КАРАКАЗАН БиХ - 10

Крај Младе Босне

“Ја вам овдје - као Аустријанац који воли свог владара - кажем да храбријих и мирнијих деликвената у мојој пракси нисам имао”

-Алојз Зајфрид, џелат

(Вељко Чубриловић, Данило Илић, Мишко Јовановић)

Веровање да ће жртва младих револуционара покренути народ из летаргије брзо је усахло. Бруталан одговор државе, пропаганда, узимање талаца, дефетизам елите и научено кетманско понашање пука[1] брзо су ситуацију каналисали у корист бечких ратних планова — у национално мешовитој Тузли, језгру најбунтовније омладине, мобилизација против Србије спроведена је "у року од три дана без већих тешкоћа".[2]

Срби су, чинило се, већином оплакивали жртве и проклињали своје синове. 

„Безбожно и гнусно дјело би демонски извршено и изведено, те нам свима (...) у нашој кући (...) паде од проклете руке безбожног и разорним идејама зараженог дјетета из ове очајне земље наше. (...) Овде нас, тужни зборе, памет оставља, снага нас издаје, и то сасвим онако, као што оца или мајку несвјест сналази када изненадно чују, да је њихово рођено дијете учинио какво гнусно, срамно и одвратно дјело, ради кога га и сами његови родитељи проклињу и осуђују. Али не, то није наше дијете, то није наш род, то је наш изрод, то је наш одрод. Оне безбожне, погубне и анархистичке мисли, које су у безумној глави тога дјетета биле и кружиле, није су то мисли нашега доброг и побожног народа.“

Митрополит бањалучки Василије Поповић,
на парастосу за надвојводу и његову супругу.

...Остали вирилисти су као чланови Српске народне странке били потписници резолуције у којој између осталог наводе да је атентат „дубоко испунио наше осећаје згражањем против подмуклог злочина“ - Потписници:  др Милан Хаџи-Ристић, др Владимир Андрић, др Јово Симић, др Љубо Симић, адвокат Данило Димовић, свештеник Јаков А. Поповић, др Димитрије Васић, др Милан Јојкић, свештеник Јово Симић, Васо Васиљевић и Вукан Куљанин. 

„Нашим читаоцима“,Истина, бр. 97, 28. јун/11. јул 1914.

„Да страшна, да ужасна злочина, над којим се с презиром згражамо и кога најоштрије осуђујемо (...) злочиначка, ниска нечовјечна и безбожна рука двојице пропалих индивидуа посегну за паклено оружје и опасним, богомрским чином усмрти два невина бића, (...) а у срцима нас вјерних и оданих од‌јекнула је неугасивим болом и претешком тугом. Ту тугу, тај преголеми бол покреће истинска љубав наша, коју су високи покојници потпуно заслужили“.

Говор митрополита Илариона Радонића на парастосу,
21. јуна/4. јула у тузланској српско-православној цркви.
Истина, бр. 97, 28. јун /11. јул 1914, 3.

Реакције српских политичара и странака у Босни и Херцеговини на Сарајевски атентат биле су углавном обележене јавним ограђивањем од самог чина и настојањем да се српско становништво заштити од последица које су уследиле.

Српска народна организација (СНО), једна од главних српских политичких организација у Босни и Херцеговини, одмах је осудила атентат и јавно се дистанцирала од Младе Босне. Њени прваци наглашавали су да атентат није дело српског народа, већ групе младих револуционара. У том смислу СНО је упућивала телеграме саучешћа аустроугарској влади и царској породици, осуђивала атентат у јавним саопштењима и позивала српско становништво на мир, ред и лојалност. Поједини њени представници били су спремни и на сарадњу са властима у испитивању околности атентата.

Сличан став заузела је и Српска народна самостална странка (СНСС), коју су предводили Никола Стојановић и други српски интелектуалци. И она је јавно осудила атентат, позивала на уздржаност и настојала да спречи или ублажи репресалије над српским становништвом. Ипак, у оквиру странке постојале су и приватне симпатије према идеалима омладинског револуционарног покрета, мада оне нису значиле јавно одобравање насиља.

Посебан случај представљала је сама Млада Босна. Она није била јединствена и чврсто организована политичка странка са формалним руководством, па ни њене реакције нису биле једнообразне. Поједини њени припадници славили су атентат као херојски чин, док су други, суочени са масовним хапшењима и репресијом која је уследила, били потресени његовим последицама. У условима полицијске потере већина припадника покрета није била у могућности да организује било какву јавну реакцију.

Ставови српских политичара били су видљиви и у њиховим иступима у Земaљском сабору. У првим заседањима после атентата српски посланици осуђивали су сам чин, позивали на очување мира и реда и тражили заштиту српског становништва од насиља и репресалија. Поједини су посебно наглашавали лојалност Хабзбуршкој монархији, настојећи да спрече да се атентат представи као дело српске политичке заједнице у Босни и Херцеговини.

О таквој атмосфери сведоче и приватна писма и дневнички записи појединих српских првака. Никола Стојановић је, према тим сведочанствима, изражавао забринутост због последица атентата по српски народ, уз истовремено разумевање за идеале који су покретали младе револуционаре. Лазар Димитријевић бележио је шок и страх од масовних хапшења, као и осећај немоћи пред репресивним мерама аустроугарских власти.

Тако се у непосредним реакцијама после 28. јуна 1914. може уочити јасна разлика између српских политичких странака и омладинског револуционарног круга: док су странке јавно осуђивале атентат и настојале да сачувају положај и безбедност српског становништва, у круговима Младе Босне постојало је уверење да је атентат легитиман револуционарни чин, али и различит однос према последицама које је тај чин изазвао.[3]

У истом фону се српско-православно свештенство током рата освртало на Принципов чин. На свечаном парастосу у српско-православној цркви 28. јуна 1917. уз присуство митрополита Летице и више свештеника, у говору директора рељевске богословије Димитрија Јаковића речено је и сљедеће:

„Но наша туга за изгубљеним, наше згражање с подле повреде чувеног нам гостопримства, наш бол због онога, што се десило и што се не да поправити, не само да нијесу попустили него су се и туга и бол и згражање скаменили, а цијелом свијету свједоче, да жалимо и да нећемо прежалити крвави дан 15/28. јуна 1914.“ 

                                             „Откриће споменика“,
Сарајевски лист, бр. 164, 28. јуна 1917

После рата, чаршија заузета сопственим комодирањем у плодовима победе, није марила за "видовданске хероје" — одзив на први помен у цркви био је "беспримерно мизеран". Само су маргинализоване групе — соколи, омладинске и певачке дружине, понеки књижевник из Семизове винарије још евоцирале успомену. И они — све мање. [4]

„Осим ближе родбине коју највише боли срце, осим неколико Соколица и Соколова који своје хероје најискреније воле, и осим неколико велеиздајника, њихових сапатника, никога више није било ни у цркви ни на гробљу. То је било срамно од Сарајева, колико је год дуго, широко и високо (...) оно је, доцније, тражило и нашло много лепих и дирљивих изговора: Некоме је парастос заказан одвише рано; некоме није било тачно означено време помена, (...) некоји су се чак, као из сна, питали шта се то важно десило 3. фебруара да се мора ићи на гробље. То је, ето, наш сарајевски патриотизам – ташлихански, пирушки или алифаковачки – такви смо, ето, ми као чувари и поклоници једног великог и светлог гроба који је, случајно залутао у нежно и осетљиво Сарајево. Међу нама лежи Принцип, окружен свима својим палим друговима, а бедно Сарајево спава, докле му свештеник прекађује зелени гроб! Душе тројице соколских хероја и мученика лебде на страшни дан свога страдања над тужним врбама кошевског гробља, а апатично Сарајево зева и протеже се у мамурлуку свога патриотизма! Може ли ишта бити стидније и срамније за једну варош (...) То сам перо зажелео да дочепам и ја дана 3. дана фебруара па да, видно за цело Српство и Југословенство, испишем на плаветнилу неба речи свога соколског и човечанског бола тога дана: – Сарајево, огњем изгорјело!

– Стево Жакула, стар. Жупе. „Помен херојима 3. фебруара“, 
Народ, бр. 8, 19. фебруара 1921, [5]

Тек 1939, 29. октобра, освештена је Спомен-капела Видовданским херојима на кошевском гробљу (пројекат архитекте Александра Дерока), уз звоно које је даровао трговац Стево Прњатовић.[6] 

Освештење костију извршио је дабро-босански митрополит Петар уз присуство дванаест свештеника, два ђакона и цијеле српско-православне богословије. Након освећења одржан је и парастос испред капеле, а митрополит је одржао „диван говор, којим је истакао херојство наших јунака у историји и њихову заветну мисао која их је водила Слободи. Говор је документовао историским чињеницама и нашом народном историјом, истичући њихов пример новим поколењима.“ Након њега надахнуто је говорио и Стево Прњатовић напоменувши да су извршили „још једну дужност“ градњом „храма“ за „кости првобораца за наше ослобођење“, „из дужне благодарности према њиховој жртви, према жртви коју поднијеше за наше добро“, „за слободу и за кућни праг“.

„Јер, наша историја, то је дуг низ борби. А све те борбе, – вођене оне пером или мачем – бијаху вазда везане за снажне личности. По величини, па и по реду жртве, наша најболнија борба, борба за ослобођење ових крајева испод Аустро-Угарске везана је – поред имена њиховог узора Богдана Жерајића првенствено уз имена Видовданских јунака“.[7]

 

Спомен-плоча: параболична прича

20. априла 1941, на свој рођендан, Хитлер је као ратни трофеј добио спомен-плочу с места атентата — једанаест година је стајала тамо с натписом "На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видовдан 15/28 1914. године". Фотографисао је Хајнрих Хофман. Есејиста Мухарем Баздуљ то је описао као тренутак у коме Хитлер, задовољан "поклоном из земље која му не значи ништа осим ове плоче", у њој види надгробни споменик читавом народу.[8] После ослобођења Сарајева 1945, постављена је нова плоча „У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима борцима против германских освајача, посвећује ову плочу омладина Босне и Херцеговине – Сарајево 7. маја 1945. године”, замењена 1953. трећом 28. јуна 1953. На тој плочи  је писало (ћирилицом): „Са овог мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”. Та плоча је одваљена 1992. године. Од тада до 2004. на месту атентата није било спомена; 2004. градске власти поставиле су четврту, латиничну плочу с неутралним описом догађаја.[9]

Запад никада није променио генерално негативан став према младобосанцима — репортер "Њујорк тајмса" Џеф Беј писао је да путник у Сарајеву открива да се "млади лудак из 1914." памти као национални херој.[10] Са смрћу Југославије, Принцип је изгубио статус хероја и постао погодан за улогу анти-хероја — исте клетве које су босански попови упућивали синовима 1914, враћају се кроз уста "модерног либераштва и аутошовиниста": сад је у моди наратив да БиХ и западни Балкан "никада нису били европскији" него тренутак пре Принциповог пуцња.

"Историја (...) има дуго памћење, Принципа памти као као српског и словенског националисту. Који је човјека, и још горе: његову жену, и још горе: његову трудну жену, убио зато што је, он и његови налогодавци, Босну желио у склопу Србије, под круном Карађорђевића..."

"Борба Јужних Словена за слободу  од такозване тамнице народа, била је заправо борба за слободу од закона, цивилизације и културе."

- Андреј Николаидис[11] 

Такве позиције стоје тачно на месту Хитлера у вагону на слепом колосеку пруге Беч-Грац, код места Менихкирхен. 

– Ви ћете сагорети брзо и бескорисно.
Иза вас ће остати само пепео.

– Ако! Знаће се бар да смо били ватра.
А иза вас ће остати само балав траг,
као иза пужа. ]

- Иво Андрић, "Знакови поред пута [12]

-----

[1]  У једној варошици рођак једног од атентатора одмах после атентата мења своје презиме, да би показао јавно, колико осуђује атентат и презире атентаторе. После Ослобођења, пошто се ствар окреће противним правцем, рођак са промењеним презименом враћа се своме староме имену.

[2]  ...Што се тиче позиције Тузле, у својој анализи Грасл...наводи да су сви српски грађани са згражавањем и ужасом схватали да су стајали пред провалијом и да су се и мушкарци и жене, заједно са својим митрополитом, са сузама у очима, у препуној цркви молили за побједу оружја аустроугарских војника.

... Да се потпуно успјело у активностима уписа аустријског и угарског зајма потврђују бројни докази, те посебно пописи грађана Тузле од 25. новембра 1914., који су уписали ратни зајам. Из наведеног пописа да се примијетити да су зајам уписивали представници свих конфесија, те значајан број јавних и привредних предузећа. Посебно је занимљива улога Српске православне цркве која је значајно агитовала код свог чланства да се упише што већи ратни зајам. Уписом првог ратног зајма биле су задовољне и званичне власти у Тузли. Велики број грађана је уписао ратни зајам. Зајам су уписивали не само угледни и имућни грађани Тузле, већ и они који су у економском погледу слабије стајали.

[3] Кључни извори за детаље

Владимир Ћоровић, Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Београд, 1920.
Садржи спискове хапшених, интернираних и убијених српских првака.

Мирјана Грасл, Тузла у Првом свјетском рату 1914–1918, Тузла, 2018.
Обрађује локалне реакције, укључујући ставове српских политичара у Тузли.

Зборник радова „Сарајевски атентат 1914–2014”, Сарајево, 2014.
Садржи чланке о реакцијама свих етничких група, укључујући српске политичаре.

Земaљски архив БиХ, Сарајево – фондови о полицијским извештајима, судским процесима и телеграмима после атентата.

[4] Према предању забележеном у литератури о Младој Босни, Гаврило Принцип је у Семизовој кафани боравио увече 27. јуна 1914, уочи атентата, где се састао са пријатељима. После рата, то место је наставило да живи као једно од беомских и интелектуалних окупљалишта, у којима су се обнављала сећања на предратне године и људе Младе Босне.

Дамир Марушић, Млада Босна и Сарајевски атентат, Сарајево: Институт за историју, 2014

[5] Стево Жакула, један од најзаслужнијих за пренос посмртних остатака Видовданских хероја из Терезина у Сарајево.
https://banija.rs/novosti/drustvo/24562-sokolski-pregalac-stevo-zakula.html

[6]У заједничкој гробници сахрањени су:
1.Гаврило Принцип
2.Богдан Жерајић
3.Владимир Гаћиновић
4.Недељко Чабриновић
5.Данило Илић
6.Вељко Чубриловић
7.Неђо Керовић
8.Митар Керовић
9.Мишко Јовановић
10.Јаков Миловић
11.Трифко Грабеж
12.Марко Перин

Капела девастирана током Другог светског рата, обнављана и поново скрнављена током рата 1992-95. Обновњена је тек 2019 године, 24 године касније.

[7] Говори митрополита Петра и Стеве Прњатовића на освећењу капеле, 1939 .
Д. Митровић, „Сарајево се јуче одужило првим својим борцима за слободу“, Време, бр. 6389, 30. октобар 1939.

[8] Мухарем Баздуљ, есеј о Хитлеровом рођендану 1941 (наслов/година непотврђени).

[9] М. Галовић, "Принципова спомен-плоча — Хитлеров лични плен".

[10] Joseph A. Barry, “Sarajevo Revisited, 50 Years After,” The New York Times Magazine, Sunday, June 28, 1964, p. 15. 

Да будемо прецизнији, да се Мр.Barry не би осетио изманипулисаним: Бери не каже да „путник у Сарајеву открива да се млади лудак из 1914. памти као национални херој“. То је спој две Беријеве мисли. Његова формулација је да је Принцип „a national hero of the common people of Yugoslavia“, док је истовремено „the young madman of World War I“ за остатак света.

[11] Андреј Николаидис, Крај Југославије (есеји и колумне, различита издања 2000-их

[12]  Богдан принцип, члан Младе Босне, рођак Гаврила Принципа. У време атентата на Фрању Фердинанда био је на лечењу код тетке у Ливну. После 2 свј. рата био је кустос Музеја Младе Босне. Током агресије на БиХ његова деца су била сво време у Сарајеву, син му је добио велико признање због несебичног рада за Босну и Херцеговину, кћерка му живи дан данас у свом Сарајеву.

- Град на Миљацки за сву рају и цијели свијет
...https://www.facebook.com/photo/?fbid=754257224652442&set=branko-%C4%8Dubrilovi%C4%87-iz-poznate-gradi%C5%A1ke-porodice-%C4%8Dubrilovi%C4%87a-ostao-je-donekle-u-sj

Стари Чабриновић је у лето 1925. покушао да изврши самоубиство у Београду, због, како је листу „Балкан“ објаснио, „неправди према њему и гласина да је био аустријски шпијун“.

Душан Чабриновић, најмлађи брат Недељка Чабриновића који је у време атентата имао четири године —  до смрти средином деведесетих живео у Сарајеву, а као старац, за време опсаде града, био је рањен гелером гранате. Кћерка Ранка живи још увек у Сарајеву.