КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 11

Титов став о националном питању

Тито је историју КПЈ тумачио од 1928. године, од када се он појавио на партијској сцени. Његове основне тезе биле су: прави револуционари били су у Хрватској, српски комунисти били су, директно или индиректно, у служби „великосрпске клике“ (Сима Марковић није имао „ништа заједничко с радничком класом“); Милан Горкић је био „агент непријатеља радничке класе“; вођа „фракционаша“ био је Петко Милетић („он је од Горкића и њему сличних на врло вјешт начин проглашен за једног од највећих хероја, а био је најобичнија варалица“); успон КПЈ почео је 1937. када је Коминтерна спровела „чишћење Партије“ како би у њој остале „здраве снаге“ предвођене новим вођом: „Ја вам кажем овдје отворено да сам 1938. дао ријеч другу Димитрову да ће наша Партија опрати љагу са својега имена пред Коминтерном. И ја мислим да сам одржао ту ријеч и да је наша Партија опрала ту љагу у овој народноослободилачкој борби“. 

У тексту о историјату КПЈ Тито је још једном нагласио да је највећа сметња у раду партије било то што су „неки људи, који су првих година били на челу наше партије, имали великосрпско централистичко становиште и по националном питању и тиме дискредитовали партију код угњетених народа. Али, уз помоћ великог вође и учитеља међународног пролетаријата, друга Стаљина, учињен је крај таковом анитлењинистичком ставу по националном питању кога су хтјели натурити нашој партији десни опортунисти на челу са Симом Марковићем“.

Упркос прокламованом југословенству, било је јасно да је идеја националног комунизма и даље доминантна. Идеолошке основе за рад КПЈ у новим условима постављене су већ у мају 1939. године, када је Тито стабилизовао своју позицију. Партијски орган Пролетер писао је да је „велико-српски хегемонистички режим“ био најважније „оруђе потпаљивача рата“, да „угњетавање несрпских народа пружа маха агентима њемачког и талијанског империјализма да роваре у нашој држави и припремају поробљавање свих наших народа“. Српски хегемонисти постали су „директна опасност Југославије“, а истовремено су били и „заклети непријатељи српског народа“. Пред тим народом стајала је „дивна будућност“, а услов за то било је „правилно решавање“ националног питања у Југославији:

„На српском народу, на српској радничкој класи и њеној авангарди лежи данас највећа одговорност у њиховој историји: одстранити хегемонисте и учинити да вага народне борбе у Југославији претегне ка миру, независности и слободи и српског народа и свих народа Југославије. [...] Братски демократски споразум не само с Хрватима и Словенцима, већ и Македонцима и Црногорцима, обезбедиће слободу, независност и срећнији живот и српском народу. Радничка класа Србије се одлучно залаже и за национална права Македонаца и Црногораца. Оставити те народе под јармом српских хегемониста, то би значило оставити пола снаге самим хегемонистима и тлачитељима српског народа. То би значило дати и убудуће маха њемачком и талијанском империјализму да уз помоћ српских хегемониста граде завојевачке планове на ропству тих народа. Проблем уништења хегемонистичких планова крупних српских капиталиста јесте данас проблем будућности и даљег опстанка српског народа. Живети у миру и слободи, у благостању и култури, осигурати националну независност српског народа пред завојевачима немогуће је без слободе угњетених народа“.

Стварање КП Хрватске и КП Словеније Ј. Броз је на Петој земаљској конференцији октобра 1940. објашњавао намером...

"...да се избије оружје из руку непријатеља Партије у Хрватској и Словенији, који су демагошки тврдили како је КПЈ такођер великосрпска творевина, како у руководству седе сами Србијанци и тд. Друго, због тога да се КП у тим крајевима лакше приближи масама, које су биле национално задојене и под утицајем своје националне буржоазије. Треће, због тога да се омогући лакше васпитавање и уздизање националних кадрова у КП, које се у прошлости злочиначки саботирало. Четврто, да се омогући више самоиницијативе у раду Партије. Пето, да се избије оружје из руку сепаратистичких елемената унутар саме Партије, који су стално радили на цијепању Партије, искориштавајући грешке како пријашњих, тако и тадашњих руководстава". [1]

Објашњење асиметричног односа KПЈ према културним елитама три најбројнија народа у Југославији лежи, бар својом заштитном љуштуром, у сфери идеологије. Текст од кога треба поћи је Титов чланак "Национално питање у Југославији у свјетлости народно-ослободилачке борбе", који је првобитно објављен у листу "Пролетер"  децембра 1942. године.

Тај чланак, у коме се он залаже за братство, слободу, равноправност и јединство југословенских народа, представља основу комунистичког уређења међунационалних односа у Југославији. Концепт који је ту изнет касније се, у свом најсведенијем виду, јављао у форми крилатице „братство и јединство“, која је, у ствари, представљала само редуковане Стаљинове тезе о националном питању, изведене из Марксовог става да „не може бити слободан народ који угњетава друге народе.“

У поменутом Титовом тексту о националном питању каже се:

„Рођена на Kрфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија је постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и Црногорци били су потчињени народи, неравноправни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и други били су поробљени и подвргнути истребљењу. Муслимани, њемачка и мађарска мањина служили сукао монета за поткусуривање или као инструмент у борби против Хрвата и других народа Југославије. [...] Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за ту србизацију“.

Федерирање КПЈ

Док су хрватска, словеначка и македонска партија стекле национални идентитет 1937, односно, 1943. године, српска партија у саставу КПЈ добиће статус националне организације тек крајем рата (у мају 1945. године). Решења која је КПЈ наметнула била су директно супротстављена српским националним интересима на свим омеђеним просторима, нарочито у Македонији и Црној Гори. У њима је комунистички концепт већ средином тридесетих година пројектовао два посебна национална ентитета - Црногорце и Македонце, који су се до тада третирали као део српског етноса. Коста Николић пише:

"Са употребом комунистичке идеологије у националне сврхе", "најдаље се на промовисању нове нације отишло у Црној Гори. До тада није постојала ни једна друштвена или политичка снага која би, мимо историје и традиције, захтевала издвајање Црногораца из српског националног бића. Комунисти су такав велики историјски прелом у животу једног народа покушали да остваре једноставним идеолошким средствима. На познатој шеми о владајућој српској нацији, грађена је конструкција о "поробљености" Црне Горе коју је Србија извршила већ самим чином уједињења. Иза тога се сугерисала спознаја о експлоатацији и угњетавању Црногораца, о самоопредељењу, отцепљењу и стварању Совјетске Црне Горе".

На Петој земаљској конференцији КПЈ октобра 1940. године одлучно су дефинисани  основни циљеви предстојеће борбе: борба за само-опредељење македонског и црногорског народа, борба за слободу и равноправност арнаутских мањина на Косову и Метохији и Санџаку; мађарских, румунских, немачких и других националних мањина у Војводини; борба против „колонизаторских метода српске буржоазије“ и протеривање „свих оних колонизираних елемената помоћу којих српска буржоазија угњетава македонске, арнаутске и друге народе“. Даље, комунисти одлучно стоје на принципу „права самоопредељења нација до отцепљења, формирања независних националних држава или прикључења другим државама. Они неће никада спречавати отцепљење једне нације ако она то захтјева“.

Југословенски партијски врх упутио је додуше том приликом “оштре” критике на рачун руководства Комунистичке партије Хрватске које је претходне (1939) године било смењено због почињених "грешака и секташења", присуства "остатака сепаратизма" и "ситно-буржоаског утицаја националне буржоазије" међу хрватским комунистима. У реферату поднетом на конференцији Јосип Броз је оптужио ово руководство да је "пало под буржоаско-национални утицај, јахало на репу ХСС-а и на тај начин радило у интересу непријатеља радничке класе", да је "стално давало отпор партијској линији коју је одређивао ЦК", није спроводило одлуке овог тела по питању одбране земље у време "аншлуса" и "ставило се на обранашке позиције Мачека, самосталних демократа и осталих буржоаских странака". У резолуцији коју је конференција усвојила, политика руководства хрватске партије оквалификована је као "лебдење између крајњег секташтва и крајњег опортунизма и прирепаштва" тј. "јаког утицаја хрватских ситно-буржоаских кругова и националне идеологије већине становништва" на хрватске комунисте. Политички курс међутим је остао непромењен.

Много касније, у ситуацији “свршеног чина”, на Оснивачком конгресу КП Србије Едвард Кардељ је правдао став ЦК КПЈ де се у време формирања хрватске, словеначке и македонске партије не ствара и Комунистичка партија Србије "јер је српска буржоазија држала, заједно са хрватском и словеначком реакцијом, власт у својим рукама. Према томе, није било потребно у оно време приступити таквој реорга-низацији, у којој се наглашавала национална улога партије..." [2]

Ако је међутим "српска буржоазија држала, заједно са хрватском и словеначком реакцијом, власт у својим рукама", шта је ометало ЦК КПЈ да заједно са словеначком и хрватском КП формира србијанску КП, како би се у специфичним србијанским условима ефикасније борила против реакције? Кудикамо је логичније тумачење да је у питању доследно спровођење дискриминаторске политике КПЈ према Србима.

Питање стварања националних партија ЦК КПЈ разматрао је још 1934. године, а званичну одлуку да се у оквиру КПЈ оснују комунистичке партије Одлуком ЦК КПЈ, у надлежност новог ЦК КПХ ушле су све организације из Хрватске и Славоније, укључујући Вуковар и Винковце, затим, све организације из Далмације (са Дубровником), западна Босна са Бањалуком, као и делови Херцеговине са Мостаром. Уочи рата хрватска партијска организација обухватала је комплетну тери-торију Бановине Хрватске, укључујући и њена компактна српска подручја, док је Покрајински комитет КПЈ за Србију покривао само њен пред-кумановски део. Из његове надлежности били су издвојени Војводина, Косово и Метохија, Санџак и Македонија, у којима су установљене посебне партијске организације или покрајинска руководства. Осим Србије, покрајинске комитете су имали Босна и Херцеговина, Црна Гора са Боком, Санџаком и Косовом и Метохијом, Далмација, Македонија и Војводина, директно везане за ЦК КПЈ, сем ПК за Далмацију који је имао посредника у ЦК КП Хрватске. Предратна регионална политичко -партијска институционализација, која је раздробила српски етнички простор, током рата ће се, заједно са војном, још више разгранати у мрежу бројних партијских комитета, антифашистичких већа, главних штабова и народнофронтовских организација. Карактеристичан пример представљао је однос према Косову Метохији. После партијског одвајања од Црне Горе на Петој земаљској конференцији и везивања за ЦК КПЈ, Обласни комитет је био упућен на организационо повезивање с албанском комунистичком партијом. У мају 1941. године из Обласног комитета били су повучени црногорски кадрови, а на њихово место доведени Албанци, који су били примљени у КПЈ.

Уставом ФНРЈ из 1946. године утврђена су права и дужности република и њихов положај у Федеративној Народној Републици Југославији, а да притом нису правно утврђене ни дефинисане њихове границе. Територијално-административна подела Југославије није утемељена ни једним правним актом надлежног федералног органа. Овакав однос према виталном питању који се тицао уређења државе чије су унутрашње границе третиране као формалне, био је могућ захваљујући једнопартијском систему установљеном после рата и неограниченој моћи партијских структура у државној управи, где је политичка реч била јача од правног система, а моћ појединаца готово неограничена.

-----

[1]  Извори за историју СКЈ, Том I, књ. 10, стр. 26-27; Извештај о организационом питању на Петој конференцији 1940. године.

[2]  Оснивачки конгрес КП Србије, Београд, 1972, стр. 8