КОМУНИСТИ - ЗА ДОМ СПРЕМНИ - 10
Народнофронтовски маневар
Гојко Николиш, члан КПЈ од 1935. године, учесник у шпанском грађанском рату, организатор санитетске службе код партизана, шеф санитета ЈНА, а који је пре неколико година вратио своју партијску чланску карту, дискутујући овакав став комуниста Немачке каже:
„Стаљин је тридесетих година упрегао цијелу Трећу интерна-ционалу и све нас да докажемо (свим средствима: извјесним мрвицама чињеница и логике, али и исконструисаним оптужбама, клеветама и уцјенама) како су социјал-демократи у Немачкој у ствари ’социјал-фашисти’, те зато они, а не нацисти, јесу главни непријатељи комунистима, главни непријатељи револуције... Посљедице су биле катастрофалне: милиони социјалистичких и комунистичких гласача, огорчених и разочараних глупавом страначком борбом, бијаху натјерани у наручје Хитлеру.“
Поучена немачким искуством Москва тотално мења тактику своје борбе. На Седмом конгресу Коминтерне у августу 1935, Генерални секретар Коминтерне, Димитров, објављује нови пут којим би комунисти дошли на власт. То је пут Народних фронтова, у којима би комунисти играли улогу Тројанског коња. У најкраћим цртама тај пут ка власти имао би следеће обележје: Парола наступа би била „Уједињени фронт против фашизма и рата“. Пада у очи да Коминтерна не позива на поход само против оних покрета који имају извесне доктринарне сличности са фашизмом, већ и, нарочито, против свакога кога они сматрају да је противник комунизма. Таквима треба пришити паролу фашиста и упорно је понављати, без обзира на њихова политичка схватања. Веровали су, са правом, да гомиле и масе иду за паролама, а не за политичким принципима и фактима. Такви њихови противници - „реакционари“, „империјалисти“, „капиталисти“, „буржуазија“, су, по комунистима, носиоци фашизма и рата. На пример, Херстова штампа у Америци названа је фашистичком јер су извесне Херстове новине објавиле чланке Лава Троцког.
Димитров се не усуђује да директно британску владу назива фашистичком, али тврди да економске мере која ова влада предузима омогућиће долазак „фашистичког режима“ у Енглеској. „Борити се сада“ - он каже - „против фашистичке опасности у Великој Британији, значи, на првом месту борити се против ’народне владе’ и њених реакционарних мера.“
Комунисти и сви револуционарни активисти, по Димитрову, радиће на
организовању Народних фронтова међу радницима, незапосленим, малим људима у варошима и селима, а без обзира на партијску припадност, и повести их против „капиталистичке офанзиве фашизма и реакције“, и тако ће се у капиталистичким земљама тренирати стотине и хиљаде непартијских бољшевика. Ови фронтови ће радити на стварању влада које ће се борити „против фашизма и реакције“, дакле против свих оних који су против комуниста.
„У погодном тренутку“ - каже Димитров - „ослањајући се на уједињени Фронт, комунистичка партија дотичне земље објавиће формирање владе са дефинитивним антифашистичким програмом.“ Једна таква влада може да се формира у „случају политичке кризе, када владајућа класа више није у могућности да се супротстави моћном подизању антифашистчких маса.“ Овакав акт „радног народа...мора да узме облик озбиљног револта против фашизма и реакције, али још никако да то буде побуна под водством комунистичке партије ради стварања совјетске владавине.“
Платформа Народног фронта инаугурисана на Седмом конгресу Коминтерне 1935. године била је обавезујућа за све њене секције. У експозеу генералног секретара Димитрова дата је комунистичким странкама у осталим земљама нова линија даљег рада и то у два раздела:
- Први део задатка је био да се, помоћу Народних фронтова, дочепају власти и разбију кадрове буржоаских држава...
- Други део задатка је био да потом доведе до новог светског рата, како би раздрузгани кадрови буржоаског друштва и држава у том рату стропоштали се и на њихово место дошли бољшевички кадрови, који би затим извели бољшевизацију света.“
У складу са народнофронтовском тактиком и међународним позицијама СССР-а, Коминтерна је кориговала и своју политику према Југославији. У време успона националсоцијализма у Немачкој, целовита југословенска држава на Балкану била је далеко кориснија Совјетском Савезу (као могућа брана потенцијалној агресији ка југу Европе) од низа слабих "микро" држава које би настале на њеним темељима. Ангажовањем "неофицијелних личности" (попут Р. Ситона-Вотсона) и В. Британија преузима активну улогу у реорганизацији југословенске државе на националном (федеративном) принципу, који је био у функцији слабљења српске превласти и решавања хрватског питања.
Као и у другим земљама, Комунистичка партија је и у Југославији вешто употребљавала Народни фронт за своје циљеве. Ђилас сведочи: „Ми комунисти смо неуморно употребљавали фронтовске пароле, грабећи сваку прилику да би указали на наша схватања.“ Затим потврђује оно што је и био један од циљева Коминтерне, тј. да је Народни фронт заиста „... учинио много да увери народ како комунисти нису против демократије и да су прихватили извесну идеолошку трпељивост.“
Преварни, само вербални заокрет у ставовима према југословенској државној заједници као кључном питању своје националне политике који је КПЈ започела у току 1934. године, најавио је одрицање од вишегодишње борбе против версајских уговорних решења и Југославије као њихове вештачке творевине, а тиме и напуштање политике која је једини пут за решење југословенског националног питања видела у распаду југословенске државе. На Четвртој земаљској конференцији у Љубљани, КПЈ позива по обичају на оружани устанак против режима, али изоставља позив на распарчавање земље. Та одлука је потврђена на Сплитском пленуму ЦК КПЈ, јуна 1935. године, као и на Седмом конгресу Коминтерне два месеца касније. КПЈ тада признаје право на самоопредељење, али не инсистира на распаду Југославије.
За ову промену нарочито је карактерисало приближавање Хрватској сељачкој странци и Мачековом концепту очувања "државне заједнице у данашњим границама при услову слободе хрватског народа". Апострофирање и апсолутизирање Мачекових политичких ставова најавило је почетак приближавања КПЈ федералистичком концепту ХСС-а, односно његовој варијанти хрватског националног питања и "удварања" национално хомогеном (компактном) и политички јединственом хрватском покрету који је, насупрот српском национално разуђеном и политички разбијеном постепено освајао југословенски политички простор тридесетих година.
Титово "Писмо за Србију" из новембра 1936. године у свом захтеву за федеративном реконструкцијом државе у основи подсећа на Мачеков концепт из 1932. године којим је овај тражио да "Хрватска, Србија, Црна Гора, Војводина, Македонија и Босна и Херцеговина сачине федерални уговор о животу у Југославији". У оба случаја, као и у свим каснијим комунистичким и хрватским (грађанским) варијантама, како истиче Веселин Ђуретић "федерализоване су и национално пројектоване само српске историјске или регионалне целине и етнички делови овог народа који су путем преверавања били делимично одвојени од Српства и њему на одређену начин супротстављени". Концепт комунистичке федерације, теоријски уобличен кроз партијске документе пре рата, подразумевао је савез слободних народа у демократској федеративној држави (Југославији), изграђеној на основу слободног споразума равноправних народа, а сходно начелу неограниченог права на национално самоодређење. Б. Петрановић пише:
"Једном створена теза о "великосрпском хегемонизму" "претва-рана је у стереотип и трајну хипотеку која траје до нашег времена. Од ње се не одустаје, као да се полази од поставке да неистина сталном употребом постаје истина, делотворна на свест, у смислу мобилизације хрватског национализма и свих антисрпских снага...”
О пореклу ове тезе Петрановић пише:
"... Ако се има у виду аустроугарско порекло тезе о тзв. великосрпском хегемонизму, као виду борбе против Србије и ширења српског утицаја међу југословенским становништвом монархије пре и нарочито после балканских ратова, онда не зачуђује да су њу прихватиле и после 1918. године све антијугословенске и антисрпске снаге како у земљи тако и у иностранству. Нарочиту примену нашла је у политичко-пропагандном иступању ревизионистичких држава после закључења мировних уговора, реваншистичких снага у Немачкој и Коминтерне после њеног оснивања 1919. године. Коминтерна ће тезу о великосрпском хегемонизму развијати преко своје националне секције КПЈ која је пуну деценију радила на разбијању Југославије (1925-1935) као версајске творевине, тамнице народа, државе српске буржоазије, у којој угњетачка српска буржоазија тлачи остале несрпске народе...”
Разлике између српских и хрватских комуниста, пре свега, огледале су се у томе што су први морали бити искључиво интернационалистички оријентисани, а други су се могли национално опредељивати. Та подела пренеће се и на каснији, ратни период. У самој КПЈ српски комунисти су готово међу последњима створили своју националну партијску организацију, после Хрвата, Словенаца, Македонаца, тек маја 1945. године, што је правдано чињеницом да се Срби, као "владајућа нација", не осећају национално угњетеним за разлику од других.
Текстови у "Пролетеру" позивали су често против тзв. "великосрпске хегемоније", "великосрпског централизма и шовинизма", "војно-фашистичке диктатуре"... Интонације су добијале општи антисрпски призвук: у борби против фашизма, например, КПЈ је акценат стављала више на тзв. "српску диктатуру" и "великосрпски фашизам" (који угрожава независност народа Југославије), него на немачко-италијански агресивни расизам.
Антисрпско расположење, пише В. Ђуретић, испољавало се и у дискусијама о одређивању граница, прво "независних држава" на тлу Југославије, потом федералних јединица и аутономија: "На Србију се и даље гледало као на неки експериментални полигон, као на сиву етничку зону коју треба организовати тако да би била за свакога ослабљена. Једна таква дискусија одвијала се средином тридесетих година, када се и о Српском Војводству говорило као о будућој федералној јединици. Спорни су били само Срем и Барања (иако су му ове регије припадале и у доба Аустрије). У случају Македоније, спорно је било одређење границе са Србијом, због "етничког шаренила", па су прихватани прекумановски оквири Србије који су укључивали све њене јужне области. У БиХ у први план стављан је историјски принцип, док се у исто време размишљало о прикључењу Хрватској њених католичких регија".
Анимозитет према Србији, по Ђуретићу, "нарочито је видан ако се комунистички однос према њој упореди са односом према Црној Гори, који показује да је овој другој српској земљи без поговора препуштана Бока Которска (иако је раније била у саставу Аустрије); чак се размишљало да јој се прикључи цело подручје бившег Новопазарског Санџака. Идеолошки се експериментисало и са границама Косова и Метохије према Србији, где је партијски врх давао преимућство етничком праву над историјским...."
У једном од својих последњих чланака „За Краља!“ Димитрије Љотић даје анализу комунизма и каже: „Овај програм садржи прво богоборство и христоборство... механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице... безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића... уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне... Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје његова остала привреда.“ У Југославији главни инспиратор Народног фронта била је КПЈ, а највернији трабанти регрутовани су из Републиканске, Демократске и Земљо-радничке странке. Тако сведочи и један од организатора Народног фронта у Југославији, др Иван Рибар. Као и у другим земљама, Комунистичка партија је и у Југославији вешто употребљавала Народни фронт за своје циљеве. Ђилас сведочи: „Ми комунисти смо неуморно употребљавали фронтовске пароле, грабећи сваку прилику да би указали на наша схватања.“ Затим потврђује оно што је и био један од циљева Коминтерне, тј. да је Народни фронт заиста „... учинио много да увери народ како комунисти нису против демократије и да су прихватили извесну идеолошку трпељивост.“ Улога Комунистичке партије у оквиру Народног фронта била је Збору јасна. У свом чланку „Разговор са господином Черчилом“ Љотић пита свог замишљеног саговорника Черчила: „Да ли се сећате последњег конгреса Коминтерне од августа 1935. у Москви? Сећате ли се експозеа генералног секретара Димитрова, којим је дата комунистичким странкама у осталим земљама нова линија даљег рада и то у два раздела?... Први део задатка је био да се, помоћу Народних фронтова, дочепају власти и разбију кадрове буржоаских држава... Други део задатка је био да потом доведе до новог светског рата, како би раздрузгани кадрови буржоаског друштва и држава у том рату стропоштали се и на њихово место дошли бољшевички кадрови, који би затим извели бољшевизацију света.“
Коментари
Постави коментар