УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ - 10

Шта су Немци мислили о својим највернијим савезницима [1]

Немци су презирали Хрвате, истом снагом којој је множина Срба (окупљена око Светозара Приибићевића) обожавала Хрвате. И, што је фрапантно, Немци нису, за разлику од поменутог одпаднутог српства и комуниста, негирали геноцидну природу католичког хрватства.

Како је већ поменуто, немци су Павелића поставили на власт, немајући никог другог, погодног Хрватима, на располагању.

Њемачки генерал у Загребу Glaise von Horstenau писао је поткрај 1941. године: “Све се више показује као недостатак премалена подршка народа коју је Павелић добио при оснивању државе”, па онда у вељачи (фебруару) 1943. године: “Усташе су истрошени гласовир из којег се још једва дају извући нашпола звучни тонови”. Како је Павелић дошао на власт уз помоћ великих савезника, тако је о њиховој вољи овисио и његов останак на власти. 

“Усташки покрет je нашао многе нове присталице, јер пријем ових усташа није ограничен никаквим етичким (моралним) оградама. Тако се нашао у редовима усташа најгори улични олош, само су настојали да повећају број својих присташа због појачања њиховог положаја...”.

- Капетан Хефнер,
Загребчанин, Фолксдојчер
у извештају генералу фон Глезу, 14. јуна 1941.

“Сваки пропалица, али такође и свака индивидуа која je криминално евидентирана, може у овој држави да постане усташа, и као такав да има онолико оружја колико му je драго”.

- Капетан Хефнер, месец дана доцније (19. јула 1941)

Генерал Хорстенау је очито био фрустриран хрватским државним мурдарлуком, будући да злочине оноликих размера не би могао реализовати режим без опште народне подршке.

Педантног немачког генерала је до беса доводило сазнање да, уместо да Хрватска подржава немачке ратне напоре, Нијемци ће ускоро морати допремати на овај простор живежне намирнице да би се спријечила катастрофална глад, а ни довођење радне снаге никако није ишло планираним ритмом.

Генералоберст Лер je био главни војни заповедник за цео Балкан од почетка 1943. Он je већ 27. фебруара послао један “жестоки промеморијал” (eine geharnischte Denkschrift) , Врховној команди (Бросат, с. 146). пошто je пре тога, на своју руку “одлучно одбио да заузете пределе опет потчини хрватским војним властима и остао je при томе да се војна управа, коју je вршио генерал Литерс са њему потчињеним командантима дивизија на исти начин и даље врши”. У меморијалу од краја фебруара 1943. стоји:

“Политичку ситуацију у Хрватској показује као најзначајнији моменат чињеница да “Хрвати нису способни да се сами управљају”. Наводи како им не ваља ни чиновништво, ни војска, ни полиција. За ову директно каже (у званичном извештају): “Полиција - око 5.000 полицијских и 10.000 жандармеријских службеника ... морали су - хтели не хтели - да посматрају терористичке акте усташа према православном становништву, којих je, према самим усташким наводима, уморено око 400.000...”.

Даље пише генерал Лер : 

“Стварна власт владе (поглавника) постоји данас још само у оквиру (“унутар”) зидова главног града: нека државна власт, државни ауторитет не постоји више. (Подвучено у меморандуму). Мере терора, хапшење у масама, осуде, уморства - иако никакви докази или знаци непослушности према државној власти нису постојали - довели су до правне несигурности, бесправности и у многим деловима земље иступима банда, до хаотичних односа. Живот и имовина нису више обезбеђени”.

Писац (Фрике) додаје са своје стране: “Усташе су биле, дакле, толико компромитоване да je државна екзекутива морала да се од њих одвоји, одричући се сваког спољног споја са њима. Али je то било немогуће већ и стога, што се Павелић никад не би хтео отрести те потпоре”.

За оштре закључке немачких официра доказа је било на свим странама. [2]

О квалитету хрватских домобрана изјавио је један СС вођа у септембру 1943: "То је Lumpenpak (олош, фукара, битанга, све по Ристићевом речнику). Они ништа не вреде и само шкоде тамо где их употребе”. На још много места у књизи говори се о дезолатном стању и потпуној неспособности хрватске војске оба реда .

Фон Флебс је октобра 1943. преузео положај командујућег немачког генерала у босанском, херцеговачком и јужнодалматинском простору. Он каже да су се остаци Титових партизана (после борби у пролеће и лето 1943) могли поново консолидовати само зато што се није против њих одлучно водила борба до краја. “Усташама је у почетку било главно"- казује Флебс- “да уништавају православне, да касапе стотине хиљада људи, жена и деце и да се дочепавају водећих положаја у управи новонастале државе... И те усташе нису ни данас боље! (подвлачење Флебсово). Вође и подвође не одговарају ни војнички ни морално... Склони су заверама, терају сопствену политику и постају динамит ове државе чија би кичма требало да буду”.

На крају рата, усташки “истрошени гласовир” је још шкрипао и кад је немачка умукла. Ово се десило најпре зато што су усташе имале против себе најгору војску Светског рата - Титове партизане, а са друге стране фанатизам једног дела тог примитивног хрватског пука је непријпоран. Отуда, усташе у Јужној Америци су биле значајан спремник из кога су регрутовали командосе за евентуална дејства против СССР у доба хладног рата. [3] Пада такође у очи да Анту Павелића није гонила ни "међународна правда" ни Јевреји, а ни Титова моћна тајна служба, чији се агенти нису либили да искасапе деветогодишњу девојчицу ако је то "у интересу одбране".  [4] Анте Павелић не само да се слободно кретао светом, већ је давао интервјуе светским медијима. Тако смо у прилици да боље разумемо политичко замешатељство које је функционално довело до тога да Хрвати за своје неопростиве злочине буду награђени својом, етнички чистом, државом.

Концем године 1944., када је судбина рата била већ одлучена, добио је (Анте Павелић) информације од хрватске трговачке делегације у Zuerichu, која је тамо била и неке врсти дипломатског представничтва, да руски емисари желе ступити с њиме у додир. Прве је кораке у том погледу учинио један Хрват, који је предавао хрватски језик на католичкој универзи у Милану" и који је успио отићи у Швицарску и чији је приелаз комунистима био узвитлао одмах иза рата велику прашину. Затим је примио понуде, које су му дониела два часника руске војске, која се налазила на мађарској граници, а који су прешли преко линије као парламентарци. Русија би, да је Поглавник пристао на пролаз трупа до Јадранскога мора, била гарантирала хрватску независност и Поглавник би био остао на власти.

»Поглавник др. Анте Павелић примио је у јесени 1944. једно повјерљиво извјешће од главара хрватског трговачког изасланства у Швицарској Јосипа Милковића, у којем се стављало до знања, да је с руске стране затражен додир за стварање можебитног споразума о пролазу црвених чета хрватским подручјима од маџарске границе до Јадрана. Понуда, која је писцу касније стављена на знање од Поглавника, гласила је у
свом изворном повиестном садржају дословце овако:

'ВИ ТРЕБАТЕ ХРВАТСКУ ДРЖАВУ . МИ НЕМАМО НИШТА ПРОТИВНО. АКО ПРИСТАНЕТЕ НА НАШ ПРИЕДЛОГ, МИ ЋЕМО ПРИЗНАТИ ХРВАТСКУ ДРЖАВУ И НЕЋЕМО НИШТА ПРОТИВ ЊЕ ПОДУЗИМАТИ. ВАШ РЕЖИМ НЕ ЗАНИМА НАС, И ВИ ЋЕТЕ ИМАТИ НАШУ ПОДПОРУ . МИ ТРЕБАМО ПРИЛАЗ К ЈАДРАНСКОМ МОРУ И ЗАТО И ПРОЛАЗ ЗА НАШЕ ЧЕТЕ КРОЗ ВАШЕ ПОДРУЧЈЕ И ТО ТАКО, ДА ЗА ВРИЕМЕ ПРОЛАЗА НАШИХ ЧЕТА НЕ ПАДНЕ ПРОТИВ ЊИХ НИ ЈЕДАН ХИТАЦ С ВАШЕ СТРАНЕ', [велика слова су у оригиналном чланку - оп. Ј. Јареба]. [5]

'Нисам прихватио', - рече ми дословно Поглавник - 'јер би то значило издати и Хрватску и сама себе. Мој хрватски дух и дубока католичка вјера сприечили су, да преговарам са совјетима, које сам увијек држао непријатељима број 1. Поврх тога нисам био тако наиван, да бих повјеровао, да ће Руси обећање заиста одржати. Није требало бити особито мудар за предвидјети, каква би била судбина Хрватске, а и моја, да сам отворио врата куће. Касније је било јасно, што су хтјели Руси. Хтјели су, прешавши преко Хрватске стићи у Трст прије него савезници'.«

Тако је Анте Павелић, који је целога живота био, хронично припити[6], национални трафикант високе речи и ниског дела, последњим својим државничким потезом спасао хрватску државу.

 

-----

[1]  Овде наводимо неколико исечака из дела Др. Лаза М. Костића "ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ПРЕМА ИЗЈАВАМА ЊИХОВИХ САВЕЗНИКА", не упуштајући се у ширу презентацију богате грађе коју пружа ово значајно дело.

[2]  Ни највиши домобрански часници нису били заштичени од усташке самовоље. Након што је у ноћи с 5. на 6. коловоза 1941. дошло до пуцњаве у Загребу, скупина усташа упала је у стан генерала пјешаштва Славка Станзера, дигла га из кревета и натјерала га да легне на под док му претражују стан. 14 Нијемци, који су из поузданих извора сазнали за тај догађај, сматрали су га добрим примјером потпуне анархије узроковане дјеловањем неконтролираних усташких скупина.
(Arthur Haeffner Hauptmann a.D. An die Dienststelle Deutscher General in Agram, Agram, den 7. August 1941., Svaèiæev trg 3, HDA, zbirka mikrofilmova, National Archives and Records Service Washington, rola D-86, snimka 295)

[3] Видети нпр. Драго Пилсел "Аргентински роман" 

[4] Случај "Кашиковић"
 https://serbiantimes.info/cikago-pamti-zlocin-komunista-srpskog-novinara-i-njegovu-cerku-9-iskasapili-sa-118-uboda-ubica-i-dalje-na-slobodi/

[5] С обзиром на однос совјетски према питању југословенском које се од 1924. године није мењало, и на контакте које су две стране имале и на почетку рата, наведено се може прихватити као веродостојан документ.

[6]  Анте Мошков - Aнте Павелић је пио 20 пива дневно, а у двојицу Срба имао велико поверење: Никад објављени детаљи
https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/3091676-ante-pavelic-je-pio-20-piva-dnevno-a-u-dvojicu-srba-imao-veliko-povrenje-nikad-objavljeni-detalji