УВОД - 9
После Женеве...
Стојан Протић је, у писму Пашићу, напомињао да „повампирена“ аустро-угарска делегација, која је у једном женевском хотелу названа заједничким „централним министарством“, представља једну мизерију ... Очевидно је, да су наша браћа из бивше Аустрије материјално ослобођена по цену проливене крви савезничке, али нису се ослободили и духовно. Ови су још у идеологији Аустро-Угарске... Они намеравају да се створи једна чиста аустријска комбинација. Чак нема никакве оригиналности, но се чисто копира однос Аустрије и Угарске“.
ПРОТИЋ — Н. ПАШИЋУ Крф, 11. новембра/29, октобра 1918. Лично.:
Кад сам вам јуче послао телеграм којим сам дао мој пристанак на предлог Трумбићев о заједничком Министарству, ја сам замишљао да ће министри: спољних послова, војни, финанција, марине, саобраћаја бити министри за целу земљу, онако како се министрује у целом свету. Из депеше која нам је ноћас стигла, видим, да сам се преварио. Оно што господа сада истичу и желе то је једна накарада од Министарства каквог нигде никад није било; то је израз неповерења и вама лично и Србији која није заслужила такво поступање; то је нешто што никад не бива међу људима који истински хоће народно јединство. Налазимо да је и са свим неумесно да Министри осим нашем Краљу, који је наш заједнички Краљ, полажу заклетву још некоме. Зато вам морам рећи да ми такве комбинације одбијамо одлучно и молимо да уважите наше оставке, односно поднесите их на уважење Престолонаследнику. Молимо, поред тога, за допуштење изјавити вам, да по нашем мишљењу, у таквој ситуацији, ни вама више нема места у таквој влади, јер је очигледно да вам се оваквим начином изјављује неповерење...
У писму Стојану Протићу од 13. новембра 1918. године Пашић разлаже свој пристанак на Женевски споразум:
„Страх од своје браће, да они неће доцније имати пресудан утицај у будућој држави, страх, који је туђа рука усадила у душе наше интелигенције, чини сад све могуће, да се сузбије природан ток послова, да Србија руководи пословима политичким, као што је руководила војничким пословима... Из свих тих разлога примио сам, и мада против воље, да се створи један вид заједничког рада пре, него да се манифестује неслога и поцепаност при решавању питања: хоће ли бити једна држава или две или више. Тим разлозима придружио се и овај: да су се, нажалост српског имена и крви, придружили Трумбићу и многи Срби, који су из разних непојмљивих побуда радије пристали придружити се Југославији него придружити се Србији и на тај начин показали тенденцију, да желе Србију ослабити и осамити, и ако је она себе жртвовала за све њих, да би створила јединство. У том најтежем тренутку у мом животу, кад се решавало питање уједињења, ја сам стегао срце и примио понижење Србије и своје лично, и жртвовао их народном јединству у уверењу најтврђем, да ће остали наш народ, који је праведни судија, неправду брзо изгладити и дати признање Краљевини Србији, која је дала доказа да се жртвује за јединство...“ [1]
Нема сумње да су се у овим редовима тих дана могли пронаћи и Никола Стојановић и Душан Васиљевић и Јован Бањанин и још Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, који су тих дана били загледани у Загреб, а не у Београд.
На мучним преговорима у Женеви, босански представници нису били сложни у свом држању према тим питањима. Једини Србин из Босне и Херцеговине у Југословенском одбору који је стао на страну Српске владе остао Милан Сршкић. Он је због тога, на врхунцу сукоба 1918. године, напустио Југословенски одбор.[†]
Васиљевић и Стојановић остали су уз Одбор, али стално са тежњом да премошћују противности. - Ово по Владимиру Ћоровићу.[2]
Питање које се намеће је зашто Васиљевић и Стојановић нису ултимативно стали на српску страну "али стално са тежњом да премошћују противности"? А шта је и са политичким делањем самога Ћоровића у тим преломним историјским данима? Уместо да буду подршка и одмена измученој и ратом проређеној србијанској дипломатији, све што су урадили у учинку свом нагиње ка издаји.[†]
Александар Карађорђевић је изазвао кризу владе и одбио да ратификује споразум.
Ј.ЈОВАНОВИЋ — ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКУ АЛЕКСАНДРУ Лондон, 18/5. новембра 1918. :
Лично Корошец и Чингрија представници Народног Већа из Загреба послали — ову — „Не можемо примити пре рока ресерву Пашићеве изјаве да је Наследник Престола одбио да потврди наш споразум (?) постигнут у Женеви и да је због тога он Пашић поднео оставку Кабинета. Знајте да би свака опструкција Женевском споразуму, а нарочито свака измена у споразуму преговараном (?) у Женеви сматрана као повреда Југословенске идеје. Ми желимо да подржимо ову (?) и дошли смо овамо у уверењу да је Пашић у пуној хармонији са Југословенским одбором на бази Крфске Декларације. Жалимо што је Пашић својим радом готово уништио ту хармонију и створио ситуацију која може бити опасна за Династију, ако ! се допусти да и даље траје. Најживље желимо да Наследник Престола спречи то; буде ли се продужила и подржавала та опструкционистичка Пашићева политика може доћи и сам положај Династије у питање. Били би смо срећни добити непосредно од Наследника Престола обавештење, како Он гледа на овај рад."[3]
У одговору на овај „неучтиви телеграм" С. Протић је са Крфа 25. новембра поручио Ј. Јовановићу да саопшти А. Корошецу и М. Чингрији изненађење због њихових ставова, посебно „према круни", и између осталог наводи:
„Ми смо од бивше Аустро-Угарске били свикли слушати и примати такве алузије и претње и нисмо могли никад мислити да ћемо их опет чути од представника наше браће за чије је ослобођење одиста била метнула на коцку свој опстанак и Србија и њена витешка народна династија."[3]
Протић је оптуживао да се у Женеви прави фронт према Србији и упозоравао Корошеца и присталице његових схватања да, ако не прихвате услове Србије, могу ићи сваки својим путем: „Срби са Србима, Хрвати и Словенци са Хрватима и Словенцима."
„Истина, у Паризу и Женеви покушало се да се српски народ из Босне и Херцеговине, Срема и Славоније, Далмације и Лике, Бачке, Баната и Барање одвоји од Србије, па да се с њим направи фронт према Србији...“[3]
На вест о одбацивању Женевског споразума, Антон Корошец и Анте Трумбић 14. новембра 1918. године, обратили су се Савезницима не би ли ови пристали да признају Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба као закониту владу.
КОРОШЕЦ — ВЛАДАМА ФРАНЦУСКЕ, В. БРИТАНИЈЕ, ИТАЛИЈЕ И СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИ Х ДРЖАВА Париз, 14. новембра 1918.:
Екселенцијо, Потписаном предсједнику Народног вијећа у Загребу част је саопћити владама Француске, В. Британије, Италије и Сједињених Америчких Држава, да је 17. октобра основано у Загребу Народно вијеће, које представља врховну власт Срба, Хрвата и Словенаца из бивше Аустро-Угарске монархије. То су Народно вијеће изабрали сви национални фактори цјелокупног народа Срба, Хрвата и Словенаца бивше монархије и оно је по самом народу признато; управља као суверена влада јужнославенским земљама и има своје властите оружане снаге.
У име југословенске нације Срба, Хрвата и Словенаца из бивше аустро-угарске монархије, потписани моли савезничке владе као и владу Сједињених држава Америке, да изволе признати загребачко Народно вијеће као редовиту владу споменуте нације и да јој, истовремено, признају својство савезничког и пријатељског народа као и субјекта права и интереса.[4]
Међутим, наишли су на одлучно одбијање, јер осим што није истекло извршење примирја са Аустро-Угарском монархијом, на томе је упорно инсистирала Италија (С. Сонино), коју су Савезници уважавали.[†]
Тако је женевска ујдурма привремено пропала.
Чешко-словачко питање су савезници очито много брже и безболније решили него питање уједињења српског народа - без обзира на ратне заслуге и ратна страдања - , односно питање јужнословенско. Разлог је једноставан - Чехословачка се лепо уклапала у њихове гео-стратешке интересе, Велика Србија никако.
Прво формално признање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца стигло је од Норвешке крајем јануара 1919. године. Уследила су признања Сједињених Америчких Држава, Грчке, Швајцарске и Чехословачке. Шире међународно признање нова држава добила је потписивањем мировног уговора са Немачком у Версају 28. јуна 1919. године.
Ипак, међународно признање није значило и коначно решавање проблема са којима се Краљевство СХС суочавало. Границе државе у првим годинама њеног постојања нису биле коначно утврђене са готово ниједним суседом. Најсложенији су били односи са Италијом и Румунијом, државама које су током Првог светског рата припадале Антанти, али чије су се територијалне претензије на појединим подручјима сукобљавале са интересима Краљевства СХС.
Италија се позивала на тајни Лондонски уговор из 1915. године и током првих месеци постојања нове државе настојала да оствари своје територијалне претензије на источној обали Јадрана и околним острвима. Истовремено је настојала да политички ослаби Краљевство СХС подржавајући његове противнике. Са Румунијом је спор вођен пре свега око разграничења у Банату, при чему се и румунска страна позивала на ратне споразуме склопљене са силама Антанте.
Проблеми су постојали и на границама са државама пораженим у Првом светском рату — Бугарском, Аустријом и Мађарском. На појединим спорним подручјима долазило је и до оружаних сукоба, у којима су обе стране настојале да осигурају контролу над територијама чији је статус остао нерешен. Током 1919. и 1920. године Краљевство СХС је са овим државама склопило мировне и друге међународне споразуме којима су утврђене границе, али су поједина разграничења представљала компромисе који нису увек одговарали интересима нове југословенске државе.
Ни коначно разграничење, међутим, није довело до трајног смиривања односа са суседима. Италија је наставила да пружа подршку присталицама бившег црногорског краља Николе, Бугарска је подржавала комитске упаде у Македонији, док је из Албаније пружана подршка качачким акцијама на Косову и у појединим деловима Македоније и Црне Горе. Посебно сложена ситуација владала је у јужним крајевима Краљевства СХС, где се отпор новој држави и њеним институцијама испољавао кроз политичко насиље, атентате, шпијунажу, герилске акције, диверзије и друге облике субверзивног деловања.
Посматрано у целини, раздобље државног провизоријума, од стварања Краљевства СХС до доношења Видовданског устава 1921. године, било је обележено бројним спољнополитичким, територијалним и унутрашњополитичким кризама. Због тога се то раздобље с правом може описати као време у којем се Краљевство СХС готово непрестано суочавало са новим кризама.[†]
------------------------
[1] Стојан Протић — Николи Пашићу, Крф, 11. новембар/29. октобар 1918, лично, депеша/писмо, у: [збирка објављене преписке], уз проверу оригинала у Архиву Југославије.
И:
Никола Пашић — Стојану Протићу, 13. новембар 1918, писмо, поводом Женевског споразума; вид. Војислав Ј. Вучковић, „Из односа Србије и Југословенског одбора…“, Историјски часопис, XII–XIII (1961–1962), Београд 1963.
[2] Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд: Народно дело, 1933.
[3] Драгослав Јанковић и Богдан Кризман (прир.), Грађа о стварању југословенске државе (1. I – 20. XII 1918), II, Београд, 1964, 605.
[4] Антон Корошец, владама Француске, Велике Британије, Италије и Сједињених Америчких Држава, Париз, 14. XI 1918, у: Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988. Тематска збирка докумената, Београд 1988, 121.
[5] Robert Lansing, The Secretary of State to the Austro-Hungarian Government, October 18, 1918, у: Papers Relating to the Foreign Relations of the United States, 1918, Supplement 1, The World War, Volume I, Washington, D.C.: Government Printing Office, 1933, p. 368.
[†] Извори су у референтној литератури
Коментари
Постави коментар