КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 13

 Смутно доба и сјајни златици

 

Када се разматра питање комунистичких револуционара и трагичног резултата њиховог деловања на српски народ и по српском народу,  неизбежна тема је злато.

Да није било злата, угасили би се.

Злато их је одржало, њему хвала!

КПЈ током 1920-их је постала партија „професионалних револу-ционара“. Синтагма необично добро описује њихов живот: револуција је за њих била и посао (за који су били плаћени), апсолутна власт сврха живљења.

У ново доба звали би их још и "страним плаћеницима".

Током читавог свог постојања КПЈ је имала издашну финансијску помоћ Москве и Коминтерне. Према једном извештају из 1921, КПЈ је за само четири месеца те године из испоставе КИ у Бечу примила 195.000 динара што је премашивало примања председника владе у Београду за две године. Тако је било и наредних година, када је помоћ и повећавана. За потребе КПЈ из Москве је 1922. издвојено чак 1.000.000 златних рубаља – и више него троструко у односу на Пољску, а једнако колико и за партију у Немачкој. У 1924. је издвојено још 750.000 рубаља. То је доприносило да функционери КПЈ доста лагодније делују и живе, али и да остварују политички утицај међу својом циљном групом.

До Коминтерне је стигло писмо Константина Атанасијевића у којем је Рајко Јовановић оптужен за сарадњу са полицијом јер се „поуздано зна“ да су га скојевци теретили теже него Марковића, али он није ухапшен. За то су наведени лични разлози – жеља Јовановића да се из руководства СКОЈ-а одстрани Гргур Вујовић, а Јовановић, иако адвокат, није пристао да брани скојевце на суду. Оптужен је и да је сав новац КПЈ, синдиката и Црвене помоћи пренео у Загреб: „Докопао се пара и избезумио. Са некима оргија, неке подмићује да ћуте и да га не одају“.

Према тврдњама Мустафе Голубића, а у интерпретацији Родољуба Чолаковића, Горкић је радио за НКВД:

„Благодарећи томе, он се у Москви кретао у ‘вишим совјетским круговима’ камо обичан смртник није могао ни привирити. То је био свијет за себе – све бивши комсомолски руководиоци који су направили каријеру и постали дрмаџије или у партији, или у привреди, или у дипломатији, или у служби безбједности. У тај привилеговани слој московског друштва, који је имао своје нарави, своје забаве, своју ‘филозофију живота’, Горкић је упао благодарећи познанству са неким комсомолским руководиоцима. Вјешт, продоран, с много шарма, он је тамо добро примљен. Чак се и оженио женом из тог круга – Бети Глан која је живјела у трособном стану, имала аутомобил за личну потребу, што је за тадашње совјетске услове била права раскош. Све је то Горкићу, младићу који је одрастао у сиротињи и рано упознао емигрантско потуцање, импоновало. Постао је самоувјерен преко сваке мере и преобразио се постепено из револуционара у високог комунистичког бирократу који је најзад ‘схватио’ шта је то ‘штаб свјетске револуције’ и како се у њему треба понашати.

У овом периоду је у Москву послат и Иван Мачек [1]. Он је деценијама касније оставио упечатљиво сведочанство о малограђанском комунистичком аристократизму који је био манир партијског руководства у време Милана Горкића (чланови руководства били су његова „телесна и хорска пратња“), а који је Тито касније „усавршио“ и претворио у владарски стил. У својим већ цитираним мемоарима описао је како је на сплитски пленум дошао одрпан и без пребијене паре у џепу, а Карло Худомаљ је изгледао као да је управо стигао из модног журнала Коминтерне:

„То и није било страшно... Оптужен сам да забијам клин у леђа Централном комитету, пошто руководиоце делим на добре и лоше. Постајали су безобзирни и безосећајни. Ходали су елегантно по свету. Нисам могао да разумем и дубоко ме је вређало што нико није показивао ни најмањи интерес за стварно стање и тежак живот радника. Цео партијски рад сводио се на строге беспоговорне директиве и често безразложне штрајкове и демонстрације. Били смо некакви њихови обезглављени јуришни одреди. Требало је да им, уз стравичне жртве, изборимо што виши положај на партијској хијерархији у Коминтерни. Ни најмање им није било важно имамо ли да прехранимо породицу, нити како раде и да ли уопште постоје основне партијске организације“.

Његов напад на руководство тумачен је као недостатак марксистичког образовања, па је одлучено да оде на „стручно усавршавање“ у Лењинску школу у Москви: „Надали су се да ћу исправити своје погрешке и научити да мало гледам погнуте главе“. [2]

Смутно доба "партијског развоја" друге половине тридесетих карактеришу масовна хапшења чланова партије у СССР-у, укидање новчане помоћи од стране Коминтерне и криминална истрага од стране НКВД-а. КПЈ је имала статус пуке криминалне организације. 

Нео-комунистички теоретичари и овај неславан период митоло-гизирају, па сазнајемо  да је "у једноипогодишњем вакууму насталом хапшењем Горкића, Тито, који је `de facto` постао генерални секретар, учинио је КПЈ финансијски независном. Поред политичке емиграције, партија се поново ослањала на чланарине у земљи, као и на донације добростојећих прокомунистички настројених породица, као што су Рибари и Рибникари".

Тако левичарски историчари.

Од скромних чланарина радништва и повремених донација "добро-стојећих симпатизера" професионални револуционари нису могли себи приушити генералске и пуковничке плате, скупа одела, накит, куће, аутомобиле, путовања авиона и возном А-класом. Није спорно да је Тито живео  као богати аустроугарски гроф у егзилу. Уз то, бар према инжењеру Николи Петровићу, који је 1940. године извештавао Коминтерну о раду партије, КПЈ је тада имала на нижим хијерар-хијским позицијама, чак 350 плаћених професионалних агитатора.

Ближа је истини прича Владимира Дедијера у "Прилозима за биографију ЈБТ", која се односи на капитал "Независних синдиката Југославије".

Од Коминтерне је компромитованој КПЈ стизало све мање новца. Комунистичка партија Југославије и њени професионални револу-ционари научени на висок стандард, једноставно нису могли да финансирају своје потребе од скромних прилога својих чланова. У оскудици, преко својих људи који су били на челу Независних синдиката извучена је тада велика количина злата која ће бити пресудна за његово даљу политичку каријеру.

Дедијер наводи како му је хрватски револуционар Лео Матес, открио је како је КПЈ 1937. године дошла до веће количине злата која је припадала Независним синдикатима.

Руководиоци ове легалне синдикалне организације осетили су да се спрема диктатура краља Александра 1929. године, па су на време извукли све штрајкачке фондове и за ту огромну суму новаца купили златнике. Такође су продали сву имовину Независних синдиката у свим градовима Југославије, и тај новац такође претворили у злато. Још пре 6. јануара 1929. године сакрили су злато на безбедно место – пише Дедијер и додаје да је управо Лео Матес дао идеју да се главни део тог блага сакрије у продужетку једног димњака.

Павле Павловић, члан партијске централе и комунистички посланик у Народној скупштини, предао је Титу све то злато!

Овај огромни капитал Броз је користио током Другог светског рата, а и касније. Димњак се показао ка најбоља швајцарска банка! Гестапо и усташе вршили су претрес куће, тражећи илегалце, али злато нису открили.

– Како каже Лео Матес, Владимир Велебит добио је задатак од Тита да пред рат продаје златнике. Од тих пара купљене су две куће за партијске послове у Загребу, аутомобил у коме се Тито возио и друго – тврди Дедијер.

Тито је наредио да се о скровишту строго води рачуна како нико не би открио тајно скровиште или дојавио Совјетима за ово злато јер је КПЈ и даље примала оно мало новца које је Коминтерна слала с времена на време.

Јосип Броз је пред почетак рата 1941. примао плату од 6.000 динара која је била безмало једнака генералској. [3]

О комунистичком самопрегору

Комунисти су радили на деструкцији свих постојећих друштвених и етичких норми, народних обичаја, породице, свега цивилизованог. Презирали су “лажни морал”, па је Ђилас једном приликом на питање Ранковићево по изласку са робије “шта раде скојевци”, могао враголасто да одговори “Ето тако, ено их на гомили”. Прво телесно опуштање па онда прорада “Анти-диринга” и “Теза о Фојербаху”. [4]

Јосип Броз Тито – Брига о кадровима:

Најдрагоценији капитал којим располаже Комунистичка партија јесу њезини кадрови. Да би Комунистичка партија заиста могла вршити мисију коју јој је одредила историја, улогу авангарде радничке класе у борби за њена права, у борби за бољу и сретнију будућност свих угњетених, у борби за прогрес човечанства итд., она мора у првом реду посветити највећу пажњу својим кадровима. То је потребно тим више што непријатељи радничке класе располажу огромним средствима и грубом силом свог апарата, а томе наша Партија може да супротстави једино силу своје организације која се састоји у дисциплини, у самопожртвовању и оданости њених чланова, у теоријској и политичкој изграђености партијиских кадрова, у јединству воље, у монолитности Комунистичке партије, која није партија обичног него новог типа, због чега се и зове авангарда радничке класе. Ето у томе је снага Комунистичке партије, због тога је она непобедива. Бити чланом такве Партије највећа је част за сваког правог радничког борца, а тога мора бити свестан сваки партијац.

1) Од сваког члана Партије тражи се у првом реду беспрекорност у његовом личном животу.

2) Повезаност с масама. Партији су углавном потребни људи који су повезани с радним народом, који уживају поверење маса.

3) Бољшевичка скромност. Прави бољшевици имају, између осталог, и ту врлину што су скромни.

4) Дисциплина.

5) Будност. Данас, када са свих страна вреба непријатељ наше Партије и радничке класе да помоћу својих агената разбије изнутра јединство наше Партије, потребно је да сви чланови Партије својом будношћу према свим скретањма чувају јединство Партије. Треба се одлучно борити против свих застрањивања и покушаја уношења било каквог раздора у Партији.

6) Изучавање Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина.
Нема почаснијег задатка од тог – бити борац под заставом Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина, под заставом Коминтерне, којој ће да припадне историјска почаст да је отворила еру праве људске историје која неће познати патњу и угњетавање, која неће познати израбљивање човека по човеку. Покажимо, дакле, да смо вредни те почасти: дигнимо звање члана Партије на виши степен!

                                                                                        Написано у априлу 1939. [5]

Тако Тито учи млада комунистичка поколења.

-----

[1] Иван Мачек - Од школске спреме има три разреда тесарске школе. Од Стаљинове чистке га је вероватно спасило што је у то време био у југословенском затвору. Касније генерал-мајор и начелник ОЗНА за Словенију

[2] Наведено према: М. Марић - Деца комунизма ( 275–276)

[3]  Према: Милош Тимотијевић -  Злато четника и партизана деконструкција једног мита. Финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941–1945, Београд, 2018, 103–107)

[4] Најчувенији љубавник, после Тита наравно, био је Петар Стамболић који је  у десетак градова и села имао по једну љубавницу, и то углавном учитељице. Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Крагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић, коју и дан-данас памти цела Србија. Била је то Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Званично је признао ћерку тек када је она напунила 14 година.

Народни херој Милан Мијалковић Чича из Јагодине, инструктор Покрајинског комитета КП Србије, није присуствовао Петој земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу зато што је био партијски кажњен пошто је истовремено живео са Цаном Бабовић и са удовицом Видом Милосављевић, мајком петоро деце. Вида је била мајка Љубинке Милосављевић, секретара ПК СКОЈ у Србији....итд. 

[5] Тито - Брига о младим кадровима
https://princip.info/2020/05/24/josip-broz-tito-briga-o-kadrovima/