УВОД - 10

 Крај Великог рата 

Версајско пазариште

Однос западних сила и бивших савезника према Русији, која их је једина и спасла у минулом светском рату, да не метанишу, можда за увек пред немачким чаковом – личи на однос наших савезника према нама Србима, који су нам на Париској конференцији одкидали парче по парче, само да се не би ми „осилили” и постали опасни по њих, услед чега су давали шаком и капом Румунима и Грцима и ако свесни, да су ови најмање допринели да се победа извојује.

                                                                        Сава Ешкићевић [16]

 

Завршетак Првог светског рата није аутоматски означио и коначни завршетак територијалних и политичких спорова. Победа Савезника отворила је питање новог европског поретка, а главно место на којем су о тим питањима одлучивали била је Париска мировна конференција, чији су радови започели у јануару 1919. године и настављали се до 1920. године. Око 10 000 људи се окупило на овој првој мега-конференцији ХХ века у француском главном граду: челници држава и влада, министри и дипломати, принчеви, географи, економски стручњаци, међународни правници, тајне службе, мондени и анимир-даме, новинари и дактилографи…. [†] Присутни су били изасланици великих сила Британије, Француске и Сједињених Држава, али и представници из Никарагве, Уругваја и још друге 22 земље, насупрот представника Немачког царства, Аустро-Угарске монархије и Османског царства. Овај судбоносни самит је међутим протекао више у атмосфери политичког хепенинга, где су иза дебелих застора о свему одлучивали лидери УСА, В. Британије Француске, Италије и делимично Јапана. [1]

 У њеном најужем кругу налазиле су се Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан. Већ током првих месеци постало је јасно да ће управо велике силе имати одлучујући утицај на формулисање мировних услова.¹

Вилсон и Лојд Џорџ су са својим помпезним телесним гардама. Америчка делегација имала је 1300 експерата. Делегације великих сила су се састале 145 пута док нису утаначили све параграфе Документа о примирју. 

 Србија је сврстана у другу категорију: Зараћене државе које имају интересе „приватног карактера”, у којој су још биле Белгија, Бразил, британски доминиони и Индија, Грчка, Гватемала, Хаити, Хеџас, Хондурас, Кина, Куба, Либерија, Никарагва, Панама, Пољска, Португал, Румунија, Сијам и Чехословачка – позиване на седнице на којима су се разматрала питања која су их непосредно погађала. Таква процедура ограничавала је могућност мањих држава да непосредно утичу на општи ток преговора. Истовремено, сложен систем комисија омогућавао је да представници мањих савезничких земаља излажу захтеве, подносе меморандуме и учествују у стручним расправама и — прихватају одлуке. Штавише, често нису били ни обавештени о току проблема за које су били непосредно заинтересовани. [2]

Током целе Конференције делегација СХС је само три пута била позвана да директно изнесе своје ставове и захтеве пред Врховни савет Конференције (о питању границе с Румунијом у Банату, о укупним територијалним захтевима државе СХС у целини и о питању Ријеке).0

Делегација Краљевине СХС започела је рад у Паризу у условима у којима њен међународноправни положај још није био у потпуности консолидован. Она је инсистирала на називу „Делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“, док су је савезнички кругови у појединим документима и даље означавали као делегацију Србије. Сједињене Америчке Државе признале су нову јужнословенску државу почетком фебруара 1919, али њено коначно међународно позиционирање било је тесно повезано са исходом мировног процеса.[3]

На челу делегације налазио се Никола Пашић, а међу њеним најважнијим представницима били су Анте Трумбић, Миленко Веснић и Иван Жолгер. Делегацију су пратили бројни политички, дипломатски и стручни сарадници. Њен задатак није био само да брани територијалне захтеве, већ и да новој држави обезбеди међународно признање, прихватање њених граница и положај у систему који је настајао после рата. [4]

Посебно место у раду делегације имала су питања граница. Најсложенији спорови односили су се на јужни Банат и друга подручја Војводине, на границу према Италији и питање Јадранског приморја, као и на односе са Румунијом, Мађарском, Бугарском и Аустријом. Савезничке силе нису имале истоветне интересе, па су се југословенски захтеви често нашли између различитих стратегија Француске, Велике Британије, Италије и Сједињених Држава. Посебно је сложено било Јадранско питање, које је током првих месеци Конференције било једно од средишњих питања југословенске дипломатије.[5]

Пашић је у извештајима влади настојао да процени стварни простор за деловање југословенске делегације. У једном строго поверљивом извештају из априла 1919. године он је указивао да се о коначном исходу одлучује у кругу великих сила и да ће успех зависити од њихове спремности да прихвате или измене предлоге мањих држава. У истом писму изражавао је разочарање чињеницом да се принципи самоопредељења нису примењивали на исти начин у свим случајевима. [6]

Тврдње које су у српској јавности тако честе, да су дипломатија Краљевине Србије, Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић у таквим околностима Париских преговора могли малтене да лично диктирају услове и бирају територије које ће припојити су крајње злонамерне и бесмислене. Но то не смета да се такве будалаштине све упорније и све злурадије понављају.

Делегација

Стр. Пов. Бр. (7463)

Париз. IV 1919.

Лично, строго поверљиво

Г. Председнику Министарства

Београд

У прошлој депеши у којој сам изложио политичку ситуацију, која је створена радом Великих Сила, које су узеле у своје руке утврђивање услова о прелиминарном миру, рекао сам да смо дошли у стадиум, где се мора решавати брзо, где се мора ломити, или правити компромисе између разних погледа и политичких начела, или кидати и разилазити се. Рекао сам да највише зависи од држања Вилсоновог, коме су се придружили били Енглези.

(...)

И тако се ствара једна нова ситуација у целом свету, ствара се мир, који се мисли одржавати судом и решењима Друштва нација. Русија, која је у почетку рата принела толико жртава да спасе западне државе од коначне победе, остављена је сама себи да се уређује како јој је воља да се одвајају племена и провинције јер је и онако била сувише велика и многи су страховали од ње. Она може остати у вечитом међусобном рату, она не спада у оне народе, којима треба обезбедити мирни и културни напредак и т.д. и тако даље...

Судбу нашега народа решиће четири Велике Силе. Арбитража и плебисцит не примају се. То ће важити за друге народе. Решаваће (после саслушања наше делегације) оне исте државе, које су решавале пакт Лондонски, сем Америке, која и ако је вољна да нас заштити, не може заменити Русију, која је ушла у рат да нас одбрани од Немачко – Аустриског ропства. Добићемо оно и онолико, колико нађу да нам треба дати. И Ријека је дошла у питање. Кад се напусте принципи и начела слободе и народног самоопредељења, онда све зависи од добре воље оних, који решавају. На сваки начин наше јединство, које је спојено народном крвљу неће се моћи осујетити али ће нам задати ране на разним покрајинама, које смртне неће бити, али ће нашој младој држави задати много бриге и старања да их не само залечимо него и потпуно излечимо.

Ипак наша морална јачина, наша проливена крв за слободу и јединство народа, наше жртве и наша страдања, наша верност и оданост правди и слободи и у најтежим приликама, која нас је узвисила у очима целог света – створила нам је толико поштовање и уважење у свету, и дала нам је толике моралне снаге да ћемо у будућности неправду, која нм се сада чини сузбити и осветити.

Молим да ме извините, што дадох себи слободу у излагању осећаја и мисли у овом моменту кад се приступа решавању нашег питања. Дај Боже да се моја страховања не испуне, и да се ипак правда задовољи.

—Пашић

Југословенска делегација је своје захтеве образлагала меморандумима, статистичким подацима, етнографским картама и историјским и економским аргументима. У томе су значајну улогу имали стручњаци и саветници делегације, јер је мировни процес у великој мери почивао на експертским комисијама које су припремале материјал за политичке одлуке. За Војводину су посебно били важни етнографски и статистички материјали, док су у питању Крајине, Корушке и Јадранског приморја коришћени географски, историјски и привредни аргументи.[7]

У односу према Сједињеним Државама важну улогу имао је Михајло Пупин. Његов утицај не треба преувеличавати до мере у којој би се могло закључити да је он сам одредио границе нове државе, али је његово посредовање у Вашингтону било стварно и документовано.Није занемарљив ни допринос амбасадора Миленка Веснића, једног од ретких који је знао енглески језик и који је био ожењен Американком, присном пријатељицом породице Вудро Вилсона. [†]Амерички председник Вудро Вилсон непосредно је имао увид у један Пупинов меморандум о јужнословенским територијалним питањима, а Пупин је током боравка у Паризу наставио да заступа гледишта која је сматрао важним за југословенску државу.[8]

У том предузећу много је личним залагањем помогао и добронамерни Томаш  Масарик.[†]

Истовремено, не треба имати илузија о јединственој и потпуно складној југословенској делегацији. Од западног дела наше делегације на мировној конференцији - Анте Трумбића и Ивана Жолгера имали смо више штете него користи. Они су се трудили само око Далмације, док су се у другим стварима притворено постављали на страну српских непријатеља или противника. [9]

Велике силе су до краја контролисале кључне органе одлучивања, док су мање државе свој утицај остваривале пре свега кроз меморандуме, комисије, дипломатске контакте и покушаје да придобију поједине велике силе за своје захтеве. За српску дипломатију то је значило стално балансирање између захтева и роварења унутар сопствене делегације и различитих себичних интереса Француске, Британије, Италије и Сједињених Држава.[10]

Због тога се биланс југословенске дипломатије у Паризу не сме свести на представу о потпуном дипломатском поразу ни на тезу да су српски и југословенски представници могли сами да одређују исход преговора. [16] Српска дипломатија је у скученим и несносним условима, где су се сваки час појављивале нове "идеје" расподеле територија праћене сталним притисцима и уценама, врхунском вештином и мудрошћу преговарања (можда више лобирањем и вештим коришћењем алтернативних и неконвенционалних канала дипломатске комуникације), ипак одбранила највиталније интересе Српског народа. Истина, у неким важним питањима, као што је Тамишки Банат, Срби су брутално ускраћени. Па ипак, Срби су од своје мале државе коју је свако могао да прегази, за само седам година створили доминантну силу у региону, кадру да се одупре свакој претњи граничних држава. Елиминисане су кључне опасности које су долазиле од Отоманског царства, велике Бугарске и Аустроугарске монархије. Стварањем Југославије (која у време одржавања Конференције није била ни призната као држава) расформирана је Аустроугарска.

Краљевина СХС је током Конференције учествовала у расправама о репарацијама, ратној одговорности, међународној организацији будућег мира и другим питањима послератног уређења. Њени представници настојали су да се штета коју је Србија претрпела током рата узме у обзир. Миленко Веснић учествовао је у раду Комисије за Друштво народа, а делегација је била укључена и у рад Репарационе комисије.[11]

Версајски уговор са Немачком, потписан 28. јуна 1919. године, са својих 80.000 речи и 440 чланова, најобимнији мировни уговор у историји човечанства. Обухватао је репарације, организацију Друштва народа, економска питања, међународне комуникације. Бавио се прецизно и обавезом да Немачка надомести Западним савезницима штету у виду 500 ждребаца, 2000 јуница, 90.000 музних крава, 20.000 оваца, 15.000 свиња. У мировном споразуму је педантно забележен и захтев Енглеза да им се врати лобања султана Макауа, коју су Немци конфисковали негде у источној Африци. О признању и санкционисању геноцида над Србима није било ни помена, нити је моћнике било брига. Збиља импресивно за акт који је имао претензије да донесе правду и вечни мир. [12]

Ови необични детаљи о садржају уговора често су коришћени у публицистичким тумачењима како би се нагласила његова подробност. За историјско разумевање важније је, међутим, то што је Версајски уговор истовремено представљао мировни споразум, инструмент репарационог система, безуспешни оквир за нову безбедносну архитектуру Европе и темељ система Друштва народа. Све скупа, створио је медију за клице новог светског обрачуна [13]

Када је реч о страдању српског становништва, потребно је правити разлику између савременог језика и каснијих појмова међународног кривичног права. У време Париске мировне конференције појам „геноцид“ још није постојао у данашњем значењу. Злочини почињени током рата били су разматрани у оквирима ратних злочина, одговорности, репарација и кажњавања починилаца, док ће посебна правна категорија геноцида бити формулисана тек током Другог светског рата и коначно међународноправно уобличена после 1945. године.[14]

Моного шта после Версајске конференције је без обзира на прегломазни потписани уговор остало нерешено, те су у следећим годинама уследили нови преговори, војни обрачуни и грађански ратови. У нашој близини жесток рат су водили Мађарска и Румунија који се завршио када су Румуни умарширали у Будимпешту. Речју, не да није остварен "вечни мир" како је проповедано у Паризу, већ сукоби у опште нису престајали.[†]

Рат је за Србију окончан више година након скалапања "Примирја". По моделу Версајског мировног уговора потписани су уговори са осталим побеђеним земљама: у Сен Жермену са Аустријом (10. септембра 1919.); у Нејиу са Бугарском (27. новембра 1919.); у Тријанону са Мађарском (4. јуна 1920.) и у Севру са Отоманским царством (10. августа 1920.) који је поништен уговором у Лозани (јул 1923.). Тек тада се могло рећи да је нова држава заокружила своју територију. [15]

Срби су учинили све што се могло снагом оружја и вештином дипломатије. Али, тада су се у Европи изродили комунизам и фашизам. Са њима, стара патолошка идеја "Срби морају нестати" добила је нову инспирацију и силину.

 

Уједињење СПЦ  

Сазван од прве Владе Стојана Протића, Архијерејски синод Митрополије карловачке је 31. децембра 1918. изрекао “сједињење своје црквене области са осталим српским црквеним областима у уједињеној држави Срба, Хрвата и Словенаца, успостављањем јединства које је постојало до 1710. године у Српској патријаршији,“ [...] те се нада да ће уједињена држава, независност и права уједињене Српске православне цркве уставом зајемчити и штитити. [...] те се умољава државна влада да посредује и настоји да се [...] (ово) јединство (и) материјално обезбеђење црквеног и просветног развитка [...] међународним уговором зајамче.“ Истог је дана одржана и конференција свих православних епископа у Сремским Карловцима, на којој су архијереји одлучивали о корацима ка бржем уједињењу, а овим поводом писмено изјашњавање у име босанско-херцеговачких митрополита доставио је архиепископ-митрополит дабро-босански Евгеније (Летица). [17]

26. маја 1919. године, трећег дана Друге конференције свих православних епископа изречена је званично одлука о “духовном, моралном и административном јединству свих српских православних области”, формиран је привремени Средишњи архијерејски сабор, преко кога су све црквене власти у цијелој држави требале комуницирати са врховном државном влашћу, а који ће бити представник свих црквених православних области у земљи, чиме је успостављено будуће централистичко уређење Цркве, а правоснажност му је дала уредба регента Александра од 28. аугуста исте године. Босну и Херцеговину су представљали митрополит захумско-херцеговачки Петар Зимоњић, бањалучко-бихаћки митрополит Василије Поповић и зворничко-тузлански митрополит и егзарх Далмације Иларион Радовић.[†]

Нова држава је прихватила понуђено посредовање и туторство над Црквом. Дипломатска делегација је ка Цариграду кренула са опуномоћењем Владе и регента Александра аугуста 1919. године, да би испословала одобрење и благослов уједињења свих српских православних цркава 19. марта 1920. године, које су опет Влада и регент Александар указом од 17. јуна 1920. озаконили; Влада је издала 30. аугуста 1920. свечану прокламацију, те је регент присуствовао свечаном чину у Саборној цркви Карловачке митрополије 12. септембра исте године и указом потврдио своју одлуку “извршујући тако и други део Душановог завета”. [18]

------

1. U.S. Department of State, Papers Relating to the Foreign Relations of the United States, The Paris Peace Conference, 1919, vol. XIII, „The Paris Peace Conference, 1919“, уводни део; вид. и: Margaret MacMillan, Paris 1919: Six Months That Changed the World, New York: Random House, 2001.

2. U.S. Department of State, FRUS, Paris Peace Conference, 1919, vol. XIII, стр. 4–5; исти прописи одређивали су разлику између сила са „општим“ и „посебним“ интересима.

3. Dejan Đokić, Pašić and Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, London: Haus Publishing, 2010, стр. 59–80.

4. Исто, стр. 59–80.

5. Исто, стр. 81–126; вид. и Богдан Кризман, „Јадранско питање на Париској мировној конференцији“, посебно радове о преговорима 1919. године.

6. Никола Пашић, Председнику владе: строго поверљиво, лично, Париз, 1919–1920. Пашићева писма са Конференције мира, прир. Миладин Милошевић и Бора Димитријевић, Зајечар: Задужбина „Никола Пашић“, 2005, док. из априла 1919, стр. 61–62.

7. Андреј Митровић, Југославија на конференцији мира 1919–1920, Београд: Завод за издавање уџбеника СРС, 1969; ново изд. Нови Сад: Прометеј, 2019.

8. Papers Relating to the Foreign Relations of the United States, The Paris Peace Conference, 1919, vol. V, запис од 23. априла 1919; Мирко Грчић и Рајко Гњато, „The role of Michael Pupin in solving of Serbian national question“, Гласник Српског географског друштва, 84/2 (2004), 71–82.

9. Dejan Đokić, Pašić and Trumbić, стр. 59–126.

10. Андреј Митровић, Југославија на конференцији мира 1919–1920.

11. Dejan Đokić, Pašić and Trumbić, стр. 99–107.

12. Treaty of Versailles, 28 June 1919, Articles 231–247 and Annex IV; вид. и: U.S. Department of State, FRUS, Paris Peace Conference, 1919, vol. XIII.

13. Stephen Wertheim, „‘What We Seek Is the Reign of Law’: The Legalism of the Paris Peace Settlement after the Great War“, European Journal of International Law, 29/3 (2018), 809–831.

14. Raphael Lemkin, Axis Rule in Occupied Europe, Washington, D.C.: Carnegie Endowment for International Peace, 1944; United Nations, Why the Genocide Term Should Be Used with Caution.

15. Dejan Đokić, Pašić and Trumbić, стр. 127–144.

[16] СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА - ПОЛИТИЧКИ НАПИСИ ВАСЕ ЕШКИЋЕВИЋА
http://www.arhivns.rs/wp-content/uploads/2018/08/Godisnjak_11_2017.pdf

[17] Sonja Dujmović, „Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini i stvaranje nove države (Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca) 1918. godine“, Historijska traganja, br. 3 (2009), 121–136, овдје стр. 128.

[18] Соња Дујмовић, „Српска православна црква у Босни и Херцеговини и стварање нове државе (Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) 1918. године“, Historijska traganja, бр. 3 (2009), 121–136, 129, фусн. 25.
Вид. и Драгољуб Живковић, „Уједињење српских црквених области у обновљену Српску православну патријаршију 1918–1924. године“, нарочито дио о признању Цариградске патријаршије од 19. марта 1920. и указу од 17. јуна 1920.

 [†] Извори се налазе у референтној литератури