УВОД - 6

Савезнички комплот

Став Русије према југословенском пројекту био је доследно одбојан, од почетка рата до бољшевичког пуча 7. новембра 1917. У литератури се наводи да за руског министра спољних послова Сазонова, у разговорима са западним владама и дипломатама, није било дилеме: постоји само Србија којој треба омогућити излаз на море и територијално проширење; Русија "није заинтересована" за српско-хрватско уједињење нити да буде сила заштитница Хрвата, нема "никаквог интереса" да ради на уједињењу Срба и Хрвата, него интерес само да Србија "изађе на Јадран". [†] Сходно таквом ставу, хрватски изасланик Супило наилазио је на хладан пријем у руском министарству иностраних послова.

Није спорно констатовати да је падом царске Русије Србија изгубила јединог заштитника међу великим силама у пројекту стварања велике Србије.

Француска је такође, до краја рата, у најмању руку имала дубоко скептичан став према југословенском пројекту. [†] Италија је из разумљивих разлога заузимала изразито одбојан став.[†]

Ватикан је према Југославији наставио политику коју је водио према Србији — политику нескривено непријатељску. [†] Подстицаји за рат против Србије нису долазили само из Берлина, него и из Ватикана: курија, њена штампа и хијерархија, сву одговорност за сарајевски атентат приписале су Србији, њеној влади и војсци, залажући се за "кажњавање Србије" у једном ограниченом рату унапред проглашеном "праведним". Током рата Ватикан је очекивао пораз Србије, радио на томе и на њеном уклањању с карте Европе; како то није било могуће, невољно је пристао на њену обнову у ранијим границама, под условом да не ремети будући европски мир, залажући се да јој се одузму области стечене у другом балканском рату. Такав став добио је свој пуни израз у папиној мировној ноти, у којој Србија није била ни поменута.

Енглеска Конзервативна партија била је део владајуће коалиције после Асквитовог пада 1916.[1] Торијевци свеједно нису допустили либералима да у већој мери утичу на основне репере јавног дискурса: заговарали су очување Двојне монархије у целини, или барем покушај сепаратног договора с Мађарима који би нарушио јединство Централних сила — идеје неутемељене у реалним могућностима, али одразе идеолошких склоности конзервативаца. Као стари туркофили, пошто су невољно прихватили немогућност очувања Отоманске империје, конзервативци су 1917–1918. трагали за несловенским, али истовремено негерманским препрекама — рачунајући не само на Мађаре него и на Румуне — северним векторима у подунавском басену.

Што се левице тиче, већина лабуриста — сходно Марксовом и Енгелсовом отписивању Словена као реакционарних примитиваца — следила је став да би у реорганизацији европског југоистока главну реч морали да воде "прогресивни" Аустријанци и Мађари. Узгред треба поменути ексцентричну сликарку, сифражеткињу и ауторку Едит Дарам, која је својом ватреном русофобијом, србофобијом и албанофилијом била звезда-водиља дела британске левице — разликујући се само по залагању за британску подршку предмодерно примитивним, али аутентичним "нобл-саваж" Албанцима.[†]

Силе Антанте, предвођене Великом Британијом, све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије нити распад Аустроугарске. Тајни уговори са Италијом (1915) и Румунијом (1916) предвиђали су територијално смањење Монархије, али је британски премијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао да не жели њен распад.

Телеграм Ф. Супила Одбору о преговорима савезника с Италијом, Петроград, 30/17. март 1915:

"Извјештен сам да се од неколико дана воде преговори у Лондону о уступцима Италији, у којима активно учествују главе Енглеске, Русије и Италије. У питању је Јадранско море са Далмацијом. Молим обратите пажњу да ли има неких преговора између Италије и Сила Тројног споразума. За случај да вас неко од дипломата упита за наше расположење о концесији Италији, реците да не можемо чинити концесије на рачун нашег племена, него да тражимо етнографске, тј. националне границе."[6]

Савезничка понуда Србији да изврши самоампутацију

У лето 1915. Савезници врше притисак на Србију да попусти бугарским територијалним претензијама. Није сигурно шта јој је нуђено као компензација за трећину сопствене територије коју је морала моментално предати поораженој Бугарској; у најповољнијој интерпретацији вербалних обећања, Србија је требало да добије Босну и Херцеговину, Далмацију до Сплита, Срем, Бачку и део Славоније — ако ратне прилике то дозволе. У исто време британски министар спољних послова омогућава Супилу да преко његовог министарства, а без знања остатка Југословенског одбора, упути депешу Пашићу у којој се наводи да ће после рата Босна и Херцеговина, јужна Далмација, Хрватска и Славонија бити слободне и саме одлучити о својој судбини. На тај начин британска дипломатија је покушавала да подвали Пашићу — уместо формалне обавезе проширења Србије на запад, као компензације за Македонију, понудила би само обећање о плебисциту, што је Пашић, разумљиво, одбио.

Црна Гора 1915. још није капитулирала, па се никако не може урачунавати у територију будуће српске државе; осим тога, и њу би, у случају добрих ратних прилика, следовала одређена територијална проширења. У сваком случају, Србија би била укљештена између велике Бугарске и Аустроугарске — њен положај био би тежи него пре рата. Србија је од савезника недвосмислено и ултимативно уцењивана да преда велики део своје територије Бугарској како би се приволела да уђе у рат на савезничкој страни — јединствен случај у Првом светском рату да група великих сила обећава силу против свог малог савезника да би га натерала да капитулира пред државним противником.

Србијански став

Пашићев став је био изричит. У разговору са британским новинаром Викамом Стидом у Лондону, 8. октобра 1918, Пашић је, према Стидовој белешци, полазио од тога да Србија има право да ослободи Србе у Аустроугарској, док би Хрвати и Словенци који не желе да се придруже Србији били слободни да се определе другачије.[7]

Две недеље касније, 25. октобра 1918, Пашић је свој став формулисао дипломатски, али у истом духу. Како је забележено у дипломатској литератури, сматрао је да је „национална дужност“ Србије да ослободи Србе, Хрвате и Словенце, али да ослобођени народи треба да имају право да сами одлуче о свом будућем државном положају. 

Политика српске владе у питању Босне и Херцеговине током читавог рата остала је доследно великосрпска, а у новонасталој ситуацији непосредно се активира у том правцу. У Манифесту регента Александра и српске владе Србима, објављеном у Нишу другог дана рата, 29. јула, говори се, између осталог, да је Аустрија пре тридесет шест година заузела, а пре шест бесправно присвојила "српску Босну и Херцеговину". Под том девизом развијали су водећи српски политичари и дипломати живу активност у свим даљим контактима, и са савезницима и са представницима југословенског покрета из земаља под Аустроугарском. Пашићева влада је пред владама и јавношћу савезничких земаља стално истицала потребу да се Краљевина Србија прошири тако да јој се после рата прикључе Босна и Херцеговина, Црна Гора, Јужна Далмација, Војводина и Срем, док би остали југословенски крајеви сами после рата одлучили о својој судбини. У том смислу Пашић је и Супилу, приликом њиховог сусрета, отворено говорио да они у Југословенском одбору раде за оне друге крајеве, "да се чује да и они хоће са Србијом", а за Босну и Херцеговину је "нешто друго" — ако се рат добије, те области ће припасти Србији.

Нишка и Крфска декларација

Искуство европске историје упозоравало је српску владу да су интереси великих сила често у супротности са јавно прокламованим начелима — Краљевина Србија је у претходним деценијама неколико пута болно осетила последице несклада између јавне и тајне дипломатије, закулисних подела територија и зона утицаја, "трговине" територијама малих народа, политичких притисака и изнуђеног одрицања од државних и националних потреба. Сва је прилика да рат замало није избегнут великодушношћу Енглеза:

"...Тог истог дана одржан је савет министара, на којем се расправљало о посредничким закључцима енглеске владе, које је јако подупирао немачки велепосланик Чиршки: заузимање Београда уз помоћ аустроугарске војске и преговори с Русијом. Чинило се да је мир спашен. Но, тада је, 1. августа, немачки цар, дознавши за службену мобилизацију у Русији, истој објавио рат." 

— Леон Билински, цивилни намесник Босне и Херцеговине.[2]

То је био разлог више да српски политичари, дипломате и интелектуалци већ у првим месецима рата заједнички раде на стварању програма којим је требало оправдати исцрпљујуће ратне напоре. Државна идеологија почивала је на чврстим уверењима у нужност одбране отаџбине, очувања државне независности, ослободилачке националне мисије, отклањања германске опасности и стварања велике државе на Балкану са Србијом као центром окупљања. На темељу таквих уверења, а у складу са традицијом, ситуацијом на фронтовима, пропагандним потребама, расположењима савезника и умећем водећих друштвених снага, уобличавана је визија будуће државе и места Србије у њој.

Преговори Антанте с Румунијом, Италијом и Бугарском о њиховим територијалним захтевима — надокнадама за улазак у рат, задовољеним на рачун онога што је требало да уђе у састав замишљене југословенске заједнице — изискивали су потребу да ово питање буде што конкретније. На то су такође утицали и наговештаји католичких кругова у савезничким земљама о могућности да Хрватска и Словенија буду издвојене у посебну државну целину. Брзина којом се у таквој ситуацији морало деловати, праћена многим нејасноћама у ставовима и формулацијама, одразила се на садржину текста који је, као подлога придобијања Југословена из Аустроугарске за ратни програм Краљевине Србије, уобличен 27. октобра 1914. у нишком стану Николе Пашића.

Српска влада је 1915. у Нишкој скупштини прочитала свој национални програм и ратне циљеве, изјављујући да се бори за ослобођење и уједињење свих Хрвата, Срба и Словенаца. Стојан Протић је изразио исто мишљење, само много уже — залагао се за уједињење Срба (Босна и Херцеговина, Срем, део Славоније), а Далмацију до Неретве препуштао Хрватима; о Србима на хрватској територији није говорио.[†]

За Николу Пашића најтежи ударац у рату биле су руска револуција и слом царизма — можда тежи него и сам узмак преко Албаније. Нестанком царске Русије изгубио је посредника у спољној политици и сигурно залеђе, што га је привремено лишило самоуверености. Западни свет, поготово Британце, разумео је и лако могао ући у ток њиховог мишљења, схватања принципијелности, па је стога морао лавирати. Због слома Русије пристао је на Крфски споразум с представницима југословенских емиграната из Југословенског одбора — важан утолико што су њиме емигранти прихватили да нема спора о облику будуће државе. У литератури се преноси и оштра британска оцена Пашићеве политике у том тренутку — да "заслужује да се сматра не само препреком савезничког јединства, већ и издајником најбољих интереса своје расе" [8], уз позив да се симпатије и подршка у Србији поклоне не старим "оријенталним" тенденцијама, него новим и демократским елементима у чијим рукама лежи будућност Југославије; тачан аутор и датум овог става тек треба пронаћи.

На Крфу је Пашић на конференцији изјавио да се Србија бори за уједињење свих Срба — ако неко то не жели, ослободиће га. Тиме је у форми уједињења у комбинацији с ослобођењем изразио своје русофилско гледиште на нову уједињену државу: главно је уједињење свих Срба, а Хрвати измешани са Србима, ако не буду желели уједињење, биће ослобођени и присаједињени новој држави.

Од свих Срба блиских тадашњој југословенској емиграцији, највеће подозрење према Хрватима показивао је Душан Васиљевић. Пашићев помоћник Јован М. Јовановић у свом дневнику више пута бележи нескривену љутњу Васиљевића на Хрвате — једном му је казао да су му се "попели на главу", јер "где год треба да лију крв Срби су добри, а где Србе треба приказивати искачу Хрвати", наводећи као пример Анту Трумбића, посебно откад се сусрео с регентом Александром: "Начинисмо га Хрватом." Огорчен тиме, једном је чак изазвао скандал на заједничкој седници, непрекидно испољавајући неповерење према Хрватима.[3]

Помињући и разлике у односу Словенаца и Хрвата према Нишкој декларацији — иако су је у начелу прихватили — исти круг сарадника изражавао је резерве према уједињењу, страховање због преурањеног и неприпремљеног отварања југословенског питања, бојазан за будући положај Србије и жељу да она у сваком погледу буде заштићена. [10] Јовану Жујовићу је, у литератури се наводи, речено да Цвијић мисли како би најпре требало решавати српско питање, "не тражећи Хрватску". Други саговорници плашили су се "да нам Шумадију не надгласају новајлије" и тражили начине да то спрече — Милорад Драшковић је предлагао да Србија у заједничкој држави бира онолико посланика колико сви други крајеви заједно, а Љуба Стојановић је желео да интересе Србије пре свега заштити у Народној скупштини, предлажући да "нови крајеви" бирају за посланике само оне који су 25 година живели у Србији, док би Немци и Мађари били сматрани страним поданицима.[†]

Независно од извесних разлика у мишљењима и недореченостима, наведени ставови били су далеко од сваке помисли на федералну државу, не допуштајући могућност угрожавања српских интереса. Разумљиви су ако се сагледавају у времену у коме су заступани — с обзиром на претходне војне победе, привремено мирно стање, очекивани продужетак рата, већ испољен притисак савезника у питању спорних територија, италијанске претензије, свест о различитости југословенских покрајина и жељу за њиховом интеграцијом. У њима се осећало велико поуздање да ће Србија по завршетку рата бити у позицији да намеће политичку вољу и поставља услове уједињења, али уверење да ће до тога заиста доћи није било превише чврсто.

Разлог формалне корекције државотворног плана лежи у Русији: Октобарска револуција променила је констелацију и однос снага, чиме је Србија изгубила кључног савезника. Такође, 1917. Аустроугарска је покушала постићи сепаратни мир са Антантом, што је Пашићу наметнуло потребу да реши сукобе са Југословенским одбором.

Савезници против своје воље одустају од
 Аустроугарске и одлучују за стварање Југославије

"Откако је умро Фрањо Јосиф ја се стално бојим сепаратног мира с Аустријом. И поред категоричких изјава од стране Француске и Енглеске тај ме страх не оставља. Нарочито сад кад ће да сазову парламент и сенат." — писао је тада Љубомир Стојановић.[4]

Стојановић је био крајње забринут стањем у Русији после Фебруарске револуције 1917, а страх поводом замора и невољности Руса да даље подносе ратне напоре — мишљење да "све зависи од добре воље, и код сељака без земље, и код војника у рову; од добре воље мало шта се може очекивати" — потврдила је неколико месеци касније и Октобарска бољшевичка револуција. Показало се оправданим и његово страховање да Француска, са знањем Велике Британије, преко војводе орлеанског предузима кораке ка прекиду ратних дејстава с Аустријом током 1917.

Пашић се највише бојао да би савезници могли одлучити да пруже пуну подршку независној (католичкој) Хрватској, која би обухватила, ако не све, онда већину хабзбуршких јужнословенских земаља — идеја настала у француским и италијанским круговима у септембру 1914. 

Српски отправник послова у Риму Љубомир М. Михајловић је 4. октобра јавио да је Супило у Риму разговарао с француским аташеом за штампу Лоазоом, који се залагао за стварање независне Хрватске са Словенијом, Далмацијом и делом Босне, уместо њеног уједињења са Србијом. Провером код саветника француске амбасаде потврђено је да та комбинација заиста постоји: Хрватска би била аутономна област, док би Србија добила излаз на море до Гружа или Сплита, а Италија би, наводно, прихватила такво решење. Михајловић је упозоравао да би стварање посебне хрватско-словеначке државе било велика грешка и да, ако се српско питање сада не реши, „Европа имаће потрес за неколико година“.

Кад је Пашић примио тај телеграм, дао је 5. листопада наређење: 

„Треба већ отпочети да се ради у смислу великосрпском и изнети наше гледиште.“

Српски владини кругови били су одлучно противни стварању неке посебне Хрватске, с којом би Србија била нужно у борби око мјешовитих крајева, као што је била с Бугарском. Таква би држава била конкурент Србији и слабила би њен положај, а осим тога би и спријечила потпуно уједињење српског народа и остварење великосрпске идеје. Шепић у тој комбинацији види и одраз талијанских планова на Балкану.[11]

На састанку 9. децембра 1917. Пашић је, преноси се, саопштио Стојановићу да Савезници нису дали никакво обавезујуће ни писмено обећање да ће БиХ бити сједињене са Србијом, а на питање да ли мисли да ће до тог уједињења ипак доћи, одговорио је да је то "више сигурно него за остале крајеве", закључивши да треба радити и спремати се и за евентуални плебисцит. 

Пашић је 1. децембра 1917. Милану Маринковићу наредио да „заступа и брани српски народ и земље српске у првом реду, а за тим југословенске земље“.

Државни концепт је био јасан: 1) резерва у погледу сигурности савезничких гаранција,  2)приоритет српског националног програма у условима новембра–децембра 1917., 3) Аустроугарској не треба остављати ништа што се може ослободити.[12]

Никола Пашић био је резолутан у начину решавања српског националног питања и, неминовно, оштро конфронтиран британској политици. Пашић је 31. марта 1918  послао „посланицима Кр. Србије на страни” Меморандум о националним захтевима Србије да га уруче савезничким владама.

Немогуће је помирити Хабзбуршку монархију са слободом и правом самоопредељења народа у њој. Те две супротности не могу егзистирати једновремено. Право и слобода самоопредељења народа не могу опстати у држави створеној насиљем, наслеђем, преваром; у држави, која почива на сили са принципом ширења германске културе и католицизма; у држави где и сада права и неправа зависе од религије, у једној средњевековној анахроничној држави, која претендује, да остане и сад кад се рат води за слободу и право самоопредељења народа”. [13]

Ангажовао је министра иностраних послова Јована М. Јовановића Пижона да укључи научне ауторитете у припрему ратних циљева Србије, полазећи од идеје да Аустроугарска не сме опстати; ако би пак савезници устрајали на хрватској држави, њој је требало оспорити не само Босну и Херцеговину и Далмацију, него и Срем, Славонију, па чак и Лику.

У јесен 1917. силе Антанте и САД још увек су рачунале с очувањем Аустроугарске. После Октобарске револуције ојачала је тежња да се склопи сепаратни мир с њом, како би се одвојио Беч од немачког савезника. У свом говору о четрнаест тачака, 8. јануара 1918, амерички председник Вудро Вилсон обећао је народима Аустроугарске аутономију, али не и независност — опрезно је додирнуо тешко национално питање, не смевши да тражи независност за Чехе и Југословене, јер би у том случају била изгубљена свака нада да аустријски цар Карло раскине савез с Немачком. Само неколико дана раније, 5. јануара 1918, британски премијер Лојд Џорџ већ је у истом духу изјавио да распуштање монархије није ратни циљ Савезника:

"Енглески народ никада није помишљао на то да распарча немачка племена или раскомада њихову државу или земљу... Не боримо се, пак, ни за то да уништимо Аустро-Угарску, нити за то да Турску лишимо њене престонице или богатих и познатих земаља њених у Малој Азији и Тракији, које су настањене у претежној већини турском расом... Иако смо сагласни са председником Вилсоном да распарчање Аустро-Угарске није наш ратни циљ, сматрамо да је немогуће надати се уклањању узрока немира у том крају Европе... док год се не дâ стварна аутономија на чисто демократским принципима оним аустроугарским народностима које је одавно желе. С истих разлога сматрамо неопходним задовољење легитимних аспирација Италијана за уједињењем са својим сапleменицима по крви и језику..." 

— из говора Д. Лојда Џорџа, Лондон, 5. јануар 1918.[9]

После сепаратног мира у Брест-Литовску, 3. марта 1918, оцењено је да ослабљена Аустроугарска не би могла да се носи с утицајем Октобарске револуције на сопственим земљама, где су већ почели штрајкови, дезертирања и национална превирања, па су све нагодбе с Аустроугарском напуштене.[5] На промену става утицале су три испреплетене околности: продирање Италије у југословенске крајеве, социјални немири и револуционарна врења у југословенским покрајинама разорене Аустроугарске. Савезници су сада инсистирали да до уједињења дође што пре — али онако како је њима погодно.

Чак ни у последњим данима рата, док је трајао силовит српски пробој Балканског фронта, Британци нису одустајали од анимозне политике према Србији. Током разговора Лојд Џорџ–Пашић у октобру 1918, на директно питање о будућем државном решењу Балкана, одговор британског премијера није био ни умирујући, ни јасан, ни искрен — у литератури се преноси да је рекао како све зависи од догађаја: ако се рат продужи и српска војска уђе у спорне крајеве, жеље ће бити испуњене; ако се рат ускоро заврши, водиће се преговори у којима ће одлучивати воља тих народа. Пашић је поменуо и гласине да би Бугарска, упркос томе што припада губитничкој страни, могла добити неке од некадашњих српских територија — на шта Лојд Џорџ "није чуо", остављајући питање бугарских граница отвореним за мировну конференцију.[†]

У тим данима било је јасно да без брзог и потпуног продора српске војске у дубину аустроугарске територије од српског уједињења неће бити ништа — и обрнуто, војна победа не би донела заслужене плодове да српска дипломатија није тако успешно играла симултану шаховску партију против свих својих савезника.

У стратешком смислу, оно што Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915, успело је Савезницима на Балканском фронту у септембру 1918; у реализацији тог задатка српска војска одиграла је одлучујућу улогу. На политичком плану пробој фронта у Македонији одразио се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Вудро Вилсон устезао се да обзнани крај Двојне монархије, упркос многим апелима сарадника да се изјасни о судбини те државе — учинио је то тек 19. октобра 1918. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.

---

[1] Херберт Хенри Асквит — https://sr.wikipedia.org/sr-ec/

[2] Leon Biliński, Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilińskog — https://istorijabl.weebly.com/uploads/9/8/3/5/9835868/leon_bilinski_bosna_i_hercegovina_u_uspomenama_leona_bilinskog.pdf

[3] Ј. М. Јовановић Пижон, Дневник, АЈ, 80–54–120, 226, 228.

[4] Љубомир Стојановић — http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?

[5] Неки меродавни политички фактори САД и даље су се у извесној мери колебали: 9. октобра 1918. Вилсон се још није определио да ли Аустроугарску треба разорити или сачувати, а 6. новембра помоћник министра иностраних дела САД отворено је рекао српском посланику да види велике тешкоће у југословенском питању.

[6] Фердо Шишић (сабрао), Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914–1919, Загреб, Наклада „Матице хрватске“, 1920, телеграм Франа Супила Југословенском одбору, Петроград, 30/17. март 1915.

[7] Сведочанство о овом разговору сачувано је у архивској белешци „Note of a Conversation between Mr. Wickham Steed … and His Excellency M. Pashitch, Serbian Premier, at Claridge’s Hotel on October 8th, 1918“, у збирци R. W. Seton-Watson Papers, SSEES, SEW 5/1/10; објављена Стидова верзија налази се и у: Henry Wickham Steed, Through Thirty Years, 1892–1922: A Personal Narrative, vol. II, London, William Heinemann, 1924, pp. 235–239. 

[8]  У оригиналу: “...not merely as an obstacle to Allied unity but as a traitor to the best interests of his race.” - Henry Wickham Steed, Through Thirty Years, 1892–1922: A Personal Narrative, vol. II, London: William Heinemann, 1924.

[9] David Lloyd George, “British War Aims”, говор пред Trade Union Conference, London, 5 January 1918; вид. Papers Relating to the Foreign Relations of the United States, 1918, Supplement 1, The World War, vol. I, doc. 4. 

[10]Драгослав Јанковић, „„Велики“ и „мали“ ратни програм Николе Пашића (1914–1918)“, Анали Правног факултета у Београду, XXI, 1973, бр. 2, стр. 151–167, нарочито стр. 159; Архив Србије, Дневник Ј. М. Жујовића, стр. 4.

[11] Према: Драгован Шепић, „Srpska vlada i počeci Jugoslavenskog odbora“, Historijski zbornik, XIII (1960), бр. 1–4, стр. 6. За Пашићево наређење од 5. октобра Шепић упућује на Архив Ј. М. Јовановића (Arhiv J. M. J.); Михајловићев телеграм од 4. октобра такође наводи према истом архиву.

[12] Мирослав Радивојевић, Велики покровитељ и „прави“ савезник. Односи Србије и Русије 1913–1918, Нови Сад–Београд, 2024.
Мирослав Радивојевић, „Тајни преговори Николе Пашића са бољшевицима: Односи Српске владе са ‘црвеном’ совјетском Русијом“, Новости, 30. 10. 2024. 

[13] Никола Б. Поповић: Антанта и питање разбијања Аустроугарске 1918.
https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/52374/bitstream_52374.pdf

[†] Извори се налазе у референтној литератури