ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? - 1
Српска Војводина - жива сахрањена
Где је српска Војводина? Војводина!
У Мађарској ил' Угарској ил у сну ил' на јави,
у Банату ил у Бачкој или у Срему, старој слави?
Није тамо тамо, сада није, већ у души Србадије
Је ли жива Војводина, Војводина
Жива нам је са'рањена, ал' умрети донде неће
док сва крвца не истече из јуначког срца њена
Ако живо срце бдије у прсима Србадије!
Кад ће синут' Војводина? Војводина!
Када правде Сунце сине и устану деца њена,
истом слогом умивена па загрме од милине
Стан' Будиме, стан'! Ево главе, не дамо Војводине!
Стеван Владислав Каћански, „Где је Српска Војводина“.
Песма је први пут објављена 1861. године, у Даници;
према Српској енциклопедији првобитно је објављена под насловом „Хај!“.
1848/9.
Величанствени и страшни ти дани беху за Србе у Војводини. Није Србин ван Србије тако срчано бранио слободу и достојанство како Шајкаш тада. Пострада наш народ кад на крају кроз Шајкашку огњем и мачем прође мађарски генерал Перцел Мор.
Године 1848. страдале су бројне српске цркве и црквена имовина. Запаљене и разорене биле су цркве у Старом Бечеју, Старој Кањижи, Бачком Градишту, Сентомашу и Турији, док су у Чуругу, Жабљу, Госпођинцима, Надаљу, Ђурђеву, Сентивану, Каћу и Ковиљу храмови такође били изложени паљењу, пустошењу и скрнављењу. У неким случајевима уништавани су иконостаси, иконе, барјаци и крстови. У Сентомашу ни црква није била поштеђена.[†]
Ђура Јакшић овако је описао спаљену земљу:
„Прођеш онуда куда је некада сокак морао бити, ни псето да залаје на тебе, нигде стазе нема, свугде коров, гар од опаљених тршчаних кровова, а у корову... бели се де која ветром и кишом опрана људска лобања.“[1]
Поред свих почињених недела, мора се напоменути да је српска страна у ратном сукобу поступала човечно. У беседи којом је отворио Народну скупштину 27. септембра 1848. године, патријарх Јосиф Рајачић рекао је:
„Ми, колико да се рат од непријатељеве стране с крајњим и неописивим свирепством водио, толико се од наше стране човечно поступало да нам непријатељи наши никако не могу пребацивати да смо ма кога од њихових само злостављали, а много мање смртно каштиговали.“[2]
У једном меморандуму српске стране из јула 1849. године, упућеном цару, овако се описује страдање српског народа:
„У боју овом Срби су све жртвовали, па и оно што је једном народу најсветије. Хришћански варвари убијали су и старце, и жене, и децу; каљали су и обесвећивали цркве и олтаре, вадили су и мртваце из гробова, кости им бацали у бунаре, а тела њихова, раскомадана, излагали на храну псима и птицама.“[3]
Поменути генерал Перцел се и у наше доба дичи улицом у Темерину — ваљда ради великих својих заслуга за „братство-јединство“, каквим га комунисти разумеју.[4]
Из српске националне свести готово је избрисано херојство Сентомашких Срба, због којег је тај бачки градић с пуним правом понео име Србобран. Заборављен је и мајор Петар Бига, командант одбране.[†]
Ђенерал Ђорђе Стратимировић овако је у својим успоменама описао прву велику битку за Сентомаш:
„…Отуда је на једва 6.000 бранилаца, на Преображење грунула сила од 30.000 до зуба наоружаних мађарских војника, на челу са пуковником Ференцом Бакоњијем. Битка је трајала 11 сахата, а Мађари чак успеше да се испну на наше шанчеве. Ту дође до крвавог боја прса у прса, али их храбри браниоци предвођени мајором Бигом сузбише и сасвим потиснуше.“[5]
Али сведочанства о борбама око Сентомаша нису сачувана само у успоменама великих вођа. Новак С. Голубски, Сентомашанин и бивши народни капетан, оставио је драгоцене записе о овим догађајима. Његове Успомене доносе и читав низ мањих, готово заборављених епизода, у којима се види како је изгледала свакодневна борба за одбрану Србобрана.[6]
Једна од њих односи се на шајкашког стражмештера Ђоку Теодинова. Према сведочењу које Голубски преноси, а које се ослања на извештај потпуковника Стевана Сурдучког, Ђока је код Сирига са малим одељењем и једним трифунташким топом напао непријатеља с леђа. Када је његово одељење било нападнуто, бранио је топ све док није стигла помоћ из Турије. У тој борби погинули су Шајкаш Максим Бабић и један Србијанац из Книћанинових добровољаца.[7]
Није то, уосталом, био једини такав пример. Око Сентомаша су се водиле жестоке борбе месецима, у којима су се смењивали велики напади, мале чарке, јуриши, повлачења и очајничка одбрана. Голубски је оставио и сведочанства о страдању цивила, о бекству становништва, као и о појединачним примерима храбрости и витештва усред опште трагедије.²
Наведосмо тек неколико исечака. И они су довољни да се, бар делимично, сагледа судбина овог данас скрајнутог бачког градића. Код Сентомашана нема разметања сопственим јунаштвом. Њихово предање више личи на тиху песму:
„Сентомашу, лазу, хеј…“[8]
Но Сентомаш јесте био Србобран. И нема лепшег имена за град који је толико пута брањен.
С каквим су се одушевљењем Срби 1848/49. борили за Војводину показује и једна позната анегдота о Виши Баћином, сељаку из Сентомаша. Када га је његов земљак Исидор Николић, велики жупан Бачке жупаније, затекао у издртој опаклији и упитао где му је она лепа опаклија коју је некада носио, Виша му је одговорио:
„Е, мој господине, не могу имати и Војводину и опаклију.“[9]
Али ни у тим тешким данима Срби нису били без сопствених раздора. Сукоби међу водећим људима српског покрета били су жестоки и опасни,[28] а политичка неслога неретко је слабила и оно што је оружјем било извојевано.
О томе сведочи и писмо Теодора Живковића, који је у име омладине из Темишвара, 4. фебруара 1849, писао Константину Богдановићу у Беч, покушавајући да укаже на разарајуће последице сукоба у српском руководству:
„Мужеви који данас на челу народа стоје уделили су себи за цјел славу и величје пред којим сиротиња наша пузити би морала, јербо само покрај пузеће раје могу они бити велики.“[10]
Период Војводине Србије
Пошто српски национални покрет током Револуције није настојао да руши власт Хабзбурга, већ се, у борби против мађарске револуционарне власти, ослонио на бечки двор и аустријску војску, Срби су очекивали да ће цар подржати њихове захтеве за националном аутономијом — онако како су их прокламовали на Мајској скупштини.[11]
Очекивања се нису испунила. Октроисани устав из марта 1849. није Србима донео стварну националну аутономију, а Војна граница је и даље остала издвојена из новог административног устројства. Истовремено, у српском покрету све више је долазило до сукоба између различитих политичких струја, нарочито између патријарха Рајачића и либералнијег дела покрета.
Царским актом од 2. априла 1849. територија на којој је деловала српска национална власт стављена је под непосреднију војну и управну контролу царских власти, а за њено управљање били су одређени кнез Алфред Виндишгец и генерал Фердинанд Мајерхофер.[12] Српски политички прваци који су се ослањали на Беч постепено су се нашли у незавидном положају: од њих се очекивало да подрже царску власт, а заузврат су добијали све мање од онога што су очекивали.
Мајерхофер је укидао органе српске националне власти, јачао централну управу и уводио немачки као језик администрације.[13] Постајало је све очигледније да Срби нису добили оно за шта су се борили. Сазнање да је Беч искористио српску војну снагу, а потом ограничио политичке тековине Српског народног покрета, било је болно. Ипак, идеја српске националне аутономије није угасла.
Царским патентом од 18. новембра 1849. створено је Војводство Србија и Тамишки Банат, нова круновина непосредно подређена централној власти у Бечу.[14]
Беч је ново уређење могао представљати као награду за српску верност и жртве. Али оно је по својој суштини било далеко од онога што је српски покрет тражио. Срби су желели националну аутономију, са сопственим политичким представништвом и територијом коју су сами одредили. Добили су административну област којом није управљао српски војвода, него царска власт.
Сам цар Франц Јозеф носио је титулу великог војводе, док је непосредни управитељ круновине био царски намесник са седиштем у Темишвару. Први је био Фердинанд Мајерхофер, а после њега уследили су други високи аустријски официри.[15]
Ни територија нове круновине није одговарала оној коју је српски народ прогласио на Мајској скупштини. Њом нису обухваћени сви крајеви које је српски покрет сматрао делом Српске Војводине; део Срема, Барања и Војна граница остали су изван њених граница. Средиште није био Нови Сад, већ Темишвар.[16]
Сама чињеница да Срби на територији Војводства нису чинили већину додатно је олакшавала Бечу да нову круновину устроји као наднационалну административну област, а не као српску националну аутономију. Према попису 1850/51. године, на њеној територији живело је 1.426.221 становника: 397.459 Румуна, 335.080 Немаца, 321.110 Срба и 221.845 Мађара, уз бројне друге народе. Срби су, дакле, били трећи по бројности.[17]
То није укидало право српског народа да тражи аутономију. Напротив, за српску политичку елиту то је само показивало колико ће тешко бити остварити националну самоуправу без сопствених политичких институција. Ипак, сама појава Војводства као посебне круновине имала је значај и за друге народе који су тражили сопствену политичку и културну афирмацију. Наводи се, између осталог, да је словачки политичар Јан Колар у њему видео могући узор за решавање словачког националног питања.[†]
Правац даљег развоја одредио је апсолутизам.
Силвестерским патентом од 31. децембра 1851. укинут је Октроисани устав и учвршћен систем који је у историографији познат као Бахов апсолутизам. Министар унутрашњих послова Александер фон Бах постао је једна од најмоћнијих личности царства. Централизација, снажна бирократска контрола и полицијски надзор постали су темељи новог поретка.[18]
Управни апарат је у великој мери ослоњен на немачке чиновнике, а немачки је имао првенство у централној администрацији. Српски политички и културни живот био је под строгим надзором. Новине и књиге подлегале су цензури, а полиција је посебно пратила све што је могло бити повезано са српским националним покретом и везама са Кнежевином Србијом.[19]
Тако је после 1848. дошло до парадоксалног исхода. Срби су се дигли против мађарског централизма, ослонили се на Беч и пролили крв очекујући националну аутономију. Беч им је уместо тога дао круновину која није била њихова национална Војводина, а потом је и њу укључио у систем строгог централистичког апсолутизма.
Идеја није била угашена.
Само је постало јасно да је Беч неће остварити онако како су је Срби замишљали.
Бахов апсолутизам
Бахов систем брзо је прерастао у строг полицијски апсолутизам. Државни службеници били су подвргнути строгим прописима о понашању и изгледу, а власт је настојала да бирократију учини потпуно дисциплинованим инструментом централне власти. Полицијски надзор није се ограничавао на политичке противнике: од службеника се очекивало да прате расположење становништва и достављају податке о лицима која су властима била сумњива. Посебну улогу имали су полицијски доушници, у народу прозвани „шпицлови“.
Под њиховим надзором били су бројни Срби који су имали политички, културни или јавни утицај, међу њима капетан Миша Анастасијевић, Јаков Игњатовић, кнезови Милош и Михаило Обреновић, Светозар Милетић, прота Павле Стаматовић и многи други. Контролисана су писма, вођени спискови политички сумњивих лица, а полицијски надзор и патролирање били су део свакодневице.[20]
Посебно су биле сумњиве везе Срба из Војводства са Кнежевином Србијом. Беч је страховао од тога да национална солидарност Срба са обе стране Саве и Дунава прерасте у политички покрет који би могао угрозити царски поредак. Зато су штампа, књиге и културни живот били под строгом цензорском контролом.
И позориште је потпадало под тај надзор. Цензура није допуштала садржаје усмерене против владара и државног поретка, нити представе које би власти могле оценити као увредљиве за морал или религију. Надзирани су текстови, представе, плакати и јавна извођења.[21]
Бахова Војводина била је, дакле, далеко од националне аутономије коју су Срби очекивали после 1848. године. Добили су посебну круновину, али без стварне националне самоуправе; уместо српских политичких институција добили су јаку централну администрацију, немачке чиновнике, полицијски надзор и цензуру.
Укидање Војводине Србије
Царском одлуком од 27. децембра 1860. године Војводство Србија и Тамишки Банат коначно је укинуто. Његова територија припојена је Угарској, с тим што су Румски и Илочки срез припали Хрватској. Угарска је административно преузимање извршила 31. децембра 1860, а предаја послова између аустријске и угарске управе започела је 2. фебруара 1861. године.[22]
После једанаест година нестала је круновина коју је Беч представљао као награду Србима.
Немачку управу заменили су Мађари.
Тако је завршена једна од највећих политичких илузија српског покрета у Хабзбуршкој монархији. Срби су 1848. стали уз Беч против мађарске револуционарне власти, верујући да ће тиме обезбедити своја национална права. Када је мађарска револуција поражена, Беч им је дао Војводство Србију и Тамишки Банат. Када је његова политичка корист за Беч нестала, круновина је укинута и њена територија враћена под угарску власт.
За српски народ то није био само административни преокрет. Био је то доказ да царски двор сопствене интересе ставља изнад српских очекивања.
Перцел Мор
Перцел Мор (1811–1899) био је један од генерала мађарске револуционарне војске. У марту 1849. преузео је команду над мађарским снагама у Бачкој, а 3. априла, у четвртом нападу, заузео је Сентомаш.[23]
Страдање становништва приликом пада града било је огромно. Број жртава није могуће утврдити са потпуном сигурношћу. У једном непосредном мађарском извештају говори се чак о више од 4.000, односно 5.000 погинулих на српској страни, док друга сведочења и касније процене дају нешто мање бројеве. Несумњиво је, међутим, да је пад Сентомаша био праћен великим људским губицима, пљачком и разарањем.[24]
Перцел је своје ратне операције наставио и после пада Сентомаша. Његове трупе биле су ангажоване у низу борби у Бачкој и на подручју Шајкашке, а мађарска војска је у неколико наврата претрпела поразе у сукобима са српским и царским снагама. После неслагања са Кошутом и врхом мађарске војске, Перцел је у јулу 1849. смењен са командне дужности. После слома револуције емигрирао је у Османско царство, а затим живео у Енглеској и на Џерсију. У Мађарску се вратио 1867. године. Умро је 1899. у Боњаду.[25]
Не треба, дакле, његову биографију поједностављивати реченицом да је после пораза код Каћа јуна 1849. „побегао у Турску“. То је било тек после слома мађарске револуције.
Упркос томе, у Шајкашкој су остале успомене на његове походе и разарања. Према неким проценама, велики број насеља био је попаљен, а становништво је претрпело огромне губитке. Појам „спаљена земља“ овде је оправдан као опис последица ратних дејстава, али га не треба представљати као строго утврђену формалну војну доктрину коју је Перцел примењивао у сваком случају.[26]
Данас једна улица у Темерину носи име Перцела Мора.
Етички је скандал да било која улица носи његово име.
Можда ће неко рећи да су се историјске околности промениле, да су после 1848. дошле нове генерације и нови односи. Али човек који у српском историјском памћењу остаје везан за пад Србобрана и страдање његовог становништва тешко може бити представљен као симбол било каквог братства.
А мајор, касније генерал, Петар Бига остао је у сенци, иако је био један од кључних команданата одбране Србобрана у најтежим данима.[27]
-----
1. Ђура Јакшићов опис страдања Сентомаша и околине преноси Петар Ђурђев у делу Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године, стр. 18. Ђурђев као извор за овај навод упућује на Ђурине Јакшићеве записе о страдању после 1848/49. године.
2. Јосиф Рајачић, беседа приликом отварања Народне скупштине, 27. септембар 1848. Навод је пренет и у: Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године. Аутентичност и контекст цитата потврђују и каснији историографски радови о страдању становништва у Револуцији 1848/49.
3. Меморандум српског народа из јула 1849. године. Цитат је пренет у: Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године. Исти навод преноси и Културни центар Новог Сада у тексту о жртвама револуционарних догађаја 1848–1849.
4. У Темерину и данас постоји улица „Перцел Мора“, што је потврђено актуелним Службеним листом општине Темерин. Назив улице је, дакле, чињеница; оцену о његовој моралној примерености остављамо као ауторов суд.
5. Ђорђе Стратимировић, Успомене. Навод о првој великој бици за Сентомаш и учешћу мајора Петра Биге преноси се у литератури о Српском народном покрету 1848/49. О Петру Биги сведочи и каснија историографија; био је командант српске одбране Сентомаша и касније генерал.
6. Новак С. Голубски, Успомене из народног покрета 1848–1849. године, Сремски Карловци, 1998, нарочито стр. 48–51, 61, 71–92, 99–106. У новијој историографији његови описи користе се за реконструкцију борби код Сентомаша, страдања становништва, понашања српских и мађарских трупа и пада града 1849. године.
7. Сведочење Стевана Сурдучког о Ђоки Теодинову преноси се у литератури о Сентомашу; у његовом извештају из 1849. описан је напад код Сирига, одбрана топа и погибија Максима Бабића и једног Србијанца. Постоји и другачије сведочење мајора Стефановића-Виловског, који исту епизоду приписује Мелентију Будимировићу. Због тога је у тексту наведено „према сведочењу које Голубски преноси“, а не као неспорна чињеница.
8. Према истраживању Миливоја Туторова, стих је правилно „Сентомашу, лазу, хеј“, а не „Сентомашу, Лазо, хеј“. Песма је настала после пада Сентомаша 1849. године; „лаз“ у овом контексту означава раскрчено земљиште, што одговара изгледу разрушеног насеља после битке.
9. Анегдоту о Виши Баћином и Исидору Николићу преноси Петар Ђурђев у делу Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године.
10. Теодор Живковић писао је 4. фебруара 1849. године Константину Богдановићу у Беч у настојању да се реше сукоби између патријарха, Главног одбора и Ђорђа Стратимировића. Његово писмо и цитирани одломак објављени су у зборнику Патријарх Јосиф Рајачић и његово доба.
11. О политичком положају Српског народног покрета 1848/49. и његовом ослонцу на бечки двор видети: Конрад Клевинг, рад о успостављању Српске Војводине 1848–1851; као шири контекст и Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године.
12. Царски акт од 2. априла 1849. и увођење непосредне царске управе. За управни развој круновине видети Зоран Стевановић, Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861). Оригинални систем управе потом је заснован на непосредном потчињавању централним властима у Бечу.
13. Фердинанд Мајерхофер био је први царски намесник/управитељ Војводства Србије и Тамишког Баната (1849–1851).
14. Царским патентом од 18. новембра 1849. установљено је Војводство Србија и Тамишки Банат као засебна управна област независна од Угарске и непосредно потчињена централним властима.
15. Франц Јозеф је носио титулу великог војводе Војводства Србије; непосредни управитељи били су царски намесници. Први је био Фердинанд Мајерхофер (1849–1851), а затим Јохан Баптист Коронини-Кронберг и други.
16. О територијалном обухвату Војводства Србије и Тамишког Баната и разлици између њега и Српске Војводине проглашене 1848. видети Стевановић, Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861); уп. и Ђурђев, наведено дело.
17. Према попису 1850/51. у Војводству је живело 1.426.221 становника: 397.459 Румуна, 335.080 Немаца, 321.110 Срба и 221.845 Мађара.
18. Силвестерски патент од 31. децембра 1851. укинуо је Октроисани устав и означио учвршћивање неоапсолутистичког система познатог као Бахов апсолутизам.
19. О централизацији, немачком као језику државне управе и језичкој политици Хабзбуршке монархије у овом периоду видети литературу наведену у референтној литератури. У Војводству Србији и Тамишком Банату немачки је имао истакнут положај у управи, уз употребу других језика у различитим областима јавног живота.
20. О полицијском надзору, цензури и администрацији у Војводству Србији и Тамишком Банату видети: Зоран Стевановић, Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861); Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године. Архив Војводине сачувао је веома обиман фонд Земаљске управе за Српско Војводство и Тамишки Банат, који обухвата период 1849–1861. године.
21. О цензорској контроли штампе и културног живота, укључујући позориште, видети литературу о Баховом апсолутизму наведену у референтној литератури. Изворни управни фондови Војводства Србије и Тамишког Баната налазе се у Архиву Војводине.
22. Зоран Стевановић, Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861), Архив Војводине. Царском одлуком од 27. децембра 1860. Војводство је укинуто; Угарска је територију преузела 31. децембра, а предаја администрације започела је 2. фебруара 1861. Румски и Илочки срез припали су Хрватској.
23. О четвртом нападу на Сентомаш 3. априла 1849. године и Перцеловом командовању видети савремене историјске прегледе и документацију о паду града.
24. Перцелов извештај од 5. априла 1849. наводи више од 4–5.000 погинулих, али тај број није прихватљиво узети као поуздану коначну статистику. Други извори дају знатно мање процене. Управо зато је у тексту наведена расплинута, а не једна категорична бројка.
25. Биографски подаци о Перцелу Мору: после слома револуције емигрирао је у Турску, затим живео у Енглеској и на Џерсију; у Мађарску се вратио 1867. године. У јулу 1849. смењен је после политичких и војних сукоба са Кошутом и делом генералштаба.
26. О страдању Шајкашке и последицама Перцелових операција видети Ђурђев, наведено дело, као и литературу о војним операцијама у Бачкој 1849. године.
27. О Петру Биги и његовој улози у одбрани Сентомаша/Србобрана видети: Ђорђе Стратимировић, Успомене, и литературу наведену у претходним фуснотама.
28. ...Сукоб је кулминирао је 7. септембра у Глогоњу. Тада су се Стратимировић и командант србијанских добровољаца мајор Милојевић отворено сукобили са пуковником Бобалићем. Констатујући да је „реакција рогове добила“, Стратимировић пише Главном одбору да је 7. септембра дошао у Бобалићев логор и да му се „учтиво“ обратио као „врховни вожд“. Овај је грубо одбио да га призна за „врховног предводитеља“, претећи да ће га стрељати. Оптужио је Стратимировића да је он крив што Покрету нису пришли 50 штапских официра, уперио је пушку у њега и само га је Милојевић спречио да из ње и опали. Ако Главни одбор сматра да су ти официри од веће користи него он, радо ће се захвалити, а у супротном, тражи да се Бобалић казни. Петар Бобалић се истог дана из Црепаје жалио патријарху Рајачићу да га је Стратимировић омео да у Глогоњу обави разоружање становништва, као што је то урадио у селу Јабука. Стратимировић је „као фурија“ дошао у Глогоњ, али нису могли да се договоре о даљим поступцима, јер га Стратимировић није признавао за команданта Баната, као ни овај њега за „врховног вожда“. Према Стратимировићу Бобалића је поставио патријарх, а њега сам народ. Јавно је, пред Србијанцима, оптуживао Бобалића да „грди“ српског кнеза и цело правитељство, што овај у писму оспорава. Бобалићевим људима је говорио „шта служите и слушате тога Шокца“. Лако је могло доћи и до међусобног оружаног сукоба, јер су он и Милојевић покушали да спрече Бобалића да напусти своје просторије, наредивши људима да га вежу...
Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године.
Ђура Јакшић, записи и сведочанства о страдању Срба у Војводини 1848/49.
Историјска документа о Српском народном покрету 1848/49. и Народној скупштини у Сремским Карловцима.
Зборници и студије о жртвама револуционарних догађаја 1848–1849. у Војводини.
Новак С. Голубски, Успомене из народног покрета 1848–1849. године, Сремски Карловци, 1998.
Ђорђе Стратимировић, Успомене.
Петар Ђурђев, Срби на простору данашње Војводине од 1848. године до 1910. године.
Патријарх Јосиф Рајачић и његово доба, зборник радова.
Миливој Туторов, радови о песми „Сентомашу, лазу, хеј“ и Лази Дунђерском.
Зоран Стевановић, Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861), Архив Војводине, Нови Сад.
Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабзбуршкој монархији 1690–1920, Нови Сад, 2005.
Сима М. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд, 2004.
Konrad Clewing, „Die doppelte Begründung der serbischen Wojwodschaft 1848–1851. Ethnopolitik im Habsburgerreich“.
Извори и литература о Перцелу Мору и мађарској револуцији 1848/49.
Коментари
Постави коментар