КАРАКАЗАН БиХ - 12

  Почетак рата

... Када је, након протеривања непријатеља преко Дрине, позвао заробљене Србе из Аустроугарске да се придруже његовом одреду, њихова незаинтересованост толико га је разбеснела „да је левом руком једном Србину који се побунио отчупао уво.“
     Тако четнички војвода Војин Коповић - Вук

Иако су многи пукови били етнички хетерогени, сваки народ Двојне монархије, осим Срба, имао је војне одреде у којима је био доминантан елемент, са преко 80% људства. Срби су били једини народ који је ретко прелазио 50% састава неког пука, што је била последица колико области на којима је вршена регрутација, толико и неповерења које је према њима, током рата, показивала држава. Војници који су говорили српскохрватски језик забележени су у значајном уделу у 32 пука формирана до 1914, односно у још 15 који су основани између до краја рата.

У склопу припрема за рат са Србијом, а из страха да не избије устанак унутар Босне и Херцеговине, приступило се организовању шуцкора. Владимир Дедијер износи податак да је у ове јединице укључен „градски и сеоски олош“ којем је дозвољено да се обрачуна са српским становништвом.

Тешко је оценити да ли је неповерење, па и анимозитет према војницима Словенима, а нарочито Србима, имао чвршћег основа. Држање Срба се знатно разликовало до краја до краја.

Када су босанскохерцеговачке јединице већ биле спремне за одлазак на ратиште, стигао је повјерљиви налог Врховне команде да се православни војници изјасне желе ли поћи на фронт против Србије или желе да буду распоређени у састав других јединица. Иако је њихов број износио преко 1000 или око 30% састава регименте, само двадесетак војника изразило је жељу да буде распоређено на друго ратиште. 

Након једног приговора Врховне војне команде због укључивања српских војника регрутованих у 1914. години у брдску артиљерију, јер “њихова поузданост се не може констатирати...” они су искључени из ових јединица и распоређени у састав постојећих радних одреда, "Тим мјерама Срби су се осјећали увриједеним и молили су команду да их распореди у састав јединица на фронту.‘‘

На другој страни, приликом продора србијанских и црногорских одреда у БиХ након церске битке, према извјештају команде у Устипрачи, Чајниче је било у пламену, а 5.000 Црногораца је кренуло према Горажду. Један заробљени Црногорац је потврдио да је од тих 5.000 особа могло бити око 2.000 војника, док су остали биле комите и домаћи људи. У вијестима пристиглим из Автовца, забиљежено је непријатељско држање православног становништва овог краја. 

 

У извјештају генерала Саркотића упућеном Заједничком мини-старству финансија о ситуацији у Босни и Херцеговини и Далмацији у току аугуста 1918., констатовано је да су активности дезертера трајале дотадашњим интензитетом, уз напомену да су се оне у подручју Автовца и Невесиња увећале. Стално је долазило до борби са комитама, при чему су оне потучене и растјеране. У борбама код Автовца 31. јула, комите су имале двојицу рањених, а отета им је опљачкана стока. Једна извиђачка патрола је у ночи између 7. и 8. аугуста, 18 км источно од Автовца, успјела растјерати једну такву групу након двосатне битке. Наоружана цивилна стража је 17. аугуста, 8 км југозападно од Автовца и 22. аугуста 18 км југоисточно од Требиња, протјерала црногорске комите.

Према извјештајима обавјештајне службе, заповједник комита у Црној Гори био је војвода Печанац. Највећи број комита се налазио у подручју планина Семина и Голија. Неке од јединица су посједовале и митраљезе. Комите под заповједништвом Спасоја Тадића су се налазиле у Леденици, 11 км источно од Автовца, одакле су подузимале бројне "пљачкашке походе" у Херцеговини. 

Поједине чете србијанских комита су током 1914. године оперисале на територији Босне, на подручју Власенице, Олова, затим су наступале према Сребреници, Хан Пијеску, Палама и допирале и у непосредну близину Сарајева. У мјестима гдје су продрле србијанске и црногорске снаге, четницима су се прикључивали тамошњи становници и улазили су као добровољци у њихове редове. Покушај да се акцијом четничких одреда на подручју Босне изазове устанак није успио, будући да је становништво које је могло носити оружје интернисано у унутрашњост Монархије или је мобилисано и распоређено у радне одреде. Због тога су четнички одреди у подручју Босне гдје су оперисали, углавном наилазили на старце, жене и дјецу. Таква је бар интерпретација завичајних историчара,  која тешко да би могла издржати озбиљнију критику. То што су српске масе биле у радним одредима није их могло по себи спречити да скоче на устанак.

Било је знакова отпора, али слабашних. Први знаци незадовољства у босанскохерцеговачким јединицама су се показали у децембру 1914. године, након формирања радних одреда од православних војних обвезника. Први слућај дезертерства десио се у 1. босанско-херцеговачком пуку, у којем је 30. децембра 1914. године дезертирао поднаредник Станишић са 82 војника, а наредне још поново 98 војника. Сви су припадали IV чети која је настала из радних одреда. Након разговора обављених са осталим војницима јединице Војна команда је установила да су се међу војницима шириле вијести о лошој ситуацији на Источном фронту, да је Сарајево већ пало и да ће ускоро цијела Босна бити у рукама Срба, да се води борба за изгубљену ствар... У складу са закључцима Војна команда је подузела превентивне мјере, обавјештавајући људство о поступању Руса према заробљеницима, пријетњама посљедицама које би имало дезертирање по њихове породи

Како пише Душан Николајевић, "Хрвати, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је своје господаре! Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени кренули су на Србију с ропском мржњом".

"Код Босанаца, у Првом свјетском рату, догодило се и то да су, као Славени, били супротстављени Србима, Црногорцима и Русима, те да је Аустрија раније анектирала њихову домовину. Њихово изнимно војничко понашање стога има двоструку вриједност. Како се то, међутим, може објаснити... Постоји сигурно више од једног одговора на ово питање. Један од њих могао би бити да се опћенита храброст може очекивати од природних, једноставних људи, одвојених од свог родно краја и одведених у рат. Поштење, оданост и безувјетна борба могу се очекивати ако се према њима поступа праведно. (sic!) Они поштују, воле и увијек слиједе провјереног и праведног надређеног, чак и у ситуацијама које се чине безнадним. Босанци су у судбински тешким годинама у свијету, од 1914. до 1918. године, поставили велики примјер храбрости и оданости."

“Босна и Херцеговина је у Првом свјетском рату дала бројне војне јединице чија је борбена вриједност на готово свим ратиштима постала легендарна. На фронтовима Аустрије, на Сочију, у Тиролу, у Русији, у Србији, Црној Гори и Албанији, свуда су били први међу првима, најхрабрији међу храбрима, представљајући симбол идеалног војника......"

Fritz, Hans, Bosniak, Добра Књига, Сарајево,

Пишући о Јужним Словенима у аустроугарској војсци, учесницима у рату против Србије, Јован Бањанин  је, у једном чланку објављеном 27. маја 1915. године, рекао да су се они "борили храбро", да им је то "с лицемерном хвалом и злурадошћу признавано у Аустрији", а с болом у души истицано у Србији, и да у томе "лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе..."

"...Један дио чета пошао је од Обреновца цестом према Биограду, у исто су вријеме чете на три мјеста преко Саве и Дунава на српску обалу искрцане. У пет сати у јутро јуришало је на хиљаде наших војника преко савске ћуприје. Први је дошао на Калимегдан домобрански гефреитер Бела Хајду, где је забо мађарску заставу.

У улицама Биограда одиграле су се потресне сцене. Војници су један другог грлили, плачући од весеља."

Сарајевски лист, 04.12.1914.

Сећања Пера Блашковића, команданта батаљона у Трећој босанско-херцеговачкој регименти. Улазећи са својом јединицом у Шабац, у зору 18. августа 1914. године, овај официр наводи да се суочио са језивом сликом…

 

„Свугђе смо наишли на каотичан неред. Тако стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити. Док смо       марширали улицама, официрима и војницима прилазили су пијани санитеци и трењаки, па су им нудили вина, женских ципела, рубља и шешира, д‌јечјих играчака, крзна и тепиха…”

Парадигматичан је пример аустроугарског официра, карактеристи-чног имена и презимена, у Колубарској бици:  “...Међу погинулима се налазио и командант 26. пука пуковник Ђорђе (Георг) Петровић, који је страдао у борби код Пландишта, претходно одбивши да се преда српској војсци...”

О неком великом ентузијазму код Срба за ослобођење нема говора. Упркос очекивању да ће се знатан број заробљених Срба и Хрвата добровољно прикључити српској војсци након цера и Колубаре, одзив међу заробљеницима је био слаб. Од око 20.000 заробљених Срба и Хрвата у тм борбама, добровољно се пријавило у српску војску 450 Срба (углавном Сремаца) и 22 Хрвата.

Па ипак, и данас се у српским медијима ретко спомињу чињенице да су се хрватски и босански Срби током Првог светског рата борили против своје браће Срба у Србији исто тако жестоко као остали аустроугарски војници, или се ове чињенице настоје релативизовати. Истиче се, често преко мере и разметљиво, учинак добровољаца. Са разлогом пак, помиње се терор који су током рата (а и раније) трпели српски цивили. Разлог за то је што се данас сматра понашање Срба из Аустроугарске српском срамотом коју треба „гурнути под тепих“ и заборавити је заувек, те да начињање ове теме штети свеопштем српском јединству.

У бити, имамо шизофрену ситуацију, два супротна процеса у бићу истог народа, који, на крају крајева, заправо воде његовој дезинтеграцији. Без сумње, царска бирократија је спроводила сурови терор над народом. Но, још горе се окупатор понашао у Србији, па дух народни није био сломљен. У пречанским крајевима резултат терора беше већа покорност. Уместо општенародног бунта бар при крају рата, догодио се „зелени кадар“, можда као израз страха или нечисте савести, свакако порива за хајдучијом, а не као вид герилског/четничког рата против тлачитељске државе.

Ваља указати да су постојале врло велике разлике у националном осећају у српским крајевима. Док је Бања Лука на почетку ратне кризе била „сва окићена црно-жутим заставама“, у пограничним деловима и особито Херцеговини (већ помињани Автовац и околина, нпр.) преовладавао је непријатељски став према Монархији.

Продор србијанских и црногорских војних снага на подручје од Вишеграда до Фоче изазвао је масовни бијег муслиманског становништва из срезова Вишеград, Рогатица, Чајниче и Фоча, док их је српско становништво дочекало као ослободиоце, сарађујући с њима и укључујући се у њихове редове. Такво држање српског становништва било је повод подузимању најжешћих репресивних мјера.

На супротној страни неки Срби су се прославили херојствима и добијали су највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга - Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац [1], Србин из Билеће, митраљезац који је постао бароном због рекордног митраљеског учинка код Љига 25. новембра 1914.,већ је ушао у легенду.

У плејади славних Срба који су срчано ратовали против Србије и заузимали важне функције у окупационом апарату 1915-1918., високо место свакако заузима потпуковник Станислав Турудија [2] 

Аустроугарски ратни напори имали су значајну потпору угледних Срба.  Кровна институција српске чаршије, Српска банка, редовни је платиша ратних зајмова. За први ратни зајам Српска централна банка за БиХ уписала је 100.000 К, а укупно је у овој банци уплаћено 275.000 К. Уписивање другог ратног зајма - Српска централна банка за БиХ у Сарајеву уписала је и овог пута 100.000 К ратног зајма и то К 50.000 аустријског и 50. 000 угарског. Службени гласник уредно објављује имена српских угледника и њихових добровољних прилога по разним основама.

Градска општина Тузла била је добар примјер другима, те је уписала позамашан износ ратног зајма од 200.000 круна, а грађани Тузле додатно још 550.000 круна . Према расположивим подацима само чиновници оп[tине су уписали 5.500 круна за Ратни зајам, а сеоско становништво са овог подручја 17.350 круна. Укупно је према расположивим подацима на име Ратног зајма у општини Тузла уписано 270.000 круна, а до краја 1914. године, по разним основама у Котарски уред Тузла су стигле 541.494 круне.  То је представљало поприлично значајну своту средстава. О успјеху уписа аустријског и угарског ратног зајма преносила је штампа, с циљем да се развија код становништва што бољи патриотски осјећај.

Између осталих зајам су уписали: митрополит Иларион Радонић [3], Српски кредитни завод, Перо Стокановић, Ристо Ј. Јовановић, Лазо и Љубо Јовановић, Алекса Благојевић, Српска православна опћина и још двадесетак других православаца. [4]

Дакле, административни систем Монархије формирао је током деценија власти лојалних слој Срба блиских царевини, чинов-ништва који су наставили да службују и у вријеме рата, а од којих су неки у овом моменту осуђивали Србију као извориште нереда, примитивизма и насиља. Ово су неки од њих, одликовани за верно служење Монархији: у Административном одјељењу Земаљске владе: Владимир Бесаровић, окружни предстојник, Константин Ћуковић,  владин савјетник; у Правосудном одјељењу Земаљске владе: владин савјетник Миливој Симић,  владин подтајник Васо Петровић; владин перовођа Милан Ћурћић; у Привредном одјељењу Јово Одовић, рач. савјетник, Симо Станивуковић, рач. савјетник,  Алекса Ђебић, баждар, пристав, Владислав Ђурић- зем. ветеринар; Душан Петровић, Љубомир Милошевић; у Одјељењу за богоштовље и наставу Сократес Петраки-Петровић, владин савјетник, Јован Шиљак, окружни школски надзорник, у Техничком одјељењу Војислав Ţакула, Јово Трифковић, као рачунарски ревиденти Богдан Бесаровић и Максо Деспић, Јован Симић, директор помоћних уреда при Врховном суду и тужилаштву... те нешто професора по сарајевским гимназијама. [5]

Од првог ратног дана становништво Босне и Херцеговине је страхо-вито трпело и било изложено највећој оскудици сваке врсте. [6]

Иако само прогоњено, свештенство СПЦ се сврстало на страну својих прогонитеља. Митрополит бањолучко-бихаћки Василије доставио је тако августа 1914. окружницу православном свештенству у којој тражи да се одржавају редовне молитве за аустроугарског владара и побједу царске војске. Осим тога, затражио је да парохијско свештенство код народа поради на прикупљању прилога за Црвени крст. Раније смо већ поменули да су православни свештеници из Аустроугарске преплавили школе у окупираној Србији 1915., да уче србијанску децу у аустроугарском патротском духу. [7]

Поред специјалних куплераја при војсци који су водили бригу о телесном благостању војника и официра, у А-У војсци постојали су и особити кадрови, „душебрижници“, који су се бринули о духовно подизање војничко. Поред професионалних официра у овој служби били су ангажовани свештеници свих конфесија. Табу-тема код нас је ангажовање (дела) СПЦ у ратним напорима Аустроугарске. Тако су православни попови бодрили православне Србе-Пречане да се храбро боре против православних Србијанаца уз поклич „Serbien muß sterbien“ и православних Руса. Не знамо како су решавали идентитетски морални конфликт, но у томе су зацело успевали. Ми помињемо свештенике при Ћесаревој војсци Тодора Јунгића из Сарајева, православног војног „надсвећеника“ при 6. армији, и Ненада Барачког из Бођана који је на крају рата доживео сорзерцање и чак досегао да буде члан наше мировне делегације у Паризу. У Добојском логору као изразити аустрофи запамћен је извесни “поп Браца” Перо Блашковић (аустроугарски официр који је писао о свом ратном путу са босанском региментом) помиње попа Драгића. До душе, Перо Блашковић  са горким презиром у коментару тврди да је душебрижнике свих конфесија врло слабо виђао у трупама, а редовно при коморама и у шверцу.

-----

[1] Гојкомир Глоговац
https://bosnae.info/index.php/gojkomir-glogovac-znameniti-bosanskohercegovacki-oficir-kojeg-je-ratni-poraz-sprijecio-da-postane-kultni-ratnik

[2] Станислав Турудија
(https://hr.wikipedia.org/wiki/Stanislav_Turudija)

Прославио се у биткама на Србијанском и Талијанском бојишту. Његова сатнија 13. рујна судјелују у тешким борбама на Соколској планини. Због храбрости у овим окршајима одликован је Жељезном круном 3. ступња с мачевима, први часник 22. пуковније одликован у борби. Крајем листопада унапријеђен је у бојника. Он је ушао у народну песму:

Турудија и наш цар
сваки пуши по цигар,
од цигара пепел пада,
Италија пропада...

Турудија говори:
Јесте момци готови,
да идемо прек Дрине
тражит Србине?

Вир:
 Илустрирани Гласник, летник II, штевилка 38

Кatja Sedmak- Podpolkovnik Stanislav Turudija
https://drustvo-soskafronta.si/index.php?show=prispevek&id=6 Podpolkovnik Stanislav Turudija

[3]  Mитрополит Иларион је 9. септембра 1920. године у Сремским Карловцима прочитао саборску Одлуку о васпостављању Српске православне Цркве .
https://srpska.pravoslavie.ru/133973.html

[4]  Сарајевски лист, бр. 293, 29. новембар 1914.

[5]  Бошњак, званични календар за просту годину 1918. год. 35, Сарајево, 1918

[6]  Уз сва узимања од становништва за ратне потребе, реквизиција сијена и сламе нарочито је тешко погађала онај дио пољопривредног становништва које је искључиво живјело од сточарства. Овим владиним мјерама сељацима је одузимана и посљедња резерва сточне хране, а “откуп” - реквизиција је вршен по најнижим цијенама. Сијено је узимано за 13 хелера по једном килограму, док је тржишна цијена била 1,20 до 1,50 круна. Стока је реквирирана не само за прехрану становништва Босне и Херцеговине и војске, већ и за војне лиферанте с подручја Угарске и Хрватске. Реквизицију су вршили жандари на лицу мјеста, по најнижој цијени, да би се та иста стока затим продавала по највишој цијени. Недостатак сточне хране и сталне реквизиције стоке умањиле су сточни фонд у Босни и Херцеговини за готово 60%. То се, опет, са своје стране негативно одразило на обраду земље, јер се стока користила за различите потребе па и за вучу. Реквизиција је највише погађала сељаштво које је чинило 87% од укупног броја становништва Босне и Херцеговине. Осим реквизиције намирница и хране за стоку (сијена и сламе), па и саме стоке по најнижим цијенама, која је посебно погађала сеоско становништво, услиједила је наредба Владе о реквизицији ковинских предмета која је погодила и градско становништво. Мјесеци рата који су пролазили и они који су надолазили, још тежи, све су више отежавали живот народу. Тешко ратно стање је посебно имало одраза на исхрану становништва, која је постала највећи проблем у ратним околностима. Из разлога што се пољопривредни производи нису убрали, те што је увоз истих због рата био немогућ, у Босни и Херцеговини, мањкало је свих прехрамбених производа. Реквизиције су убрзо почеле давати негативне резултате по становништво, па се по цијелој земљи, а посебно у градовима, осјетила и права глад. Зато се у Сарајеву и другим већим градовима већ од аугуста 1914. прешло на посебан режим снабдијевања становништва животним намирницама у виду тзв. апровизације. У неким мјестима, посебно оним удаљенијим од фронта, љетина је 1914. године била добра и подигнута је без већих штета. Међутим, због чињенице да су уведене војне реквизиције за врло кратко вријеме дошло је до оскудице жита. Како би се стање у овом сегменту исконтролисало, већ 3. августа 1914. године донесен је Закон којим је регулисано снабдијевање становништва неопходним животним намирницама током рата. Законом је било утврђено да су се у свим мјестима морале стварати резерве жита и брашна (а под тиме су били обухваћени сљедећи артикли: пшеница, јечам, раж, кукуруз, овас, просо, хељда, брашно и кромпир).

Наредбеним путем је с овом законито прописаном највишом потрошњом мљевених производа и жита изравнана дневна потрошња од 360 грама мијешана хљеба или 300 грама кукурузног млива или 480 грама кукурузног хљеба. Поређења ради, у исто вријеме у Угарској мјесечни лимит је износио 18 кг, а у Аустрији 10 кг по становнику. Нормална мјесечна потрошња жита по глави становника узима се 18 кг мјесечно, што значи да је босанскохерцеговачко становништво законски могло добити само половину те количине.

[7] Један од десетине аустроугарских православних војних свештеника који су стигли у Србију са аустроугарском војском био је и Јован Липовац, родом из Задра, професор и свештеник, касније и митрополит Црногорско-приморски, који је дошао у Јагодину.