КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 12

О међудинамици три великохрватске фаланге

 

Односи између тре великохрватске, антисрбијанске фаланге - комуниста, мачековаца и усташа - били су динамични и амбивалентни. Док су фронтално ишли против државе и против Србијанаца, и синергијски дејствовали у тој борби којој су једино били до краја посвећени, дотле су се међу собом тукли, сплеткарили и убијали. 

За југословенске комунисте, Хрватска сељачка странка (ХСС) имала је све предности као савезник самим тим што је то била масовна странка, што су у њој видели и сељачки и национални покрет, а све се то потпуно уклапало у њихову основну шему да се рушење "велико-српске" диктатуре и југословенске државе може постићи понајпре у савезу са покретом угњетених нација и сељаштва.

Ранија Стаљинова изјава да се ХСС не може сматрати буржоаском постала је темељ за грађење односа комуниста са овом странком. [1]

Са своје стране, Мачек је постигао јединство хрватског националног фронта привлачећи уз ХСС, у оквиру Сељачко-демократске коалиције (СДК), бившу Хрватску заједницу на челу са Трумбићем и франковце са Павелићем. Прихватао је и подршку клерикалних кругова, док му је савезништво са Светозаром Прибићевићем, на другој страни, послужило да разбије српски национални фронт. Заокрет у правцу својих радикалних захтева СДК је поставила већ после злочина Пунише Рачића у Скупштини, не само прекидањем свих веза са Београдом, већ и спровођењем тзв. социјалног бојкота, тј. забраном одржавања било каквих личних или привредних веза са присталицама владиних странака, што је представљало нелегалну меру спречавања слободног кретања људи и робе.

Пароле ХСС, у којима се постављају захтеви за "одстрањење" власти и утицаја "србијанске хегемоније" из Хрватске, Словеније, Војводине и Босне и Херцеговине, затим захтеви за служење војске Хрвата у Хрватској и самосталним финансијама, готово су идентичне паролама комуниста. Мачекова синтагма: "Хрватска пушка на хрватско раме, хрватски џеп на хрватске хлаче" - ушла је и у партијске извештаје. Као и комунисти, и Мачек говори о "србијанској хегемонији" не одвајајући владајући режим од народа у Србији, нити прави неке разлике између представника власти и србијанске опозиције, Због тога је за остварење својих политичких захтева више покушавао да обезбеди подршку споља него да за то потражи савезнике у земљи. Активност својих представника на међународном плану распоредио је овако: Павелић је водио политику са Италијанима, Кошутић и Крњевић са Енглезима, Кежман је одржавао везу са Французима. Преко Стаљина и комуниста добијао је подршку Коминтерне. [2] Најзначајнију подршку је добијао од Италије, и то новчана средства, а преко Павелића, и директно, и прву количину оружја. Има података да је Мачек помогао и субверзивну акцију Анте Павелића непосредно пред избијање тзв. личког устанка. Ослонац на Италију доносио је, међутим, и невоље, јер је италијанска подршка независној Хрватској у будућности морала бити компензирана уступањем Далмације, Али, на такве "привремене" уступке био је спреман и Милан Горкић, секретар ЦК КПЈ, као на једини начин да се сруши режим "великосрпске" хегемоније.

До остварења сарадње између комуниста и ХСС доћи ће на парламентарним изборима у мају 1935. Томе је претходило ново отварање комуниста према Мачеку, који је амнестиран и пуштен из затвора крајем 1934. У партијским директивама за то отварање се тврдило да не представља никакву нову политику, да је оно засновано на Стаљиновим ставовима о националном питању, заправо на његовој дискусији са Симом Марковићем, у којој је он изрекао суд да се ХСС не може сматрати обичном буржоаском странком. Већ почетком јануара 1935, ЦК КПЈ је донео одлуку да одобри предлог свог Покрајинског комитета у Загребу за склапање "борбеног споразума" са вођством ХСС. [3] Изграђена је у томе смислу и заједничка платформа у којој су најважнији борба за самоопредељење Хрватске и "протјеривање великосрпских окупатора из хрватских земаља". Остајући чврсто на своме националном програму, комунисти су били спремни да привремено одустану од крајњих циљева своје борбе - стварања радничко-сељачке власти.

Радећи на стварању заједничког фронта, комунисти су у почетку имали амбициозан план да приликом обнављања организација ХСС улазе у њих с циљем да задобију вођство. "ХСС није за комунисте туђа кућа..., говорио је на партијском пленуму члан ЦК Владимир Ћопић. - "То је кућа о којој ми комунисти морамо водити рачуна, као о властитој кући."

Иако су комунисти знали да у ХРС има франковачких тенденција, да је то углавном послодавачка организација, избегавали су било какав критичан однос јер би то значило не само доћи у сукоб с ХСС него и убрзати прилажење радника овој националној радничкој органи-зацији. Међу комунистима Хрватске јављао се већ страх да ће их радници напустити и прићи националним синдикатима. Говорили су: "Прегазит ће нас као црве". "Сви одоше тамо". У партијском врху је тај тренд тумачен националистичком психозом, која је пролазна. Тако је постајало је све јасније да ХСС нису више били потребни комунисти, али да је комунистима била потребна ХСС. Мачек је добијао у комунистима гласачку војску и бројне присталице, а да се сам око тога није нарочито залагао.

Након Личког устанка односи између комуниста и хрватских националних револуционара (усташа) постају све приснији и, осим национално-идеолошких поклапања, све више постаје однос личног пријатељства и симпатија, незамисливих у односима са приста-лицама другог националног начела.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника [4]: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и кому-ниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре.[5] Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. [6] Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије“, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације. Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. [7]

Иако је КПЈ, у својој “лијевој” иначици, присно сарађивала са крајњом десницом, односно са свим хрватским национал-шовинистичким организацијама у остварењу заједничких циљева, турбуленције и сукоби међу колаборантима се нису могли избећи. Сукоби су избијали због личног ривалитета, али и због идеолошких неслагања, нарочито у време Шпанског грађанског рата.

ТИТО пише у “Пролетеру”:

Клерикалци и фашисти непрестано нападају омладинске листове као марксистичке. Франко-фашисти и клерикалци почели су физички нападати колпортере омлад[инских] листова. На Универзи су на челу са секретаром ХСС-омладине напали оне који су продавали »Студ[ентски] лист«. Исто тако, покушали су да разбију омладинску забаву коју је приредила »Свјетлост«. Франко-фашисти и реакционарни клерикалци воде сада заједничку офанзиву не само против љевичара но и против демократског дијела ХСС-омладине. Они раде на томе да разбију сурадњу за јединство хрв[атске] омладине. Демократски дио хрв[атске] омлад[ине], који је у мировној акцији врло активно учествовао, сада се под притиском франко-фашиста и клерикалаца опет помало пасивизира. Мировна акција развија се доста слабо, јер не учествује официјелно хрв[атска] омлад[ина] из разлога које смо напријед споменули. Они сурађују само као појединци. Ових дана одржана је конференција мировне орг[анизације], али резултат још незнамо.

Шпански грађански рат (1936—1939) потакао је заоштравање између студената комуниста и фашиста. Симпатизери усташког покрета у Југославији, франковци, почели су са изазивањем немира и терора на Загребачком свеучилишту. Обрачунавали су се са не-франковцима,  уништавали њихове публикације, онемогућавали изласке на студентске изборе и остало. Комунисти су организовали самоодбрану и враћали франковцима истом мером.

Сукоб између две групе кулминисао је 14. априла 1937. године, када је група франковаца ножевима насмрт избола Крсту Љубичића [8, 9]. Наиме, 12. априла, клуб медицинара сазвао је митинг студената медицине на којем је у знак протеста што свеучилишне власти нису одговориле на захтеве студената, истакнуте у резолуцији од 24. јануара, требало прогласити једнодневни штрајк. Франковци су се забарикадирали у зграду факултета и провокацијама изазвали полицију на студенте. Поводом тога, 14. априла је на састанку „Свјетлости“ одлучено да се масовно супротставе терору франковаца. Сукоби су избили на тадашњем Тргу краља Александра I (данас Трг маршала Тита) код Хрватског народног казалишта, а у њима је учествовало преко 200 студената на обе стране.

Ништа од братске идиле ни на другој страни. 

Супарништво између Мачека и Павелића је било врло оштро. Тако су тијеком 1936. усташке новине отворено нападале неке од Мачекових најближих сурадника, чиме су неизравно нападали и самог Мачека. Усташе су радили и на томе да своје људе убаце у структуре ХСС-а. 65 Осим тога усташе су долазили на скупове ХСС-а, гдје су стварали неред поклицима “Живио Анте Павелић!”. Истодобно се сјеверноамеричка хрватска емигрантска организација “Домобран” окренула против Мачека након што је вођа ХСС-а ту организацију критизирао због њезине наклоњености фашизму. Тако је до почетка 1937. “Домобран” славио Павелића као искључивог вођу хрватскога народа.

У штампи читамо извештаје и о драматичним нередима током сукоба франковаца и мачековаца.

Оштар сукоб између франковаца и присталица г. др. Мачека у Загребу

После помена др. Анти Старчевнћу франковци су демолиралн просторије „Хрватског дневника", органа г. др. Мачека

Повређена су два чиновника администрације „Хрватског дневника" Загреб, 27 фебруара  

Овај парастос припреман је провећ дуже времена. Преко штампе сторијама „Хрватског дневника" често су упућивани позиви позиви грађанима да му присуствују. За време припрема међу приређивачима јасно су примећене две оштро одељене групе од којих је свака за себе хтела да данашњем парастосу да нарочити  значај. 

,,ХРВАТСКИ ДНЕВНИК" ПОЗИВА ПРИСТАЛИЦЕ Г. Др. МАЧЕКА ДА ПОМЕНУ НЕ ПРИСУСТВУЈУ У КАТЕДРАЛИ 

Екстремни националисти (франковци, хтели су да уз парастос приреде и политичку манифестацију, међутим дисциплиноване присталице покрета, коме стоји на челу г, др. Мачек, били су углавном противни томе. Због тога је синоћ „Хрватски дневник" једним чланком упозорио присталице г. др. Мачека и позвао их да не иду на парастос у катедралу него у фрањевачку цркву) Тако су Јутрос одржана два парастоса У Фрањевачку цркву дошли су прваци присталице г. др. Мачека и народни посланици са његове листе. Ту је био и г. др. Трумбић. У катедрали биле су присталице екстремније политичке струје. Међу њима г. г. др. Бућ, др. Минтас, др. Рамљак и други политичари и грађани који заступају најекстремниЈе становиште у борби Хрвата. 

- Време, 28. 02. 1937.

Након тога настао је општи хаос на загребачким улицама, два упада у просторије "Хрватског дневника и "Новости", током којих су разјарени франковци разбијали и тукли све пред собом..."...Тако су наишли на благајницу која је седела за шалтером. Када су је приметили они су дигли Једну плочу која се налазила на пулту. и бацили је на њу. У ужасном страху благајница није могла да дође к себи...", Успут,  "украдено је 400 динара".

Ни односи између КПЈ и ХСС нису били искрени. Тито је сменио читаво хрватско партијско руководство због подршке мачековцима на изборима 1938. године, а кадар у успону, Владимир Бакарић, лично је предводио комунистичку ххарангу пред рат против Влатка мачека и ХСС.

Тако су три хрватске ривалске фаланге, нераскидиво повезане заједнички свјетоназорима, ушле на истој страни у рат, непрестано се међусобно уједајући.

-----

[1] У директивама Бироа ЦК "пречанским" покрајинским комитетима, основне пароле биле су сазив Сабора (Конституанте представника самосталне државе Хрватске), а такође и потпуно национално ослобођење и отцепљење свих "угњетених нација", што би требало да значи истовремено и ослобођење "радних маса српске националности". За Србију су одређени битно друкчији задаци: "у тренуцима када хрватски народ у заједници са осталим народима води борбу за своју самосталност", потребно је да се чује реч и србијанских радника и сељака, на тај начин што би водили дуготрајну кампању против србијанске буржоазије (износећи податке о њеној, наводној, хегемонији и пљачки других народа), док би критика СДК требало да буде у другом плану.

[2] Колико се у прво време рачунало на "револуционарне" могућности СДК показује и податак да је секретар Бироа ЦК обавестио Коминтерну о захтевима Трумбића за подршку Совјетског Савеза, како би хрватски народ извојевао "потпуно одцепљење од Србије и стварање самосталне хрватске државе". Поклоњена је пажња и наводној спремности СДК да поведе и оружану борбу, у ком циљу се у Хрватској формирају војне јединице и врши набавка оружја из Немачке за те јединице. У истом извештају обавештава се Москва да и партија ради на формирању војних јединица, али су за набавку оружја потребна средства. Други подаци такође указују да је у Загребу одржано партијско саветовање са којег је упућен меморандум СДК, у којем се чак препоручивало приступање "радничког покрета" акцији ХСС.

[3] У разговорима, које је водио са званичним представником партије 20. фебруара 1935. Мачек није више одбијао сарадњу, од које је раније зазирао. Напротив, комунистичког представника је примио веома срдачно и изјавио да се сељачка идеологија не слаже са комунистичком, али да је он "спреман ићи са сваким ко је за рушење данашњег стања". У погледу изборне сарадње спреман је да прихвати два-три комунистичка кандидата, и то тамо где нема својих, иако је партијско руководство у Бечу, незадовољно овим уступцима, планирало самостални излазак на изборе, Покрајински комитет за Хрватску већ је склопио споразум са ХСС "без знања ЦК и супротан директивама ЦК". Учинио је и корак даље предлогом руководству ХСС да након избора организују заједничке манифестације и генерални штрајк. И када је Мачек то одбио, Покрајински комитет је позвао своје присталице да гласају за Мачека и тако демонстрирају заједнички фронт против "главног непријатеља - великосрпске фашистичке диктатуре". Партијско руководство у Бечу имало је доста критичке примедбе на рачун Покрајинског Комитета у Загребу, оцењујући неуспео позив на генерални штрајк као "очајнички гест" али је само неколико месеци касније, у августу 1935, на Седмом конгресу Коминтерне, на којем је озваничен нови курс "народног фронта", управо Горкић понајвише говорио о сарадњи комуниста и ХСС, хвалећи се како у заједничким акцијама комунисти истичу црвене барјаке и националне хрватске заставе.

[4] Да ли је тада потписан фамозни Споразум комуниста и усташа остаће тајном, но нико не може спорити заједничко деловање ове две, по националном и државном питању сестринске фаланге.

- Марија Земуновић -Наводни споразум комуниста и усташа из 1935. препун је грешака и нелогичности
https://fakenews.rs/2023/03/24/navodni-sporazum-komunista-i-ustasa-iz-1935-prepun-je-gresaka-i-nelogicnosti/

У најмању руку, заједнички штрајкови глађу нису спорни и нису никакава тајна.
О сурадњи свједочи и публикација Робија – записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936. 

[5] Заједница политичких осуђеника у Лепоглави
https://sh.wikipedia.org/wiki/Zajednica_političkih_osuđenika_u_Lepoglavi

"Браћа хрватски народни борци су политички осуђеници, као и ми; дошли су на робију у борби за своје идеале као и ми, према томе имају право на исти положај као и ми."

- Моша Пијаде у лепоглави (цитирано у: Иванковић, стр. 117)

5. свибња 1935. Истога дана сви политички робијаши у Лепоглави ступају у штрајк глађу, тражећи концентарцију свих политичких осуђеника, укидање батина, побољшање хране исл. Казнионичка је управа била присиљена попустити, те се сви политички осуђеници поновно састају и обнављају Заједницу.

[6] У затвору су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као нпр. новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Према сећањима, највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг, „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“, који је био осуђен на 12 година робије.

[7] Као вође "Заједнице политичких осуђеника" одређују се Моша Пијаде испред КПЈ, Јуцо Рукавима испред франковаца и Камчао Зафиров испред ВМРО
- Шиме Бален: Присјећање на робијашку епозоду Антифашистичке фронте, у зборнику: "Антисемитизам, холокауст, антифашизам", Загреб: Жидовска опћина Загреб, 1996, стр. 210-213.

[8] Франковци убили Крсту Љубичића
https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/4/14/79/

У студентским демонстрацијама у Загребу умро је од повредо студент Карло Љубичић из околине Задра а теже су повређена два студента (Саопштење Управе полиције о студентским сукобима и догађајима дана 14 априла ове године у Загребу.

Дана 14 априла ове године дошло је између неколико група студената Универзитета до објашњавања које се претворило у међусобну тучу у којој су студенти употребили дрвене штапове и ножеве. У овој међусобној тучи задобили су теже повреде студенти: 1.) Ворас Фрањо, студент права, рођен 1912 године у Витини Срез љубушки; 2.) Абинун Маркус, студент медицине, рођен 1915 године у Грачаници, Срез Сарајево; 3.) Љубичић Крсто, студент права, рођен 1915 године у Арбанасима код Задра, који је услед задобивених повреда умро. Констатовано је да је покојни студент Љубичић пригодом доласка у ђачки дом нападнут од шест до седам студената који су га гонили у дворишту ђачког дома уз повике: „Држите комунисту", те га у ходнику павиљона број 5, камо је побегао пред њима, ножевима изболи. Рањен је и Евић Богдан, рођен 1912 године у Загребу, који се случајно нашао на месту једног сукоба између студената.

Правда, 16. 04. 1937.

[9] Крсту Љубичића убио је Фрањо Невестић, касније истакнути лидер усташа у НДХ. После рата име Крста Љубичића је носила једна хрватска Омладинска радна бригада, и његово име се се са поносом помињало. Истодобно, Фрањо Невестић се из нацисте преобразио у највећег борца за вредности западне демокрације, а проти источног тоталитаризма и бизантизма. По успостави младе хрватске демокрације, ствари су се обрнуле па је (и) Крсто Љубичић промтно избрисан из колективног сјећања, а именом Фрања Невестића поноси се школа у његовом родном мјесту, једна улица у Загребу итд.

https://povjest.blogspot.com