УВОД - 8

Женевски Рамбује 

„Српски народ и хрватски народ сада како стоје нису два тако блиска народа као што се чини на први поглед иако говоре један језик и имају једну књижевност – јер што је главно за снагу и моћ једне државе они иду сасвим против-положеним путевима. – Иду уједињењу српско-хрватском сасвим супротним правцем и то таквим, да кад би та два народа већ била у једној држави довели би је брзо пропасти у тренуцима када би се захтевала њихова слога у одбрани њихове заједнице.“

                                     Никола Пашић, крајем XIX века[1]

Није се рат ни завршио, а србијански политичари су се суочили са, тада још неформалним, пречанским фронтом. У литератури се наводи да су Лојд Џорџ и Балфор 3. новембра 1918, преко грчког премијера Елефтериоса Венизелоса и секретара чехословачке народне владе Едварда Бенеша, обавестили српску владу и опозицију, као и Трумбића и Корошеца, да се неће разматрати ниједна јужнословенска заједница ако не буду заједно радили на том циљу[2]; Венизелос је у име Антанте предложио српском амбасадору у Лондону признање Југословенског одбора, формирање коалиционе владе у Србији са актуелном опозицијом и петочланог заједничког ратног кабинета (председавајући министар спољних послова, два министра из српске владе, два члана Југословенског одбора).[3]

Пашић је дао јасна и оштра упутства српским представницима у Лондону: "Србија хоће да ослободи и уједини Југословене, а неће да се утопи у море једне Југославије: Србија неће да се утопи у Југославију, него Југославија у њу."[4]

У вези с тим Пашић се суочио са опозицијом — Стид и Ситон-Вотсон, британски заговорници јужнословенског уједињења, отворено су га напали, а њихово мишљење подржао је Форин офис. Стид и Ситон-Вотсон чак ишли тако далеко да у име Народног већа из Загреба — тачније Чингрије и Корошеца — половином новембра пошаљу телеграм регенту Александру, тражећи да се "обрачуна" с Пашићем, јер иначе може доћи у питање и сама круна.[5] Пашић се почетком новембра 1918. жалио регенту да су "наши Срби у Југословенском одбору изгубили сваки карактер и постали више Југословени".[6]

Под таквим несносним притиском одржани су 6–9. децембра 1918. Женевски преговори између Владе Србије, Народног већа СХС и Југословенског одбора о уређењу будуће државе, уз савезничко менторство. Србија је једноставно била уцењена: морала је да пристане на уједињење хероја који су проливали крв и националних трафиканата који су проливали мастило — и то тако да национал-трафиканти имају доминацију. Из Женеве је капитулантској Црној Гори отворен "братски загрљај", препуштено јој је да сама одлучи хоће ли се придружити новој држави, након што је Србија и савезници ослободе.

Женевским споразумом[7] било је предвиђено да се оснује заједничка влада "за Краљевину Србију и подручја Народнога Вијећа у Загребу", која би обављала спољнополитичке послове, војне послове везане за безбедност државне територије као целине, послове поморства и припрему уставотворне скупштине; у пословима железнице, поште, телеграфа, исхране становништва и заједничких финансија наступала би као координатор, "уколико се односе на потребе читавог делокруга" заједничке владе.[8] Заједничка влада требало је да има дванаест чланова: половину министара именовала би "влада Краљевине Србије", другу половину "Народно вијеће у Загребу". За прво време именовано је шест заједничких министара; министри именовани од Краљевине Србије полагали би заклетву "по српском уставу своме владару", а они именовани од Народног већа "Народном вијећу у Загребу пред његовим представником Др Корошцем". 

У тој влади не би смео да буде  Никола Пашић "јер му Ситон-Вотсон не верује"[9] — Србији је у будућој држави великодушно додељена важна улога пса-чувара.

(Касније је у Напутцима изнето да "коначну организацију нове државе може одредити само свеопшта народна уставотворна скупштина свега уједињеног народа Срба, Хрвата и Словенаца с већином од две трећине гласова". Влада је требало да буде састављена од министра председника, министара за све гране државне управе и седам секретара, у рангу министара, као представника Србије, Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, Словеније, Далмације, Црне Горе и Бачке-Баната-Барање, који би заступали интересе своје земље у државној влади, уз индиректан надзор покрајинских парламената над покрајинским владама. [10])

Документ је донет у Женеви 9. новембра 1918. Потписници: председник министарског савета и министар иностраних дела Никола Пашић; председник Народног већа у Загребу др Антон Корошец; председник Југословенског одбора у Лондону др Анте Трумбић; представници споразумних скупштинских група Марко Трифковић, М. Драшковић и др В. Маринковић, народни посланици; др Чингрија, члан Народног већа у Загребу; др Грегор Жерјав, новинар; чланови Југословенског одбора у Лондону др Густав Грегорин, др Никола Стојановић, Јован Бањанин и Душан Васиљевић.

Притешњен од свих и потпуно сам у овим преговорима, издан од пречанских Срба у Југословенском одбору, Пашић је подлегао притисцима и пристао на одлуке које су се косиле са Крфском декларацијом — за коју сада ни њени потписници из Југословенског одбора нису хтели више да чују. Одлука да се формира заједничко министарство за Краљевину Србију и подручја Народног већа у Загребу, коме је задатак да организује заједничку државу СХС којој ће Конституанта донети устав, била је не само кршење Крфске декларације него и отворен непријатељски акт против Србије и њене владарске куће. Србија је, дакле, требало да се одрекне своје државности, независности, круне и огромног моралног кредибилитета стеченог у рату, и све то утопи у заједницу с једном само проглашеном и ни од кога признатом државом на простору Аустроугарске. Српска краљевска кућа требало је, по одредбама Женевске декларације, да се добровољно одрекне краљевске власти и судбину стави у руке Конституанте која би одлучила хоће ли нова држава уопште бити монархија или република. Немогуће је поверовати да би Пашић само под притиском Трумбића и Корошеца пристао да потпише овако нешто — а питање је ко је све тих дана, и зашто, вршио притисак на Пашића у Паризу и Женеви, посебно кад су у питању савезничке државе.[†]

Треба разјаснити позицију српске опозиције: поред западних савезника, Југословенског одбора и Владе Србије, четврти фактор на Женевској конференцији била је српска скупштинска опозиција — у коју су Трумбић и чланови Одбора имали велико поверење и с којом су пактирали, а која им је заправо била најмање поуздан савезник. У литератури се преноси да је Трумбић тврдио Корошецу 31. октобра да "сва опозиција српске скупштине, која има знатну већину, а тако исто јавно мишљење народа у Србији, сложно је с нама и неће да Србија заигра у нашем народу пруску улогу", а да је истог дана, на седници Југословенског одбора у Паризу, члан Одбора Бањанин тврдио да с Одбором стоји и српска опозиција која представља већи део народа у Србији, додајући: "Стога не можемо ми, кад је читав народ с нама, сада крзмати и чекати још годину дана, док један појединац [тј. Пашић] схвати шта му је дужност."[12] И јесте, српска опозиција често је отежавала посао Пашићу. [†] Међутим, ти исти представници удружене опозиције, само пола године раније (7. маја), у једној представци коју су Трумбић и другови или нису знали или заборавили, писали су наследнику престола не о споразумном и равноправном уједињењу, него о "нашој [тј. Срба из Србије] способности за велики задатак слободоумне и модерне управе над једном неколико пута већом народном краљевином нашом, српско-хрватско-словеначком". Ти исти представници опозиционог блока, док су сарађивали с Југословенским одбором у борби против Пашићеве политике, у исто време су у Паризу с Пашићем преговарали о формирању концентрационе владе и свом уласку у њу — што су, уосталом, и учинили непосредно после Женевске конференције. То све показује да Трумбић није схватио да Пашићева концепција о уједињењу није била нити је могла бити само лично Пашићева, већ свенародна, готово без обзира на страначку подељеност.

У сваком случају, српски званичници су после овога могли бити сасвим уверени у оно чега се Пашић већ одавно прибојавао — да постоји тајни пројекат да Србија буде без крви изиграна. С разлогом се Пашић плашио и енглеског пријатељства, а посебно "британских монархиста који би на Балкану хтели да стварају републике".[†]

---

 [1]Никола П. Пашић, „Слога Србо-Хрвата“, у: Никола П. Пашић: Писма, чланци и говори (1872–1891), прир. Латинка Перовић и Андреј Шемјакин, Београд.

[2] Dragoslav Janković, „Ženevska konferencija o stvaranju jugoslovenske zajednice 1918. godine“, Istorija XX veka, br. 5, 1963, стр. 225–262.

[3]Vojislav Pavlović, „The Treaty of London and the Creation of Yugoslavia, 1917–1918“, Acta Histriae, 25, 2017, бр. 4, стр. 1029–1050, нарочито стр. 1042–1043. 

[4] Пашић — Ј. М. Јовановићу Пижону, Лондон, 5. октобар 1918.

[5] Драган Бакић, у раду „Regent Alexander Karadjordjević in the First World War“
Građa o stvaranju jugoslovenske države, књ. I, док. 196–197, стр. 246–247 — Стид и Ситон-Вотсон упућују меморандум регенту Александру 9/27. августа 1918. године;
Građa, књ. I, док. 208, стр. 258–264 — преписка Јована Јовановића Пижона са Пашићем поводом британских критика.

 SEW/5/1/8 – Papers re Korosec-Čingrija affair (1918–1919)

[6] Никола Стојановић, Jugoslovenski odbor, Zagreb, 1927.
Maja Miljković, „Nacionalni identitet Srba i Hrvata u Mostaru: Austrougarska …“, стр. 109.

[7] "Женевска декларација" — https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[8] Марко Павловић, „Цео живот Југославије у два државна облика“, Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 146, 2014, стр. 11–12; уп. Građa o stvaranju jugoslovenske države, I, стр. 524–525.0
Павловић 2014, стр. 11–12; Građa, I, 524–525.
Марко Павловић, „Цео живот Југославије у два државна облика“, Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 146, 2014, стр. 11–12; уп. Građa o stvaranju jugoslovenske države, I, стр. 524–525.

[9] Seton-Watson Collection, UCL SSEES, серија SEW/5 („Serbia and the future Yugoslavia, First World War years, 1912–1919“) и SEW/3–4.

[10] Павловић 2014, стр. 13; Građa, II, 646; Narodno vijeće... 1918–1919: Izabrani dokumenti, „Naputci“.

[11] Janković – Krizman (prir.), Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I–20. XII 1918), књ. I, Београд, 1964, документа Југословенског одбора из Париза од 31. октобра 1918.

[12]Dragoslav Janković – Bogdan Krizman (prir.), Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I–20. XII 1918), knj. I, Beograd, 1964.

[†] Извори су у референтној литератури