УВОД - 12

Крај рата - почетак немира

Након завршетка рата нигде није било мира.

Са каквим се све невољама суочавала нова држава, односно њено усамљено вођство у Београду! О томе се у нововременим дискусијама сложно ћути — све муке и невоље тих година гурнуте су под тепих, као да су српски ослободиоци ушли у Швајцарску, а не у хаос и безвлашће народа ненаучених да брину о себи. У литератури се наводи да је само италијанском окупацијом Истре и Далмације кренула река избеглица — у међуратном периоду из Истре је у Краљевину СХС/Југославију емигрирало, према често навођеној процени, око 75.000 лица (број који се у литератури везује за целокупни међуратни талас исељавања, не искључиво за 1918), највише у Загреб и друге делове Хрватске и Славоније.[†] Из супротног правца, у Србију је током различитих таласа руске емиграције пристигао одређен број "белих" Руса, прогнаника после победе Октобарске револуције — према подацима Државне комисије за помоћ руским избеглицама, 1938. их је у Југославији регистровано 31.500, од чега око 4.500 с југословенским поданством; кумулативан број свих који су икада прошли кроз земљу био је вероватно већи, али не постоји поуздана основа за неки одређени укупан број.[†] Како је држава збринула ту избегличку масу, ни за кога није питање вредно занимања.

Истраживања Мила Бјелајца о војсци Краљевине СХС у периоду 1918–1921. потврђују да је та војска, са свега 145.000 ратом изморених људи (уз око 15.000 трупа Народног вијећа), морала да испуни све државне унутрашње и спољашње потребе, успостављањем реда и мира очува легитимни поредак и створи услове за деловање грађанских власти.[12]

У Црној Гори на оружану побуну дигли су се "зеленаши", на Космету качаци, у Македонији бугараши. Хрвати, који сами нису били кадри да се изборе са сопственим "зеленим кадром" него су молили Србијанце да заведу ред у Хрватској, тешку ситуацију су обилато користили за опструкцију и стално уцењивачко наметање својих прохтева. Поврх тога, савезници (Енглеска и Француска), вођени својим интересима, на краљевску владу вршили су разне притиске, отворено и снажно стављајући се на хрватску страну.

Страдање (физичко уништење народа) и уједињење са Словенцима и Хрватима утицало је на расипање ослабљених снага, с једне, и дезоријентацију српског друштва, с друге стране — а касније, у тако ослабљеном и поколебаном друштву, и на комунистичко устоличење (=окупацију) у Србији.

Национално дезоријентисана и неспособна српска пречанска елита, иако биолошки сачувана, више је отежавала ситуацију него што је била од помоћи. Та елита није пружала адекватне одговоре на изазове који су долазили из не-српских центара моћи северозападних покрајина након уједињења (унитарно или федерално устројство државе, уједначавање законске регулативе и друга питања) — напротив, у одвећ великом броју стајали су у строј насупрот своје државе. На ову појаву политичаре у Београду опомињао је благовремено Јаша Томић, прекоревајући их да недовољно познају стварно стање међу Србима у Аустроугарској. У својој књизи "Реч нашој браћи у Србији" (1907) опомиње да су у Банији већ неки Срби постали политички Хрвати и да раде на претапању Срба у Хрвате.[13]

У наведеним чињеницама, поред заокупљености разграничењем са суседним државама и унутрашњим конституисањем државе, можемо тражити један од кључних узрока несналажења укупне српске политичке и културне елите у новим условима на силу уједињене државе.

Непосредно након уједињења, у Словенији, а посебно у Хрватској, настављена је жестока антисрпска пропагандна реторика словеначких клерикалаца, хрватских праваша и Радићеве Хрватске републиканске сељачке странке. Сада се, од стране "нове" политичке елите, прво дискретно а касније најдиректније, почиње стварати слика у сопственој јавности да ова два региона искоришћава "хегемонистички" Београд, односно Србија. Антисрпска пропаганда била је посебно жестока у Хрватској, а почиње и пре формалног чина уједињења; одмах после уједињења појачава се од стране незадовољног хрватског грађанства, аустрофила и мађарона. Други разлог ове пропаганде био је хомогенизовање Хрвата и заузимање што повољније позиције у бирачком телу. По старој Старчевићевој матрици, посебно се истицао Радићев лист *Слободан дом*, затим *Хрватска слога*, која је излазила у Сарајеву, *Хрват*, орган Хрватске заједнице, и *Јутарњи лист* из Загреба (сви под индиректном контролом Стјепана Радића). У литератури се наводи да је *Слободан дом* био пун написа не само о наводном пљачкању Хрватске него и оних попут "Хрватску Ријеку нико није бранио" (иако је преговоре око статуса Ријеке водио тадашњи министар иностраних послова, Хрват Анте Трумбић), "Сељаци једва чекају рата, али на Србију", а кад је реч о Србима у Хрватској: "Ви сте само власи, а не Срби", или, поводом покретања поступка против Радића за антидржавну делатност, да ће "Срби сви морат бјежати из Хрватске ван" и "Ви кукавице, вуцибатине, живите у Хрватској и још је хоћете продати" (слично по тону и датовано на 15. август 1923. потврђено је бар за један текст истог листа о наводном "ослобођењу Срба" пробојем Солунског фронта — остале наведене реченице тек треба датумски ускладити).[†] Како је време пролазило, та пропагандна прича — прво о нелојалним Србима (најчешће називаним Власима) у Хрватској, а затим о примитивним Србима у Србији и хегемонистичком, експлоататорском Београду — била је све жешћа. У литератури се наводи и да су у *Слободном дому* на првој страни објављивана читаочева писма претежно антисрпског садржаја, да су писма из Пећи, Призрена и Приштине вођена под насловом "Писма из Албаније", и да су на страницама листа вређани политички представници Срба — Никола Пашић као "страга коза с 'брадом'", а Светозар Прибићевић као "батинаш" и "циганин".[†]

Неопходно је имати у виду да је Србија у току Првог светског рата била обезглављена и претрпела највећа разарања, јер се на Балкану рат водио скоро у целини само на њеној територији. То што је имала од индустрије и инфраструктуре у великој мери било је уништено — делом ратним разарањима, делом пљачком окупатора (Немаца, Аустријанаца, Мађара, Хрвата и Бугара; Хрватима су, узгред, посебно биле занимљиве лабораторије Београдског универзитета). Током ратних операција, глади и болести, поред културне и научне елите, страдала је и стручна радна снага. Привредни живот у читавој тадашњој Србији, изузев пољопривреде — и то на најнижем натуралном нивоу — готово да је замро, а његова обнова споро је ишла, због великих ратних губитака с једне и тужакања, опструкције, сталних захтева са северозапада земље и заузетости српске елите око уједињења и конституисања државе с друге стране.

Најкраће речено: по попису предузећа из 1916, на аустроугарском окупационом подручју (од Саве и Дрине до Велике Мораве) онеспособљено је 58% индустријских предузећа.[1] Занати су изгубили половину свог инвентара; готово идентично било је и на бугарском окупационом подручју, где су руднике експлоатисали Немци, а остала предузећа су, у већој или мањој мери, такође страдала при повлачењу окупатора. За време рата у Србији оштећени су рудници метала са 50%, а рудници угља са 100%; порушено је 12.000 тона мостовних конструкција и железничке линије Београд–Ниш–Цариброд, Ниш–Скопље–Ђевђелија и Скопље–Митровица.[2] Однето је 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 тона пирита, 500.000 тона лигнита, 220.000 тона каменог и мрког угља, 750.000 тона терцијарног мрког угља, те 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра.[3] Непријатељ је при повлачењу многе руднике и индустријске објекте потопио, порушио и запалио, рушећи чак и воденице-поточаре; у редовима окупатора били су, између осталог, и Словенци и Хрвати. За време рата, конфискацијом и одвођењем у непријатељске земље, сточни фонд уништен је за 70%, пољопривредна производња смањена за 70%, а пољопривредни инвентар (објекти, справе, машине, возила) оштећен за 44% своје вредности.[4]

Колико је за време рата страдала индустрија Србије посредно говори податак да је број индустријских радника тек после десет година, то јест у периоду 1919–1923, достигао број из 1910. Вредност опљачканих пољопривредних производа никада није израчуната. Културно благо не само да је пљачкано него је при повлачењу непријатеља и уништавано — Аустријанци су, на пример, однели целокупну архивску грађу. Ту су и губици у ненаплаћеним порезима, социјалним давањима, отплатама дугова, да не говоримо о заустављеном развоју и изгубљеној добити. Србија је, по неким проценама (које морамо узети с извесном резервом због уобичајеног надувавања ратних штета), изгубила 13 националних доходака по ценама из 1911.[5] Према процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, односно на преговорима у Спа, ратна штета Србије износила је 7 до 10 милијарди златних франака (по ценама из 1914) — половина њене тадашње укупне националне имовине.[6] Истовремено, Србија је у рату изгубила више од 28% становника, односно 62% мушког радног становништва (53% погинулих и 9% трајних инвалида) између 18 и 55 година.[7]

Пљачкање и малтретирање Срба вршено је на свим територијама на којима су били насељени — само у Банату и Бачкој опљачкано је око 6.000 српских породица, принуђених да због терора избегну. Аустријанци и Немци у Србији реквирирали су нађене залихе бакра, месинга, никла, цинка, вуне, коже, жита, брашна, вина, ракије, соли, стоке, петролеја. Окупациона власт спроводила је драконске репресивне мере, депортације и узимање талаца — тако се, на пример, у мају 1917. у логорима Аустроугарске налазило око 40.000 људи; власт је забранила употребу ћирилице и наредила да се материјална средства и ресурси Србије користе "до крајњих граница". У току окупације завладала је глад, па су Међународни црвени крст, швајцарске и шведске хуманитарне организације организовале пребацивање жита из Румуније и увоз семена за сетву; укључиле су се и америчке хуманитарне организације. Терор је био толико окрутан да је чак морао да интервенише и тадашњи председник мађарске владе Иштван Тиса — иначе познат као заговорник прво кажњавања и поробљавања Србије, а затим и чврстог курса према њој — пре свега због сукоба и ривалитета у Монархији, с једне, и смиривања међународне јавности, будући да је европска и америчка штампа наширoко писала о страдању Срба, с друге стране. Србија је по завршетку рата била потпуно обезглављена и економски уништена, остала са око 114.000 ратних инвалида и око 150.000 рањених цивила.[8] Геноцид извршен над Србима током Првог светског рата оставиће на њима демографске, економске и психолошке последице до данашњих дана.

О савезничкој "праведности" говори нам расподела ратних репарација утврђена на савезничкој конференцији у белгијској бањи Спа, јула 1920: Француска је добила 52%, Велика Британија 22%, Италија 10%, Белгија 8%, а Краљевини СХС припало је 6,5% (по другим ауторима само 5%) — заједно с Румунијом и Грчком, при чему је Краљевина СХС већ имала споразум Драшковић–Лушер (13. јануар 1920) којим је тражила учешће од 6% у наплаћеним репарацијама Француске и Британије.[9] Тако видимо да је Велика Британија, мада се рат на њеној територији готово није ни водио (осим понегде у колонијама), у расподели добила четвороструко више него Србија у односу на разарања која је претрпела.

У Загребу се Београд константно оптужује да су Хрвати у новој држави депривилеговани. То се уклапа у антијугословенски став, који су прихватиле не само политичке елите и већина националних странака у Словенији и Хрватској него и Комунистичка партија Југославије, готово од самог формирања. Фрапантно, у тај антисрпски "наратив" уклапала се и множина српских интелектуалаца из Прека.

Бројне економске чињенице и учешће Хрвата и Словенаца у виталним државним службама, свему судећи, говоре сасвим супротно — пре би се, али најблаже, могло рећи да су северозападне републике и те како профитирале од свог "боравка" у Југославији и да су само захваљујући томе имале такав индустријски развој и културни напредак. Поред једног од најутицајнијих словеначких економских теоретичара Љуба Сирца,[10] и многи други аутори — које је овом приликом непотребно набрајати — констатују да су Словенија и Хрватска заправо профитирале уласком у Југославију.[11]

У том смислу ваља напоменути да је учешће Хрватске и Словеније 1939. у индустријској производњи Југославије износило 52,9% (при уделу становништва од 32,2%),[14] а све то време, прво хрватски и словеначки припадници националних странака и клерикалци, а за њима комунисти и усташе, свакодневно испредају причу да их поробљава и искоришћава "српска угњетачка нација" и "великосрпска буржоазија", или "хегемонистички и централистички Београд". Та методологија оптужби (настала у време аустроугарске антисрпске пропаганде) настављена је с већим или мањим интензитетом и после Другог светског рата, увек појачавана и добијала "право грађанства" у време друштвених, економских или политичких криза, односно мутних времена, или када су политичке вође хтеле да испословати неку привилегију за свој крај или нацију — како раније, тако и касније.

---

[1] Никола Вучо, *Agrarna kriza u Jugoslaviji 1930–1934*, Београд: Просвета, 1968, стр. 2.

[2] Станоје Ђуровић, "Industrija Srbije na početku privrednog života Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca", *Istorija XX veka*, бр. 10, 1969, стр. 220 (такође код С. Ђуровића, 1994, стр. 139).

[3] Станоје Ђуровић, наведени рад, *Istorija XX veka*, бр. 10, 1969, стр. 220–221.

[4] Никола Вучо, *Poljoprivreda Jugoslavije 1918–1941*, Београд: Рад, 1958, стр. 6–7; исти, *Agrarna kriza…*, 1968, стр. 2.

[5] Милан Исић, *Seljaštvo u Srbiji 1918–1925*, Београд: Институт за новију историју Србије, 1995, стр. 26.

[6] Станоје Ђуровић, наведени рад, *Istorija XX veka*, бр. 10, 1969, стр. 181.

[7] Љубодраг Димић, *Srbi u Jugoslaviji*, Београд: Стубови културе, 1998, стр. 66.

[8] Драгослав Милић, "Privreda Srbije i odnosi u njoj 1919. godine", *Acta historico-oeconomica Iugoslavica*, бр. 7, 1980, стр. 49.

[9] Слободан Вуковић, "'Стратегија' лажног мира у кући (Економски односи између региона у Краљевини Југославији)", *Социолошки преглед*, том XXXIX, бр. 4, 2005, стр. 461–496 (посебно 463–466); распоред потврђен и у савременим изворима о конференцији у Спа, 1920.

[10] Др Љубо Сирц, професор политичке економије на Универзитету у Глазгову и директор Центра за проучавање комунистичких економија — за време рата у партизанима, касније оштар критичар комуниста, јавно је износио податке о партизанским злочинима.

[11] Хрватска је два пута, а и Словенија уз њу, захваљујући том боравку, преведена из поражене на победничку страну — што значи и да им је опроштено плаћање ратне штете, да не говоримо о томе да су на рачун тог уједињења касније добиле и државе. То, између осталог, признаје и сам Љубо Сирц у интервјуу — Ljubo Sirc, "Ništa bez vlasti" (интервју), *Ekonomist*, бр. 132, 2002, стр. 46 — тврдећи без имало увијања да је Словенији улазак у Југославију донео велико благостање.

[12] Миле Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921*, Београд: Народна књига, 1988 (страна тек треба проверити у примерку — постоје посредни трагови да је податак у делу о формирању војске).

[13] Јаша Томић, *Реч нашој браћи у Србији*, 1907 .

[14] Закон о петогодишњем плану развитка народне привреде ФНРЈ 1947–1951, Савезна планска комисија, Београд, 1947, стр. 73 (постратни плански документ који ретроспективно наводи структуру из 1939 — не Сирц, како је раније погрешно приписано; при навођењу треба прецизирати да је реч о накнадно израчунатом податку).

[†] Извори се налазе у референтној литератури