КАРАКАЗАН БиХ - 11

БиХ у Великом рату

Погром

Чињеница је да светоназоре младобосанаца није делила огромна већина не-српског становништва, особито у Сарајеву. „Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе“, поручио је нетом по атентату Коста Херман, високи званичник Земаљске владе, указујући на већинско расположење своје околине и прогоне Срба који ће услиједити.

Атентат је Јевреје, Хрвате и муслимане у Сарајеву довео у стање шовинистичког беснила, те су планули рушилачки и пљачкашки анти-српски просвједи већ у вечер 28. јуна као и 29. јуна током дана. Свега неколико сати након атентата руља је напала најпре хотел Европу, познато окупљалиште српских политичара у власништву богатог трговца Глигорија Јефтановића, да би се насиље и пљачка проширили на све стране.

У штампи су се могле прочитати и процјене настале штете.

„Сарајевски Хрвати, муслимани и Јевреји уништили су отприлике хиљаду српских трговина и приватних станова. Штета је огромна. Неки је цене на десет милиона круна. Значајно је да се све то десило у присуству војске и полиције. Руља је у свом необузданом бесу могла да руши и разара, а нису је спречиле војска или полиција“, писао је Трговински гласник.

Можда се може разумети, бар донекле, запенушани бес Хрвата.  Можда су чак и муслимани муџахирске Босне искаљивали срџбу због недавне Србијанске победе у рату и прогона Турака са Балкана. Не може се никако видети јасан разлог насилног понашања Јевреја према Србима, јер су и сами неретко излагани изливима анти-семитизма, а каснија њихова судбина од Хрвата и муслимана беше ужасна.

Демонстрације су дакако имале своју позадину и дискретног усмеривача. Један полицијски чиновник примјетио је да су, у антисрпским демонстрацијама на Видовдан, учествовали лица која се обично држе далеко од уличне гужве. Биле су присутна елегантно обучене особе, чиновници, официри односно друштвена елита Сарајева. Полицијско објашњење храватске реакције своди се на то да је Хрвате опасно затровало писање њихове штампе, у којој се стално понављало како је Франц Фердинанд – „наша нада“. Погрешна слика о Францу Фердинанду као будућем реализатору тријализма у Монархији довела је након атентата до осјећања губитка, бијеса и реакције односно „страшних противсрпских прогона“. У литератури је одавно присутан став да је за организовање и тон антисрпских демонстрација била пресудна ноћ након атентата. Тада је наводно прорадила веза између с једне стране Поћорека и његових сарадника и с друге стране Штадлера, његовог помоћника Шарића и најекстре-мнијих елемената. Хрватски дневник је писао да се народ већ те вечери „завјерио да ће се сви сутрадан опет наћи на окупу“. По тврдњама неких свједока код надбискупа је одржан састанак на којем је било неколико хрватских вођа а да су два свештеника изјавила: „Радите шта хоћете само не дирајте вође“.

Тајна непозната рука на терену је могла је да буде само Поћорекова. Бројна превага католика над муслиманима у антисрпским демонстрацијама „говори да су оне биле организоване одозго“. Владимиру Ћоровићу је посебно индикативна била чињеница да демонстрације нису одржаване тамо гдје није било „католичког франковачког елемента“, односно присталица Ивана Франка, који је накнадно признао да су органи власти тражила да његови људи убијају српске вође. У погромима је учествовало 3–4 хиљаде људи, подијељених у девет група са по 100 до 500 лица, већином млађих католика и муслимана. Билински је, алудирајући на Поћорекову улогу у погромима, забиљежио да је лично разумио његову жељу „за осветом над цијелим српским народом“.

Загребачки Обзор је већ 2. јула 1914. истакао да је „Аустро-Угарска можда најизразитија полицијска држава“ и да се најгоре догађало управо тамо „гдје се… у пола сата могао имати идеалан ред“, јер је поред полиције и жандармерије било могуће ангажовати и дијелове присутне војске. Али су те демонстрације биле „сматране једном несумњивом државном потребом“, и као такве су биле, ако не исцениране, оно свакако трпљене с доброхотном пасивношћу. Атен-тат је између осталог био и знак незадовољства „анексионистичком политиком“. Требало је стога у интересу Монархије извести „пред читав свијет Хрвате и муслимане као већину очито противну српским тежњама“.

Ратнохушкачка пропаганда је временом само добијала на замаху. Тако читамо:

„Народ је хрватски до дна искапио горку чашу, што му је пружисте, небраћо, изроде славенски! Сада и он вама спрема нешто, што ће вам огорчити вучји тек за дједовином његовом“

                                                                                                              Хрватски дневник, Сарајево, бр. 153, 10. српањ 1914.

Муслимани не заостају. Нетом по атентату лист Вакат изразио је жаљење што муслиманима није повјерено чување Франца Ферди-нанда, као што је то учињено неколико година раније када је у земљу долазио цар Франц Јозеф.  

„Онда нас је било 500, који смо својим прсима чували живот Његова Величанства и још 500 напетих браунинга чекало је само да се ко макне па да га на комаде разнесемо“!

Муслиманској реакцији ―вјетар у леђа пружио је позив на свети рат.

Проглашење џихада у Беговој џамији

– Данас је у Беговој џамији пресвијетли госп. Реис-ул-улема Чаушевић пред непрегледним мноштвом муслиманскога свијета прочитао  фетву и попратно писмо шејх-ул-Исламово о џихаду. Том је приликом реис-ул-улема одржао одушевљен и патриотски говор сакупљеном свијету....
„... и ми босанскохерцеговачки муслимани дужни смо одазвати се џихаду и тијелом и иметком. Сретни смо, што џихад и рат наше монархије служи једном те истом циљу па нам је пружена прилика да можемо под славним и јуначким  заставама наше монархије извршити и нашу вјерску дужност  џихада. Борећи се за побједу наше монархије, боримо се у једно и за спаси срећу ислама.” 

- Сарајевски лист,
(бр. 305, 306, 11-12. децембар/28-29. новембар 1914)

Демонстрације су се из Сарајева прошириле на Добој, Маглај, Ливно, Травник, Зеницу, Мостар, Коњиц, Тузлу, Брчко, Вареш, Бугојно, Високо, Чапљину, Шамац. У принципу у средине у којима је несрпски елемент био већински. У литератури је констатовано да је у њима постојао „организован франковачки елемент“. Односно да су се због тога у наведеним местима могле организовати антисрпски оријентисане групе и вршити насилне демонстрације које је савременик дефинисао као „излив искрене нарави Хрвата“.

За разлику од Сарајева у Мостару је било људских жртава. Један православни трговац устријељен је на улици јер је наводно купце католике питао да ли купују „за свог цркнутог цара“.

Поћорек је био увјерен да су „радикални православци својим цинизмом допринијели немирима“ објашњавајући да је то изазвало реаговање муслимана и католика, који су били потресени убиством.

У таквој ситуацији Срби су били на смрт уплашени и показали су, без обзира на убиства на злочине и увреде које су им нанете, понизност. Како су ствари постале озбиљније и објављен рат, сто угледних Срба Сарајлија изјавило је 31. јула 1914. лојалност, преко својих представника, изражавајући спремност да „за свога узвишегога владара, Његов Прејасни Дом и нашу домовину“ допринесу све жртве. Изјаву су потписали митрополит Евгеније Летица, Глигорије Јефтановић и још стотињак грађана. Њиховим примјером су ишли Срби и у другим босанскохерцеговачким градовима – Мостару, Бихаћу, Тузли, Бугојну, Травнику, Зеници, Бања Луци, Брчком и др. На тај начин су се не само оградили од Принциповог чина него га и екскомуницирали из своје заједнице. 

На састанку одржаном почетком јула у Сарајеву група српских посланика у Сабору изразила је своје згражавање над атентатом називајући га подмуклим злочином. Даље се наводи: „С нама те осјећаје дијели сав српски народ, осим заведених занешењака, који су судјеловали у томе страшном злочину“. Потписници изјаве били су: митрополити Евгеније Летица, Петар Зимоњић, Иларион Радонић и Василије Поповић, свештеници Јово Симић и Јаков Поповић, те Јован Симић, Љубо Симић, Данило Димовић, Милан Јојкић, Владимир Андрић, Димитрије Васић, Милан Хаџи Ристић, Васо Васиљевић и Вукан Куљанин.

Британски историчар Хоаре наводи да је босанско-херцеговачки политичар Милан Сршкић на вест о убиству извадио свој мач и саопштио да је потребно осветити Фердинанда и Софију и да је спреман да се бори против Србије. [1]

Понизност није помогла.

Из дана у дан било је све очигледније да је локални управни апарат прочишћен од Срба и да су оружне команде по станицама (а и централа у Загребу) такође биле готово без иједнога Србина, чак и у тзв. чисто српским срединама. У котарским судовима такође није било Срба.  Устројени су тзв амбулантни судови, ради свеобухватности државне репресије.

Примењене су све расположиве мере терора у затирању свега српскога. Убиства, прогони, конфискације, забрана културних установа, школа (српске школе претваране у центре за војну обуку) и ћирилице (“Дјело пропале бизантинске културе”. Кад не могу да обришу ћирилични натпис са зида, рушили су зид. )...

До почетка рата у Босни и Херцеговини служила су 343 православна свештеника. До краја 1914. године седморица су убијени, 56 је ухапшено под различитим оптужбама, а 156 је узето за таоце или интернирано. Готово две трећине свештеника је обухваћено репресивним мерама у току прве године рата. Прогон се наставио током читавог рата, а тачан број убијених свештеника не зна се ни данас.

По закону од октобра 1914. конфисцираше се хиљаде и хиљаде српских имања, српске породице избацише се преко граница, и цели срезови српски потпуно опустише. Само за један месец дана беше преко 5.500 таквих заплена... Стотине Срба, особито попова, вукли су жандари кроз улице градова, у оковима, тукли некима орахе на глави, а друге излагали и наређивали свету да их јавно пљува као „издајнике”. Подигоше се вешала, и беше случајева, где се од један пут вешаше до 37 људи и жена у једном месту. Солдатеска беше неодговорна. Чете тако званих „легионаша― (Шуцкор), састављене из најгорег друштвеног олоша, обилажаху по земљи као гладни вуци.

                                                                                (М. Топлица, Бањалучки процес)

Први масовни злочини на просторима који су били под Аустроугарском окупацијом, а који се могу сматрати геноцидним актима, како их  квалификује модерна наука, десили су се у Челебићу на Дрини, када су шуцкори стрељали 84 српска таоца.

Аустроугарски пријеки војни судови били су посебно немилосрдни према православном живљу Херцеговине и Источне Босне. На смрт вјешањем судило се из најбаналнијих, а често и без икаквих разлога. Докази се нису ни тражили нити су били потребни, а пресуде су најчешће изрицане по нечијој, најчешће лажној дојави. У тој психози страха, денунцирање је постало редовна појава и многи су невини страдали због тога што су се неком комшији раније замјерили. Вјешања су била групна, на јавним мјестима, трговима, пред црквом, школом и сл. На такав начин, само у Требињу је објешено 87 лица, у Автовцу 36, Билећи 11 итд.

 На Палама су 20–21. октобра 1914. године стрељана 52 српска таоца. 

Било је  много суђења појединцима за велеиздају које је тешко набројати. Тужилац на бањалучком процесу је, у избору карактери-стичних политичких осуда, навео 60 бањалучког окружног суда, 40 тузланског, 20 мостарског, 13 травничког, осам сарајевског и седам бихаћког.

Први процес одржан је ђацима у Бањој Луци и на њему је суђено 27 ђака, двојици професора и директору школе. У Сарајеву је 1915. године, на казну затвора од 1 до 12 мјесеци, осуђено 8 омладинаца и 2 грађанина из Мостара. У Травнику је одржан највећи процес против школске омладине на коме је 65 омладинаца суђено у предмету против Виктора Рупчића и другова, а у Бихаћу је суђено 40 ђака тузланске гимназије у процесу Тодору Илићу и друговима.

Власти су искористиле ратно стање да се обрачунају и са гусларском традицијом прогонећи гусларе или им забрањујући јавне наступе. Било је опасно код себе држати било какав предмет са српским националним симболима. Миливој Крунић из Бање Луке осуђен је на пет мјесеци затвора јер је код себе имао шибицу на којој су били исцртани српски симболи. Осим тога, јавно је показивао новине у којима су објављени текстови о поразима аустроугарских трупа у рату. Душан Зорић из бихаћког округа ухапшен је пошто је 28. јуна 1916. примијећен да носи капу са српским грбом и четири слова „С“

У Требињу је због увреде цара на четири мјесеца затвора осуђена дванаестогодишња Симана Лојевић.

Народни прваци су нарочито долазили под удар. НПР., на највећем процесу у Бањалуци (1915–1916) су осуђени Васиљ Грђић (први оптужени), Атанасије Шола, прота Коста Божић, др Војислав Бесаровић, Матија Поповић, др Јован Симић и др Тугомир Алауповић. На другим процесима су осуђени Глигорије Јефтановић и Шћепан Грђић а једно време је био затворен Војислав Шола...

Јозеф Редлих у свом дневнику, у забелешци од 22. новембра 1914. године, написао је и следеће:

"... Колики је број убијених Срба у Босни и Херцеговини, то не зна нико... И тамо се спроводи систематска политика истребљења православних..."  Злочини над Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, а посебно у Босни, с обзиром на непосредне починиоце, и околности под којима су извршени, били су, у ствари, само почетак оне велике драме која ће у Другом светском рату, у време постојања хрватско-муслиманске државе, достићи свој врхунац и по много чему надмашити и онај страшни масакр Турака над Јерменима у Првом светском рату.  Терор над Србима у Босни и Херцеговини почео је непосредно после убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године.  Тај атентат био је само повод, а никако разлог - каквих мишљења има у историографији, да се на одговорност узме цео српски народ у Босни и Херцеговини.  Користећи антисрпску политику аустроугарских власти, домаћи људи у Босни и Херцеговини, муслимани и Хрвати, били су не само први, него у много прилика и главни починиоци злочина над Србима.  ПОЧЕЛО ЈЕ МНОГО РАНИЈЕ На неки начин, и те страшне 1914. године, поновиле су се слике из давних времена, између осталог, и из 19. века, кад су, на пример, после чувене Поп-Јовичине буне (буне попа Јовице Илића) из 1834. године, одсеченим главама српских сељака били "окићени" градски бедеми у Градачцу.  У беспримерној сечи Срба у време устанка, 1875-1876. године, страдало је и старо и младо, све што се са три прста крстило. Тада је само ханџарима и сабљама, према једном енглеском извору, "хладнокрвно сасечено шест хиљада стараца, жена и деце". Многи Срби, углавном на превару ухваћени, били су у ово време језе и страве и на ражањ натицани и печени на унапред припремљеној ватри, о чему говори и један извештај Милете Деспотовића - "Турске грозоте у Босни".  Кроз толико дуго време проливана српска крв није могла да остане заборављена.

Први концентрациони логору у Европи формирани су за Србе у Аустроугарској и Немачкој. На десетине хиљаде Срба интернирано је затим у бројне логоре у Мађарској, Аустрији, али и у самој Босни. У логору у Араду боравило је скоро 3.500 интернираних, без Срба из Сарајева.

У инвентару српског страдања најцрњу тачку представља Добојски логор. [2]

Кроз логор у Добоју  је из Босне и Херцеговине прошло од 27. децембра 1915. године, када је стигао први конвој са 600 интернираних лица, до 5. јула 1917. године 16.673 мушкараца и 16.966 жена. Ако се томе додају војници и народ из Србије и Црне Горе, онда тај број достиже 45.791. Добој је био “гробница нашег свијета” (П. Слијепчевић).

Само великом муком и приљежношћу Војислава Богићевића из Тузле сачувани су следећи подаци о броју умрлих : из Гацка 174, Требиња 239, Билеће 47, Фоче 196, Сарајева 362, Рогатица 525… Људи су најчешће обољевали од колере и тифуса а умирали од глади, батињања и мрцварења. Једна жена је напримјер за седам дана изгубила је шестеро дјеце и полудјела је после тога.

Након Другог св. рата, по Титовом наређењу, остаци Добојског логора су поравнани са земљом, уклоњени су сви трагови злочина, засађена је винова лоза и производи се вино са географским подријетлом "Кликун". У Добоју је сачуван споменик погинулим домобранима у Великом рату.

-----

[1]  Британски историчар Хоаре: Аустроугарска запостављала Србе
https://www.politika.rs/scc/clanak/297762/Britanski-istoricar-Hoare-Austrougarska-zapostavljala-Srbe

[2]  ЗАБОРАВЉЕНИ ЛОГОР СМРТИ У ДОБОЈУ: Мјесто у коме је извршен први геноцид над Србима у 20. вијеку
https://slobodnahercegovina.com/zaboravljeni-logor-smrti-u-doboju-mjesto-u-kome-je-izvrsen-prvi-genocid-nad-srbima-u-20-vijeku/