ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 11

Живот политички у држави мртворођеној

Знао сам да су наше ’демократске госпође’ Које су себе, свом властитом грађанском стилу успркос, прозвале на плакату ’женама’ и то још ’југославенским’, приредиле вечерас у свима просторијама кола и сокола свечану чајанку у почаст србијанских офисира, и тако су ме из мрака привукли расвијетљени прозори ове родољубиве женске, да не кажем госпојинске чајанке, и тако сам се нашао у пијаном бунилу, помало још увијек духом одсутан и жалостан.

— Мирослав Крлежа, Пијана ноћ, Република, бр. 10–11, 1952.

 

Провизоријум провизоријума

 

Завршетак Првог светског рата и уједињење Србије са земљама у Краљевину СХС 1.12.1918.године представљало је ново поглавље у историји југословенских народа. Тежак и компликован период провизоријума, у коме су до израза дошле менталитетске, регионалне и националне супротности, карактерисао је и оштар сукоб око питања државног уређења новог Краљевства, углавном одражавајући разлике у схватању тог проблема између српске владе и Југословенског одбора /НАП: са идеолошки доминантним хрватским елементом/.

Никола Пашић сматрао је да прелазни период не би требало да траје дуже од две до три године и да би се у том раздобљу главна улога морала поверити његовој влади.

Анте Трумбић, напротив, плашећи се Пашића и Србијанаца, био је мишљења да провизоријум, због многих разлика између народа, треба да траје што дуже, а да Регент у том периоду буде "фактор стабилности" те, последично, и одговоран за неуспех стварања заједничке државе након бесконачних преговора у провизоријуму.

На међународном плану, питање положаја, признања и граница нове државе, искомпликовано је колебљивим ставом савезника. Мада је од почетка рата Србија била у табору Антанте, на потпуно међународно признање Краљевине СХС чекало се све до потписивања мировног уговора са Немачком, 28.06.1919. године. Питање облика државног уређења решено је тако што је држава била организована као унитарна. Парламентаризам, изричито прописан Уставом, у пракси краљевине СХС врло је мало поштован. Политичка одговорност влада пред краљем била је најчешће значајнија него одговорност пред Скупштином.

Србијанским радикалима и демократима супротставила се странка Стјепана Радића, која ће наредних година постати један од најутицајнијих чинилаца политичког живота у Краљевини, независно од тога што је кратко учествовала у власти (1925—1927; 1939—1941), углавном апстинирајући од учешћа у раду скупштинских тела и влада, које су биле под председништвом Срба, ако изузмемо Корошчеву уочи проглашења диктатуре. Стјепан Радић ће с проаустријских позиција прећи 1918. на страну уједињења и стварања заједничке државе трију племена подељеног народа.

На челу Хрватске пучке сељачке странке, он се почетком 1919. дистанцирао од уједињења на централистичко-унитаристичкој основи, отварајући хрватско питање у Краљевини СХС; у даљем току уставног развитка и политичког живота Краљевине представљао је носиоца снажног отпора хрватске буржоазије српској превласти у држави. Насупрот подељеним политичким снагама српским развијао се јединствени хрватски политички фронт, чији је стегоноша постала Радићева странка. Она је полазила од хрватске државне традиције, укорењених установа и хрватског народног индивидуалитета, изјашњавајући се за републикански облик владавине и самосталност федералне Хрватске („хрватске републиканске државе") у саставу Југославије.

Држање Хрвата било је у извесном правцу доста чудновато. Нигде није више мисао о народноме јединству заступана и теоријски и стварно него што је у њиховој књижевности и науци. Најбољи људи хрватски изјашњавали су се у томе смислу и стварали установе да поспеше развој народне мисли у томе правцу. Са њиховим пристанком и чак њиховом иницијативом ушла је у Крфски споразум реч о троименом народу. Међутим, када се почело остваривати уједињење тога троименога народа, код њих су се стала јављати нека устручавања. Већ у загребачкоме Народноме већу било је извесних трвења; једно вече је чак четири пет његових чланова ставило предлог да се одреди граница до које би у Хрватску имала да уђе србијанска војска. Предлог тај није наишао на довољан одзив ни код Хрвата самих, али је било карактеристично да је уопште могао бити стављен, и то још у ономе телу. Стјепан Радић се са својим људима није хтео солидарисати са држањем делегације Народнога већа у Београду и купио је потписе против њенога дела, да их упути мировној конференцији у Париз. Није хтео ни да дође у Београд, ни да тамо упути своје присталице, ни у Привремено народно претставништво, ни после у Конституанту.

Стјепан Радић, неприкосновени лидер Хрвата у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, тада је био под снажним утиском неповерења и осуде Срба, а његов ефекат остао је до краја у његовој политичкој делатности. „Нећемо више бити хрватски јањци да нас кољу српски вуци.” (sic!)

Шта су то Хрвати хтели? Хрватски интелектуалци, у већини, хтели су од првога дана мање или више чист федерализам; то су они тражили и у Конституанти. То је црвена нит њихове борбе у целокупној прошлости, коју су настављали и у својој држави. Мањина Хрвата интелектуалаца и готово сви Срби били су, међутим, против федералистичког уређења Југославије, налазећи да је федерализам у својој држави, ако буде изведен на племенској бази, перпетуирање племенске подвојености и уствари негација народнога јединства. Год. 1918. та се држава по хрватском концепту није могла створити због држања великих сила и нарочито због Италије, која је Хрвате и Словенце оглашавала као непријатеље и чију би државу или раскомадала или јој натурила тешке обавезе. Али, што нису могли постићи тада, они су се надали да би можда могли постићи доцније, у бољим приликама.

Не може бити случајно да од хрватских политичара са упориштем у бирачком телу нико није био за мање од пет федералних јединица, док се најчешће заговарало седам до осам федералних јединица, осим ако се није заговарала, још пожељнија са становишта хрватског национализма, конфедерација територија западно од Дрине и Дунава са Србијом, Црном Гором и Македонијом као другом конфедералном јединицом, а да су од србијанских политичара само вођ маргиналне Народне сељачке странке, политичар у вечитом промашају, Драгољуб Јовановић и малобројни комунисти пристајали да Југославија буде федерално организована с више од четири федералне јединице. Сви остали, ако су уопште пристајали на федерацију, били су за три етнички одређене федералне јединице или, споразумно, за четири федералне јединице, где би БиХ („класичне српске земље“ вс. „повијесна хрватска земља“), била та јединица која би се створила за ублажавање такмичења српског и хрватског национализма.

Стјепан Радић је био несумњиво против југословенске политичке идеологије и против створене заједничке државе. На једном свом збору после избора за Конституанту, у коју није хтео да улази, он се одрицао закључака Народнога већа из год. 1918. и проповедао је »неутралну републику Хрватску у међународним границама јужних Словена«. 

Стјепан Радић међутим није био против сваке југословенске државе. Сматрао је да треба да се окупе Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина у "Федеративну сељачку републику Југославију" са "својим језгром у Хрватској". (14. сјечња 1920.) У такву ФСРЈ не сме се дозволити приступ никоме ко би ометао владавину хрватског духа у тој Југославији.

Ова замисао речито је указивала на реминсцијенције политичког легата АУ у идеологији ХРСС, док је сама идеја конфедерализма и републиканства била више декларација непријатељства вођства ХРСС према самом чину настанка југословенске државе него утемељен политички програм.

Радићева реакција на изборну листу ХПСС за управу у Загребачком господарском друштву показује да су организацијска настојања његове странке била намјерно усмерена само према Хрватима:

"Весели ме, што у нашој листини није било ни једног Србина. Ми ћемо Хрвати према њима - докле год се само србско сељачтво не освјести - бити још много неприступнији, него што су они били према нама, јер су србска господа магарци на кубус /према нашој/. -[1]

Околност да се решење српско-хрватских односа у виду федерације није била само идеја унутрашње хрватске стратегије остварења коначног плана Велике Хрватске, потпомогнуте српским напредним занесењацима, већ да је федерално уређење прижељ-кивано и у земљама које су отворено испољавале ревизионистичку политику, за радикале је био снажан мотив да се политички дискредитују све групе и појединци који у Скупштини износе сличне захтеве. То је навело Слободана Јовановића на закључак да је цео владин уставни нацрт настао под /исправном/ претпоставком да је наша држава у опасности. Та опасност, спољна и унутрашња,  захтевала је политички централизам као услов да би се држава очувала у тешким поратним годинама.

Можда је тај страх најбоље изложио Миленко Веснић, као председник Уставног  одбора, када је на четвртој седници одбора, образлажући подршку владином уставном пројекту, истакао:

Јединствена држава била потребна и у случају кад би је могли пренети негде у Америку или чак на какву другу планету... Јединствена основа унутрашње организације нам је потребна зато што се налазимо на ветрометини географској и политичкој па смо стално на удару германштине, латинства, Бугара и других наших суседа. Сви ти наши противници ни након 1918. године нису положили оружје него га можда негде склонили, закопали и оштре свакога дана... 

Та опасност није, по његовим речима, била само спољна јер ни унутрашње прилике нису биле сређене уз прилично укорењене верске разлике. [2] Историски развој доказао је пуну, визионарску, исправност упозорења Миленка Веснића.

Стварању југословенске државе противила се Енглеска, Француска и Италија. Енглеска дипломатија је одмах заиграла на карту хрватског сецесионизма. Италија је такође подржавала и помагала Хрвате.

Алтернатива Југославији био је опстанак смртног српског непријатеља Аустроугарске, која је имала велику подршку пре свега Велике Британије. Или, федеративна република каква је наметнута 1945. године, такође за Србе погибељан модел.

Према С. Прибићевићу, с почетка главном заступнику парламентарних снага југоинтегралистичке оријентације, сви уступци учињени идеологији реалног југословенства – очување државно-правних и културних  традиција југословенских народа  представљали су потенцијална жаришта окупљања федералистички и сецесионистички оријентисаних елемената.

Потакнут успоном хрватског народног покрета који се окупљао око ХРСС вођа ЈДС Љуба Давидовић је почео да се дистанцира од централистичко-унитаристичке политике владе и да се приближава ставовима интелектуалних и политичких кругова у Хрватској који су захтевали ревизију државног уређења у правцу федерализма. Због попустљивог става према Хрватима, Светозар Прибићевић се разишао са Љубом Давидовићем [3]  и формирао Самосталну демократску странку. Нова странка предвођена С. Прибићевићем стајала је на позицији бескомпромисног националног и државног јединства. Језгро странке чинили су одбори ЈДС из Словеније, Хрватске и Војводине док су одбори из предратне Србије и Црне Горе остали лојални Давидовићу.

Тако су почеле бесконачне западнобалканске политичке борбе, ујдурме и смицалице.

-----

[1]  С. Радић, Коресподенција св. 2.

[2] Говор М. Веснића на IV седници Уставног одбора, 7. фебруар 1921, Рад Уставног одбора Уставотворне скупштине Срба, Хрвата и Словенаца / Стенографске белешке, Београд 1921.

[3] Љуба Давидовић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=