УВОД - 11

Послератни ратови

Српска војска је имала да брани границе новопроглашене Краљевине и унутрашњи поредак, пре свега да сузбија снаге незадовољне уједињењем — из редова бивших аустроугарских официра, чиновника и франковаца у Хрватској — као и сепаратистичке покушаје у Црној Гори, где су присталице краља Николе I Петровића, потпомагане Италијанима, настојале да измене одлуке Подгоричке скупштине. Војска је била одлучујући чинилац одбране територијалног интегритета нове државе, међународно непризнате и неутврђених граница, на којима су, готово целом њиховом дужином од преко 3.000 км, буктали сукоби. Суседне државе у којима је доминирао фашистички и комунистички фактор насртале су са свих страна: Италијани су посели Истру и Далмацију, Словенци и српска војска водили борбе у Корушкој, припадници Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО — врховисти) упадали из Бугарске у Македонију, а Румуни истицали претензије на цео Банат. Италијански повереници у Албанији роварили су против Краљевине.[1]

Српска војска је после завршетка Првог светског рата ушла у нови период са великим ратним искуством, снажном командном структуром и високим степеном дисциплине. Иако су у земљи били присутни различити револуционарни утицаји, војска је углавном остала отпорна на таква кретања и није показивала посебну склоност ка угледању на револуционарна збивања у Мађарској. Њен политички значај био је велики, али је у непосредном послератном периоду војни врх задржао релативну дистанцу од страначке политике и свакодневних политичких борби.

У процесу уједињења српска војска се нашла и ван територије Краљевине Србије, на просторима некадашње Аустроугарске, где је њено присуство било повезано са захтевима и одлукама локалних органа власти, пре свега Народног вијећа у Загребу.[†] 

Положај нове Државе СХС био је сложен: савезничке силе су на њену територију гледале у контексту распада Аустроугарске и преуређења Средње Европе, док су истовремено постојале различите политичке процене и интереси у односу према Србији. У таквим околностима српска војска је, поред војних задатака, добила и значајну улогу у успостављању реда и обезбеђивању простора у коме су државне границе тек биле уобличаване.

Бројно стање српске војске крајем 1918. године било је значајно. У децембру 1918. имала је 120.494 војника и 6.936 официра. Почетком 1919. године њено попуњавање настављено је позивањем одређених годишта под заставу, док је постепена демобилизација ратних јединица и солунских ветерана истовремено наметала потребу за регрутовањем људства на територији целе нове државе. Војска је у овом периоду, поред класичних војних задатака, учествовала у обезбеђивању демаркационих линија, јавних објеката, саобраћајница, лука и других важних комуникација.[2]

Граница према Аустрији и Мађарској

На северозападу нове југословенске државе питање границе најпре је решавано на простору Марибора и Штајерске, док је спор око Корушке остао отворен све до коначног разграничења 1920. године. У том процесу посебно место имао је Рудолф Маистер, који је 1. новембра 1918. у Марибору преузео војну власт у име Народног већа и истог дана добио чин генерала. Са расположивим словеначким војницима постепено је организовао сопствене јединице и проширио контролу на део Доње Штајерске; у борбама за северну границу његове снаге су продрле и према Горњој Радгони, чиме је постављена основа будућег разграничења. Потпуна контрола над Марибором учвршћена је 23. новембра 1918, када је Маистер разоружао немачку заштитну стражу.

Стање у Корушкој било је знатно сложеније. На том подручју се у децембру 1918. налазило око 2.000 људи из словеначких и српских јединица ангажованих у Словенији. Први покушај да се војним путем обезбеди цела Корушка завршио се аустријском противофанзивом, после које су југословенске снаге морале да напусте део раније заузетих положаја. Амерички дипломатски извештај из тог периода такође бележи да су српске снаге у Словенији бројале око 2.000 људи, уз око 6.000 словеначких војника, што потврђује значај мешовитог састава снага на овом простору.

Нова, знатно организованија офанзива изведена је у мају 1919. године по одлуци Врховне команде у Београду. У њој су учествовала 22 батаљона, четири ескадрона и 25 батерија, а операцијом је руководио генерал Крста Смиљанић, командант Дравске дивизијске области. Напредовање југословенских јединица било је успешно и аустријске снаге су претрпеле тежак пораз. Целовец (Клагенфурт) заузет је 6. јуна 1919. године, чиме је војни исход борби за Корушку привремено решен у корист Краљевине СХС.

Ипак, војни успех није значио и коначно политичко решење. Судбина Корушке зависила је од одлука мировне конференције и потоњег плебисцита, па је питање границе остало отворено до октобра 1920. године. Након тога је граница према Аустрији добила трајнији облик, док је део Корушке остао ван Краљевине СХС.

Нове напетости уследиле су 1921. године, када је покушај повратка бившег угарског краља Карла IV подстакао државе Мале Антанте на војне припреме. Југославија је у октобру те године такође спровела мобилизационе мере, страхујући од могућег обнављања хабзбуршке власти у Мађарској.[3]

Фронт према Италији

Најозбиљнији и уједно просторни најшири спољнополитички изазов за Краљевину СХС долазио је од Италије. Њен притисак захватао је широк појас од словеначког простора и Истре, преко Далмације и Црне Горе, све до Албаније. Истовремено са војним и политичким активностима на Јадрану, италијанска дипломатија је на Париској мировној конференцији настојала да ограничи међународни положај Краљевине СХС и да обезбеди што повољније решење сопствених територијалних захтева.

Током јесени 1919. и зиме 1920. године посебно је било важно спречити могуће ширење италијанског војног присуства у Далмацији. Према истраживањима Миле Бјелајца, у италијанским војним проценама током 1919. године разматран је и сценарио брзог наступања из Крањске према Хрватској. У априлу, јулу и новембру 1919, као и током лета 1920. године, очекивана је могућност непосредног војног сукоба са Италијом. Неравнотежа снага била је изражена: Италија је располагала армијом која се у овим проценама наводи са око 4,5 милиона војника, док је према југословенским границама држала у просеку око 30 дивизија. Ови подаци показују са каквим је опрезом војни врх Краљевине морао да процењује италијанску претњу.

Италија је за Краљевину СХС представљала посебно опасног противника не само због војне снаге већ и због свог међународног положаја. Као једна од великих сила и чланица Већа четворице на мировној конференцији, могла је истовремено да делује дипломатским и војним средствима. Додатну тежину њеном положају давала је чињеница да су се италијанске трупе већ налазиле на појединим спорним или југословенским просторима. Војно гледано, Краљевина СХС налазила се у неповољнијем положају: италијанска војска била је материјално знатно опремљенија, док је нова држава у значајној мери зависила од савезничке, пре свега француске, помоћи у снабдевању. Недостатак развијене ратне индустрије додатно је отежавао уједначавање разнородног наоружања и обезбеђивање довољних количина муниције.

Италијанско деловање није се ограничавало на притисак дуж границе. Оно је имало и унутрашњу димензију, јер су италијански органи настојали да подрже различите снаге које су могле да ослабе јединство Краљевине СХС. У том контексту појављују се контакти са црногорским сепаратистима, албанским качачким покретом и појединим хрватским политичким круговима. Због таквог карактера деловања може се говорити о својеврсном „трећем фронту“, односно о покушају да се спољни притисак комбинује са подстицањем унутрашње нестабилности.

Посебно сведочанство о таквој политици представља план који је крајем новембра 1918. израдио пуковник Чезаре Пијетро Петрели Лалата Финци, руководилац италијанске службе за информисање на окупираним територијама. План је предвиђао систематско подстицање антијугословенских и сепаратистичких расположења у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, уз употребу агената, пропаганде и других облика политичког деловања. Генерал Пијетро Бадољо, тада заменик начелника Генералштаба италијанске војске, проследио је овај план врху државе, а 9. децембра 1918. његову примену одобрили су министар спољних послова Сидни Сонино, председник владе Виторио Емануеле Орландо и начелник Генералштаба Армандо Дијаз.[†] План је предвиђао широку употребу агената и пропаганде, улагање новца у штампу и искоришћавање постојећих политичких, верских и друштвених подела ради слабљења нове југословенске државе.

У Црној Гори Италија је подржавала снаге које су се супротстављале политичком исходу уједињења и одлукама Подгоричке скупштине. Та политика била је повезана и са подршком учесницима Божићне побуне 1919. године, а након њеног неуспеха са збрињавањем и организовањем црногорских емигрантских оружаних група на италијанској територији. Италија је прихватила да пружи простор и материјалну подршку за формирање црногорских одреда који су требало да буду употребљени у евентуалном покушају повратка династије Петровић и ревизије одлука о уједињењу. Та политика показује да је италијанска активност према Краљевини СХС обухватала и директну подршку политичким и оружаним противницима новог поретка.[4]

Борба са албанско-бугарском герилом

Војне операције према Албанији започете су у јесен 1918, са настојањем да се осигура стратешка граница уколико Италија остане у Валони, и нису престале до утврђивања граница 1921/1922. Италијани су подбуњивали албанска племена уз границу, подстичући их да нападају јединице Краљевине СХС и упадају на југословенску територију.

У литературу се преноси да су ВМРО и Косовски комитет изводили антијугословенске акције и договорно: споразум између те две организације из новембра 1920. предвиђао је заједничку комитско-качачку акцију и разграничење између "Македоније" и Албаније, који су, од косовских представника, потписали Хасан Приштина, Бедри Пејани, Хоџа Кадри и други. На Валонској конференцији јануара 1924. Александар Протогеров и албански представници донели су одлуку о дизању устанка на Косову и у Македонији марта исте године; припадници ВМРО који су боравили у Корчи, Подградецу и Тирани сарађивали су са Хасаном Приштином, Бајрамом Цуријем и Аземом Бејтом на убацивању комита и качака на територију Југославије, уз предвиђено разграничење деловања: комити јужно од Качаника, качаци северно од тог места и клисуре. Убиством Александра Протогерова, Иван Михајлов је наставио сарадњу са Хасаном Приштином (све до овоговог убиства у Скадру 1933), под покровитељством Италије, чија се "благонаклоност" према овим терористичко-шовинистичким организацијама огледала у давању новчане помоћи и оружја ради подривања југословенске државе.[†]

Фронт према Румунији

Док се на албанској граници водио рат, а српске трупе, заједно са Словенцима, учествовале у офанзиви на Корушку маја/јуна 1919, дошло је августа и септембра 1919. до успостављања фронта и према Румунији, због Баната. Французи су, сем италијанских, подржавали и румунске територијалне захтеве на део Баната с Темишваром, засноване на тајном Букурешком уговору из 1916; југословенска делегација у Паризу гледала је, пак, на укључивање те области у састав Краљевине као на вид стратешког осигуравања одбране Моравске долине.[†]

Реорганизовање војске

Српска војска је у нову државу ушла са великим ратним искуством, али и са озбиљним последицама вишегодишњег ратовања. Због тога није могла сама да обезбеди све људство и официрски кадар потребан за војне задатке на простору проширене државе. Један од начина да се тај недостатак ублажи било је преузимање дела постојећих оружаних и безбедносних структура са територија бивше Аустроугарске. Министарски савет је тако у фебруару 1919. одлучио да у војску буде примљено 15.000 жандарма који су службу обављали у време Аустроугарске. Почетком 1920. године у граничним трупама, финансијској стражи и сродним службама већ је било око 40.000 људи.

Посебна пажња посвећена је Краљевој гарди, која је у новој држави требало да буде бројнија и кадровски јача него у Краљевини Србији. Војни врх је настојао да у њен састав уђу пре свега војници са Солунског фронта, а значајан део требало је да потиче из старе Србије и из редова добровољаца. На тај начин желело се да гарди буде обезбеђен висок степен војног искуства и лојалности новом државном поретку.

Још сложенија ситуација настала је приликом организовања ратне морнарице. Србија није имала сопствену морнаричку традицију, па је нова југословенска флота морала да се ослони на официре који су пре 1918. служили у аустроугарској морнарици. Тиме је кадровски континуитет у морнарици практично обезбеђиван преузимањем већ обученог особља бивше Монархије. Материјална база флоте такође је формирана постепено, укључујући јединице добијене по основу ратних репарација и расподеле бродова после рата.

Најосетљивије питање било је укључивање бивших аустроугарских официра у оружане снаге Краљевине СХС. Разлог није био само у недостатку људства већ и у чињеници да су нове оружане снаге морале да покрију много већи простор него што је то била Краљевина Србија. Примање официра из бивше аустроугарске војске, међутим, изазивало је неповерење, нарочито у делу српске јавности, па су кандидати подвргавани административним и кадровским проверама. За разлику од српских официра, који су у нови систем улазили без исте врсте провере, кандидати из бивше аустроугарске и црногорске војске морали су да пролазе кроз посебну процедуру.

Пре него што је прихваћено масовније преузимање аустроугарског кадра, предузето је више мера да се повећа број домаћих официра: отваране су војне школе, вршена су унапређења, прошириван је подофицирски кадар и реактивирани су резервни официри. Те мере, међутим, нису могле у кратком року да обезбеде довољан број старешина. Због тога је пријем бивших аустроугарских официра постао практично неизбежан. Њихове молбе пролазиле су кроз више инстанци и комисија, а при избору су узимане у обзир професионалне, карактерне и политичке околности, укључујући и евентуалне примедбе на поједине кандидате.

Према подацима које је обрадио Миле Бјелајац, до 1920. године у нову војску ушло је око 2.500 бивших аустроугарских официра, док је коначна статистика на основу Службеног војног листа дала прецизнију бројку од 2.335 официра примљених у активни састав до краја 1923. године. Око 85% укупног пријема обављено је од краја марта до октобра 1919. Највише официра преузето је у пешадији — 1.047, док су потом следиле административна служба са 430, интендантура са 224 и артиљерија са 159 официра.

У односу на укупан официрски кадар по родовима, преузети бивши аустроугарски официри чинили су 29,6% пешадијског, 10,92% артиљеријског, 11,87% инжењеријског, 30,4% коњичког и чак 58% морнаричког официрског кадра. Њихов улазак у војску, међутим, није био равномерно распоређен по чиновима: 54% примљених били су потпоручници и поручници, 33,14% капетани I и II класе, док је мањи удео припадао вишим чиновима — 7,6% мајорима, 4% потпуковницима и 1% пуковницима.

У ширем кадровском билансу нове армије задржана је доминантна улога српског ратног кадра у највишим командним структурама. У састав оружаних снага ушло је око 35% активних српских официра, око 500 црногорских и око 2.500 аустријских, односно бивших аустроугарских официра. Према истом прегледу, готово половину официрског састава нове армије чинили су официри који су пре 1918. служили у војсци Централних сила.

Војна управа настојала је да овај процес представи пре свега као последицу кадровске нужде. Посебно је познат текст генерала Душана Трифуновића, који је 1920. године у часопису Нови живот под псеудонимом Miles бранио одлуку о пријему аустроугарских официра. Суштина његовог образложења била је да је Србија после дугих ратова располагала исцрпљеним официрским кадром, док су задаци нове државе захтевали брзо попуњавање командних места.

Тако је стварање војске Краљевине СХС представљало сложен процес спајања различитих војних традиција. Србијански ратни кадар задржао је кључне командне положаје, али је истовремено било неопходно увести значајан број официра из бивших аустроугарских структура. Управо та кадровска мешавина постала је једно од трајно осетљивих питања у унутрашњој организацији и политичком животу југословенске војске. [5]

Држава је рођена, и шта сад?

Влада Краљевине СХС образована је 20. децембра 1918. с прваком Народне радикалне странке Стојаном Протићем на челу, као коалициони кабинет састављен од представника важнијих странака, у коме је положај потпредседника припао Антону Корошцу, ресор унутрашњих послова Светозару Прибићевићу, спољних послова Анти Трумбићу, правосуђа Марку Трифковићу, просвете Љубомиру Давидовићу, социјалне политике Витомиру Кораћу, трговине и индустрије Стојану Рибарцу, железница Велисаву Вуловићу, грађевина Милану Капетановићу, финансија Момчилу Нинчићу, пошта и телеграфа Еди Лукинићу, војске и морнарице генералу Михајлу Рашићу, пољопривреде Живку Петричићу, верских послова Тугомиру Алауповићу, министарство без портфеља припало је Мирославу Рајчевићу, исхране и обнове земље Милоју Јовановићу, шумарства и рударства Мехмеду Спахи, за уставотворну скупштину и изједначење закона Алберту Крамеру, а за народно здравље Урошу Круљу.[†]

Објављивањем Прводецембарског акта и образовањем централне владе престале су функције Народног вијећа и Југословенског одбора.

Гранични спорови

Регент је у драматичним околностима донео најцелисходнију одлуку: Никола Пашић је, уместо за председника владе, именован првим делегатом на Мировној конференцији у Паризу. Ова "рокада" показује и огромну спремност Николе Пашића да се у потпуности подреди државотворним потребама свог народа.

Југословенска делегација на Париској мировној конференцији суочила се са веома сложеним положајем. Њен рад био је условљен наслеђеним обавезама савезника према Италији, снажним италијанским дипломатским и војним притиском и чињеницом да су о коначном уређењу Европе у великој мери одлучивале велике силе. У пролеће 1919. међу значајним представницима Краљевине СХС били су Никола Пашић, Анте Трумбић, Миленко Веснић, Иван Жолгер, Матеја Бошковић, Јосип Смодлака и Отокар Рибарж. Њихов основни задатак био је да дипломатским путем обезбеде што повољније границе нове државе.

Најтежи спор водио се са Италијом. Решење је постигнуто Рапалским уговором од 12. новембра 1920. године, који су потписали Миленко Веснић, Анте Трумбић и Коста Стојановић са југословенске, а Ђовани Ђолити, Карло Сфорца и Иваное Бономи са италијанске стране. Уговором су Италији припали Трст, Горица, Градишка, део Крањске, већи део Истре, Задар, као и острва Црес, Лошињ, Уније, Сусак, Ластово и Палагружа и мања ненасељена острва. Истовремено је установљена Слободна Држава Ријека, док је Краљевина СХС задржала већи део Далмације.

Иако је Рапалски уговор представљао како се то еуфемистички каже "горки компромис" за југословенску страну, односи две државе нису тиме били трајно стабилизовани. Италијански притисак око Ријеке настављен је и после успостављања слободне државе. Фашистичке снаге су 1922. године извеле преврат којим је фактички срушена аутономистичка власт Рикарда Занеле, а Италија је потом преузела непосредну контролу. Коначно решење донето је Римским уговором од 27. јануара 1924., којим је Ријека припојена Италији, док је Сушак остао у Краљевини СХС.

Последице италијанских територијалних добитака биле су значајне и демографски и политички: ван Краљевине СХС остала су бројна словеначка и хрватска подручја, док је италијанска политика према источној обали Јадрана и даље представљала извор притиска на југословенску државу. Рапалски споразум је зато донео извесно разграничење, али није уклонио суштинско неповерење између две земље.

Према Аустрији је граница у највећој мери уређена Сенжерменским уговором од 10. септембра 1919. године. Њиме су Краљевини СХС признати поједини делови Корушке, укључујући Међу-савску долину са Дравоградом и Језерско, док је за ширу област око Клагенфурта предвиђен плебисцит. Он је одржан 10. октобра 1920. године. У зони гласања 22.025 бирача определило се за останак у Аустрији, а 15.279 за прикључење Краљевини СХС. Пошто је аустријска опција добила већину у првој зони, гласање у другој зони није одржано, па је јужни део Корушке остао у Аустрији.

Са Мађарском је разграничење коначно утврђено Тријанонским уговором од 4. јуна 1920. године. Краљевина СХС је добила Прекомурје и Међумурје, као и део Барање и друге територије које су већ биле под њеном контролом. Југословенска делегација је настојала да границу помери даље на север и захтевала је, између осталог, Бајски троугао и подручје Мохача, али ти захтеви нису прихваћени. Зато су Баја и Мохач остали у Мађарској.

Разграничење са Румунијом решавано је поделом Баната. После послератних преговора успостављена је граница којом је највећи део Баната остао у Краљевини СХС, док је источни део припао Румунији. Ово питање било је повезано и са ширим настојањима да се етнички, привредни и стратешки интереси обе државе уклопе у нови систем граница.

Према Бугарској, југословенски захтеви били су знатно шири од коначног резултата. Никола Пашић је на мировној конференцији тражио, између осталог, Видин, Белоградчик, Босиљград, Трн, Цариброд, Струмицу, Петрич и Ћустендил, позивајући се на етничке и стратешке разлоге. Коначна граница утврђена је Нејским мировним уговором од 27. новембра 1919. године, којим је Бугарска уступила Краљевини СХС територије око Босиљграда, Цариброда и Трна, као и мање делове других области. Укупна површина уступљених територија износила је приближно 2.566 km², од чега око 1.545 km² на простору данашње Србије и око 1.028 km² у данашњој Северној Македонији.

Иако Краљевина СХС није остварила све територијалне захтеве које је поставила пред мировном конференцијом, систем уговора из 1919–1920. године ипак је створио међународноправни оквир њених граница. Истовремено, исходи у Италији, Корушкој, Барањи и према Бугарској показали су ограничења југословенске дипломатије у систему у којем су интереси великих сила често имали већу тежину од националних захтева нове државе.[6]

 

Унутрашња организација

Привремено народно представништво (ПНП) деловало је у прелазном периоду, пре доношења устава, када су се у новој држави истовремено сусретали различити правни и управни системи. ПНП је сазвано указом од 24. фебруара 1919., а прву седницу одржало је 1. марта 1919. године. Није било изабрано непосредним изборима, већ су његови чланови делегирани из различитих политичких и покрајинских средина, што је од почетка отварало питање његове репрезентативности и демократског легитимитета. Представништво је имало 296 мандата, мада број присутних и активних посланика није увек досезао пун састав.

Рад ПНП-а био је додатно отежан честим политичким сукобима, одсуствовањем посланика и опструкцијама, због чега није увек било могуће обезбедити несметано одвијање седница. Проблеми са кворумом и промене у влади додатно су успоравали законодавни процес. У периоду његовог деловања смењивале су се владе Стојана Протића, Љубомира Давидовића и Миленка Веснића, док је после Веснићевог мандата политички центар извршне власти преузео Никола Пашић. Само смењивање влада показивало је колико је политички систем провизоријума био нестабилан.

Поред политичких спорова, ПНП је радило у условима изузетно тешког послератног наслеђа. Нова држава је наследила неуједначене управне системе и привредне односе, а саобраћајна мрежа била је тешко оштећена. Истовремено су постојале велике разлике у новчаном систему и вредности валута које су затечене на различитим деловима државне територије, док је инфлација додатно погоршавала економску несигурност. Непосредно после уједињења постојала је и опасност од несташица хране, док су недостатак станова, јавних зграда и других основних капацитета повећавали притисак на нову управу.

Здравствене прилике биле су нарочито тешке у Србији, која је из рата изашла са огромним демографским и материјалним губицима. Становништво је било изложено епидемијама, међу којима су значајно место имале пегави тифус, дифтерија и пандемија шпанског грипа. Ратно стање оставило је последице и на војску, која је и после завршетка ратних операција морала да остане ангажована, што је успоравало њену демобилизацију и додатно оптерећивало државне ресурсе.

Слични проблеми осећали су се и у саобраћају и комуникацијама. Поштанско-телеграфски систем био је неуједначен јер су у различитим крајевима наслеђене различите институције и правила рада. Поште на територији Србије, Црне Горе, Хрватске и Славоније, Војводине, Словеније и Далмације у почетку нису чиниле јединствен систем, а централна управа је постепено настојала да их организационо уједначи. Према истраживањима о развоју саобраћаја, у првим послератним годинама управо је неповезаност била једно од главних обележја поштанског система.

Тешкоће су се истовремено испољавале и на периферији државе. ПНП је примало представке и молбе из различитих области у којима су безбедносне и политичке прилике биле нарочито нестабилне — из Црне Горе, северне Далмације, пограничних крајева према Албанији, Бугарској и Мађарској, као и из Словеније и Корушке. Такви дописи сведочили су о томе да централна власт још није имала једнак степен контроле над целом територијом и да је консолидација нове државе била постепен и сложен процес.

Због свега тога, Привремено народно представништво није функционисало у условима нормалног парламентарног живота. Оно је истовремено требало да представља различите делове нове државе, да учествује у изградњи заједничког правног система и да реагује на непосредне економске, социјалне и безбедносне проблеме. Према подацима из прегледа периода провизоријума, влада је у том времену донела око 800 прописа, што показује колико је извршна власт задржала велики део нормативне активности, док је ПНП постепено припремало услове за избор уставотворне скупштине.[7]

---

[1] Милан Радовановић, „Српска војна пошта после ослобођења Србије 1918“, Филателиста, бр. 276 (68), Савез филателиста Србије, Београд, септембар 2017, стр. 22.

[2]  Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. I, Београд: Нолит, 1988; Михаило Војводић (ур.), Крај рата, Срби и стварање Југославије, Београд: САНУ, 2021.

[3]  Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. I, Београд: Нолит; 
Tomaž Kladnik, „Rudolf Maister's Military Actions in Maribor“; 
Historical Documents, Office of the Historian, U.S. Department of State, Paris Peace Conference, 1919; „Slovenski dobrovoljci srbske vojske v bojih za Koroško 1918–1919“, Vojaška zgodovina.

[4 Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. I, Београд: Нолит; 
Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics, Ithaca: Cornell University Press; 
За италијанску обавештајну и субверзивну политику крајем 1918. и почетком 1919. видети и документа италијанске државне и војне администрације наведена у савременој историографији.

[5] Миле Бјелајац, Југословенско искуство са мултиетничком армијом 1918–1991, Београд: Уди, 1999; 
Миле Бјелајац, „Неки примери хрватско-српског неразумевања о заједничкој војној прошлости“; Службени војни лист, 1919–1923; „Официрско питање“, Нови живот, 4. септембар 1920, стр. 102–105; 
https://chdr-ns.com/pdf/Mile-Bjelajac-Neki-primeri-hrvatsko-srpskog-nerazumevanja-o-zajednickoj-vojnoj-prosl
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. I, Београд: Нолит.

[6]Rapallski ugovor: Zbirka dokumenata, ур. Војислав М. Јовановић, Загреб, 1950; 
Treaty of Saint-Germain-en-Laye, 10 September 1919; Treaty of Trianon, 4 June 1920;
 Treaty of Neuilly-sur-Seine, 27 November 1919; 
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. I, Београд: Нолит;
 Jurij Perovšek, „Slovenska politika in vprašanje priključitve Prekmurja h Kraljevini SHS 1918–1919“.

[7]Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. I, Београд: Нолит; 
Историја Југославије (преглед периода 1918–1921); 
Драгољуб Дража Павловић, одреднице и прилози о Привременом народном представништву;
Душан М. Илијин, Обнова железнице у Краљевини СХС 1919–1924 и радови о саобраћају и везама у Краљевини СХС. 

[†] Извори се налазе у референтној литератури