ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА - 11
Идентитетске муке војвођанске
„Тако је жалосно стање код нас свуда и у сва чему. Ми пропадамо морално и материјално, и нестаје нас што се нерађамо и што се одрађамо”
— Не, ово није вапај неког нашег савременика очајног због стања у српском друштву, већ рукопис Ђорђа Натошевића [1] из 1867. године.
„Свуда живахно. Само пред црквом празнина и тишина..."
Парох добановачки Сава Петковић [2]
Још је Иван Иванић (родом из Бачког Градишта) уочио да његови завичајци досељени у Србију често заузимају став „супериорности“ кад не успевају да се уклопе. У приповеци „Бели коњ“ (Зора, 1899) приказао је брбљивог варошког вагабунда и помодара кога зову Пека Ракић, а због говора и Шојка. О том уображеном човеку Иванић је записао да је, „по урођеном српском сепаратизму, сматрао да су Војвођани ‘крем и елита’ српског народа, потомци старог исељеног племства, док је Србе у осталим српским земљама сматрао за потомке старих Немањићких ‘пријинара’, сељака“.
Ова прича је књижевна, па је не треба користити као статистички доказ распрострањености таквог става, али је врло драгоцена као рано сведочење једног стереотипа који се није јавио 1945. године већ је много старији.
Као важан доказ посебности непостојећег „војвођанског идентитета“ савремени аутономаши истичу некакву културну супериорност. Пошто не могу да објасне од чега се тај идентитет састоји, говоре о „разликама између војвођанских Срба и других Срба“ — чак и о „генетским“.
Културне и историјске разлике између Срба који су вековима живели у различитим државним и друштвеним околностима несумњиво постоје. Али да те разлике стварају посебан народ или посебан етнички идентитет тврдња је насилна и у дубини шовинистичка.
Још мање има смисла из разлика у култури изводити биолошку или „генетску супериорност“. За такве тврдње о војвођанској акомодацији која је довела до вишег биолошког статуса је ствар за неке друге установе, не нашег разматрања.
Често се у аутономашкој публицистици као аргумент наводи Јован Цвијић и тврдња да су северни Срби, због живота у другачијем цивилизацијском окружењу, били културно и политички развијенији од Срба који су живели у бившем Османском царству.
У прилог тезе издвајају један искривљен став Јована Цвијића о томе да су северни Срби културолошки развијенији и да су први створили Матицу српску. Тај аргумент радо прихватају и београдски полуинтелектуалци који немају појма да су Академија наука и Универзитет у Београду основани знатно раније, нити да је између два рата део руководства Матице био толико занет „војвођанском цивилизацијом“ да је запустио рад јужно од Саве и Дунава. Управо ради супротстављања таквим фабулацијама основано је 1923. у Београду Удружење Војвођана.
Очигледна немоћ, слуганство и подаништво српске елите у Монархији били су озбиљна претња. Једино ју је Краљевина Србија, својим војним успехом и огромним жртвама, спречила да се оствари у потпуности. Егзалтација која је уследила пријала је, али њена неуравнотеженост указивала је више на слабост него на чврсту приврженост. Васа Стајић је критиковао управо тај националистички популизам:
„У прве дане ослобођења стадоше се јављати прохтеви племенске хегемоније, пансрбизма, већином људи који су се компромитовали служећи немачко-мађарској неправди, хтедоше се преко ноћи опрати, нудећи Београду своје услуге против Загреба, вичући нетрпељивост и мржњу. Противници мале Србије стадоше проповедати велику Србију и викати: доле Југославија! Било, не поновило се!“ [3]
Аутономаши се, осим „корумпираним Србијанцима“ и „куферашима“, слабо баве „мангупима из наших редова“. Има случајева као што је Богољуб Алексић — изузетни примери људске покварености. У друштвеном животу били су присутни неваљалци јавно и тајно одани Аграму и Пешти. Чак и ако изузмемо војвођански уникум Деме Стојаиа (Димитрија Стојаковића) [4]. Биће да су Дунђерски оличење поштења, почев од првог свог милиона, односно “златног ћупа”. [5] Такви су међутим пролазили испод радара аутономашких. Свакојако, питање без јасног одговора како су ослободиоци дошав из Србије, могли да не греше у избору кадрова са којима ће градити нову државу? Који је то “златни пресек” војвођанског интелектуалца, предузетника и војника, да је довољно частан и довољно “Србенда”? [6]
Новосадски Дан Даке Поповића истакао је 19. јуна 1935. антирегионално начело:
„Онима
који чекају од ДАНА да буде неког
војвођанског регионализма, морамо одмах
рећи: ми нисмо зато покренули Дан. Ми
смо, у начелу, против култа покрајинске
свести, јер знамо из историје да је
покрајинска свест одувек била највећи
противник јединству државе и народа.“
— „Проблем Војводине или Војводина као проблем“,
Дан, Нови Сад, 19. јун 1935.
На то је реаговао Глас Матице српске (уредник Никола Милутиновић), називајући текст „објавом рата покрајинској свести“ . Оправдавајући ту „покрајинску свест“, између осталог, Глас је писао:
„Све данашње покрајине Југославије налазе се унутар граница Југославије и све те покрајине даће, ако устреба, и своје животе за јединство државе и њених граница (sic!)... За те покрајинске свести борио се Јован Цвијић и за те покрајинске свести бори се цела Југославија... Да није Војводина, откад постоји, имала своје ’јаке’ покрајинске свести, не би Војводина данас припадала Југославији, као њезин саставни део, нити би било добровољаца Војвођана у Добруџи и на Солунском фронту.“ [7].
Кретање од капитулантства до егзалтације и назад — при чему су исти актери носили обе маске — говори о слабостима националне идеје код Срба са простора Војводине и о недовољној спремности да се суочимо са њеним недостацима.
Рат је донео тешке промене у души народној. Сведочанство о томе оставио је прота Сава Петковић из Добановаца.
„Пролазећи поред мене, девојке ми се јављају климањем главе. По гдекоја само приступи ми руци. Ја једва упознајем у њима своје некадашње добре ученице. Мушкарци пак ни главе не окрећу на мене, као да ме не познају. Ретко који додирне руком шешир, или се само насмеши на мене“...
Деца „нека раскалашна деца, дизала су заглушну вику у порти, трчећи као бесомучна око цркве, и сваки час улазећи у њу и излазећи из ње“... „Једва отпочесмо Литургију. Деца су појала скандалозно. Апостол је прочитао учитељ. Нико се од деце није облачио. За време Литургије црква се неколико пута пунила и празнила. Сваки час су се отварала и затварала врата, производећи несносну шкрипу. А кроз њих је из порте допирала такова ларма, вика и цика... Неко је звижнуо у прсте, као што свињари чине у пољу довикујући се... кад се све стишало, одржао сам своју приступну беседу, горко се жалећи у њој на искварену младеж и њезино садашње владање, и упоређујући је са оном честитом младежи пре рата“.
... „Дана 9 / 22 августа 1922 отпутовао сам са својом женом у Добановце да учиним код парохијског звања и црквене општине припрему за примопредају. У кући код својих рођака, где смо отсели, један метак из пушке кроз прозор који је непосредно после вечере просвирао изнад моје главе, учинио је да сам заувек напустио мисао на повратак у своју парохију“. [8]
У Војвођанину је 29. децембра 1935. објављен чланак под називом „Војвођанска цивилизација“ који је написао инжењер Светозар Матић. Овом чланку, са децидираним насловом, претходили су чланци који су осмишљавали ову одредницу. Тако у Војвођанину од 10. новембра 1935. у чланку „Основи демократске народне владе у Војводини“, између осталог, пише:
„У Војводини и Срему живи много разних народа и вера као нигде у свету! Скоро нема града, нема села, нема шора у селу и граду у коме не би живело по неколико народа, по неколико вера. Али, иако различити, ми смо нераздвојно везани међусобно овом светом отаџбинском грудом, која је колевка наших предака и наша, гроб наших предака и наш, ма коме народу припадали... Срби Војвођани имају тај частан задатак у овим приликама да заједно са осталим народима Војводине створе такав јаван поредак, такву цивилизацију, која одговара стварним приликама у Војводини и коју ранији предратни режим није знао ни умео да створи.“
Аутономашка „цивилизација“ данас гради се управо оним што у српској култури није представљало вредност. Пошто све лепо, добро и корисно у Војводини носи печат српске културе, као „аутентично војвођанско“ промовише се оно што је народна култура презирала. Ради се о оном „војвођанском менталитету“ који је још пре девет деценија осудио Милан Кашанин:
„За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички утицај Војводине је раван нули.“
По свему судећи, тачан је.
Радивој Симоновић [9] означио је као нарочито штетне појаве у надрикултури: високо вредновање доколице, пијанство, попуштање патријархалног морала, беспосличење и политичарење. Урбанизованија и брже индустријализована панонска област не само да у културном смислу није била супериорна, него су се у њој све те штетне појаве испољавале брже, масовније и темељније.
...Узурпирана је породица, млади људи су се олакомили и препустили се уживању без намере да преузму одговорност одраслог човека који негује пород. „Са раскалашна живота и бекрилука пре женидбе, многи не могу ни да добију деце...небројено деце и одраслијих помре у нас пре времена.“ На ове озбиљне социјалне проблеме надовезују се и каснији наши интелектуалци којима је стало до суочавања са сопственим недостацима и до њиховог решавања. „Позната је ствар да су наша гробља пуна и препуна мале деце. Државна статистика Угарске тврди да међу свима народима највише Срби сахрањују малу деду до 5 година. Све је то последица незнања, неумења наше сељанке.“... „Па ова немарења за своје и гажења својега, а тиме себе самога, није код простоте, него више код оних који би имали бити пример и огледало љубави својега.“ Отуђење интелигенције било је разлог упозоравајућем стању за опстанак народа. „Наши благородници, како се одметнуше, не знају више ни шта су ни чији су...“
Јован Савковић, 1921
Изразита самоувереност о војвођанској „супериорности“ је била и остала обележје „војвођанског менталитета“ који упорно хоће да измисли „војвођански идентитет“ како би војвођанске Србе раскоренио. Раскорењени својим измишљотинама прикривају чињеницу да војвођанско аутономаштво свом завичају за скоро сто година није било у стању да допринесе ма чиме лепим, добрим и корисним.
[1] Ђорђе Натошевић (1821–1887), лекар, педагог, културни радник.
[2] Прота Сава Петковић (1878–1957), парох добановачки, касније архимандрит и настојатељ манастира Крушедола. Аутор Из ропства у слободу и значајних археографских радова.
[3] Цитат је проверљив у Стајићевом тексту „Државотворна просвета“, Панчевац, 13–14. јул 1919; потврђује га и новија студија заснована на његовој грађи.
Примедба: пропустио је да помене исте такве који су уместо службе Пешти постали кортеши великохрватске идеологије — у које, воленс-ноленс, и сам спада.
[4] Деме Стојаи (Димитрије Стојаковић), мађарски премијер 1944, одговоран за масовне депортације Јевреја. Екстреман случај куда може да одведе постепено преумљавање од "војвођанске екскузивности", преко мађаронства до тоталитарног мађарског расизма.
[5] Није познато како је Аврам дошао до новца којим је купио прве њиве. Управо та празнина у документима створила је легенду о пореклу богатства.
Најраспрострањенија верзија каже да је Аврам, док је радио као надничар, пронашао закопан ћуп са златом и новац уложио у земљу.
[6] У новије време „Србенда“ има пежоративно значење. Првобитно, у Војводини, било је похвално — антоним „готовану“.
[7] Идејни и политички галиматијас који ни уз све напоре није лако до краја доконати.
[8] Зоран Ранковић - Колико је Први светски рат променио парохијски живот – виђење једног свештеника
https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/stXX/stXX-17/12.pdf
[9] Јованка Симић РАДИВОЈ СИМОНОВИЋ – ЛЕКАР, ФОТОГРАФ И ПЛАНИНАР
https://www.kcns.org.rs/agora/radivoj-simonovic-lekar-fotograf-i-planinar/
Референтна литература
Васа Стајић, „Моје учешће у југословенском уједињењу“, у Споменици ослобођења Војводине, Суботица, 1928.
Сава Петковић, Моја парохија пре и после светскога рата; за анализу његовог сведочења видети Зоран Ранковић, „Колико је Први светски рат променио парохијски живот — виђење једног свештеника“.
Иван Иванић, „Бели коњ“, Зора, 1899.
Војвођанин, 1935.
Дан, 1935.
Глас Матице српске, 1935.
Коментари
Постави коментар