ПОРТРЕТИ ЗАЧЕТНИКА АНТИСРБИЈАНСТВА - 12

Прото Душан Кецмановић

Душан Кецмановић [1] је рођен 27. јануара 1876. године у Суботској код Пакраца од оца Илије и мајке Милице. Његов отац Илија Кецмановић био је читлучки парох и ђак Васе Пелагића. Имао је три брата и седам сестара. Душан Кецмановић је основну школу завршио у Босанској Костајници, а грађанску школу је завршио у Хрватској Костајници. Уписао се 1892. на Српско-богословски завод у Рељеву код Сарајева.  Богословију је завршио 1895. године.

Душан је рукоположен 1897. најпре за ђакона и исте године за презвитера. Постављен је 1897. за пароха у Босанској Костајници. Ушао је у политику, па је 1907. учествовао на локалним изборима у котару Босански Нови. Био је представник Српске народне органи-зације. На тим изборима у коалицији са Муслиманском народном организацијом победили су окупациону власт. Од 1905. до 1910. био је у Босанској Костајници повереник листа „Српска реч" у време када су власти према Србима спроводиле дискриминаторну политику. На велеиздајничком процесу у Загребу 1908—1909. истражни судија је тврдио да се у Кецмановићевом стану одржавају састанци велико-српске организације. По наређењу владе у Сарајеву приведен је октобра 1908. заједно са Ибрахимом Вучетићем и био је новчано кажњен. Окупациона власт је пажљиво пратила Кецмановићеву активност, а 1909. извршена је преметачина у више српских кућа, укључујући и Кецмановићеву. Иако нису нашли ништа сумњиво казнили су га новчаном казном. Основао је у Босанској Костајници српску читаоницу са књижницом.

Изабран је 1911. за окружнога проту у Бањој Луци. За народног посланика Босанског сабора изабран је на накнадним изборима 31. марта 1913. Припадао је опозиционој групи окупљеној око листа „Народ”. Поднео је предлог о решавању кметовског питања обавезним откупом из државних средстава.

Након Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата међу првима је дошао под удар аустроугарских власти. Ухапшен је 28. јула 1914. и интерниран је у Кастел тврђаву у Бањој Луци. Након тога пребачен је 10. августа 1914. у интернацију у злогласни Арад. У неподношљивом арадском логору умрло је 2.200 интернираца. Пребачен је крајем 1915. у Нежидер заједно са још 430 интернираца из Босне и Херцеговине, где су зиму су провели смрзавајући се без грејања. Затим је упућен у Шопроњек, а крајем априла 1916. враћен је кући, где је стављен у кућни притвор. У августу 1916. био је поново ухапшен и интерниран је у Добоју као талац на железничком мосту. Из логора је пуштен 12. јула 1917, али забрањено му је да врши дужност проте.

Прото Душан Кецмановић је дочекао србијанску војску приликом ослобођења Бања Луке. Испред бањалучког хотела „Балкан” прото Кецмановић је одржао говор окупљеном народу и прогласио ослобођење и отцепљење од Аустроугарске. 

Прото Душан Кецмановић постао је октобра 1918. члан Народног вијећа у Загребу, а онда и члан народног вијећа у Бањој Луци. Народно вијеће у Бањој Луци на челу са Николом Костићем прогласило је након прокламација крајишких народних вијећа присаједињење Крајине Србији мимо знања Народног вијећа у Загребу и Народне владе у Сарајеву. Кецмановић је 1. децембра 1918. као члан Народног вијећа из Загреба присуствовао у Београду проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 

Ускоро затим, почетком 1919. године одржана је Прва сједница Удружења православног свештенства, којом је предсједавао Коста Божић, окружни прота сарајевски. Том приликом је било донесено шест закључака, од којих су прва два била у духу настојања за што бржим уједињењем православних цркава у Краљевини, а састојала су се у одлуци да Главни одбор Удружења у Босни и Херцеговини ступи у контакт са Главним одбором Свештеничког удружења у Србији и другим крајевима и у одлуци да се сачека са издавањем листа Удружења Српски Свештеник, ради преговора са свештенством из других крајева. [2]

На скупштини одржаној 23. јануара 1919. у Бањој Луци основана је Народна политичка организација за бањолучки и бихаћки округ. За предсједника скупштине именован је прото Душан Кецмановић.  Основни програмски принцип на којем је организација окупљала чланство био је очување централизоване монархије са династијом Карађорђевић на челу која не би подразумијевала било какве унутрашње политичке границе. Скупштину је закључио Душан Кецмановић наводећи како будућност новостворене државе зависи искључиво од самих грађана и њиховог савјесног рада и испуњавања дужности према држави и друштву. „Систем аустријски унио је много отрова у наше редове. На томе међусобном раздору и неслози он је зидао своју будућност; али је такав систем ипак морао да пропадне, јер је све то било постављено на несолидне и неморалне темеље“, рекао је Кецамновић. Скупштина је донијела одлуку да њен званични лист за два крајишка округа постане Држава која је убрзо потиснула Народну вољу, гласник Одбора Народног вијећа у Бањој Луци. У националном смислу Држава се залагала за пуно народно јединство заступајући идеологију југословенства. По питању уређења државе, лист је био на позицијама да се тек створена држава уреди као демократска монархија са династијом Карађорђевић без икаквих провинцијских или племенских аутономија. Лист је убрзо промијенио име у Јединствена држава.

Тада је дошло до првог велеобрта код прота Душана Кецмановића. Само три месеца касније, крајем априла 1919. године, Народна политичка организација је укинута, а већина чланова је приступила опозиционој Демократској странци, која се залагала за федерално и републиканско државно уређење. 

У четвртак 24. априла 1919. у Бањој Луци је одржана шира сједница мјесног и покрајинског одбора Народне политичке организације за бањолучки и бихаћки округ. Делегати са простора Крајине готово се нису ни одазвали, па је на скупштину дошло тек неколико делегата из Босанске Дубице, Босанске Крупе и Котор Вароши. Пошто је констатовано да су Душан Кецмановић и Димитрије Закић дефинитивно приступили Демократској странци, предложено је да се организација ликвидира. Овај приједлог је био једногласно усвојен, па је Народна политичка организација за бањолучки и бихаћки округ дефинитивно престала са радом, а њени чланови су се требали страначки опредјелити. [3]

Кецмановић је започео своју активност у Демократској странци држањем скупова у много места у Крајини. Водио је интензивну политичку камапању почетком 1920. На изборима за Уставотворну скупштину био је носилац листе Демократске странке у бањалучком округу, а носилац листе Радикалне странке у истом округу био је Никола Пашић. На изборима у бањалучком округу победили су радикали и добили су четири посланика, а Душан Кецмановић је једини изабрани посланик са листе Демократске странке. На изборима 1923. демократи су били тешко поражени, па Кецмановић тада није изабран за посланика.

Након цепања Демократске странке Светозар Прибићевић је 24. марта 1924. основао Самосталну демократску странку. Кецмановић поново обрће ћурак и постаје чланом Главног одбора новоформиране странке. На изборима 1925. године Самостална демократска странка је иступила у коалицији са Радикалном странком и тада је коалиција добила све мандате у бањалучком округу. Душан Кецмановић је тада био изабран за посланика. Брзо након тога радикали су склопили споразум са Хрватском сељачком странком, па самосталне демократе нису ушле у владу. Кецмановић је на скуповима говорио о штетности споразума радикала и радићеваца говорећи да је потез Стјепана Радића срачунат на разбијање државе. Након прекида сарадње радикала и радићеваца уследио је 1927. период честих промена влада, али и избора. На општим изборима 1927. на листи самосталних демократа у бањалучком округу изабран је Светозар Прибићевић, а Кецмановић није био изабран.

Самостална демократска странка ушла је у коалицију са Хрватском сељачком странком (и разбијачем државе Стјепаном Радићем), па је 10. новембра 1927. формирана Сељачко-демократска коалиција (СДК). 

Слиједећи острашћено политику СДК, постао је један од најгрлатијих опозиционара у Босни и Херцеговини и један од највећих крити-чара шестојануарског режима. С друге стране, очигледно му није сметало што је тај режим створио Врбаску бановину, као, у осталом, ни другим опозиционарима из Крајине.

У контексту националне дјелатности, прото Душан Кецмановић посебно је занимљива личност. Он ће 1932. године, управо на националном питању, доћи под лупу јавности. Прото Кецмановић је учествовао новембра 1932. на састанку извршног одбора СДК у Загребу, када су потписали великохрватски шовинистички мемоар, познат као Загребачке пунктуације, у којима је због наводне србијанске хегемоније тражена федерализација државе и "санитарни кордон на Дрини". Потписници Загребачких пунктуација држали су документ у тајности, али када је доспео у јавност ухапшен је и због њега је осуђен Влатко Мачек. 

На том тајном састанку прото Кецмановић се залагао за аутономију Врбаске бановине, што би значило да је и њега био захватио синдром „Крајишке самобитности". Стална тињајућа  нетрпељивост Крајишника према Сарајеву и посебно Херцеговцима који су дуго  времена „ведрили и облачили“ тако је добила апсурдне, можемо рећи и чудовишне размере.

Кецмановићеве поступак, ван сумње дело националне издаје, револти-рао је  и многе његове пријатеље. Истовремено, прото Кецмановић, браћа Чубриловић и остали из Прибићевићеве политичке групације у Крајини бескрупулозно су подривали и роварили против бана Тисе Милосављевића и његових напора да подигне Бановину Врбаску. Уследили су напади на прота Кецмановића на зборовима. Душан Кецмановић је пензионисан јануара 1933. Након што су делегације грађана тражиле да се Кецмановићу забрани приступ цркви. Митрополит их је послушао и забранио му приступ цркви у Бањалуци. Доспео је и под надзор државних органа.  

Међутим, прото Кецмановић се више није заустављао на свом аутошовинистичком путу. На изборима 1935. самосталне демократе су биле у удруженој опозицији на челу са Влатком Мачеком. Био је веома активан на свим скуповима по Крајини.

"Отаџбина" је била лист Самосталне странке за Врбаску бановину. У почетку су издавачи и власници листа били прото Душан Кецмановић и Владимир Малић, а уредник бањалучки адвокат др Стево Мољевић. Од бр. 19 (1937) власници су Малић и Мољевић. Лист је почео да излази 21. новембра 1936. у Бањалуци. Познати јавни радник и један од најмлађих предратних кочићеваца Јово Зубовић у чланку "Зашто се враћамо Кочићу?" објаснио је да је лист добио име по Кочићевој "Отаџбини" и да је враћање Кочићу враћање његовим мислима и идеалима: "Слободи, Истини и Правди" (sic!), што је било и гесло листа. Народски речено "Кочић се у гробу превртао" због злоупотребе његових идеала од стране људи вазалски подређених Мачеку. Могли би парафразирати Радјарда Киплинга "истину коју је говорио неваљалци су изопачили у замку за будале".

У уводнику првог броја, под називом "Шта хоћемо", уредништво почиње патетичном тирадом:

"Народ ових крајева, који је учествовао у свим покретима и борбама и давао највеће жртве за ослобођење отаџбине и стварање ове државе, има пуно право да каже своју ријеч и данас кад се ради о њеном уређењу и управљању".

Даље, урањајући у политичку материју, износе своје идеје о потреби преуређења државе, те истичу да би...

"...јавне послове требало раздијелити, па оне који се тичу државне цјелине, као што су: вањска политика, народна одбрана, основе правде и законодавства, основе народне просвјете, царине, народни новац, пошта и главне саобраћајне артерије, треба заједнички организовати, а сви се остали послови могу препустити самоуправним јединицама. Овој нашој Крајини, углавном у опсегу Врбаске бановине, треба осигурати положај као посебној самоуправној јединици. Најшире самоуправе треба дати и општинама... Све што не треба заједници треба препустити приватној иницијативи, уз пуну заштиту економски слабијих. Добра и установе које служе јавним интересима треба ставити под јавни надзор, па и социјализовати, али постепено, кад се самоуправни и државни органи оспособе да их могу преузети. У томе смислу треба реорганизовати привреду и финансије, а у првом реду према потребама тежака и радника". Свугдје је требало "да влада ред и правда, али да се поштује слобода личности". Сваку реорганизацију државе треба вршити "смишљено и уредно, полазећи од садашњег стања које би се утврђеним редом и послије свих претходних припрема, превађало у ново стање".

"Отаџбина" се дакле залагала за то "да Врбаска бановина остане засебна политичка јединица". М. Зрелец у чланку "Стража на Крајини" каже: "Не дамо да се Крајина лицитира ни за чије интересе. Крајина је дала Васу Пелагића, Петра Кочића, Гаврила Принципа и Петра Петровића (НАП: Пецију)". "Отаџбина" је, коначно, хрватско питање сматрала за "наше национално питање, државно југословенско, а не само хрватско".

Ми бисмо приметили да су сви крајеви дали многе своје синове, али за ослобађање и уједињење народно, а не за распарчавање. Још сумрачније, у прљавој политичкој пракси, све велике речи и кочићевски идеали "љутих Крајишника" из СДС сводили су се на стварање Бановине Хрватске као међукорака ка републици Великој Хрватској у којој би било места и за Крајину са некаквом аутономијом. Бар су у такав гнусобни идеал веровали лидери СДС у Босанској Крајини.

На изборима 1938. самосталне демократе су наступиле у Блоку народног споразума на чијем челу је био Влатко Мачек. Кецмановић није изабран за посланика. Крајем јануара 1941. изабран је за сенатора.

Чим се заратило од крајишког братства са Хрватима није остао камен на камену. Иако је прото Душан у међуратном периоду учинио пуно корисних услуга Хрватима ништа му то није помогло. Мачек је заборавио прота Душана, храброг потписника Пунктација.  Тек се Павелића овај хрватофилни Србин није тицао. Одмах након окупације Краљевине Југославије априла 1941. прото је напустио стан, у који се уселила усташка породица. Прешао је у синовљеву кућу, у којој је ухапшен 8. јула 1941. и одвезен са породицом до Цапрага крај Сиска. Спасао је главу као избеглица међу великосрбијаским хегемонистима против којих гајио толику пизму и  тако се дуго и подмукло борио. Усташе су га железницом послали преко Земуна у Београд. И гле, од богатог пријатеља Србијанца је добио вилу у Аранђеловцу, у коју је он сместио још две избегличке породице. Због борби око Аранђеловца напустио је град и онда га је митрополит поставио за администратора цркве у Српском Итебеју у Банату. У Српски Итебеј стигао је 1. децембра 1941. где је умро је 19. марта 1942. 

Имао је библиотеку од 3.000 књига и то је била једна од највећих приватних библиотека у Бањој Луци. Пошто је сматрао да је штета да књиге леже непрочитане посуђивао их је другима. Међу редовним читаоцима његове библиотеке били су поред осталих Бранко Ћопић и Веселин Маслеша, који су тада били ђаци у Бањој Луци.

-----

[1] Прото Душан Кецмановић, биографски подаци 
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=

[2] Присутни су били потпредсједник Душан Кецмановић, окружни прота бањалучки, секретар др. Томо Поповић, Коста Драмушић, прота из Тузле, Стеван Шиниковић, парох из Бијелог поља, Марко Поповић, парох из Мостара, Томо А. Братић, парох из Благаја, Коста З. Поповић, парох из Штрбаца и Павле В. Катанић, парох из Пурачића. (Народно јединство, бр. 12. 11. јануар 1919)

[3] Бојан Стојнић ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА - Штампа у Босанској Крајини: (1906–1941): Отаџбина за повратак Кочићевим идеалима
https://www.glassrpske.com/cir/plus/istorija/zapisi-iz-arhiva-stampa-u-bosanskoj-krajini-19061941-otadzbina-za-povratak-kocicevim-idealima/217569