ХРВАТСКО УМЦИГЛОВАЊЕ СРБИЈЕ - 10
Народно вијеће СХС као државотворни чинбеник
Почетна хрватска позиција по окончању WW1 формално је била неповољна, будући да су припадали пораженој и, с обзиром на бруталне злочине које су чинили у Србији током рата, компромитованој страни. Хрватски политичари су врло брзо постали свесни незавидног положаја у коме би се нашла самостална хрватска држава, којој је претила опасност да, у општем унутрашњем расулу, трајно нестане с политичке карте југоисточне Европе.
Стање у Хрватској је већ године 1917. такво да је проф. Фран Барац, ректор Хрватског свеучилишта и уз др. Svetozara Rittiga главна веза између Загреба и Југославенског одбора, уприличио да да Свеучилиште изабере фелдмаршала Боројевића, заповједника хабсбуршке војске на италијанској фронти, за почасног доктора, повео с њиме разговоре у име хрватског заступства и Југословенског одбора да са што већим дјелом војске пређе на страну Савезника и тако придонесе њиховој побједи и и ослобођењу Хрватске од Хабсбурговаца. Боројевић је одговорио да је приправан то учинити под два увјета: прво, да Одбор и српска влада исходе у Савезника поништење Лондонског уговора и признање наше етничке границе, и друго, кад пређе к Савезницима са сто тисућа људи да их се не сматра заробљеницима, већ да као зараћена страна могу одмах, кренути у борбу против Њемаца. Будући да Одбор није могао постићи ни један од тих увјета, од те замисли, које је извршење могло бити од одсутног значења за даљи тијек политичких догађаја, није било ништа.
У погледу заштите спољних граница Словеније и Хрватске, наравно да су њихове политичке и интелектуалне елите у Југославији виделе једино јамство заштите властитих територија. Па, то је посве нормално! Зато су и панично јурили у Београд 1. просинца 1918. јер су се Талијани већ искрцавали на источну обалу Јадрана и заузимали велике делове, онако као што су мислили да им припада по Лондонском тајном уговору.
Анте Трумбић је
1920, као први југословенски министар вањских послова, објашњавао како
се он родио као Хрват и да ће као такав и умрети, али да никада није био
фанатик, него политичар. Као Хрват радио је за југословенску идеју, а
не за посебну хрватску државу. За такво опредјељење навео је неколико
аргумената те закључио – “да нисам радио за Државу СХС, односно Југославију увјерен сам да би пали плијеном туђих интереса, похлепа”. [1]
На сједници одржаној 24. XI. 1918. Средишњи одбор Народнога вијећа СХС-а донио је одлуку о уједињењу Државе СХС с Краљевинама Србијом и Црном Гором, а 27. XI. Средишњи одбор Вијећа послао је у Београд изасланике, међу којима се за уједињење највише заузимао С. Прибићевић.
Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, састављено већином од посланика угарског парламента у Пешти и Царевинског већа у Бечу, који су тамо гласали и за ратне кредите и рат са Србијом, формирано је грозничаво или панично у Загребу тек после пробоја Солунског фронта. Вијеће је прокламовало некакву "Државу Словенаца, Хрвата и Срба" на јужном простору дотадашње Аустроугарске (недефини-саних граница, без државног апарата и чиновништва, без икакве власти, без војске, без оверене воље иједног народа), али ни то тело ни ту "државу" нико није признао.
Већ првих недеља октобра италијанска војска је прошла Трст и започела
надирање у два правца. У правцу Истре и Далмације, које су јој обећане
Лондонским уговором, и према Загребу и Љубљани.
Народно вијеће из
Загреба је тражило помоћ од Српске врховне команде, али и од регента
Александра Карађорђевића да им пошаље дипломатског заступника.
Српска
врховна команда им је хитно послала пукове у Загреб, у Љубљану и у
Сушак, а потом и у Сплит. Војвода Степа Степановић је добио заповест да
прво запоседне Плоче, а потом и јужну Далмацију.
Престолонаследник Александар је за дипломатског изасланика Србије код Народног вијећа именовао пуковника Душана Симовића.
Са
пуковником Симовићем прваци Народног вијећа су покушали да
започну преговоре о уједињењу, постављајући предуслов првог формирања
државе СХС на целом јужнословенском простору из Аустроугарске.
Став српске војне команде према процесу уједињења с Државом Словенаца, Хрвата и Срба доста је јасно приказан из кратког одговора делегата српске врховне команде пуковника Душана Симовића на говор Ивана Лорковића о потреби да влада у Београду призна Државу Словенаца, Хрвата и Срба као независну од Србије и Црне Горе:
„Ја немам никакво овлаштење, да Вам дајем било какву изјаву о томе погледу и нису ми познате интенције владе. Али, као војник, могу Вам рећи ово: Србија, која је у овом рату дала 1.5 милиона жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити, да се на њеним границама формира нека нова држава, која би у свој састав узела све њене сународнике, и да – после 4-годишњих мука и потпуног пораза непријатеља – остане у позадини и све плодове добивене победе препусти другоме, који је у рату учествовао на непријатељској страни. Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском који је потписао Војвода Мишић, као опуномоћеник команданта Савезничких војски на Солунском фронту, ђенерала Фрaше д'Переа, припада следећа територија: Банат до линије Хоргош-Суботица-Баја; Барања до линије Батасек-Печуј-Барч и даље реком Дравом до Осека; Срем и Славонија до линије жељ. Пруга Осек-Ђаково-Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу.“ [2]
Како се из види, Србија, односно њен Двор и њена Влада, нису гајили никакве хегемонистичке претензије према Хрватској, Далмацији и Словенији, већ се пре може приговорити претерана уздржаност.
После
сазнања шта је у мировном уговору, дошло је до поделе у Народном
вијећу, које је у гневу распустио Стјепан Радић, започевши своју борбу
против Србије, против Срба и против Карађорђевића, па у много чему и
против интереса Хрвата, улазећи у савезе са Италијанима и Мађарима.
Преокрет,
па и отрежњење у Народном вијећу, донео је доктор Јосип Смодлака,
делегат Далмације:
„Господо, дошао сам из Далмације са поруком
Загрепчанима да вам кажем да не можете диктирати услове уједињења са
славном Србијом... Ви хоћете да правите ортаклук са једном славном
фирмом... И улазећи у ортаклук, ви хоћете да постављате услове, ви који
нисте ни пропала фирма... У тај ортаклук Далмација ће ући издвојено ако
ви нећете одмах безусловно... Док нас талијанска војска не запоседне...”
На
доктора Смодлаку надовезао се Мате Дринковић:
„Морамо ипак гласно
признати да је српска Краљевина изашла у овом рату побједницом, а ми да
смо побијеђени. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има
20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са
Србијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора, и тако би
дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се
ради нас излаже талијанском непријатељству... Стојимо пред дилемом, или
да прихватимо самосталну републику, која би обухватила 4 жупаније, или
да прионемо уз Србију. Ту нема више дилеме...”
После Дринковића говорио је доктор стоматологије Анте Павелић:
„Стварање државне
заједнице са Србијом биће више у интересу угрожене Хрватске него Србије,
која своју државу већ има. Штавише, кад Србија не би хтјела сједињење,
ми би Хрвати и Словенци морали то упорно захтијевати, понајвише у нашем
интересу. Тко погледа географску карту, видјет ће да је териториј на
који могу рачунати Хрвати неподесан за снажну државу. Сједињењем са
Србијом, Хрватска се више не сматра непријатељском територијом и
поштеђена је плаћања ратне штете. Ми нисмо побијеђени, који ће морати
платити ратне трошкове, изградити порушено и поправљено, издржавати
побједитељеве инвалиде и сиротињу, него смо и ми, братством са Србијом,
доспјели међу побједитеље.”
Наравно, у преокрету ни Велика Србија није заборављена. О њој је говорио Србин Јован Бањанин [3]:
„Кад бисмо ми сад изашли пред Европу са тезом о три народа, три индивидуалности, Србија би добила велике компензације и била би Велика Србија, а Хрвати и Словенци би били сматрани као непријатељски народи у саставу побијеђене Аустроугарске. Ми, Хрвати, бисмо доживјели највећу несрећу и непоправљиву катастрофу – били бисмо подијељени између Италије, Аустрије, Мађарске и Србије. То је истина која се ничим не може побити. Зато ми све своје присталице морамо увјерити у прихватљивост српске монархије... Уосталом, погледајте данашње наше новине, које пишу ‘Ако су Хрвати и Срби један народ – онда је то јасно... Ако су Срби само православни Хрвати, како читамо у књигама многих наших старих праваша, онда је краљ Петар православни Хрват...”
Тако је Народно вијеће СХС, немајући куд, дозволило да њен териториј ослободи и брани србијанска војска. Поред војске, српско чиновништво успоставило је прве органе нове власти у тим крајевима, по српским законима.
Па ипак, насупрот свих чињеница и реалног стања на терену, пред само уједињење, Народно вијеће је самоуверено направило Напутак [4] са којим је делегација пошла у Београд на разговоре са српском владом и краљем. Напутак је представљао одређену врсту услова за уједињење. Напутак је предвиђао:
· Да се о уређењу нове државе изјасни свеопшта народна скупштина са 2/3 гласова
· Да уставотворна скупштина донесе устав, одреди форму владавине и унутрашње уређење
· Да се уставотворна скупштина сазове најкасније у року од 6 месеци након потписивања мира
· Да до сазива уставотворне скупштине власт врши краљ, а законодавну Државно веће састављено од представника Народног вијећа, Југословенског одбора и српске владе
· Да изборе за уставотворну скупштину спроведе Државно веће
Из данашње перспективе (ли и сваке друге перспективе) изгледа врло дрско да неко ко нема ништа поставља услове свом заштит-нику. Мора се међутим увек имати у виду расположење савезника, особито Велике Британије, да изиграју Србију и пониште све њене ратне напоре и допринос заједничкој победи. Отуда, србијанска дипломатија је имала сужен простор за деловање па су формални компромиси били прихватљив начин коначне реализације ратних циљева, у које неупитно спадају уједињење српског народа и ликвидација Аустроугарске, смртног непријатеља Србије.
Коначно, 30. XI. посебан одбор састављен од тројице чланова Народнога вијећа СХС-а и тројице представника србијанске владе, уговорио је начин уједињења, које је 1. XII 1918. прогласио регент Александар И. Карађорђевић.
“Историја као учитељица незнања” (Крлежа)
Дисциплинована србијанска војска, иако преморена шестого-дишњим ратовањима и оноликим страдањем, са потпуном свешћу да долазе као помиритељи у онај народ који је чинио језиве злочине по Мачви и Подрињу, такве злочине да је Арчибалд Рајс у својим Извештајима констатовао “Од свих, најгори су Хрвати и Мађари”, извршила је и овај мучни задатак. Међутим, вреди се коначно запитати, како је та војска састављена од сељака какви су били и Загорци и Славонци могла да разуме стање општег разбојништва које је приморана да решава? Какву су слику Хрвати послали о себи у Србију?
Чим је спасилачка и миротворачка србијанска мисија успешно окончана, ратни губитници и комунисти почели су предано да граде наратив о “србијанским окупаторима”. Та митологема о “србијан-ским окупаторима” угаони је камен историјског симулакрума који удружено негују великохрватски и савремени историчари из титоистичког лагера.
Крлежа у "Књижевној републици" даје свој полит-философски увид у југословенску проблематику:
”Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца (та скупина малограђанских политиканата, свећеника обију вјероиспо-вести, адвоката и брбљиваца), то конзервативно народно вијеће (конзервативних доктора наука и пјесника) на Маркову тргу год. 1918. скренуло је строј хрватске конзервативне, феудалне, кверулантске, шљиварске, туропољске државноправности с легитимних М.А.В. (маџарских државних жељезничарских) трачница на С.Д.Ж. - колосијек краљевских српских државних жељезница, а из тога се родио свеопћи паланачки апсурд и бесмисао. Када смо ми (још у оној зеленокадрерашој психози, када се на све стране пјевало: 'Онам, онамо за брда она', или 'Југословенска мати, немој туговати') неминовност тога апсурда прорицали и логички му оцртавали контуре, сви су викали на нас да пљујемо у народну јуху. А што је могло настати од хрватске романтичне, малограђанске концепције о донкихо-товској Краљевини Републици Шларафији, у којој су 'све вјерске, народне и класне разлике принципијелно ријешене на поштен, хрватски, проштењарски, лицитарски, бандеријални начин', и Краљевског Српског Државног Строја с мрачним, инквизи-торским солунским процесима, са шпањолским церемонијалом и кајмакчаланским четничким менталитетом, са абдулхами-довским цариницима и жандарима, корупцијом, с неодрживим владиним гаранцијама, министрима дефраудантнтима, итд?
Данас се је та наша тзв. краљевска јужнословјенска концепција расплинула, а то је лијеп доказ за оно што смо ми (у "Пламену") тврдили од почетка: да је то наша краљевска државотворна видовданска етика мистификација и лаж, да нам по њој нема пута у расплет" [5]
Ми не разумемо шта у опште има неваљаног у “кајмакчаланском четничком менталитету”, сем ако је његова мана што Хрвати немају ничега сличног у свом менталитету? Чега нема у Хрвата, то је по себи зло? Међутим, Крлежа је одбио да се бави “загорско-вилењачким разбојничким менталитетом” којим је био опкољен, већ је тај кметски бандитски рој оклеветао као промотере уједињења?
Ако је до "менталитета", направићемо малу дигресију у спорт, да покажемо како се посебни "хрватски менталитет" и виша културна разина очитовала на фудбалским стадионима. О томе сведочи легендарни Михаило Андрејевић:
У
почетку фудбала били су популарни
турнири градова, Београда, Загреба и
Љубљане. Загрепчани су у почетку
побеђивали, али је временом фудбал
напредовао у другим срединама. Загрепчани
су, благо речено, тешко подносили да
више нису супериорни. На једној утакмици
у Загребу Љубљана је повела са 3:0. Тада
је са трибина почело урликање и каменовање.
Постојала је опасност да се дивљање
излије на терен. Гости из Љубљане су
замолили београдског судију да суди у
корист Загрепчана, како би извукли живе
главе. Коначан резултат је био 4:3 за
Загреб. После овог трауматичног искуства, "племенито такмичење" репрезентација градова (како га карактерише М.А), је обустављено. [6]
Чим Крлежа багателише хрватски “кољи-пали” менталитет и брише га из свог етно-психолошког рачуноводства, недвојбено ће коначна биланца бити
фалсификована. Крлежа, у свом избезумљеном шовенском усхиту [7], није ни
кадар да се изрази разумно и разумљиво, већ јавност засипа бујицама
неповезаних рогобатних појмовних бастарда, које на гомили дају привид
филозофски. Филозоф Х. Франкфурт је овакву врсту “одбране” личног става
дефинисао као “просеравање”. [8]
Тито је у "Пролетеру" 1942. преписао понешто од Клежина бујичнога анти-југославенскога усхита:
"Једна бројчано незнатна мањина великосрпских хегемониста, незасита у својој похлепи за богаћењем, на челу с краљем, владала двадесет и двије године Југославијом, стварала је режим жандара, режим главињача, режим социјалног и националног бесправља. на сваки оправдани захтијев угњетених народа Југославије за равноправношћу, одговарала су та господа: 'ми смо се борили на Солунском фронту' ми смо ослободили ову земљу', 'ми смо проливали крв на Кајмакчалану'" [9].
Национални Срби (различити од тако честих пречанских обртника српства) моги су само чуђењем и горким сарказмом да пропрате хрватско умцигловање Србије.
У једном од последњих својих бројева, промоћурни Хрватски лист: „Слободни Чујмо”, који мисли да се цео свет састоји из његових глупавих и затуцаних Јурека и мужа, којима задригли фратори и смридљиви развратни жупници врше у својим становима лекарски преглед над њиховим малолетним девојчицама, да се увере о њиховој чедности и непогрешивости, – тврди у тој својој крпици, како су Хрвати пробили Солунски фронт, како су великодушно изјавили својој браћи Србима: „Ви браћо Срби ратујете већ седам година, изађите из стрељачких јарака (ровова) да вас изменимо. Ми ћемо показати и швабама и маџарима тко су Хрвати!” – разуме се стоседамдесет хиљада српских војника – лавова повероваше тридесеторици храбрих Хрвата те их пустише у прве редове, и хвала пресветој дјеви Марији и благослову светог оца папе, фронт би пробијен и тристаосамдесет хиљада удружених Аустро-Мађара, Немаца и Бугара, стругну главом без обзира испред шездесет Хрватских мишица, и за педесет и четири дана стоседамдесет хиљада српске војске, предвођене овим храбрим јурецима дођоше у Темишвар и Печуј, и створише државу од четрнаест милијона!
- Васа Ешкићевић, идеолог СРНАО; Родољуб, 21/3. 6. 1923 [10]
-----
[1] Исти тај Анте Трумбић, који је радино “за југословенску идеју, не за посебну хрватску државу”, десетак година касније осорно је захтевао “санитарни кордон на Дрини, Сави и Дунаву према Србији”.
[2] Кризман. „Српска врховна команда у данима распада Аустро-Угарске 1918.“, стр. 202
[3] Јован Бањанин, биографски подаци
https://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=1245
[4] Напутак
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[5] М. Крлежа, Десет крвавих година, Зора, Загреб 1971, стр 450
[6] Михаило Андрејевић - Андрејка - Дуго путовање кроз фудбал и медицину. (Аутобиографија); "Дечије новине" Горњи Милановац, 1989.
[7]
„Крлежин стил са својим малограђанским особинама: декоративношћу, реториком, клишејима, повишеним гласом, фељтонизмом, забављачком брбљавошћу – дакако: права је и најпристалија литература за малограђанина.“
Станислав Шимић
Перина Меић ИЗАЗОВИ (хрватска књижевност у БиХ и друге теме)
Шимић, Станислав: Крлежа као критик, 1933., Загреб
https://www.academia.edu/31412365/Perina_Mei%C4%87_IZAZOVI_hrvatska_knji%C5%BEevnost_u_BiH_i_druge_teme_?email_work_card=view-paper
[8] Хари Г. Франкфурт - О просеравању
https://kupdf.net/download/o-proseravanju-hari-g-frankfurt_5a7a1767e2b6f5c11db153ed_pdf
[9] Национално питање у дјелима класика марксизма и у документима и прекси КПЈ/СКЈ,ЦДД, Загреб 1978 стр 297
[10] СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА - ПОЛИТИЧКИ НАПИСИ ВАСЕ ЕШКИЋЕВИЋА
http://www.arhivns.rs/wp-content/uploads/2018/08/Godisnjak_11_2017.pdf
Коментари
Постави коментар