УВОД- 7
Југословенски одбор
Југословенски одбор је први пречански фронт.
Септембра месеца 1914. српска влада била је обавештена да су три истакнута јавна и политичка радника из Далмације дошла у Рим, где су савезничким дипломатским мисијама саопштили да Далмација и све остале југословенске покрајине Аустроугарске желе да се ослободе и прикључе Србији.[1] Та тројица Далматинаца били су Иван Мештровић, Анте Трумбић и Франо Супило. Већ крајем октобра 1914. Никола Пашић и српска влада у сусрет им шаљу двојицу истакнутих српских интелектуалаца и политичких радника из Босне и Херцеговине, Николу Стојановића и Душана Васиљевића. Пашић им је 27. октобра, у неколико тачака [2], дао инструкције за стварање Југословенског одбора — главни циљ његовог рада требало је да буде стварање јединствене југословенске, евентуално српско-хрватске државе, уз осигурано јединство српског племена, при чему би се Хрватима могли дати уступци који не кваре јединство државе нити отежавају коначно кристалисање јединствене нације. Председник одбора није морао да буде Србин.
На првом састанку Стојановића и Трумбића у Италији, Трумбић се, по Стојановићевим тврдњама, сложио са свим Пашићевим инструкцијама осим са седмом тачком, по којој је Југословенски одбор требало да финансира српска влада — сматрао је да би му то значајно умањило вредност пред савезницима.
Врло брзо се показало да Далматинци играју двоструку игру. Стојановић се касније присећа: "У почетку је то била група добронамерних људи која је код надлежних дипломата изјавила жељу свих аустроугарских Југословена да се они ослободе и уједине с независним југословенским државама, Србијом и Црном Гором. Мало доцније та група са седиштем у Риму ће претресати нацрт оснивања једне Јадранске легије добровољаца, која би била видна манифестација ове југословенске жеље за ослобођењем и уједињењем."[†]
Очигледно, тадашња хрватска емиграција у Риму с једне стране кокетирала је са српском владом и Пашићевим визијама Југословенског одбора, првенствено пропагандне акције у иностранству, али је с друге стране држала отвореном сопствену слободу деловања, зависно од развоја ситуације на фронтовима. У том смислу требало би посматрати и покушај стварања Јадранске војне легије, коју су требали чинити добровољци из југословенских области Монархије, али невезано за српску владу и војску.[3]
Сви аутори који су се бавили масонством сагласни су да је Југословенски одбор био масонска организација, с обзиром на број чланова који су припадали масонерији. Као сигурни масони наводе се: др Хинко Хинковић, др Франко Поточњак, др Динко Тринајстић, Иван Мештровић, др Нико Жупанић, др Никола Стојановић, др Милан Сршкић, Вељко Петровић, др Љубо Леонтић, Драго Марушић, др Душан Васиљевић, др Милан Марјановић, Јово Бањанин, Богумил Вошњак, а од Срба из Србије и др Божо Марковић и др Павле Поповић.[†]
Одбор није био компактан; персонална структура била му је сложена, а међусобни односи и интереси изукрштани, најчешће у колизији.[4] Могу се издвојити две основне концепције: једни су сматрали да би Хрватска била "Пијемонт" уједињења, други су ту улогу видели у Србији. У Одбору је била изразито јака правашка струја — најмање осморица најагилнијих чланова били су, у неком периоду политичког деловања, чланови једне или више правашких странака: Трумбић, Супило, де Ђули, Гршковић, Хинковић, Марјановић, Поточњак и Тринајстић... (не значи да ни неки други, овде непобројани, нису симпатисали ту идеологију и личност Анте Старчевића).[†]
За српске интересе поразно је било то што су Срби у Југословенском одбору пали под утицај праваша. Трумбић је ово недвосмислено потврдио у писму Антону Корошецу од 31. октобра 1918:
"Молим Вас, да у Вашем раду строго лучите Србију и српски народ од Пашићеве владе, која нема већине у скупштини и која није изражај ни политичких кругова, ни народа у Србији. То је једна мизерна олигархија, која је узурпирала власт... Свраћам Вам пажњу, да су с нама потпуно сложни српски чланови Одбора, Бањанин, Васиљевић, Стојановић и Петриновић, а с тиме је потпуно сложан и херцеговачки Србин Слијепчевић, мој секретар."[5]
Две најистакнутије политичке личности у Одбору били су Трумбић и Супило, који су Хрватску видели као центар уједињења на словенском југу и доминантни чинилац будуће заједничке државе — без сагласности о томе како то постићи. Њихова политика осциловала је, зависно од промењивих околности, између "малог решења" (уједињење Хрвата, евентуално са Словенцима), "средњег решења" (уједињење Јужних Словена из Аустроугарске) и "великог решења" (уједињење са Србијом и Црном Гором) — при чему су те могућности могле бити остварене и у случају опстанка поражене Аустроугарске, и у случају њеног распада, а можда и у случају њене победе. То обиље могућности давало је хрватским политичарима већи маневарски простор него што га је имала српска влада, али је истовремено повећавало могућност несугласица између Трумбића и Супила.
Изворно, Југословенски одбор није био ни "југословенски" ни свехрватски — његово језгро чинили су Далматинци, Истрани и Бокељи забринути за судбину својих завичаја. Иницијатори су били Трумбић, Супило и Мештровић, којима су се придружили земљаци де Ђули, Газари, Поточњак, Леонтић и Мичић; Бјанкини, примљен касније, такође је био Далматинац, а Мандић, Тринајстић, Марјановић, Каменаровић, Гршковић и Једловски били су приморци, иако не из Далмације — једино су Хинковић и Јамбришак били из континенталне Хрватске. Одређену склоност ка интегралном југословенству испољили су Марјановић, Леонтић и Мештровић. Шесторица слободних зидара — Мандић, Леонтић, Хинковић, Марјановић, Поточњак и Мештровић — били су ближи политици српске владе него остали Хрвати у Одбору; осим пасивизованог Мандића, сви су у међуратном периоду отворено подржавали владајући режим, а тројица (Мандић, Леонтић и Марјановић) нашла су место и у комунистичкој номенклатури.
Југословенски одбор није представљао ниједну државу, већ само идеју — односно неколико државотворних идеја. Правно, били су "група грађана" или, модерније, НВО. У настојању да себи дају реалну снагу, покушали су да формирају сопствену војну јединицу, тзв. "Југословенску легију", независну од српске војске, али су сви покушаји у том правцу пропали. [†] Русија (док је била у рату), Француска и Италија нису ни помишљале да подрже југословенски пројекат — инсистирале су да је једино влада Краљевине Србије њихов овлашћени партнер. Стога је одбијена и сугестија из Лондона средином 1917. да се образује војна јединица од Јужних Словена из Аустроугарске у италијанском заробљеништву.
Са војним сломом Србије 1915, а посебно с почетком револуције у Русији, међународни положај Србије знатно се променио, а њене позиције по питању ослобођења и уједињења биле су значајно пољуљане. То се убрзо показало као прилика делу хрватских политичара у Одбору да развију нову стратегију у односима са српском владом и своје визије наметну осталим члановима као једино исправне и легитимне. Није тајна да је пропаст Србије код неких изазвала чак и радост — посебно код Супила, који је, наводно, на Нову годину 1916. дошао у српско посланство у Лондону и радосно узвикнуо: "Сад смо равни!"[6]
Невероватно изгледа Супилова дрскост да под фирмом југословенства тражи од Савезника стварање Велике Хрватске, док хрватски војници храбро ратују у саставу аустроугарске војске против тих истих Савезника, а у Загребу се певају оде аустроугарском цару и позивају Хрвати да освете сарајевски атентат. Очигледно је да су хрватски политичари, и они у земљи и они у емиграцији, радили на истом послу: у случају да Савезници не добију рат, за Хрвате би акција Супила и Трумбића била само самовољни акт групе емиграната без мандата да представљају Хрвате; у случају победе Савезника, у први план би избили Супило, Трумбић, Хинковић и остали, као сасвим легитимни представници Хрвата — што се на крају и десило. Представници Срба из Монархије у Одбору то очигледно нису схватали ни тада ни касније, дозволивши да се Босна и Херцеговина посматрају у истој равни са осталим јужнословенским областима под Монархијом, иако је анексија БиХ проглашена непуну деценију раније, а историјски развој те две области ишао у сасвим другачијем смеру од Хрватске, Далмације, Славоније. Истини за вољу, почетком 1917. Стојановић је покушао да води самосталнију босанско-херцеговачку политику у оквиру Одбора, али је врло брзо подлегао и дозволио да се Босна и Херцеговина, у току уједињења 1918, политички вежу за Загреб — препустивши тако судбину уједињења ове две области са Србијом вољи Хрвата.
На Трумбићеву иницијативу одржан је Конгрес потлачених народа Аустроугарске, отворен 9. априла 1918. у Риму, уз посредовање Стида и Ситон-Вотсона (који су претходно посредовали и у делимичном измирењу Одбора и италијанске владе) — Трумбић се тако враћао некадашњим Супиловим политичким замислима. Конгресу је присуствовао и Никола Стојановић, који га је овако описао: "Трумбић је на конгресу говорио једини од Југословена у име Српске народне скупштине, Југословенског одбора и добровољаца који су у јануару 1918. образовали посебну југословенску дивизију... Морали смо дуго да се боримо да одговоримо једног радикалског посланика да одустане од намере да говори у име радикала. Они су за њега били посебан народ."[†]
У Југословенском одбору, поред два Мостарца — др Николе Стојановића и др Душана Васиљевића — члан босанскохерцеговачке групе био је и др Милан Сршкић, млади и амбициозни адвокат из сарајевске чаршије. Њихову компликовану позицију, у којој се национални и територијални идентитет нужно сусретао, али и сукобљавао с идејом надолазеће Југославије, накнадно је образложио сам Стојановић:
"Ми Срби Босански и Херцеговци... као и сви остали наши саплeменици занесени општим патриотским полетом, били смо безусловне присталице југословенског покрета, а имали смо и један специјалан разлог да то будемо: Босна и Херцеговина су географски центрум пројектоване Југославије, па ми нисмо могли дозволити да босански проблем буде одвојено српски или хрватски... Сматрали смо, поред тога, за дужност да, служећи лојално југословенској тези, задржимо за будућност Босне и Херцеговине једну посредничку улогу у евентуалном спору између србијанске и хрватске концепције о држави."[7]
Стојановић тада, чини се, није видео са својих "олимпијских висина" да је тиме српски народ у Монархији, па и у Босни и Херцеговини, проглашен Југословенима — а у чије је име говорио и Анте Трумбић. Здрав разум морао би се запитати ко је од Срба из Босне и Херцеговине дао мандат Николи Стојановићу да им укине име и прогласи их Југословенима; у чије је име он у ствари иступао, ко га је овластио, и — ако је исти тај Стојановић некад југословенство сматрао аустроугарско-ватиканским пројектом — ко је дао мандат Анти Трумбићу да на Конгресу иступа у име Српске народне скупштине, како тврди сам Стојановић?
Нешто касније о истој ствари писао је Јаша Томић, из угла војвођанских Срба:
"Не желим да узносим наше Војвођане. Али они су показали бар најобичнију памет. Они су први кренули и 4. (17.) новембра 1918. сазвали народну скупштину у Новом Саду, за дан 12. (25.) новембра... А после те скупштине шта ради изасланство народног већа из Загреба?.. Изјављује да представља народ Словеначке, Хрватске, Далмације, Босне, Херцеговине, Баната, Бачке и Барање... Каква је у овај пар била жалосна српска политика, не могу никако разумети, што нису браћи Хрватима испунили и ту жељу, да нас Војвођане њима предају..."
— Јаша Томић, Застава, Нови Сад, 2. 11. 1919.
У контексту реакција на Крфску декларацију треба се осврнути и на чињеницу да Југословенски одбор није ни једном речју званично реаговао на Мајску декларацију, а Милан П. Ђорђевић чак описује његов рад на „забашуривању и прикривању“.
У име
Југословенског клуба у Царевинском
већу у Бечу Мајску декларацију [8] је прочитао његов председник
др Антон Корошец 30. маја 1917:
1)
Захтијевамо рјешење државно-правнога питања на југу монархије у
хрватском смислу, на темељу хрватскога државнога права те уз неоскврњено
очување хрватске народне и државне индивидуалности.
2)
Захтијевамо сједињење оних земаља, на које се хрватско државно право
протеже, наиме: Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине те
хрватске Истре у једно политичко и финанцијално аутономно с Хабсбуршком
монархијом као с цјелином нераздруживо спојено државно тијело.
3)
Држимо својом дужношћу у првом реду обранити своју властиту, са свих
страна тешко угрожену народну и државну индивидуалност. Радо ћемо ипак
помоћи браћи Словенцима у њиховој борби за самоодржање и у њиховом
настојању и раду око тога, да се с нама сједине....“
Ова декларација није била уперена против Аустроугарске, него, напротив, ишла јој је у корист — у аустроугарским званичним круговима већ се тада размишљало о тријалистичком уређењу монархије (које се у историографији описује као „concealed trialism“ / прикривени тријализам), чиме би јужнословенско питање унутар Монархије било решено. Због тога неки аутори чак сумњају да је Мајска декларација била наручена од стране аустроугарских највиших званичника.
У таквој ситуацији представници Југословенског одбора настоје само да пред српском владом оправдају реченицу "под жезлом Хабсбуршко-лоренске династије". Шта је Мајска декларација заправо значила, показује и то што је, само неколико дана после њеног доношења, Старчевићева странка права издала декларацију која "радосно поздравља јединствену изјаву дану 30. свибња 1917" и позива Србе, држављане Краљевине Хрватске, да се "по примјеру заступника Југословенског клуба" прикључе становишту хрватског историјског државног права.[†] Шта је то историјско право подразумевало "неупућенима" је појаснио надбискуп врхбосански Јосип Штадлер, у изјави датој 17. новембра 1917. у своје и у име 51 "одличног грађанина" из Сарајева: захтевање решења државноправног питања на југу монархије "у хрватском смислу", сједињење Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине и хрватске Истре у једно с Хабсбуршком монархијом нераздружииво спојено државно тело, уз одбрану "властите народне и државне индивидуалности" и спремност да се помогне само браћи Словенцима.[9] За Штадлера, дакле, не постоји ни српско ни југословенско питање у Монархији — не постоје ни Срби као народ, чак ни у Босни и Херцеговини, на коју он протеже хрватско државно право. Занимљиво је да Никола Стојановић у својим сећањима и касније објављеним текстовима Мајску декларацију уопште не помиње.
У историографији је исцрпно писано о неповерењу савезничких држава и Југословенског одбора према српској влади, при чему је као највећи "кривац" углавном помињан Никола Пашић, због непопустљивости у одбрани права српске државе да усмерава ток и форму југословенског уједињења. Изражавајући у знатној мери и гледишта службених британских кругова, Ситон-Вотсон је писао да је признање Југославије од савезничких држава "ствар журне и животне потребе", а да "једини разлог зашто тај корак није учињен" лежи у одсуству јединства између "реакционарног председника српске владе г. Пашића" и "прогресивног и демократског Југословенског одбора", упозоравајући да је уједињење могуће само ако "Београд и Загреб буду равноправни партнери" (подвукао сам S-W).[10]
Одговор Стојана Протића "Scoutus Viatoru" (Ситон-Вотсону) о солунском процесу, објављен у септембру 1918. у службеним Српским новинама на Крфу и полуслужбеном La Grande Serbie у Солуну, као и Пашићеве изјаве уредницима Le Temps и Journal des Débats да Србија очекује признање права да "ослободи своје сународнике у Аустроугарској", да је "противна признавању југословенских добровољаца као савезничких ратних трупа" и да "не жели да Југословенски одбор буде признат као представник југословенских поданика Аустроугарске" — говорили су да Пашићева влада на крају рата остаје бескомпромисно на великосрпским концепцијама, не обазирући се ни на јавно мњење својих савезника.[†]
Илустративна су и писма која је Павле Поповић,[11] боравећи у Риму, слао Јовану М. Јовановићу, помоћнику министра иностраних дела и блиском пријатељу: наводећи потребу бројнијег присуства Србијанаца у комитету, помињао је обим послова и спорост у њиховом извршавању, али и осетљивије узроке — "Добро би било кад би за ову нашу акцију дошло више људи из Србије. То је нужно из ових разлога. 1) Ови из Далмације су у већини, па и ако смо Стојановић и ја вреднији, ипак је њих много, и, рецимо, при каквом 'гласању', могу нас претегнути. 2) Послови се развијају. Треба неко да пише, а треба неко да трчка од овог до оног, па се не може све, нарочито ако посао спадне на нас двојицу." Он и Стојановић предлагали су отуд да у Рим буду послати Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Драгутин (Гута) Протић, Војислав (Воја) Вељковић, Божа Марковић, Милан Ћурчин и Милан Ракић, а "за економске и сличне ствари" Ђорђе Ђурић. По мишљењу Павла Поповића, Николе Стојановића и Боже Марковића, на челу Одбора требало је да буде Србијанац, због чега су убеђивали Јована Жујовића да прихвати тај задатак. Најодређенији у заступању интереса Србије и водеће улоге Срба, Стојановић је уверавао Јована М. Јовановића да "једино Велика Србија може имати све услове за независност" и да Срби "морају имати и квалитативну и квантитативну већину међу Југословенима у свим политичким центрима".[†] Такви ставови сасвим су супротни онима за које се Стојановић залагао крајем рата, када је постао један од водећих критичара Николе Пашића.
Српска влада непрестано је имала проблема са самовољним, непоузданим и надменим Пречанима. Илустрације ради, Чеда Марковић, представник српске владе у Женеви, упутио је писмену замерку Николи Стојановићу — "ја не могу допустити да се тако ради под мном и без иједног Србијанца" — на шта му је овај одбрусио да "у овој ствари нико није под њим".[†]
Римски конгрес довео је њихове односе са српском владом до усијања, па Трумбић и Стојановић настоје да у борби против Пашића употребе и део тадашње српске опозиције. У Америци настаје раскол у емигрантским круговима — под утицајем Југословенског одбора, Пашића оптужују за великосрпство и траже "пуно југословенство и републику".
Пробој Солунског фронта и несвакидашње брзо напредовање српске војске изненадило је, чини се и забринуло, поједине чланове Југословенског одбора, а Трумбића до те мере да је, без знања осталих чланова Одбора, али са знањем и подршком Стида и Ситон-Вотсона, затражио од владе САД да америчке трупе окупирају југословенске области под Аустроугарском. Америчка влада је, разумљиво, одговорила да не може удовољити тој жељи без споразума са српском владом; Никола Стојановић је, ипак, дао оправдање и овом Трумбићевом гесту, тумачећи га као жељу да спречи италијанске трупе да прве уђу у Далмацију — иако неки чланови Одбора у том чину виде Трумбићев покушај да спречи "великосрпску окупацију".
[1] Архив Југославије, фонд Јован Јовановић–Пижон, АЈ-80-1, 256–259, садржи телеграм српског отправника послова у Риму Љубомира Михајловића Николи Пашићу од 17. септембра 1914. о аудијенцији Фране Супила, Ивана Мештровића и Анте Трумбића код представника сила Тројног споразума поводом
[2] Никола Стојановић, Југословенски одбор (чланци и документи), Загреб, 1927, стр. 10–11; АЈ-80-2-10.
НАП: У литератури се помиње "седам тачака", али ми нисмо нашли као је тај документ тачно гласио.
За саму чињеницу Пашићевих инструкција и за шири политички план: АЈ-80-2-10; Никола Стојановић, Југословенски одбор, стр. 10–11; Ђорђе Станковић, Никола Пашић и југословенско питање, I, Београд, 1985, стр. 203–206.
[3]Иван Хрстић, „Дневник Ивана Човића…“, ЧСП, 42/2010, бр. 1, стр. 157–177; уп. Документи о постанку Краљевине СХС 1914–1919, док. о Јадранској легији.
[4] М. Паулова, Југославенски одбор; уп. Хрватска енциклопедија, „Југославенски одбор“
[5]Анте Трумбић Антону Корошецу, 31. октобар 1918, Архив ЈАЗУ/ХАЗУ, Архив Југословенског одбора, св. 11/16; објављено у: Milada Paulová, Jugoslavenski odbor: povijest jugoslavenske emigracije za svjetskog rata od 1914–1918, Zagreb, 1925, стр. 550–552. Уп. Dragoslav Janković, „Ženevska konferencija o stvaranju jugoslovenske zajednice 1918. godine“, који овај документ такође наводи према Пауловој, стр. 552.
[6] Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914–1918, Београд: Свесловенска књижара, 1922, стр. 39.
[7]Соња М. Дујмовић, Сарајевска српска чаршија 1918–1941: између традиције и модернизације, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, 2015, стр. 70.
Стојановић, Никола. Jugoslovenski odbor: članci i dokumenti. Zagreb: Izdanje Nove Evrope, 1927, стр. 21.
[8]Фердо Шишић (ур.), Документи о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1914–1919, Загреб: Наклада Матице хрватске, 1920
[9] Zlatko Matijević, „Ivo Pilar and the art of the possible: Croatia between centralism and federalism / trialism“, Review of Croatian History, 5 (2009), br. 1, 85–100. — за шири политички контекст тријализма и Штадлер–Пиларов круг.
Viktor Novak, Magnum Crimen — као секундарни извор за Штадлерову декларацију и њену интерпретацију
[10] R. W. Seton-Watson, "The Policy of Mr Pashitch and the
Jugoslav Problem," меморандум од 4. октобра
1918, SSEES, Seton-Watson Papers, SEW/4/2/1; исти контекст
(сукоб српске владе и Југословенског
одбора) обрађен и у: R. W. Seton-Watson and the
Yugoslavs: Correspondence, 1906–1941, том I, стр. 350–355;
јавна полемика настављена је и у The New
Europe, Vol. IX, No. 109 (14. новембар 1918) — видети:
Лазар Марковић, Serbia and Europe, 1914–1920, где
се тај број изричито наводи као "fresh
attack against Mr. Pachitch". Напомена: архивски
документ, датум и контекст потврђени
су независно, али тачна страница на
којој стоји наведена дословна реченица
"Београд и Загреб буду равноправни
партнери" није потврђена скеном
оригинала — при финалној редакцији
проверити том I поменуте преписке
(350–355) пре објаве под наводницима.
[11]Павле Поповић —
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5_%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
(садржи и биографски осврт на послератно
потискивање Поповића из научне јавности
— вредно задржати за неки други део
рада, овде функционише само као биографска
фуснота).
[†] Извори се налазе у референтној литератури
Коментари
Постави коментар