ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА - 13

Матица српска - осињак војвођански

„Задремале умне силе народа“

Матица српска [1,2] последње је место где би човек очекивао аутошовинизам. Ипак, између два рата она је постала једно од главних упоришта војвођанског аутономаштва.Окупила је онај део интелигенције који је још од 1918. југословенство претпостављао српству и заступао идеје Самосталне демократске странке и Војвођанског фронта. Ти кругови инсистирали су на „експлоатацији“ Војводине, њеној посебности и „културној премоћи“ над Србијом. Из најстарије српске културне установе формулисали су и ширили идеологију „војвођанства“, на којој је настао аутономистички, односно федералистички покрет. 

 

Прекретница

За секретара Матице 1920. изабран је Васа Стајић, најжешћи противник непосредног присаједињења Војводине Србији. Јаша Томић је због тога одбио да икада више уђе у Матичино здање и своју оставштину оставио је Народној библиотеци у Београду.

Дилема је била јасна: да ли Матица треба да буде војвођанска установа или свесрпска. Вељко Петровић је, крајем 20-тих, сматрао да се Матица налази пред избором између "велике, савремене, установе која треба да обухвати целину народну " и "мање више патријархалне, да не кажемо фамилијарне, покрајинске и љубитељске институције."

Сукоб је ескалирао 1929, када је Управа (углавном везана за СДС) одбила да прими преко 800 нових чланова — углавном добровољаца и колониста. Полиција је морала да интервенише. Превагом става о"изузетном, а недовољно признатом положаја Војводине", Матица је сведена на "центар својеврсног сепаратизма пречанских Срба" и оруђе политичких партија сепаратистичког карактера, да се више никада поново не уздигне у водећу свесрпску културну установу.

Милутиновић и Глас

Кључна личност био је Никола Милутиновић, који се у својим политичким ангажманима, залагао за уједињење Војводине преко Народног вијећа, а 1924. постао је члан Самосталне демократске странке чију је политичку платформу ватрено заступао све до 1939. године, био је на дужности секретара, од 1932. до 1941. године. У два наврата био је уредник Летописа Матице српске (1933-1935. и 1936-1941), а први пут у историји ове институције, покренуо је часопис Глас Матице српске у коме је био уредник и аутор највећег броја написа.  

Под њим је установа постала најтврђе упориште аутономистичког покрета. [3]

Сматрао је да Матица треба да изађе из „уског књижевно-научног делокруга“ и постане политички чинилац.

У Гласу је отворено писао да „Војводина има исто право на свој посебни положај као ма која друга покрајина“ и да је „Војвођанство у потпуном складу са Југословенством“. Признавао је да су пароле из Гласа служиле за формулисање програма грађанске опозиције у Војводини. 

Глас је у првом броју, 1. маја 1934, објавио Милутиновићево мишљење:  

У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији ... Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине!... Војводина има исто право на "свој посебни положај као ма која друга покрајина Југославије." Он у опште није крио нити спорио да су управо "мисли и пароле из Гласа Матице српске служиле за формулисање програма грађанске опозиције у Војводини." 

И други аутономаши су заузимали важне позиције у Матици српској. Александар Моч, један од првака СДС, у чијем је стану, иначе, усвојена Новосадска резолуција, био је председник Матице српске од 1936-1941. Јован Лалошевић био је председник Месног одбора Матице српске у Сомбору...итд.

Културно опадање и политизација 

Станоје Станојевић [4], чијом су оставком у Књижевном одбору и почела превирања у Матици српској, објавио је у Политици чланак под називом "Срамота", у коме, између осталог, пише: 

"У Војводини је колевка српске просвете, српске науке и културе. Из Војводине су били родом готово сви српски књижевници и научници. И доцније, када је центар српске просвете, науке и културе пренет у Београд, Војводина се стално поносила што је она била представник српске књижевности и науке. И после уједињења Војвођани су се често хвалили тиме, бусали се у груди, са поносом помињали та факта и са омаловажавањем некултурнога човека, са висине говорили о другим српским покрајинама у томе правцу, особито у Србији, одакле им је дошло ослобођење. Они су Војводину сматрали за културно-аристократску провинцију у нашој држави, а себе све од реда за рођене, Богом дароване и патентиране "културтрегере" у овој нашој "бедној" и "некултурној" земљи."  

— Станоје Станојевић, „Срамота“, Политика, 5. септембар 1929.

„Задремале умне силе народа“

Проблем је што је паралелно са политичким сукобима почела да слаби и сама културна продукција.

Тихомир Остојић је примећивао да је било периода када није излазила ни једна Матичина књига годишње.

У Летопису су се све више осећали последице партијске подељености.

Остао је упечатљив његов закључак да су редови Матице „сасвим проредили“ и да је „доста крива и наша несрећна партајска поцепаност“.

То је можда и најтужнија страна читаве приче.

Уместо да Матица, пред великим политичким кризама тридесетих година, буде место где ће најобразованији људи покушати да формулишу одговоре на питања која су притискала народ, она је све више постајала једно од места на којем су се те поделе репродуковале.

„Биоград је српска атина“

Има, међутим, и супротних гласова.

Антун Фабрис[5] је у својим забелешкама пренео разговор са Тихомиром Остојићем и Јованом Радонићем.[6]

Тема је била једноставна: да ли Матица треба да се такмичи са Београдом?

Обојица су, према Фабрисовом сведочењу, тај став одбацили.

Остојић каже:

„Биоград је одавно однио над Новијем Садом првенство на књижевном и културном пољу. Биоград је данас неоспорно културно средиште цијелога српства. Тако су прилике донијеле и тијем треба да се помири Нови Сад и у њему Матица српска и они око ње.“

Још снажније:

„Дубровник је био у средњем вијеку српска Атина, Нови Сад је био, рецимо, до седамдесетијех година српска Атина, а сада је Биоград српска Атина.“

То није ниподаштавање Новог Сада већ прихватање историјске чињенице да се културни центар једног народа може преместити. Нови Сад је у XIX веку играо улогу коју Београд није могао да игра. После ослобођења Србије и њеног убрзаног развоја та се ситуација променила.

Војвођански аутономисти у матици Српској ту једноставну чињеници нису могли да преболе. 

 

Поприште, не културна установа

У јавном мњењу видна је била стрепња пред сваку седницу њихову да ће се (опет) какво зло и брука догодити, па ако се ништа скандалозно не деси, са видним олакшањем се јавља "да је скупштина прошла мирно". 

Како је грађен "штимунг" на тим сесијама интелектуалне елите, приказујемо исечком из једног опширног новинског извештаја за Скупштину одржану последњег дана септембра 1936. године.

*

Оштра критика г. Лазара Бркића изазвала страховиту буру

Реч је потом добио г. Лазар Бркић из Вршца. Његов говор био је скоро без престанка прекидан бучним протестима са стране присталица г. др. Моча и бурним одобравањем са друге стране. Г. Бркић је почео свој говор оштром критиком начина уређивања Гласа Матице српске. 

— Одлучно сам противан, рекао је г. Бркић, таквом уређивању Гласа, које Матичини чланови не одобравају нити смеју дозволити да Матица издаје такав лист. По целокупном свом писању тај лист показује тенденцију да се код војвођанске јавности створи уверење да је све оно што долази из Београда рђаво...

Ове речи говорника изазивају страховиту буру, која не престаје за цело време даљег говора г. Бркића. Г. Светозар Матић, инжињер из Земуна, скаче са свога места у првом реду и тражи да се г. Бркићу одузме реч. Између њих долази до оштрог сукоба. У једном тренутку г. Матић узвикује: „Ја сам добрсвољац!” Г. др. Моч повишеним гласом опомиње , г. Бркића, који му добацује:

 — Ви сте атакирали на целу скупштину већ у почетку, када сте нас напали тоном, који не приличи на оваквом месту.

Г. др, Ђорђе Ћеремов, лекар, упада у реч и каже претседавајућем: 

— Немојте да упадате у реч говорницима и да их прекидате. Ви стварате забуну.

Најзад, г. Бркић, некако, и поред галаме, наставља:

 — Нашао се недавно један новосадски новинар, који је У неком београдском листу написао нешто о "свиленим пиџамама на новосадском Штранду". На ово је г. др. Милутиновић реагирао оштро на три ступца у Гласу Матице српске, бацајући и за ово кривицу на Београд. [7] Уопште целокупна тенденција писања Гласа је та, да се отвори уверење, да оно што долази из Београда не ваља. Ја, међутим, тврдим да је на на месту г. др. Милутиновића  секретар Матице један Србијанац и да он прима 6000 динара месечно плате, да би г. др. Милутиновић био први који би и то искористио и рекао како Србијанци пљачкају. А овако је то културна потреба Војводине.

Г. др. Моч: — Немате реч! 

— Има! има!... Хоћемо да га чујемо!

Г. др. Моч: — Отстранићу вас са скупштине! Избацићу вас из дворане!

Предлог о искључењу г. Бркића са скупштине. Са штапом у руци . г. Бркић, узрујан, покушава, међутим, и даље да говори. Претседавајући г. др. Моч чита пропис Правилника по коме се члан који руши реч, може отстранити са скупштине. Г. др. Моч затим пита скупштину, да ли прима његов предлог, да се г. Бркић отстрани са скупштине и да му се одузме реч. Г. др. Моч позива оне, који су за то да устану, те одмах потом констатује, да је већином гласова примљен његов предлог о искључењу г. Бркића. Међутим, сада је галама достигла врхунац. Са свих страна тражи се поименично гласање. Г. Бркић и даље остаје на овоме месту, али због галаме и не покушава више да говори.

Предлог г. др. Николе Продановића. 

После неколико минута бура се мало стишала. Испред претседничког стола појавио се г. др. Никола Продановић, професор Мушке гимназије, који је у приличној тишини, почео свој говор апелом на присутне чланове да се умире. Г. др. Продановић је . затим констатовао чињеницу да Матица тешко болује не од данас, него из ранијих година. Исто тако констатовао је и чињеницу да постоје тешки сукоби, које је немогуће решити у овако наелектрисаној атмосфери. Због тога је предложио да се изабере један одбор од десет лица, који ће расправити сва спорна питања и предложити скупштини, која би имала да прекине рад за један сат, како да се она реше.

г. Клицин је рекао: — „Глас Матице српске” по Матичином Уставу није ни могао излазити, иако излази већ пуне три године. По Уставу Матица издаје „Летопис“ и књиге за народ, а издавање „Гласа’’ претставља повреду Матичиног Устава, јер по њему такво издање није уошпте предвиђено. Ако би „Глас‘‘ наставио са излажењем, морао би се прво изменити Устав Матице српске.

Бадава је г. др. Милутиновић, каже даље говорник, написао да Нови Сад треба да буде први између наших градова. То су само пусте жеље. Само радом и увек само радом ми можемо стећи углед. Дочекали смо то да нам је наша омладина недавно, приликом прославе; 70-годишњице Омладинског покрета, усред Новог Сада добацила: „Нови Сад, овакав какав је, не поздрављамо!“ (Један узвик: „Има и право!“) ~. Да ли има право или не, у то се не упуштам, али само констатујем да смо и то дочекали. Данас су се прилике измениле. Нови Сад не може да буде оно што је био, али свакако може бити предузимљивији и напреднији.

Г. Јован Медурић — У извештајима се Глас Матице српске кује у звезде. Док је председник био г. Врховац у Гласу се тако ипак није писало како се пише данас. Сада Глас тражи аутономију за Војводину. Ова изјава г. Медурића изазива поново велику галаму. Чују се поклици: „Нећемо политику у Матици!“...

Претседавајући г. др. Моч: -Хајде само мало брже!... 

Г. Медурић, у општој галами, наставља: — Тај Глас пише какве људе требамо да постављамо у владу, Тај лист је постао орган једне политичке странке.... 

У дворани је поново страховита галама. Духови су врло наелектрисани. У бури могу само да се чују понеки пасуси из говора старог г. Медурића, који каже: — Зашто се ни у једном издању Хрватске матице не пише тако? И тамо нема политике. И тамо се не тражи аутономија за Хрватску. Због свега тога г. Медурић предлаже да се уређивање Летописа одузме од г. др. Милутиновића и повери другом лицу или, пак, једном  уређивачком одбору...

— Дан, 1. 10. 1936.

*
Наравно, подршка оваквом начину рада у Матици српској стизала је из Загреба, и то особито од тамо преведених Срба.[7]

Завршетак

У таквом стању Матица је дочекала рат. До 1945. водио ју је Милутиновић, а потом Васа Стајић. Под комунистима је довршена њена трансформација у учмалу, политички коректну установу која данас у јавности постоји углавном као зграда.

Најстарија српска културна институција, уместо да буде центар отпора раскорењивању, између два рата постала је један од главних канала кроз који је војвођански аутономашки сепаратизам добијао интелектуални и институционални легитимитет.

-----

[1] Матица српска, основни подаци:
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=

[2] Ми се нећемо бавити дугом и богатом историјом ове наше најзначајније културне установе, већ се задржавамо само на оном политичком елементу у њеном раду између два рата  који је много помогао да се изроди аутошовинизам. Напоменућемо само да су знаци декаденције били и раније видљиви. У то смислу помињемо аферу која је грдно пољуљала углед Матице српске.

Велика проневера

Историју матице обележио је и један финансијски скандал 1911. године, када је штампа почела да пише да у Матици „није све у реду”. Средином августа те године ове гласине иницирале су пажљиво прегледање целокупне имовине Матице српске, и откривена је проневера великих размера.

Кривац је био благајник Лаза К. Манојловић, који је признао да је годинама узимао новац од Матице, од којег је купио земљу и виноград, те сазидао кућу. У томе му је помогао књиговођа Аркадије Марковић. Укупно је проневерено скоро 270 хиљада круна, што би данас износило око милион и по долара. Благајник и књиговођа су суспендовани, а потом и ухапшени. Проневера оволиких размера изазвала је запрепашћење и шок за целокупну српску јавност у Угарској, као и ван њених граница. Суд у Новом Саду донео је одлуку да се распродају Манојловићева имовина и деонице, али то није покрило проневерену суму. Лаза Манојловић је све то тешко поднео. Смештен је у Државни завод за умоболне, где је убрзо преминуо.

Рад Матице српске је у годинама које су долазиле због ове проневере био потпуно паралисан. Књижевни буџет био је готово преполовљен, па је обустављено издавање Књиге Матице српске и Књиге за народ, а штампа Летописа Матице српске смањена је са 12 на пет табака. После 52 године проведене у Матици као секретар, потпредседник и председник, Антоније Тона Хаџић морао је да се повуче. Нови Управни одбор је, у предвечерје Великог рата, имао тежак задатак да исправи начињену штету.

- Љиљана Драгосављевић Савин - Матица српска: Откријте мало познате чињенице о историји најстарије српске културне институције
https://visitdistrikt.rs/2021/08/30/matica-srpska-zanimljive-cinjenice/

[3]Или, како веле савремени војвођански хисторици локал-шовинистичке провенијенције “Његовим избором аутономашка идеја је доживела пун процват”.

[4] Станоје Станојевић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id

[5] Антун Фабрис
Др Мирослав Свирчевић, АНТУН ФАБРИС - БОРАЦ ЗА ЈЕДИНСТВЕНО СРПСТВО 

...после насилног увођења комунистичког поретка, извршена је - под вођством КПЈ - кроатизација свега римокатоличког у Југославији са ретроактивним дејством. Тако су постхумно похрваћени скоро сви Срби римокатолици, као што је и култура Срба римокатолика једним потезом пера подведена под хрватску културу уз изричиту или прећутну сагласност српског комунистичког вођства (политичког и интелектуалног). То се пре свега односи на књижевност и уметност дубровачких Срба римокатолика, која датира још од средњег века и ренесансе.

[6] А. Фабрис, „Матица српска“, Срђ, год. III, бр. 19, Дубровник, 16. октобра 1904, стр. 867-868. Овај чланак из Срђа исте године је прештампан у Новом Србобрану. Видети: А. Фабрис, „Матица српска“

 

[7] 

Ако нико није у праву да Матици Српској и »Летопису«, овакима какви су данас, пребацује покрајинство, ми идемо за корак даље, па сматрамо да смо у пуном праву да им пребацимо што нису више покрајински, што не доносе и не обрађују у већем броју теме о Војводини и од Војвођана, и то од Војвођана из Војводине (који, наравно, Војводину најбоље познају, и којима је она највише за срце прирасла). Ми смо, уосталом, ово гледиште одувек и врло одређено заступали, па смо и одлучно устајали — као што ће се сетити наши читаоци — баш противу оних и онаких Матичиних »чланова и пријатеља« у Београду, те њихових званичних говорника и чланкописаца и »незваничних састанака« {види нарочито наше чланке: »У одбрану Матице Српске«, у броју од 11, јануара 1928, и »Где је место Матици Српској«, у броју од децембра 1930), Држимо да је данас више него икад ово гледиште оправдано и актуелно, особито након оне нечувене »изјаве најугледнијих Војвођана« у београдској »Политици« {о којој смо говорили у нашем политичком прегледу, у броју од фебруара о. г.), чији су инспиратори и конципијенти углавном идентични са београдским члановима и пријатељима Матице Српске. Зато се и користимо овим новим »походом«, да поновимо неке за нас толико јасне и логичне закључке и истине, о које се оглушују — свесно или несвесно — неки Војвођани у Београду, али о којима као да не воде довољно и у пуној мери рачуна ни сви људи и чиниоци у данашњој Матици, те које тако бојажљиво и заобилазно наводи и брани и сам Секретар Матичин...

Јер одиста, шта може бити природније и оправданије него да једна покрајинска установа, која је у тој покрајини никла и за њу створена, и која у њој дејствује — противу свих сметња и насупрот свим незгодама — сто и више година, и коју она искључиво и без ичије туђе помоћи издржава, допусти себи да води првенствено бригу о себи и да има своје обележје! Смешно је о овоме и губити речи; али, кад је већ дошло до тога, да запитамо: која друга наша покрајинска установа жртвује себе за љубав другима, и од којих се покрајинских установа то уопште тражи? Или, зар данашња Војводина није тек покрајина, а Нови Сад средиште Војводине и војвођанске културе? И зашто онда да се »поље рада« једне покрајинске установе подели и рашири »и по осталим местима наше земље«, како то траже »незванични састанци« бивших Војвођана у Београду?...

Ако се дакле »не смеју претпоставити други разлози оваким приговорима« и зановетањима, онда су посреди очигледно потпуна необавештеност и заблуда, с којима треба већ једном прекинути.

У потпису М.Ћ. (= Милан Ћурчин)
Нова Европа, 26. 4. 1936.