 година прије избијања рата.

„У томе да муслимани, док су у некој држави у мањини се требају прилагођавати законима, а у тренутку док ојачају и постану већина наметну исламски поредак – једну врсту исламске теокрације.“, навео је у главном исказу свједок обране.

- Са суђења генералу Ратку Младићу у Хагу

Питање је да ли је Кецмановић разумео да је и сам, својим срљајућим "реформизмом" и анти-национализмом, добрано помогао у предузећу Алије Изетбеговића и муслиманских шовинистичких ханџарлија? како год, Ненад Кецмановић је постао једна од најомрзнутијих личности у Бе-Ха-ентитету, "великосрпски идеолог" (sic!), те се текстови о њему препуни шовинистичких излива могу у великом броју наћи у "Ал Џазири", Слободној Босни", и другим антисрпским гласилима у свету и у Србији.

-Кецмановић је заправо једина преостала константа великосрпког државног пројекта у БиХ. Лидери (Караџић, Плавшићка, Крајишник, Кољевић...) долазе и одлазе, али Кецмановић остаје као теоретичар, трбухозборац и идеолог. Оно што је за Владимира Путина Александар Дугин, то је за Додика – Кецмановић. Његова појављивања у јавности обично су посљедица неких важних збивања, која се управо догађају или ће се тек догодити.

-Фарук Кајтаз, политички амалитичар [18]

Случај Ненада Кецмановића је савршен пример дегенерисаног нацио-нализма који се преко Дрине прелива у Србију, и који је готово у потпуности потиснуо изворни и здрави српски национализам. Код Ненада Кецмановића, као ни код његовог брата Душана,  није дошло до суштинске критичке ревизије (дегенерисаног) националног иденти-тета и личног левог скретања (припадност лажном и краткотрајном "покрету" Анте Марковића, а касније "Демократском центру" Драго-љуба Мићуновића, Виде Огњеновић и десимира Тошића, указује на настојање да се тада постојеће стање самоуправног југославизма само политички коректно преуреди и прилагоди  новим неолибера-листичким гео-политичким приликама). Коначно, немогуће је, или спада у националну шизофренију, поносити се дедовима Душаном и Војиславом-Ђедом, ортодоксним националним издајницима, како је то чинио Ненад Кецмановић, и истовремено бити велики српски патриота и "великосрпски идеолог". Он је само, за разлику од брата Душана који је одабрао вечно изгнанство кад већ није могао бити Сарајлијом, под траумом муслиманско-хрватског терора прешао на страну републичкосрпског етнонационализма. То је у ствари сушти-нски "конвертовани етнонационализам" који представља мешавину српско-босанског национализма и титоистичког југославизма. [19]

Владимир Кецмановић, 

Писац. Рођен у Сарајеву 3. јула 1972. Син Ненада Кецмановића. Одлични је представник последње генерације Кецмановића, који су свој израз нашли у књижевности, спорту и масакру. Студирао и живи у Београду. По војничком критеријуму, с обзиром на годиште (првопозивац) и место рођења, јесте ратни дезертер. Иако показује доста реализма у проценама историјским, остао је загрижени поборник идеалног југославизма Гаврила Принципа. [20]

-----

[1] Војислав Кецмановић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2] Извор: Земаљско антифасшистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине: документи 1943 – 1944., Институт за историју радничког покрета, “Веселин Маслеша”, Сарајево 1968.

[3] НАП: Заробљене младе војнике ЈНА у Сарајеву.
- Марко Марјановић - Од историјског АВНОЈА до сломљеног кундака
https://katera.news/lat/od-istorijskog-avnoja-do-slomljenog-kundaka#google_vignette

[4] - Драго Боговчанин Др Војислав Кецмановић- Ђедо, ЗАБИЉЕШКЕ ИЗ РАТНИХ ДАНА
https://prilozi.iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2023/05/17-Prilozi-PrikaziiOsvrti-VojislavKecmanovic.pdf

[5] Игор Матић - КРВ ПРЕДАКА… Кецмановић, праунук пуковника Драгутина Кецмановића који је убио и спалио 7 чланова Звицера, од тога троје мале д‌јеце
https://croativ.net/krv-predaka-kecmanovic-praunuk-pukovnika-dragutina-kecmanovica-koji-je-ubio-i-spalio-7-clanova-zvicera-od-toga-troje-male-djece-49659/

[6] Небојша Вукановић - Да ли је прадједа монструма и психопате Косте Кецмановића починио бруталан злочин у Црној Гори?
https://nebojsavukanovic.info/da-li-je-pradjeda-monstruma-i-psihopate-koste-kecmanovica-pocinio-brutalan-zlocin-u-crnoj-gori/

[7] Илија Кецмановић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[8] Стеван Тонтић - Есејистика и етика Душана Кецмановића
https://www.jergovic.com/ajfelov-most/esejistika-i-etika-dusana-kecmanovica/

[9] Бар се тако тврди. Изгледа да ни рођени брат није хтео да му преко својих веза нађе одговарајућу позицију?! Ако је тако, Др. Кецмановић би био први Босанац који се није могао ухљебити у Београду, будући да су од тог доба "цинцарски Београд" и Нови Сад крцати дезертерима.

[10] "Инверзивни етнонационализам" је само још један високопарни еуфемизам за аутошовинизам.

[11] Миљенко Јерговић Душан Кецмановић, психијатар сарајевски
https://www.gradprijepolje.com/vesti/dusan-kecmanovic-psihijatar-sarajevski/

[12] Ненад Кецмановић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[13] Ненад Кецмановић је у то време био прихватљив свима, и Хрватима и Слободану Милошевићу.

Милошевић и ја смо се договорили да на функцију предсједника Социјалистичке партије БиХ дође Ненад Кецмановић, он се сложио, али се послије опредијелио за реформисте!

- Борислав Микелић, из рукописа аутобиографије,
Свет, 02. 10. 1995.

[14] Goran Junvirth - Младић о Кецмановићу: „Наш мајмун код Алије“
https://www.slobodnaevropa.org/a/mladic-o-kecmanovicu-kao-nasem-majmunu-kod-alije/25453979.html

[15] Мирко Пејановић, остао до краја веран Алији Изетбеговићу и доследан у издаји сопственог народа.

[16]

КОНТРАВЕРЗНА ТУМАЧЕЊА „НЕСТАНКА“ ДР НЕНАДА КЕЦМАНОВИЋА ИЗ САРАЈЕВА

Службени пут а не бекство?

Сарајево. — Вишечасовни боравак др Ненада Кецмановића, члана Предсједништва Босне и Херцеговине на Палама и одлазак у Београд изазвао је бурне реакције у јавности. Главна заслуга припада телевизији са Пала која је прексиноћ објавила да је „Кецмановић побегао из Сарајева“ уз снимак његове шетње са др Николом Кољевићем негде на Палама. Исте вечери ТВ Београд драматично је јавио да је „познати енглески шпијун побегао, потом поднео неопозиву оставку и да ће о томе ускоро у Београду одржати конференцију за штампу.

У ударном дневнику ТВ Босне и Херцеговине саопштено је да се према информацији МУП-а Босне и Херцеговине др Кецмановић налази на приватном путовању... 

- Ж Вуковић; Борба, 9.7. 1992.

[17] Ненад Кецмановић Било је опасно по живот звати се Србислав
https://www.politika.rs/scc/clanak/631211/Bilo-je-opasno-po-zivot-zvati-se-Srbislav

[18] - М.И. ПОЛИТИЧКИ АНАЛИТИЧАР ФАРУК КАЈТАЗ - Оно што се догодило у Мостару није случајноhttps://www.slobodna-bosna.ba/vijest/363056/

[19] Као "модерни политичар" он за реформисте којима је припадао објашњавао "ми нисмо ни комунисти и некомунисти, ми смо и комунисти и некомунисти", што би била парафраза на ранију флоскулу "Босна није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска. Босна је и српска и хрватска и муслиманска".

[20] Зоран Радисављевић - Гаврилу Принципу бранитељи не требају
https://www.politika.rs/scc/clanak/296215/Gavrilu-Principu-branitelji-ne-trebaju