ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА 10

Интелигенција у Војводини пре и после рата

 

„Изгубљену уставну слободу може народ у успешним околностима повратити, изгубљену, пак, народност никад ни до века“.

Нађ Пал

Ова мисао мађарског политичара Пала Нађа, коју је својевремено цитирао Светозар Милетић, добро изражава један од основних проблема са којима се српска интелигенција у Угарској суочавала: народност је, за мале народе, била питање опстанка.

Није спорно да је Србија из Првог светског рата изашла не само биолошки осакаћена него и тешко ослабљена у погледу школованих кадрова. Тај недостатак ће се још дуго осећати. Највише времена је потребно управо за обнову политичке, научне и културне елите.

Довољно је поменути 1300 каплара, припаднике Скопског ђачког батаљона, углавном студенте и ученике који су још били у процесу официрске обуке, а који су крајем 1914. послати на Колубарски фронт. Њихова генерација била је један од најдрагоценијих делова будуће интелектуалне и професионалне елите Србије. После само кратке обуке послати су у борбу; губици су били страховити, а само је део преживелих дочекао крај рата.

А шта је, после свега, затекло Србију и њене нове крајеве?

У одговору на питање шта их је дочекало ослањамо се, поред запажања Живка Продановића, на анализе др Јована Савковића [1, 2, 3]. Он је био толико бескомпромисан да су у Српском књижевном гласнику кисело приметили да „помало претерује“.

Савковић полази од једног сасвим одређеног националног критеријума.

По њему, нова држава је, после огромних жртава које је српски народ поднео, морала да води рачуна о томе ко је пре и током рата радио за национални циљ, а ко против њега. Посебно га је погађало то што су људи који су до распада Аустроугарске били противници идеја на којима је створена нова држава сада могли да задрже старе положаје, а неки чак да добију и нова признања.

Савковић је то сматрао моралним проблемом, а не само кадровским.

Када говори о војвођанској интелигенцији, Савковић разликује два основна типа.

Први је део интелигенције који је, упркос мађарским и другим страним утицајима, успео да задржи јасан српски национални идентитет. Његовој формацији нарочито су допринеле српске школе, пре свега новосадска гимназија, црквено-школске установе и везе са Србијом и Београдом.

Други део је подлегао мађарском културном и друштвеном утицају.

Генеза овог типа најчешће је најбрижљивије старање о личном интересу. Тај интерес гонио је да се створе услови за опстанак у шовинистичкој мађарској средини. Била је то врста мимикрије — прилагођавање околини да би се лакше одолело. Отуда усвајање мађарског језика и манира мађарског господства, јер је то годило најосетљивијим странама мађарског шовена и користило интересној калкулацији. Што је асимилација делом била изазвана нагоном за опстанком, може унеколико умањити, али не и скинути одговорност за безграничан опортунитет — констатује Савковић.

Други део тих типова још је дрскији. Из сигурних заветрина објављују данас свој велики национализам и траже да се преко њихове прошлости пређе преко реда. Успевају да код наивнијег дела публике створе уверење како би враћање на ту прошлост било ситничарење. Њихова брза рехабилитација последица је оне социјалне психе која изабраним сретницима прашта и највеће злочине према народу. Здравији део друштва стоји запрепашћен; други део, већ пометен у националним појмовима, постаје потпуно конфузан .

„Српски џентри“

„Зашто се на овој земљи праведник вуче под теретом крста, 
искрвављен и јадан, док рђави победнички језди на високом хату.“

—Хајнрих Хајне (према Јован Савковић)

После тога Савковић прелази на социјални и културни образац.

Постојао је и онај део који је по физичким и психичким диспозицијама већ од рођења стајао ближе мађарској него словенској раси. У нашем језику за такве постоји реч одрод или изрод.И један и други тип одликовао се тиме што је, према српском интелигенту, представљао други тип — тип мађарско-јеврејског пештанског аристократе у српском издању: српског џентрије [4], или „Србина из уже Угарске“. По целој спољашњој и унутрашњој физиономији припадали су мађарској раси, а говорили су жаргоном српског језика који су звали матерњим. За њих би највише приличило име: Мађари преведени на српски. Мађарска књига са мађарском садржином и душом — у српском преводу.

Мађарска духовна и материјална култура тих деценија, иако по изгледу бриљантна, остајала је у основи спољна, формалистичка, са смислом за епикурејска схватања. Нигде није поклоњено толико важности култу екстеријера и каћиперству мушких као код највећег дела мађарске интелигенције. Створена је религија спољашњег господства, која је у једном делу млађе српске интелигенције добила најревносније апостоле.

Подражавање је почело споља: извештачени став, танке ноге, оборена рамена, кичма савијена унапред, брижљиво зализана фризура, блазиран изглед, ход у коленима и лактовима, гести по мађарској аристократској шаблони, мађарска гала-униформа, покаткад и маникирани прсти. Ова спољашња култура није сама по себи зло — практикују је и отмени народи — али не сме прећи у празно каћиперство и мајмунисање. Код нашег унгарофила, као и код његовог мађарског узора, најчешће није било дубље духовне културе. Остајало је на подражавању празне спољашности, које је често пребацивало и сам оригинал.У погледу унутрашњег живота бирао се најлакши, најплићи и најпразнији начин — онај са најмање везе са културом духа, а највише епикурејских елемената [5]. Нигде се, ваљда, после свршених факултета толико коначно не прекине веза са књигом и културом духа као код једног дела наших „интелектуалаца“. Нигде се толико слободног времена не утроши за кафанским столовима и коцком.

...Знатан део наше интелигенције остајао је хладан и без интереса за све духовне и културне успехе Србије. Чак ни велики војни успеси, слом Турске и Бугарске у последњим балканским ратовима, нису били довољни да поколебају њихову неограничену веру у маџарски узор. Многобројни су примери Срба Војвођана који су за цело време европског рата, из страха за своје интересе, избегавали српско друштво и вратили му се тек онога јутра кад се оно искупило да дочека српску војску на њеном уласку у град. Данас, међутим, када је напослетку и њима постало јасно да је нови „режим“ коначно утврђен, и да су њихови интереси ван опасности, гледамо са запрепашћењем где се баш они најбезобзирније пробијају кроз гомилу и, пружајући руке напред, истичу у прве редове верујући можда да народнога и државнога препорода без њих нема!

Примарни извор: „Застава”, 29. 3 – 2. 4. 1921, 
 „Интелигенција у Војводини пре и после рата”

Ево карактеристичног примера једног таквог војвођанског политичког крндеља.

 

Случај Богољуба Алексића [6]

После рата многи истакнути Срби, бескрајно верни ћесару, наједном су се обрнули у највеће Србе и успевали да се ухлебе.

Ван категорије је случај Богољуба Алексића (1874–1944). Имао је мађарско племство и био главни архивар Торонталске жупаније. Пред рат сарађивао је на монографији жупаније; за време рата уредно је обављао дужност. После рата активирао се као професор Српске гимназије у Великом Бечкереку, старатељ музеја, члан Историјског друштва, а наводно је за делегацију у Паризу написао и Историју Баната. Био је члан Демократске странке и два пута градоначелник Великог Бечкерека (1921–1928).

Када је смењиван, у првом плану било је његово ратно држање. Банатски гласник објавио је документе из судског процеса који је против њега водио интернирац и соко Миша Матић. Из њих се види да је Алексић 1913. пожуривао мађарске власти да оснују Музеј жупаније и шире мађарску културу пре него што их немађарске мањине предухитре. У спору око детета са растављеном женом (која је одржавала везе са „политички компромитованим“ Соколима) писао је као „маџарски чиновник“ који жели дете да одгоји у родољубивом духу и не сме га пустити на место где би његова душа била изложена „зарази“.

13. новембра 1918, када је српска војска већ била пред Бечкереком, положио је заклетву:
    „Заклињем се да ћу Маџарској Држави веран бити, да ћу њену пуну независност заштитити, да ћу свом снагом служити на корист, слободу и напредак МАЏАРСКОГ НАРОДА. Тако ми Бог помогао!“

Међутим, Банатски гласник се није ту зауставио, већ је објавио још „пикантерија” из његове прошлости: Овај исти Богољуб Алексић, кога народ у овом граду неће, али би гг. Нинчић, Стојадиновић и Максимовић да му га наметну, раставља се са својом супругом и међу њима се развија спор око јединог детета које им је дошло из тог брака (до развода је дошло 1915, у време рата – прим. Ф. К.). Суд досуди да мајка има право недељно једном да то дете држи... Исти лист даље преноси Алексићеву реакцију на одлуку суда: Моја од мене растављена жена одржава везе са личностима, које су политички компромитоване (а то су били српски Соколи у Великом Бечкереку) и са њима се у своме стану састаје. Ја као МАЏАРСКИ ЧИНОВНИК, који своје дете у родољубивом духу желим да одгојим, не могу без надзора пустити дете на такво место, где би његова млада душа била изложена евентуалној ЗАРАЗИ.  

Банатски гласник закључио је: човек који после 1912, 1913, 1914. и Голготе 1915. отима јединче од српске „заразе“ — тога штити Момчило Нинчић.Алексић је смењен. Одбијен му је и захтев за дупло рачунање ратних година. Обелодањено је да је уместо архивске службе вршио и полицијске послове, претресао српске домове, нарочито прогонећи Соколе — понекад ревносније од саме полиције. Умро је 1944, у време немачке окупације.

У датом случају део кривице лежи и на београдским политичарима који су га штитили. Али типови попут бескрупулозног Богољуба Алексића ипак су војвођански изданак, војвођански ендемски проблем и војвођанска срамота.

Оно што Живко Продановић сасвим губи из вида јесте да је кретање таквих хуља и аривиста увек двосмерно: како су „куфераши“ и „лактароши“ стизали у Војводину, тако су исто из свих праваца — па и из Војводине — нагрнули на Србију, особито на Београд.

 

---

[1] Др Јован Савковић, „Интелигенција у Војводини пре и после рата“, Застава, 29. март – 2. април 1921.

[2] Др Јован Савковић, „Војвођанска интелигенција“, Српски књижевни гласник, 1. јануар 1921.

[3] Јован Савковић, бивши председник Касационог суда, осуђен 1945. на две године губитка српске националне части јер је као председник суда поздравио немачког мајора и примио се хонорарне наставе на Правном факултету под окупацијом (Борба, 29. април 1945).

[4] Џентрија — слој изнад слободних сељака, а испод правих племића; у ширем смислу локална „отменост“.

[5] У сличном правцу размишљао је још Јаков Игњатовић о дилетантизму и индиферентизму српске учене класе према књижевности.

[6] Према: Филип Крчамар, „На погрешној страни историје? Ратни ангажман српске елите у Великом Бечкереку 1914–1918“.

Референтна литература

Ђорђе Натошевић, рукописи и кореспонденција.

Јован Савковић, „Интелигенција у Војводини пре и после рата“, Застава, 29. 3. — 2. 4. 1921.

Јован Савковић, „Војвођанска интелигенција“, Српски књижевни гласник, 1921.

Васа Стајић, „Државотворна просвета“, Панчевац, 13–14. јул 1919.