ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА - 12

Истина о "израбљивању Војводине"

Пошто је „израбљивање Војводине“ угаони камен савременог војвођанског сепаратизма, овим питањем треба се позабавити управо из тог угла.

Неразумно би било тврдити да после 1918. године није било погрешних одлука, неправедних потеза, бирократске бахатости или економске политике која је погађала поједине војвођанске слојеве. Било их је.

Али једно је критиковати државну политику, а сасвим друго из тога извести историјску тезу да је Војводина систематски пљачкана од стране Србије и Београда.

За то је потребно погледати податке.

Привредна основа

У социјалној структури Војводине становништва преовладава сељаштво. Извесно је да је, према попису из 1910. на подручју Војводине било 150.000 пољопривредних радника, 16.887 запослених у индустрији и 87.836 у занатству. Пољопривредна производња у Војводини, по приносима и опремљености, била је испод просека  Аустроугарске, али је била развијенија него у јужним областима нове државе. Неки аутори, противници присаједињења Србији, истичу да су Први светски рат и "прекрајање граница" донели штету привредној основи Војводине, у којој су привредне гране и капацитети били развијени саобразно условима у ранијој великој држави. Наводе да је Војводина "истовремено најбогатији и најсиромашнији крај у земљи", с обзиром на једностраност природних богатстава, "релативно привредно  заостајала" у време од уједињења до 1929. године, што је "терало војвођанске  привреднике на опозиционарство и тезе о експлоатисаности покрајине".†

Са друге стране, због периферног положаја, Беч и Пешта су ово подручје  третирале  као "полуколонију" за коју је био карактеристичан извоз  пољопривредних вишкова на тржишта индустријски развијенијих делова  Аустроугарске и увоз индустријских производа.

Богата земља није исто што и индустријска земља

Војводина је имала огромну предност у пољопривредном потенцијалу, али је управо због тога била посебно осетљива на пољопривредне кризе.

Пољопривреда је у структури народног дохотка имала више од половине удела. Зато је светска аграрна криза од средине двадесетих година веома снажно погодила овај простор.

Цена пољопривредних производа је драматично падала (и до 70%), а са њом и куповна моћ сељаштва. Кад ослаби приход пољопривредника, слаби и трговина, занатство, саобраћај и друге делатности које зависе од његове потрошње.

Зато је Војводина током друге половине двадесетих и првих година тридесетих могла истовремено бити један од најбогатијих и један од најтеже погођених делова земље.

То није парадокс већ последица структуре њене привреде.

Чињенице које се превиђају у овом контексту се односе на суседне државе. На пример: Аграрна криза 1926–1931 (која се наставила и погоршала током Велике депресије) била је кључни фактор економског и друштвеног слома у Мађарској, Аустрији и Бугарској, јер је директно погодила главни извор прихода већине становништва и извозни сектор, а затим се прелила на банкарски систем, буџете и политичку стабилност. Као последица, хронична неухрањеност, сиромаштво и оскудица хране постали су веома распрострањени, посебно међу сељацима и градском сиротињом. †

Истовремено се не сме испустити из вида да су Беч и Пешта пре 1918. заиста користили овај простор као важну пољопривредну базу индустријски развијенијих делова Монархије. Пољопривредни вишкови ишли су према индустријским центрима, док су индустријска роба и капитал долазили у супротном смеру.

То јесте била неравноправна привредна структура.

Али управо зато теза о „израбљивању“ мора почети пре 1918., а не 1918. године.

Мит о пореској пљачки

На почетној причи о "Војводини као крави музари коју нико не тимари" запатила се читава једна антисрбијанска култура, један аоутошовинистички и сепаратистички историјско-идеолошки правац, који се све брижљивије негује. [1] Међу ауторима новије и најновије војвођанске, тзв. аутономашке опције, необично је развијена нарација о пљачкању ове покрајине од стране Београда на бројне начине.

Према тој тези, Војводина је била оптерећена бројним порезима које Србија није плаћала, а разлика је наводно била толика да је тај систем практично представљао организовано извлачење богатства из Војводине у корист Београда.

Као пионира таквог тумачења у новије време можемо навести Теодора Аврамовића, који је говорио о „несразмерном оптерећењу“ и „преоптерећености Војводине порезима“.

После њега формулације су постајале све оштрије.

Код Богумила Храбака јавља се „огромно пореско оптерећење Војводине“, код Лазара Вркатића „пореска пљачка несрбијанских делова државе“, код Бориса Кршева „очигледна пљачка“, а код Драгомира Јанкова такође „пореска пљачка“. И у иностраној литератури се појављује ова прича: тако Дејан Стјепановић  говори о „претераном пореском оптерећењу“ Војводине....

Прича је временом добила готово аксиоматски статус.

Проблем је што се, кад се погледају сами порески прописи и подаци, слика битно мења.

Како је стварно изгледао порески систем

Један од основних проблема нове државе био је што није наследила један јединствени порески систем.

На територији Краљевине СХС истовремено су постојали различити порески режими наслеђени од ранијих држава: српски, црногорски, аустријски, мађарски и посебни босанско-херцеговачки прописи. То је било наслеђе распале Аустроугарске и других предратних државних система.

У Војводини су, зато, неко време наставили да важе неки порези који у Србији нису постојали,  али "није се радило о наметнутом, него о наслеђеном опорезивању, које се одржало на снази све до изједначавања закона 1928. године". [2]

Али ту долазимо до једне од најчешће понављаних тврдњи: "у Војводини су постојала 22 или 25 пореза, а у Србији само пет или шест."  [3]

Како је лепо рекао Душан Летица, тадашњи начелник, а знатно касније и министар финансија:

„Досадашње стање у пореском погледу опречно је поимању и државног и народног јединства. Оно није сагласно са социјалним и етичким поимањем нашег времена; оно почива на основама, на којима је немогуће изводити праведну поделу пореског терета и рационално прибирање фискалних пореских прихода… Пет хетерогених законских система служи данас државном финанцијском апарату, да приберу у државну касу приходе из непосредних пореза. Баш онде, где се интереси јавни и приватни највише сударају, где држава у јавном интересу одузимље из приватног господарства непосредно један део његова прихода, ту су наше законске одредбе најразличитије. Ретке су појаве у њима идентични принципи, а још ређе идентичне норме за исто правно пореско питање“.

Горепоменути аутори се утркују ко ће упечатљивије је о томе да се изрази, тако да иза њи не остаје никава сумња.  „У Војводини су врло брзо уведена чак двадесет и два пореза и приреза, док их је у Србији било четири пута мање“ [Вркатић 2009].

То једноставно није добра компарација. [4]

Славко Шећеров, који је иначе врло критички писао о сложености војвођанског пореског система, управо је ту правио разлику: проблем је био у компликованости и неуједначености, нарочито за сељака, а не у доказаној намери да се Војводина пљачка. Шећеров је и једини побројао те порезе и прирезе, што савременим ауторима никако не успева, а и није тврдио да се у Србији плаћа премали број пореза.

Чувених 131 милион

Најчешће коришћени „доказ“ пореске пљачке јесте податак из 1925. године.

У првих пет месеци те године у Банату, Бачкој и Барањи наводно је наплаћено 131 милион динара непосредних пореза, док је у Србији наплаћено 60 милиона.

На основу тога се изводила слика да је Војводина платила више него Србија.

Али ту се прави прва огромна грешка: 131 милион није био годишњи износ. То је наплата за првих пет месеци. Мијатовић је показао да је за целу 1925. годину у Војводини наплаћено око 525 милиона динара непосредних пореза, а у Србији 395 милиона. Поређење 131 милион према 60 милиона зато не говори ништа о укупном годишњем терету.

Али ни то није крај приче.

Чувена табела за првих пет месеци заснива се на подацима које је објавио новосадски Видовдан, политички лист близак Светозару Прибићевићу и Орјуни. То не значи да су бројке нужно измишљене, али значи да су биле политички обојен извор који је морао бити проверен званичним годишњим подацима, што многи каснији аутори нису урадили.

Још важније, разлика између планиране и стварно наплаћене суме веома је зависила од месеца.

Првих пет месеци зато није репрезентативно за целу годину.

И управо на најнерепрезентативнијем исечку направљен је један од најпознатијих аргумената о „пљачки Војводине“.

Према Мијатовићевој анализи, постојале су разлике у номиналном непосредном пореском оптерећењу између појединих делова државе. Оне су у извесној мери ишле на терет Војводине. Али анализа показује и да је могућа неправда била ограниченог обима и да није могла бити основа за тврдњу о систематској економској експлоатацији покрајине. У његовој рачуници, евентуална прекомерна наплата неуједначених непосредних пореза могла је износити највише око 50 милиона динара, што је било релативно мало у односу на укупне приходе државе и покрајинске економске величине. Другим речима: пореска неједнакост је првих година после рата постајала, али нема говора о системској пљачки.

Рад на унификацији пореског законодавства започео је 1922. године, али је пореска реформа завршена тек 1928, када је изгласан Закон о непосредним порезима који је ступио на снагу 1. јануара 1929. године.

Шта се заиста догодило око 1925?

После рата је наплата пореза била слаба. Пореске обавезе из ранијих година нису уредно измириване. Чвршћа фискална политика Милана Стојадиновића довела је од 1924. до 1926. године до много ефикасније наплате, укључујући и наплату старих дугова. То је посебно болно када се догоди у тренутку привредне кризе. Зато се и у савременој литератури један од кључних доказа за тезу о "пореском исцрпљивању Војводине", између два рата, инсистира на подацима о наплати пореза у првих пет месеци 1925. године /НАП: нпр, Миливој Бешлин [5]/, због чињенице да се управо после те године порески терети постепено смањују.

Косић је још 1925. писао да су порески обвезници у претходним годинама пропуштали да измире обавезе док је било прихода, а да администрација сада покушава да те дугове наплати у време привредне депресије. И управо ту је настала политичка експлозија.

То је реална критика пореске администрације.

Али није исто што и доказ о намери да се Војводина економски уништи.

Ратни порез — још један мит

Посебно место у аутономашкој аргументацији има такозвани „ратни порез“. Наглашава се да је Војводина, "једина у држави", плаћала "у национално-политичком смислу увредљиви", тзв. ратни порез. 

Према Лазару Вркатићу, у Војводини је 1919. године уведен порез по којем је свако, без обзира на имовно стање, морао да плати 60 процената пореза на земљу и зграде. Вркатић очигледно ништа не зна о порезу на ратну добит, нити је хтео да зна, као ни Храбак који је тврдио да је то „неприхватљив порез“ који, осим Војвођана, „нико жив тада није плаћао ни у свету ни у Југославији“ [Храбак 1984].

Та тврдња је нетачна у практично сваком важном елементу.

Није реч о „ратном порезу“ него о порезу на ратне добитке. /НАП: = ратни профитери/. Он није био уведен само у Војводини. Краљевина СХС га је преузела из аустроугарског ратног законодавства и примењивала на различитим деловима државе, укључујући и Србију. Порез се односио на оне који су испуњавали законске услове, а не на све становнике. Стопе су биле прогресивне; за појединце су почињале од 20%, а порез се није обрачунавао на земљу и зграде као такве, већ на утврђену ратну добит.

И није постојао само у Југославији. Порез на ратне добитке примењиван је током или после Првог светског рата у великом броју европских држава.[6]

Зато овде нема основа за тезу да је Војводина била посебно кажњена некаквим порезом који нико други није плаћао.

Шта је са валутом?

Други стандардни аргумент односи се на замену аустријских круна за динаре 1920. године.

И ту треба бити прецизан. Замена није била лака.  Било је нестабилности, шпекулација и покушаја финансијских злоупотреба. Сама држава је у том процесу имала озбиљан проблем.

Али из тога не следи да је курс 4 круне за један динар био намерно постављен тако да опљачка пречанско становништво.

Бошко Мијатовић је у посебној студији показао да је примењени курс био оправдив с обзиром на куповну снагу валута, берзански курс, монетарну подлогу динара и чињеницу да су аустроугарске власти током рата претходно наметале веома неповољне услове. Његова анализа показује и да су пречански крајеви у целини прошли боље него што би прошли да су круне мењали у Аустрији или Мађарској.  Друга студија истог аутора иде још детаљније и показује да је куповна снага динара у тренутку замене била знатно већа од куповне снаге круне, вероватно три до четири пута. Закључак је да "у основи коректно и да пречански крајеви нису оштећени, а камоли опљачкани". [7] Валутна унификација јесте била тежак и ризичан економски подухват, али нема основа да се представља као осмишљена пљачка Војводине.

Упркос томе што је доказано да однос размене између круне и динара није био заснован на дискриминацији пречанског становништва, и данас се, у српској историографији, валутна унификација користи као аргумент за тврдње о "безочној пљачки", "превари", "тешкој малверзацији србијанске стране", а не "само као симбол прве повике на пљачку која долази из Београда.

А шта је било са државним новцем?

Овде долазимо до главне ствари.

Прича о „Војводини као крави музари“ подразумева да је Београд узимао новац из Војводине и трошио га у Србији, остављајући покрајину без развоја.

Али државни буџет није функционисао као каса из које се новац по завршетку године враћао покрајинама према томе колико су уплатиле.

Приходи су били државни приходи.

Расходи су били државни расходи.

Држава је истовремено финансирала војску, администрацију, школство, железнице, социјалне фондове, обнову ратом разорених подручја и бројне друге функције које нису могле бити обрачунате по покрајинском принципу.

Зато ни поређење: „Вођводина дала толико, добила толико“ само по себи није доказ експлоатације.

Морало би се показати да је Војводина систематски нето трансферисала богатство другим крајевима, да је тај трансфер био политички мотивисан и да је истовремено држава намерно ускраћивала покрајини инвестиције неопходне за њен нормалан развој.

За такву снажну тврдњу није довољно извадити једну пореску ставку или једну годину.

Шта бројке кажу о развоју? 

Подручја која су у југословенску државу ушла као делови бивше аустроугарске монархије, дакле и Војводина, била су, за разлику од окупираних земаља, привредно очувана, индустријски развијенија и укупно гледано, богатија, али су њихови политички представници тражили једнаке услове у инвестицијама, снабдевању, пореској политици. Југословенске владе и скупштина, међутим, доносили су одлуке које су првенствено водиле рачуна о обнови ратом разорених и привредно заосталих крајева, руководећи се економском логиком према којој поједини делови Краљевине треба да плаћају порез пропорционално степену привредне развијености.

У Банату, Бачкој и Барањи је 1919. године било 428 индустријских предузећа и готово 25% укупне железничке мреже у Краљевини СХС. Премда констатују да је, у наредној деценији, на овом подручју подигнуто 200 нових фабрика, њихов закључак је да је "темпо развоја индустрије у Војводини" "уствари био успорен." †

Тако аутономаши. Међутим:

Што се индустријског заостајања тиче, статистички подаци су неумољиви:  1918. године, на подручју касније Дунавске бановине било је 514 фабрика, Дравске 443, а Савске 429. Са друге стране, на подручју Зетске бановине било је 29 фабрика, Врбаске 42, а Вардарске 43. Двадесет година касније, Зетска бановина је имала 76 фабрика, Врбаска 90, Вардарска 152, а Дунавска, према неким подацима 1.012, према другим, такође званичним, чак 1.549. †

Дакле, показатељи укупног  развоја Дунавске бановине демантују тврдње о њеној експлоатисаности од стране централне власти на којима су се темељили захтеви за посебним државноправним статусом Војводине. Такве захтеве нису подржали ни војвођански Срби, нити националне мањине, па је концепт посебног државноправног статуса Војводине остао на маргинама политичког живота све до краја Другог светског рата када је реализован у оквиру федералистичког програма Комунистичке партије Југославије.

Зашто је онда настао осећај да је Војводина израбљивана?

Зато што је постојало реално незадовољство, али оно није имало један узрок.

Било је пореске неуједначености, бирократске самовоље, споријег изједначавања законодавства, сукоба око кадровске политике, незадовољства аграрном реформом, незадовољства централизацијом, губитка старих тржишта;светске аграрне кризе, и, наравно, политичких интереса локалних привредних и политичких елита.

Све то је могло створити осећај економске експлоатације. Али осећај није исто што и доказ. И управо је ту настала једна од најуспешнијих политичких конструкција двадесетог века.

Од: „Плаћамо више него што бисмо требало.“  прави се: „Београд нас пљачка.“

Од: „Централна власт не води рачуна о нашим интересима.“ настаје: „Србија живи од Војводине.“

А од: „Војводина има специфичну привредну структуру.“ на крају се долази до: „Војводина је посебна економска заједница.“

То је већ политички програм; и ту се завршава економија, а почиње идеологија.

Није тачно да је Војводина после 1918. доживела економски процват без иједног проблема.

Није тачно ни да је Београд „пљачкао Војводину“, па је због тога она постала сиромашна.

Привредне тешкоће су биле стварне.

Пореска неуједначеност је била стварна.

Пореско оптерећење је у појединим моментима било нешто веће.

Наплата старих дугова у време аграрне кризе била је изузетно непопуларна.

Али из свега тога не следи историјска теза о систематској експлоатацији.

Штавише, анализа непосредних пореза показује да је могућа неправда била малог обима и неспособна да објасни привредни положај Војводине као целине.

Зато је исправније рећи:

Војводина је после 1918. имала стварне економске разлоге за незадовољство, али мит о систематском израбљивању од стране Србије није доказан економским подацима.

И управо је тај мит, постепено претворен у политички аксиом, постао један од темеља каснијег војвођанског аутономаштва.

-----

[1] Пренето према: Бошко Мијатовић - Војводина и непосредни порези око 1925: Да ли је било пљачке?

[2] Широко незадовољство порезом уопште узроковано је у ствари наставком примене изразито противречног и застарелог угарског пореског система у Војводини, који је по речима Душана Летице оцењен као „једна збрка”. У доба провизоријума су учетворостручени износи пореза на пушке, лов и војница (војно-опросна такса) које су опстале наставком примене угарског пореског права. Нови износи су веома погађали носиоце духа угарског џентризма заосталог из доба бел-епока. Иритирало је и повећање војно-опросне таксе, јер је у аустроугарској богатије становништво навикло да избегава војну обавезу коруптнивним трошком (дишкрецијом), што је описао Јаков Игњатовић 1869. године у роману Чудан свет.  Многи други намети на војвођанске пореске платише били су последица још непромењених уграских закона.

[3] Помиње се и четврти аргумент: да је Војводина плаћала више од других по квадратном километру (Анђелић, Храбак, Боаров…). Невероватно! Зар би заиста требало да се с квадратног метра Сибира наплати једнако пореза као у Холандији, са слабо насељеног динарског крша једнако као у Београду? Зар густина становништва и економске активности не треба да играју никакву улогу? Таквим бесмислицама, у потпуном несагласју и с пореском теоријом и с елементарним здраворазумским схватањем праведности, даље се нећемо бавити.

[4] Према анализи Бошка Мијатовића, у Србији се око 1925 плаћало: седам предратних пореза (на земљиште, на зграде, на принос од капитала, на принос од радњи, на принос од личног рада и лични и инвалидски порез), затим нови порези на пословни промет (замена за стари српски порез на обрт) и на ратне добитке, шест приреза (војно-коморски, 20% инвалидски прирез, 153,5% укупни државни прирез, 150% државни прирез, 30% ванредни прирез и 500% ванредни прирез), као и војница. Тако добијамо укупно шеснаест дажбина из области непосредног опорезивања, што је, чини се, нешто више од 5–6 колико погрешно наводе Храбак и остали.

[5] Миливој Бешлин Борба за аутономију
https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/jugoslavija%20u%20istorijskoj%20perspektivi.pdf

[6] А плаћан је током рата или после њега у Данској, Шведској, Норвешкој, Италији, Енглеској, Холандији, Немачкој, Француској, Русији, Швајцарској, Шпанији и Бугарској [Милојевић 1925]. На пример, порез на ратне добитке донео је француском буџету 3,3 милијарде франака 1921. године [Strachan 2004]. 

[7] Замена валута није прошла лако, већ уз мого несигурности, махинација и финансијских диверзија (из Аустрије и сл). Сам аутор у закључку констатује да је држава "једва положила овај испит".

Бошко Мијатовић -  ЗАМЕНА АУСТРИЈСКИХ КРУНА ЗА ДИНАРЕ 1920.
https://www.clds.rs/newsite/ZAMENA%20KRUNA%20ZA%20DINARE%201920.pdf

Ненад Чанак и Драган Веселинов су пре десетак година тврдили да је скандалозно то што Војводина даје 40% буџета, а назад добија само 1%. Наравно, у питању је слично подметање: тим 1 процентом су тада искључиво финансирани административни трошкови Извршног већа и Скупштине Војводине, док су све остале државне функције
и социјално осигурање за Војвођане финанирани из буџета и фондова Републике Србије. 

Видети http://www.clds.rs/dokumenti/Vojvodina.pdf.

† Видети у референтној литератури

 

Референтна литература

Бошко Мијатовић, „Војводина и непосредни порези око 1925: да ли је било пљачке?“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 144, 2013.

Бошко Мијатовић, „Замена аустријских круна за динаре 1920. године“, Историја 20. века, 1/2014.

Бошко Мијатовић, „Замена аустријских круна за динаре 1920. године (други део)“, Историја 20. века, 2/2014.

Славко Шећеров, Нови Сад и Војводина, Београд, 1926.

Богумил Храбак, Аутономизам у Војводини 1919–1928. као реакција на финансијско исцрпљивање и политичко запостављање покрајине, Нови Сад, 1984.

Лазар Вркатић, радови о војвођанском аутономизму.

Димитрије Боаров, радови о економском положају Војводине.

Richter et al. (eds.), The Great Depression in Eastern Europe, 2025; 

Nenkov & Marinov, A Short History of the Great Depression in Bulgaria, 2023;

Чланци „Interwar Hungary“ (Wikipedia) и „Balkans – The Great Depression“ (Britannica).